Архиве категорија: Словени

НАГРАДА „ГРИГОРИЈ СКОВОРОДА” ЗА ОПУС ВАСИЛЕВСКОМ

НОВО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ВАСИЛЕВСКОМ

200px-Risto_Vasilevski

Из Украјине је управо стигла вест да је песнику и академику Ристи Василевском додељена велика украјинска награда која носи име највећег украјинскпог филозофа и писца Григорија Сковороде – „Врт божанских песама” („Сад божественних пíсен“). Одлуку о овом великом признању, које су поред Василевског добили и еминентни украјински писац и есејиста, академик Валериј Шевчук – Народни херој Украјине, члан Украјинске академије наука, лауреат награде „Иван Дзуба” и Националне награде Украјине „Тарас Шевченко”, затим угледни пољски писац Богдан Задура; познати руски писац Петро Захаров и истакнута енглесна списатељица Наоми Фојл. Од украјински песника и песника ово високо признање припало је и Ани Багрјани и Дмитру Чистјаку, члану Европске Академије наука, књижевности и уметности (Париз), професору Кијевског универзитета.

Одлуку о овом великом међународном признању, које се додељује од 2005. године, донео је међународни Комитет у саставу: Васиљ Слапчук, истакнути украјински писац и научник, лауреат награде „Тарас Шевченко” – председник, и чланови: Марко Роберт Стех, доктор славистике из Торонта; Војчех Пестка – еминентни пољски писац и лауреат многих међународних признања; проф. др Евгениј Нахлик – директор Института „Иван Франко” Украјинске академије наука; др Игор Пављук – писац, виши научни сарадник Института за књижевност Украјинске академије наука и професор Лавовског националног универзтитете „Иван Франко”; Јевгени Баран – научник и председник Ивано-Франкијевске обласне организације Националног савеза писаца Украјине и Петро Сорока – писац, доцент Тернопиљског националног педагошког универзитета „В. Гнатјук”.

У саопштењу Комитета се наводи да је за ово међународно признање ове године приспело више од 250 номинација из Украјине и света.

Ово је, иначе, треће велико међународно признање Василевском у овој години. Пре њега, Василевски је добио Малу Нобелову награду у Русији и „Златни прстен” у Македонији, што говори о његовом великом угледу не само код нас него и у свету.

_________

= извор: Лауреати «Саду божественних пісень»-2014

02929493

Комітет із нагородження Міжнародною літературною премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» нещодавно визначив цьогорічних лауреатів престижної відзнаки.

На чолі зіркового списку – літературознавець, академік НАН України, Герой України, Шевченківський лауреат Іван Дзюба та письменник, лауреат Національної премії України імені Тараса Шевченка Валерій Шевчук, відзначений нині за книгу «Пізнаний і непізнаний Сфінкс: Григорій Сковорода сучасними очима».

Отримали почесну міжнародну нагороду й видатні зарубіжні письменники: Богдан Задура (Польща); Петро Захаров (Удмуртія), Рісто Василевські (Сербія) та Наомі Фойл (Великобританія), а також відомі українські поети й перекладачі: Анна Багряна, яка нині мешкає в Македонії, та член-кореспондент Європейської Академії наук, мистецтв і літератури (Париж) Дмитро Чистяк.

Відзначено й ученого, ректора Полтавського національного педагогічного університету імені Володимира Короленка, доктора філологічних наук, професора, академіка Академії наук вищої освіти України Миколу Степаненка, знаного кримськотатарського поета Сейрана Сулеймана (Сімферополь), мецената Ігоря Палицю (Луцьк) та трьох львів’ян: відомого письменника Миколу Петренка і

талановитих перекладачів із перської мови: викладача Львівського національного університету імені Івана Франка, члена Національної спілки письменників України Романа Гамаду й художницю Надію Вишневську.

Міжнародну літературну премію імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» засновано у 2005 році за сприяння Національної спілки письменників України, Інституту літератури імені Тараса Шевченка Національної академії наук України та міжнародних громадських організацій.

