Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран

4. ЗАКЉУЧАК
6. 1. 0. Лелуји и трепети Растка Петровића

Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и жовота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.

Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).

Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.

Његова уметничка визија и критичка мисао израстале су на снажним подстицајима интелектуалне и стваралачке атмосфере која се неговала у породичном дому Петровића, као и у окружењу чудесног мита и катаклизматичне историје Балкана и блиске Апокалипсе, остварене над његовим народом, кроз коју је и сам прошао. Круну свим овим самородним подстицајима дале су европска културна традиција и савремена уметност и наука, које су као најчудотворнији мелеми за ране, окрепљујуће и стваралачки деловале на трагизмом растресену душу овог српског песника, по пристизању у Француску. ”Са Бергсоном под луксембуршким липама”, у атељеима Милуновића, Шумановића, Пикаса и Кислинга, у друштву Супоа и других француских ратних и поратних модерниста и авангардиста, уз редовне студије права, али чини се још редовније ишчитавање савремених студија из књижевности, уметности и савремене психолошке науке; страсно интересовање засловенску митологију и наше народно стваралаштво, посебно византијско-српско градитељство и фрескосликарство, формирао се најсвестранији српски уметник између два рата. Истовремено критичка мисао Растка Петровића била је она која води, тумачи, вреднује и преноси авангардна струјања, њихова уметничка дела и појаве, у српску уметност тога времена. Речју, био је ”најраснији” српски авангардни стваралац, ”претеча и новатор”.

С правом га овако називају новији истраживачи његових дела јер он је, својим песничким и есејистичким идејама и обликовним поступцима”, претекао наше најавангардније и најдаровитије уметнике, чак и уметничке правце и покрете. Растко Петровић пренеће из Париза у Београд све авангардно што је настајало и стварало се у оновременој Европи: и експресионистичку екстазу, и редуковане кубистичке облике, и бесмислене дадаистичке звуке, и хаотично ”струјање свес- ти” и подсвести надреалиста, који су се тек најављивали. И, он лично, неће припадати ниједном од ових праваца. Остаће свој и особен полифон уметник ”поезије откровења”, поетске прозе” и иманентне књижевне и ликовне критике.

Растко Петровић је био отац авангардне уметности код Срба. Више од иједног нашег успешног авангардног песника био је антипод оног „свештеника” у храму парнасистичког песништва у нас, оне поезије типа Дучић – Ракић. Он је рушио тај храм зарад новог уметничког грађења, иновантног и динамичког, које је српску поезију, и уметност уопште, покретало напред, скоро у истој равни са модерним европским песништвом и уметношћу. Осим на песнике, Растко је врло подстицајно утицао и на наше ликовне уметнике својим непролазним приказима и чланцима о актуелним догађајима и процесима у овој уметности.

Новаторство Растка Петровића више је него очито. За свако своје дело тражио је и налазио нов облик, нову форму. Зато је он пуно истраживао, а некада и експериментисао, у иновирању „обликовних поступака”. У поезији се они крећу од традиционалних и импресионистичких слика „Косовских сонета , преко експресионистичких екстатичких стихова пре „Откровења”, до величанствених преовладавања субјективности у нашој интимној мистичној стихији, у оном нашем реалном и слободном сједињењу са праосновом бића”^104, у „Откровењу” и оностране љубавне мистичности у лирском ђерданчићу староегипатске богиње Изиде. Поред поетског говора ”откровења” Растко ће своје поеме иновирати и дијалошким и репортажним стиховима поема.

И у својој „поетској прози” Растко Петровић је показао пун смисао за иновирање реторичких образаца Једном је то реалистичко приповедање; други пут експресионистички заковитлане визије; па бурлескни урнебеси; чести монолози и дијалози, са мењањем стајалишта приповедача; затим путописне дескрипције; или духовна путовања; потом снови и трауме, у магновењима и идентификацијама појава; а нису му страни ни дневнички, епистоларни и други документаристички облици. Оволико обиље ”обликовних поступака” и њихових функционалних смењивања учинили су ову прозу самосвојном и аутентичном, а њене појединачне структуре хетерогеним и изнијансираним у свјој сложеној слојевитости.

Расткова ”стваралачка глад” (или страх од ”стваралачке суше”) у иновирању ”обликовних поступака” у својим делима допринела је да их, посебно дела његове „поетске прозе”, тешко можемо класификовати. Јер, она су увек путописна, увек екстатична, увек са мистичношћу откровења у коме ”природне моћи постају натприродне”¹⁰⁵и увек – поетска. Тешко је разликовати да ли су приповетке или путописи; легенде или бурлеске; историјски роман, роман епопеја, путописни роман или ”фреско-роман”. У том свом унутрашњем методолошком ткању Растко Петровић је, у својој поетској прози, емпатично преузео понешто од оних стваралачких импулса древних зоографа који су рачунали и на ефекте лелуја и трепета исликаних зидних површина при слабој светлости воштаница и њихове благе измаглице, као и оних преливних озрачења када се небески огањ магично сручи кроз розете, витраже и двери ”наших тврдих манастира”, изузетне архитектонске лепоте и зрачности.

Проза Растка Петровића је поетска зато што је писао изразити лиричар, са наглашеним склоностима за ликовну пластичност у изразу. У њој је лирска организација ритма и звука, са бројним асонанцама и алитерацијама, анафорама, епифорама, лајтмотивима и другим лирсхим паралелизмима и функционалним понављањима, све ради динамизације стила. Осамостаљивања језичких јединица посебна су специфичност ове прозе. Њима најбоље преносн сву ону његову преобилну екстазу духовних путовања кроз време. историјске и метафизичке просторе овог великог уметника и највећег екстатичара међу српским писцима.

Метафизика Растка Петровића конституише се око његових омиљених мотива: словенства и враћања човека на почетак; материнства и култа ”вечно женског”; тајни живота (вечних тајни живота и смрти) и тајни тела; ”сила немерљивих” или „треперења оностраног” и саборности у љубави. Филозофски подстицаји за овакву Петровићеву метафизичност сежу од оног Бергсоновог ”елан витала” до Берђајеве ”нове религиозности”.

Растко Петровић у својим делима стално настоји да врати човека на његов почетак, да га ослободи свих наноса искуства (обичаја, права, морала, хуманистичких учења, уметности и религије) и да га сагледа у његовој елементарној примордијалности док оставља отиске својих стопала у влажној земљи. Из света отуђења крваве историје враћа га свом словенству или, бар, свом материнству. У оном „црвеном трагу” и „прстенастом кругу”, у оном ”дотицању из матере” осећа сву моћ ”вечно женског” које репродукује свеколик живот и цео свет, види вегетативну моћ и све мене Природе и Космоса. Људско тело је, по Растку, сконцентрисало у себи све моћи овога света, сву екстатику и динамику и све ”силе развића”. Тајне тела за њега нису ништа мање од вечитих тајни живота и смрти. У тајнама рађања, рођења и смрти он види виталитет света, његову митологију и историју и – идентификацију човека са природом и космосом. ”Силе немерљиве”, као треперење ”оностраног”, управљају тим телом, по Растку Петровићу, бар онолико колико и чула, здрав разум и његово рационално сазнање. А управо ту негде сусрећу се у њему животни динамизам Анри Бергсона и нова религијска осећајност Николаја Берђајева. Из света потпуног отуђења човека, историјског хаоса и неминовне трагичности живљења, човековим израстањем кроз љубав у другом човеку („сродном бићу”), у потпуном сједињењу са природом и космосом, Растко га поново враћа саборности човечанства и виталитета света. У томе се састоји ”нова религиозност” „оностраног треперења” и ”сила развића” – лелуј и трепет – највећег песника откровења у српској књижевности.

Овакву поетику најављивала је, заступала и бранила критика кшижевности Растка Петровића. Својом иманентном критиком он је крчио путеве авангардној уметности у нас. Тумачио је и бранио снагом великог екстатичара и визионара, али, у исто време, не праштајући јој све екстравагантности и заблуде. Међу првима је од наших новијих књижевних истраживача уочио драгоцене споне модерне уметности са ”духом народног генија” у фолклорним праобрасцима везова и ткања, басми, бајки, народних приповести и песама, разбрајалица и духовних хришћанских песмица. Интуитивно је наслутио и нове естетске теорије и методе уметничке критике, што није мала заслуга овог значајног српског песника и доброг есејисте, с европским погледима на уметност.