Серед лауреатів минулих років – Микола Жулинський, Василь Голобородько, Михайло Слабошпицький, Рауль Чілачава, Кость Москалець, Павло Вольвач, Віра Вовк, Віктор Баранов, Сергій і Тетяна Дзюби, Юрій Барабаш; Імант Аузінь, Димитр Христов, Ріта Кіндлерова, Войцех Пестка, Збігнєв Фрончек, Інга Крукаускене, Сігвард Ліндквіст, інші відомі письменники, науковці, перекладачі, журналісти, актори, художники, музиканти, працівники освіти і культури, громадські діячі й меценати з України, Великобританії, США, Швеції, Бразилії, Болгарії, Чехії, Польщі, Сербії, Македонії, Латвії, Литви, Ізраїлю, Росії та Білорусі.

До складу Комітету з нагородження премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» цього року ввійшли Василь Слапчук – голова журі, письменник і науковець, Шевченківський лауреат; члени Комітету: Марко Роберт Стех – літературознавець, письменник, доктор славістики в Канадському інституті українських студій (Торонто); Войцех Пестка – відомий письменник, лауреат міжнародних літературних премій (Польща); Євген Нахлік – доктор філологічних наук, професор, директор Інституту Івана Франка НАН України; Ігор Павлюк – письменник, доктор наук із соціальних комунікацій, старший науковий співробітник Інституту літератури НАН України, професор Львівського національного університету імені Івана Франка; Євген Баран – голова Івано-Франківської обласної організації Національної спілки письменників України, науковець; Петро Сорока – письменник, доцент Тернопільського національного педагогічного університету імені В. Гнатюка.

Цього року надійшло майже 250 подань і пропозицій з усіх регіонів України й закордону. Зокрема, кандидатури Анни Багряної та Сейрана Сулеймана на здобуття премії висунула міжнародна громадська організація «Чернігівський інтелектуальний центр», яка нині об’єднує 48 українських і зарубіжних письменників, журналістів, перекладачів та науковців (керівник – Сергій Дзюба).

Василь СЛАПЧУК,
голова журі

Мали НОБЕЛ Василевском

НОВОСТИ, субота 10 мај 2014. Први стубац : Признање Василевском
НОВОСТИ, субота 10 мај 2014.  14. стр. Први стубац : Признање Василевском

Ристо Василевски

НА ОБАЛИ ДЊЕПРА

На обали Дњепра,
Осећам обале Дунава.
Речна острва
Куцају као срца
Да их одрже у животу.

Знам њихову црну утоку;
Тражим њихова изворишта
Која морају бити иста,
Мада потичу с различитих страна.

Видим себе како течем
Средином њихових матица,
Како се по ко зна који пут
Уливам у Црно;
Како се, потом, узводно,
Враћам свом новом изворишту.

Кружим, дакле, као време,
Свестан да обнављам живот
Који ће неко други живети.

Кијев, 13. 10.2007.

 

ТРИ СПОМЕНИКА

На истом месту,
Три споменика:
Метална дуга која надвисује брда
И боје покаже
Тек кад се упале ноћна светла;
Монумент ослободиоцима
Чији се смисао победе мења
Па ће, можда, испасти
да су двапут поражени –
Једном у рату који су добили,
Други пут у миру који су изгубили,
И – трећи: живи,
На који слеће јато голубова.
Слећу му на руке, из којих једу хлеб,
На главу, из које црпе мудрост мировања
И стапања с природом,
На леђа и рамена, на колена,
Која додир њихових ноктију
Примају као лек буђења
Од већ исходаних путева.
Цупкају, збијају се око њега,
Отклањају сваку сумњу
У своју верност,
Постају плашт
Који га штити
Од сваког изненађења.

Објективом забележена слика:
Три споменика,
Сваки смисао за себе,
Пред очима светог Владимира
Одишу трајањем
Коме ми нисмо склони.

Кијев, хотел „Украјина“, 12.10.2007.

 

ЈУТРО У КИЈЕВУ

Мићу Цвијетићу

Буди се град, дише заједно са мном,
Дизалице дижу сунчане кровове.
Прелепе госпе такнуте ноћашњим сном
Журно улицама пробуђене наде лове.

Хотел „Украјина“ језика страних пун,
Као да новим животним ритмом дише.
Ка речима без граница отискује се чун
У коме се нова страница свести пише.

Плове жеље као толико пута пре,
Док се у неком гротлу опет замка спрема.
О, зар ће, поново, узалуд бити све,
Зар божје око на небу увек дрема?

Чекам пријатеља, сумњи се не дајем.
Зар сам због ње стигао довде с њим?
Зар дасам пловим небом, да се кајем
Што сам пристао на ово што сада мним?

Кијев ме чека, идем да ме пригрли.
У Лавру ћу ући ослобођен свих страсти.
Унутарњи глас, мисао чиста, порив врли,
Ни пред каквим изазовом неће пасти.

Познајем света сва ружна лица.
Ал’, ипак, знам да је створен без граница.
Претворићу се у реч, у мудрог свица,
Да их прелетим као неухватљива птица!

Кијев, 11.10.2007.

________ Из рукописа Р. Василевског

Поклонички Крст у част стогодишњице од почетка Првог светског рата

Споменик за сећање на Велики рат

До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке.

Споменик 1. августа 2014. године обележава се велики датум – столеће од почетка Првог светског рата. Руски Господар Николај Александровић ступио је у тај рат да би спасао своју браћу Србе на далеком Балкану. Са становишта здравог разума, ступање у такав рат било је право безумље, требало је, наизглед, савршено не схватати своје најелементарније интересе да би се покренуле све своје армије зарад помоћи малом балканском народу, па макар и сродном по вери и крви. Цар је упозораван на неизбежне катастрофичне последице тог корака. Но, за Њега најважнија беше Његова хришћанска дужност, о којој сведоче речи Јеванђеља: „Нема веће љубави од те да ко положи душу своју за пријатеље своје“.

Руски народ са својим државним вођом ступио је у тај нечувено окрутан и крвопролитан рат. И тај рат до дан-данас није окончан. У наше дане људска цивилизација дошла је до оне тачке свог „развоја“ кад ће јој пасти у део да коначно бира између светлости и таме. Европа је у већини својих земаља изабрала таму: доношење закона о једнополним „браковима“ једнако је „укидању“ Бога у Русији почетком ХХ века од бољшевика. Данас је Европа обзнанила да ће од сада она уређивати свој живот без Бога. Шта је после сличних изјава било у Русији – свима је познато. С Европом ће бити много страшније и, што је главно, бесмисленије.

Русија и Србија су се тада успеле на своју Голготу, обреле мноштво мученика за веру, и на крају крајева њихова судбина овде, на Земљи, још није решена. Европски, пак, садашњи пад је коначан и безизгледан. Пред њом је још само царство антихриста. Свети Оци наше Цркве давно су све то описали у својим делима, и ми томе немамо шта додати. Жалити због тог избора ми, наравно, можемо, али више теоретски. Нама сад ваља мислити о себи и својој православној браћи. У патриотској среди то још лоше разумеју. На нашу велику жалост, пажња родољуба данас је прикована за Блиски исток. Сва јавна гласила испуњена су вестима о блискоисточним догађањима. И многи заозбиљно верују хваставој пароли исламских бојовника: „После Дамаска – Русија“.

И ни гласа о Космету, о Балкану.

Код нас у широким патриотским слојевима, уз ретке изузетке, не примећују да се смртна опасност притајила управо тамо. Није после Дамаска – Русија, него је после Косова – Русија (чак и у случају отвореног војног мешања Запада Дамаск је кадар да се одбрани, благодарећи испорукама оружја из Русије). И то прети да постане крај историје. Стварност наших дана је таква да се може упасти у потпуно и савршено очајање, па чак и пожелети предати се без борбе на милост непријатељу. Но, то је удео маловерних, јер у том случају израста свом снагом, све до Неба, питање: због чега онда беху принесене све те безбројне жртве од наших дедова и прадедова? Због чега је себе жртвовао свети Цар? Зар због тога да би се кроз сто година све завршило тако неславно и постидно? Не, ми верујемо, Бог поруган не бива, и објавиће, макар и у последњем тренутку, велико чудо, и спашће све нас што се уздамо у Њега. И чини се како се тај тренутак већ полако ближи.

Али, по речима наше старе народне мудрости: Богу се моли, али к бријегу греби (Богу молись, а к берегу гребись) – чуда морамо постати достојни. Нико нам неће помоћи, уколико за своје спасење не уложимо и сопствени труд.