Овом студијом покушали смо тумачити оригиналну стваралачку личност Растка Петровића, ући у веома сложене структуре његових књижевних дела и истражити изнијансиране слојеве њихових структура, пратити генезу тих дела и уочити њихову вредност. Колико смо у томе успели, судиће они који се после нас буду бавили проучавањем књижевних дела Растка Петровића.

___________

104 Николај Берђајев, „Нова религијска свест и друштвена реалност”. У: Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски”, књ. 7. ”Партизанска књига”, Београд, 1982, стр. 2о.

105 Исто, стр. 21.

= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…

     Видети и : „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Поклонички Крст у част стогодишњице од почетка Првог светског рата

Споменик за сећање на Велики рат

До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке.

 1. августа 2014. године обележава се велики датум – столеће од почетка Првог светског рата. Руски Господар Николај Александровић ступио је у тај рат да би спасао своју браћу Србе на далеком Балкану. Са становишта здравог разума, ступање у такав рат било је право безумље, требало је, наизглед, савршено не схватати своје најелементарније интересе да би се покренуле све своје армије зарад помоћи малом балканском народу, па макар и сродном по вери и крви. Цар је упозораван на неизбежне катастрофичне последице тог корака. Но, за Њега најважнија беше Његова хришћанска дужност, о којој сведоче речи Јеванђеља: „Нема веће љубави од те да ко положи душу своју за пријатеље своје“.

Руски народ са својим државним вођом ступио је у тај нечувено окрутан и крвопролитан рат. И тај рат до дан-данас није окончан. У наше дане људска цивилизација дошла је до оне тачке свог „развоја“ кад ће јој пасти у део да коначно бира између светлости и таме. Европа је у већини својих земаља изабрала таму: доношење закона о једнополним „браковима“ једнако је „укидању“ Бога у Русији почетком ХХ века од бољшевика. Данас је Европа обзнанила да ће од сада она уређивати свој живот без Бога. Шта је после сличних изјава било у Русији – свима је познато. С Европом ће бити много страшније и, што је главно, бесмисленије.

Русија и Србија су се тада успеле на своју Голготу, обреле мноштво мученика за веру, и на крају крајева њихова судбина овде, на Земљи, још није решена. Европски, пак, садашњи пад је коначан и безизгледан. Пред њом је још само царство антихриста. Свети Оци наше Цркве давно су све то описали у својим делима, и ми томе немамо шта додати. Жалити због тог избора ми, наравно, можемо, али више теоретски. Нама сад ваља мислити о себи и својој православној браћи. У патриотској среди то још лоше разумеју. На нашу велику жалост, пажња родољуба данас је прикована за Блиски исток. Сва јавна гласила испуњена су вестима о блискоисточним догађањима. И многи заозбиљно верују хваставој пароли исламских бојовника: „После Дамаска – Русија“.

И ни гласа о Космету, о Балкану.

Код нас у широким патриотским слојевима, уз ретке изузетке, не примећују да се смртна опасност притајила управо тамо. Није после Дамаска – Русија, него је после Косова – Русија (чак и у случају отвореног војног мешања Запада Дамаск је кадар да се одбрани, благодарећи испорукама оружја из Русије). И то прети да постане крај историје. Стварност наших дана је таква да се може упасти у потпуно и савршено очајање, па чак и пожелети предати се без борбе на милост непријатељу. Но, то је удео маловерних, јер у том случају израста свом снагом, све до Неба, питање: због чега онда беху принесене све те безбројне жртве од наших дедова и прадедова? Због чега је себе жртвовао свети Цар? Зар због тога да би се кроз сто година све завршило тако неславно и постидно? Не, ми верујемо, Бог поруган не бива, и објавиће, макар и у последњем тренутку, велико чудо, и спашће све нас што се уздамо у Њега. И чини се како се тај тренутак већ полако ближи.