Последица принете у Великом рату велике жртве је да су Руси и Срби постали један народ. И сада, столеће након тих судбоносних збивања у Русији је поникла иницијатива да се направи и подигне споменик на српској земљи – тамо где се десио праузрок великих догађаја. Почетна средства обезбедили су руски пословни људи, пројекат је благословљен од Његове Светости, Патријарха српског, Господина Иринеја, Руска Православна Црква је такође изразила спремност да узме учешћа. Прегнућу Фонда Владимира Храброг одмах су се прикључиле грађанске организације из Србије и Белорусије, очекујемо да исто учине и нека грађанска удружења из Украјине, тако да је иницијатива већ на самом почетку почела добијати свесловенски карактер. У овом часу, када је Србија угрожена да буде прогутана од исламске експанзије, тај споменик ће послужити као знамење отпора. Заједничким деловањем вратићемо свест о томе да смо сви ми, пре свега, браћа, и народ наш – једна Породица, у којој је сваки члан одговоран за све, а сви одговорни за сваког. Без васпостављања те свести ништа нема никаквог смисла и значаја. И победити можемо само тако, и никако другачије.

За подизање споменика – каменог Поклоничког Крста у част стогодишњице од почетка Првог светског рата – већ имамо сагласност Општине Топола. После неколико месеци неопходних припрема, ових дана почињемо с конкретним радом. Споменик ће бити направљен заједничким трудом руских и српских мајстора. До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке. На Опленцу почива и Краљ Александар I, који је у часу смртне опасности молио руског Цара за помоћ, и помоћ и добио, брзу и потпуну.

За нас што живимо данас тај историјски догађај неизмерно је привлачан због своје потресне наравствене снаге, која је сад обрела значење завета, постала нашом звездом-водиљом. Он сасвим оповргава, укида изграђен и владајући савремени стереотип – „политика је прљав посао“. Сећање на, рекло би се, заувек у прошлост минулу наравствену величину наших предака, омогућиће нам да нађемо неопходан ослонац у данашњој стварности, препуној издаје, кукавичлука и обмане. Тим речима је Свети Цар Николај 3. марта 1917. одредио тада започету епоху. У њој ми пребивамо до дана данашњег. Али у нашој моћи је да све променимо: треба само на место „издаје“ поставити Верност, на место „кукавичлука“ – Неустрашивост, и никакве лажи ни обмане, него једино Истина! Христос ће бити с нама тек уколико испунимо тај услов.

Два света Цара – Николај и Лазар, чије ликове видимо на споменику где стоје пред Распећем Господа Исуса Христа, помоћи ће нам да однесемо моралну победу и завршимо тај велики рат што траје већ сто година. Изградња споменика означиће и почетак сваког другог стварног, делатног и свестраног заједничког рада: напомињемо да су већ у току званични разговори о братимљењу Тополе и руског града Боровска, као и да су између представника два града размењена писма о намерама у погледу будуће привредне, спортске, културне, стручне и сваке друге сарадње. Наша жеља је да та сарадња не остане ограничена само на ова два града, и у том смислу стараћемо се да дамо највећи могући допринос. Такође ћемо садејствовати у сваком сродном научном, уметничком или културном пројекту, покренутом од других организација, како бисмо стогодишњицу Великог рата дочекали спремнији, те се обједињеним снагама супротставили учесталим покушајима прекрајања и пристрасног тумачења догађаја из наше заједничке прошлости.

Обраћамо се нашим суграђанима с позивом да учествују у овом подухвату. Најнасушнији задатак наше савремености састоји се у схватању сопствене историјске мисије, обретењу историјских веза и вредности. Без тога Православним хришћанским народима нема будућности.

Штавише, усудићемо се да кажемо: без тога будућности нема читавом свету.

У Тополи, 23. ХII 2013.

Ирина Јесинска, председница Фонда Владимира Храброг, Москва

Драган Буковички, председник Словенског друштва, Краљево

________  Извор: http://sloven.org.rs/srb/?p=309

Pesnici dižu ruke od jezika

– Dozvolite da pitam: A šta su mračne devedesete, bombardovanje, evropske i kosovske dileme, ako nisu pesme same po sebi, remek-dela moderne umetnosti? Šta su današnje kosovske dileme ako ne moderni nastavci kosovskog ciklusa, u skladu sa novim poetikama i umetničkim pravcima? Šta je bombardovanje Srbije, ako nije „Pesma nad pesmama“ južnih Slovena. Raskošni multimedijalni performans koji zaslužuje da nikada ne bude zaboravljen? A sve su to dela od istog autora kome drugi ne trebaju, osim da trube u njegovu slavu?

Prošlo je, po njegovom mišljenju, vreme poezije koja svet tumači a ništa ne menja, a nastupilo vreme poezije koja svet – menja.

– Umetnost je lišena moći, pesnici značaja. Pesnici dižu ruke od maternjeg jezika. Počelo se sa velikim formama, a završilo procvatom haiku poezije. Haiku je idealna mera za minijaturne državice nastale na ruševinama Jugoslavije. Velike forme su pripale Velikom Bratu i njegovoj Imperiji. Kao da se Srbija pretvorila u živi spomenik Dostojevskom – kaže Bećković.

KAKO POSLATI PORUKU– Uvek su se pesnici, mimo svojih prepoznatljivih poetika, oglašavali i kroz angažovanu poeziju dajući kroz nju hiperrealnu sliku sa naglašenom kritičkom notom tog vremena – kaže pesnik Zoran Bognar. – Razlika između pesnika pedesetih i devedesetih prošlog veka i ovih današnjih je možda jedino u tome što su se prve dve generacije imale kome i kroz šta obratiti. Danas, u tabloidnom vremenu poremećenih vrednosti, u kojem je privid snažniji od zbilje, ima istinskih pesnika koji kroz angažovanu poeziju kritikuju ovovremene pošasti, ali je očigledno da ne postoje više mediji kroz koje bi oni mogli poslati svoju upozoravajuću poruku – smatra Bognar.

Pesnik Nikola Vujčić smatra da poezija ne sme da bude „sluškinja“ politike i dnevnih događaja.

– Pesnik ne mora nužno da reaguje na velike istorijske događaje jer on, posebno danas, nije jedini svedok svog vremena, on je čak skrajnut, danas pesnička reč tek svetluca u prikrajku. Drugi društveni angažmani, znatno agresivniji i vrlo površni, gurnuli su poeziju na marginu. Danas o krupnim istorijskim događajima treba govoriti kroz ličnu dramu jer je pesma, zapravo, neka vrsta autoidentiteta i samosvedočenja. Večita pesnikova (pesnička) dilema je, kako kaže Česlav Miloš – koliko stvarnosti pesma može podneti – kaže nam Vujčić.

Gde je granica i mera da pesničko svedočenje ne zaguši pesmu, da ne preraste u „javni“ glas naroda? Kad se pesma suviše približi stvarnosti, po Vujčićevim rečima, vrlo lako sklizne u banalnost.

– Mađarski pisac Šandor Marai kaže da se snaga pisca ne „nalazi u zajedništvu već u usamljenosti“. „U književnosti“, kaže on, „nema demokratije, postoje samo solisti. Pisac koji uđe da peva u horu – vidi da se iz pesme hora ne čuje njegov glas.“ Dakle, pustimo da pesnici sami biraju teme, i velike se teme prelamaju kroz male, gotovo nevidljive stvari, kao što se ogromno, nepregledno nebo ogleda u maloj barici ili kapljici vode. Poeta politikon svoje nadahnuće crpe iz preideologizovane svakodnevice robujući njenoj retoričkoj zavodljivosti a pravi pesnik pronalazi meru u prepoznavanju znakova svog vremena – kaže naš sagovornik.

Pesnici dižu ruke od jezika | Kultura | Novosti.rs.

Ćosić za „Novosti“: Nije se čula moja reč

NIJE moja dužnost, a ni pravo, da više govorim državnom vrhu Srbije šta treba da učini u ovom teškom trenutku. Sve što sam imao da kažem o Kosovu i Metohiji, već sam jasno i javno rekao i napisao u godinama i decenijama iza nas. Nema više šta da poručujem!

Ovo je, ekskluzivno za „Novosti“, izjavio akademik Dobrica Ćosić, srpski pisac i bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije, povodom velike istorijske dileme pred kojom se ponovo našla Srbija.

– Moje reči o Kosovu, nisu se uvek čule tamo gde je trebalo. Zato ne želim u ovom trenutku da dajem nikakve nove poruke, niti procene. Odluka je na onima koji su za to nadležni – rekao nam je Ćosić.

A stavove o Kosovu i Metohiji pisac je iznosio još od 14. plenuma Centralnog komiteta 29. maja 1968. godine kada je počeo da upozorava na antijugoslovenske, velikoalbanske i šovinističke pojave u Pokrajini.

Posle 1981. godine i separatističke pobune na KiM, Ćosić je prvi put izašao sa idejom o podeli Kosova. Taj vizionarski predlog potpuno je formulisao i sublimirao sve do 2004. godine kada su „Novosti“ objavile i njegovu knjigu „Kosovo“.