Али, по речима наше старе народне мудрости: Богу се моли, али к бријегу греби (Богу молись, а к берегу гребись) – чуда морамо постати достојни. Нико нам неће помоћи, уколико за своје спасење не уложимо и сопствени труд.

Последица принете у Великом рату велике жртве је да су Руси и Срби постали један народ. И сада, столеће након тих судбоносних збивања у Русији је поникла иницијатива да се направи и подигне споменик на српској земљи – тамо где се десио праузрок великих догађаја. Почетна средства обезбедили су руски пословни људи, пројекат је благословљен од Његове Светости, Патријарха српског, Господина Иринеја, Руска Православна Црква је такође изразила спремност да узме учешћа. Прегнућу Фонда Владимира Храброг одмах су се прикључиле грађанске организације из Србије и Белорусије, очекујемо да исто учине и нека грађанска удружења из Украјине, тако да је иницијатива већ на самом почетку почела добијати свесловенски карактер. У овом часу, када је Србија угрожена да буде прогутана од исламске експанзије, тај споменик ће послужити као знамење отпора. Заједничким деловањем вратићемо свест о томе да смо сви ми, пре свега, браћа, и народ наш – једна Породица, у којој је сваки члан одговоран за све, а сви одговорни за сваког. Без васпостављања те свести ништа нема никаквог смисла и значаја. И победити можемо само тако, и никако другачије.

За подизање споменика – каменог Поклоничког Крста у част стогодишњице од почетка Првог светског рата – већ имамо сагласност Општине Топола. После неколико месеци неопходних припрема, ових дана почињемо с конкретним радом. Споменик ће бити направљен заједничким трудом руских и српских мајстора. До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке. На Опленцу почива и Краљ Александар I, који је у часу смртне опасности молио руског Цара за помоћ, и помоћ и добио, брзу и потпуну.

За нас што живимо данас тај историјски догађај неизмерно је привлачан због своје потресне наравствене снаге, која је сад обрела значење завета, постала нашом звездом-водиљом. Он сасвим оповргава, укида изграђен и владајући савремени стереотип – „политика је прљав посао“. Сећање на, рекло би се, заувек у прошлост минулу наравствену величину наших предака, омогућиће нам да нађемо неопходан ослонац у данашњој стварности, препуној издаје, кукавичлука и обмане. Тим речима је Свети Цар Николај 3. марта 1917. одредио тада започету епоху. У њој ми пребивамо до дана данашњег. Али у нашој моћи је да све променимо: треба само на место „издаје“ поставити Верност, на место „кукавичлука“ – Неустрашивост, и никакве лажи ни обмане, него једино Истина! Христос ће бити с нама тек уколико испунимо тај услов.

Два света Цара – Николај и Лазар, чије ликове видимо на споменику где стоје пред Распећем Господа Исуса Христа, помоћи ће нам да однесемо моралну победу и завршимо тај велики рат што траје већ сто година. Изградња споменика означиће и почетак сваког другог стварног, делатног и свестраног заједничког рада: напомињемо да су већ у току званични разговори о братимљењу Тополе и руског града Боровска, као и да су између представника два града размењена писма о намерама у погледу будуће привредне, спортске, културне, стручне и сваке друге сарадње. Наша жеља је да та сарадња не остане ограничена само на ова два града, и у том смислу стараћемо се да дамо највећи могући допринос. Такође ћемо садејствовати у сваком сродном научном, уметничком или културном пројекту, покренутом од других организација, како бисмо стогодишњицу Великог рата дочекали спремнији, те се обједињеним снагама супротставили учесталим покушајима прекрајања и пристрасног тумачења догађаја из наше заједничке прошлости.

Обраћамо се нашим суграђанима с позивом да учествују у овом подухвату. Најнасушнији задатак наше савремености састоји се у схватању сопствене историјске мисије, обретењу историјских веза и вредности. Без тога Православним хришћанским народима нема будућности.

Штавише, усудићемо се да кажемо: без тога будућности нема читавом свету.

У Тополи, 23. ХII 2013.

Ирина Јесинска, председница Фонда Владимира Храброг, Москва

Драган Буковички, председник Словенског друштва, Краљево

________  Извор: http://sloven.org.rs/srb/?p=309