Tada je ponovo javno predložio teritorijalno razgraničenje između Albanaca i Srba na Kosovu, na kompromisu istorijskog i etničkog prava.

Ćosić je izneo ideju da se razgraničenje sprovede referendumom srpskog i albanskog naroda uz aktivnu saradnju SB UN, EU i SAD i da sporazumi dobiju međunarodno priznanje i garanciju.

Sažimajući taj predlog, pisac je poručio:

– Ako su bitku na Kosovu 1389. Turci dobili na bojištu, Srbi su je dobili u duhu. I Turci i Srbi su tu bitku u vremenu izgubili. Odgovornost za budućnost nalaže danas Srbima i Albancima da vekovnu bitku za Kosovo ne reše na bojištu, nego za zelenim stolom, sporazumom, poštovanjem prava jednih i drugih i osvetu zamene saradnjom. To je jedina mogućnost da i Srbi i Albanci ostanu pobednici na Kosovu.

Ćosić za „Novosti“: Nije se čula moja reč | Politika | Novosti.rs.

Rusi snimaju Haški tribunal

MNOGO je razloga zbog kojih Haški tribunal ne može da nosi časno ime suda, počev od nezakonitog osnivanja, preko donošenja propisa i primene procesnog i materijalnog prava, do selektivnog optuživanja, kaznene politike i nehumanog izvršenja krivičnih sankcija. Svi, iole ozbiljni teoretičari prava i istoričari izriču ozbiljne kritike na tribunal, koji nema nikakve međunarodno-pravne i istorijske veze s Nirnberškim sudom, već predstavlja pravnu farsu i politički instrument kreatora lažne istorije, rekao je prof dr Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije, na prošlonedeljnoj promociji knjige „Od Nirnberga do Haga“ u Ruskom domu u Beogradu.

 

Reč je o zborniku radova sa istoimene međunarodne naučne konferencije održane 2011. u organizaciji „Beogradskog foruma za svet ravnopravnih“.

 

– Postoji tendencija da Nirnberški proces dobije savim drugačije značenje. Oni koji su iz geopolitičkih razloga zainteresovani za reviziju istorije nameću opasnu tezu da je tribunal u Hagu sukcesor suda u Nirnbergu. Prema tome, Srbi se izjednačavaju s nacistima. Šira posledica ovakvog rada Haškog tribunala je i revidiranje istorijske uloge Rusije, odnosno uzroka i posledica svetskih ratova. Naš naučni i civilizacijski zadatak je da te procese razotkrijemo – rekao je prof. dr Antić.

 

Ideja o održavanju naučnog skupa „Od Nirnberga do Haga“ potekla je iz ruske ambasade u Srbiji, otkrila je prof. dr Jelena Guskova, redovni član Ruske akademije nauka i inostrani član SANU….

DOKAZI OD PAPIRA PROFESOR Pravnog fakulteta dr Boris Krivokapić naglasio je da postoji trend zapadnih centara moći da Haški tribunal koriste za političke ciljeve. – To veoma nalikuje na „Tokijski proces“ koji je Amerika organizovala posle Drugog svetskog rata, a u kom su kao dokazi korišćeni i isečci iz novina.

– Sudije i tužioci su opterećeni predubeđenjima. Tribunal manipuliše statističkim podacima i neproverenim statističko-demografskim konstrukcijama, skrivaju se dokumenti i iskrivljuju činjenice. Sve je prilagođeno unapred zadatom ishodu optužnice, a to je okrivljavanje Srbije. Ako se vlasti u Srbiji ne suprotstave ciljanom stvaranju kompleksa krivice, on će imati katatstrofalan učinak, naročito kod mladih naraštaja – upozorila je akademik Jelena Guskova.

– Neverovatno je da međunarodna zajednica nije uspostavila nijedan mehanizam kontrole Tribunala. Zato je ruska Duma odlučila da u Hag šalje zvanične delegacije koje će na licu mesta kontrolisati kršenje prava optuženih i međunarodnog prava. Prva poseta bila je 25. februara, a tokom nje je tročlana delegacija deputata posetila generala Ratka Mladića. Među Srbima u pritvoru vladalo je ogromno uzbuđenje zbog vesti o poseti zvanične ruske delegacije – otkrila je Guskova za „Novosti“.

OSMINA BUDŽETA UN MOSKVA već godinama izražava nezadovoljstvo radom Haškog tribunala koji se finanira iz budžeta svetske organizacije. Samo za finansiranje u 2012-2013. izdvojeno je 283 miliona američkih dolara – osmina budžeta UN….

 

Rusi snimaju Haški tribunal | Dosije | Novosti.rs.

Ламент над Пешићем

Vinčanski hepening u Sava Centru

Mis Jugoslavije za 2002. je Ana Šargić(19) iz Valjeva. Ona je, prošlog četvrtka, u beogradskom Sava centru dobila od Miroslava Lazanskog predsednika žirija, lentu, žezlo i krunu, ali se pred fotoreporterima slikala sa – knjigom „Život je ljubav“ (o vinčanskom pismu). Knjiga je, u stvari, zbirka od dvadesetak naučnih radova koji su od 1985. godine do danas objavljeni o epohalnom otkriću profesora dr Radivoja Pešića, našeg najpoznatijeg paleolingviste.

Zašto je Vesna Jugović, šef parade u Sava centru htela da prizove te večeri „duh Radivoja Pešića“?

Zato što je on od one vrste srpskih genija koje slave širom sveta, a u zemlji se o njima, neobjašnjivo, ćuti. A profesor Pešić je još 1985. godine, u Milanu, dešifrovanjem vinčanskog pisma, pomoću etrurskog, napravio novu sistematizaciju drevnih pisama. Iz te sistematizacije jasno se videlo da prvo i najstarije ljudsko pismo nije nastalo u Mesopotamiji, nego u Podunavlju, na prostoru vinčanske civilizacije. Ovo otkriće pomerilo je nastanak drevne pismenosti DVE HILjADE GODINA unazad, pa je tako Pešićeva sistematizacija pokazala da, tek, posle vinčanskog pisma slede: protosumersko-piktografsko, pa sumersko klin pismo, zatim egipatsko-piktografsko, protoelansko klino pismo, akadsko, elansko klino pismo te protoindijsko piktografsko i kritsko. Naravno, posle ovih najstarijih pisama slede još dvadesetak – „mlađih“ pisama koja je Pešić, uredno i nepogrešivo, poređao po starosti….

видети више: http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/pesicev-kutak/knjiga-gostiju/389-lament-nad-pesicem

KURGAN (pojam)

Kurgan, kojemu naziv dolazi od turske riječi za grobni humak, je naziv za velike grobne humke koji su u prošlosti bili građeni u istočnoj Evropi i Aziji.
Kurgani pripadaju različitim epohama i različitim kulturama. Najstariji su podignuti u brončanom dobu, a najmlađi u srednjem vijeku. Redovito su pravljeni od zemlje, a nekada uz podnožje obzidani kamenom.
Dimenzije kurgana su različite. Visina im je od 0,5 do 20 m, a promjer od 3 do 100 m.
U njima se zakapalo na različite načine: u zemljanoj raki, u sarkofazima ili urnama. Neki od grobova su prazni, neki puni, a različiti su i po količini i vrsti grobnih dobara.
Riječ kurgan je postala čest toponim u Rusiji …
*

Godine 1956. Marija Gimbutas je predstavila svoju kurgansku hipotezu u kojoj je, kombinirajući arheologiju s lingvistokom locirala začetke naroda koji su govorili protoindevropski (PIE) jezik. Ona je sve te kulture nazvala „kurganskim“ prema ruskom izrazu za poseban grobni humak te odredila njihovu difuziju prema Evropi.
Ova je hipoteza imala značajan efekt na proučavanje Indoevropljana. Naučnici koji prihvaćaju Gimbutasine argumente koriste izraz kurganska ili Kultura jamnih grobova kako bi označili rani proto-indoevropski etnicitet koji je postojao u pontskim stepama i jugoistočnoj Evropi od petog do trećeg milenijuma pne.

(http://sh.wikipedia.org/wiki/Kurganska_hipoteza  )

Jamna (od ruske riječi яма „jama“) ili kultura jamnog groba ili Kultura okernog groba je kultura kasno bakarnog doba/ranog brončano doba smještena oko oblasti rijeka Bug/Dnjestar/Ural (Pontske stepe), koja datira između 36.–23. vijeka pne. Kultura je bila pretežno nomadska, uz nešto poljoprivrede koja se koristila uz obale rijeka te nešto utvrđenih brežuljaka.
Karakteristika kulture su pogrebi u kurganima, (grobni humak) odnosno u jamnim grobovima gdje su tijelima bila savijana koljena. Tijela su se pokrivala okerom. Više grobova je pronađeno u pojedinim kurganima, često dodatno iskopani. Značajno da su se u grobovima nalazile i ritualne žrtve (goveda, svinje, ovce, koze i konji), što je običaj koji se povezuje s Proto-Indoevropljanima ili Proto-Indoirancima.
(више: http://sh.wikipedia.org/wiki/Jamna_kultura )

*
… Već prva iskopavanja u Vinči pokazala su da je otkriveno prostrano i bogato naselje iz mlađeg kamenog doba — neolitika. Tako ga je Dr Miloje Vasić i prikazao i objasnio u radu u kome je objavio rezultate svojih istraživanja. Takvo njegovo tumačenje Vinčine kulture bilo je prihvaćeno u nauci bez ikakvog protivljenja. Međutim, kad je posle dugih ratova kroz koje je prošla Srbija od 1912. do 1918. godine, nastavio svoja istraživanja na ovome prostoru, negde od 1929. do 1933. godine, profesor Miloje Vasić je promenio iz osnova svoje tumačenje Vinče. Impresioniran bogatstvom i raznovrsnošću otkrivenog matenjala i izvanrednog, u našoj praistoriji do tada nepoznatog takvog i tolikog kulturnog inventara: a to su hiljade vaza, statueta, razno oruđe i nakit — profesor Vasić je došao do uverenja da je Vinčina kultura znatno mlađa od neolitskog doba. Jedno kratko vreme smatrao je da je ova kultura vremenski paralelna sa bogatom kritsko-mikenskom kulturom. Dalja proučavanja dovela su ga do grčke kulture i do vremena kad su Grci iz Jonije počeli da osnivaju svoje trgovačke kolonije na obalama Crnog mora. To je doba 8. i 7. veka pne.
Šta je navelo takvog znalca i odličnog stručnjaka kakav je bio profesor Vasić da napusti svoje ranije i prvobitno, u suštini pravilno objašnjenje i određivanje veka Vinčine kulture? Iskopavanja u Vinči su vođena po strogom i savremenom naučnom metodu. U tom pogledu Vinča je postala sinonim i simbol savesnog naučnog istraživanja. Ali je teorija o Vinči kao jonskoj koloniji izazvala otpor i praistoričara i klasičnih arheologa. U svom istraživačkom zanosu profesor Vasić je smatrao da praistoričari ne poznaju klasiku, a klasični arheolozi da ne poznaju praistoriju, tako da ni jedni ni drugi ne mogu pravilno shvatiti njegovo tumačenje Vinče.
U čemu je zapravo to tumačenje, koje bi, da je prihvaćeno, predstavljalo pravu revoluciju u arheologiji i istoriji? Vinču su, prema toj teoriji, osnovali u 7. veku st. e. grčki rudari, kao koloniju čije je ime ostalo nepoznato. Ovi rudari su tragali za retkom rudom cinabaritom, od koje se dobija skupocena boja cinober. Ova ruda je zaista eksploatisana u doba postojanja Vinčinog naselja, u rudniku Šuplja stena, s južne strane Avale. U tom rudniku otkriven je materijal koji odgovara Vinčinom kulturnom inventaru. A u Vinči je, opet, otkriven cinabarit koji nesumnjivo potiče iz Šuplje stene. Još jedan momenat je uticao na stvaranje originalne Vasićeve teorije. Vodenim putem Dunavom, ili Istrom, kako su ga zvali stari Grci, zaista se moglo stići ne samo sa Crnog nego i Egejskog mora do Vinče. Po predanju je poznato da su Argonauti Istrom plovili sve do mesta gde se ova reka račva u dva kraka, pa jednim teče u Crno, a drugim u Jadransko more. To je možda ušće Save, koju su stari geografi smatrali tim zapadnim Istrovim krakom. Pa ako su Argonauti mogli da pređu ceo taj put, ako je Jason sa Medejom i zlatnim runom iz Kolhide mogao da stigne do Jadranskog mora, onda, po tumačenju pokojnog profesora Miloja Vasića, sasvim je verovatno da su i jonski rudari tim istim Istrom mogli doći do Šuplje stene, do njenog rudnog blaga, zbog čije je eksploatacije i prerade osnovano i naselje u današnjoj Vinči, kao dunavska luka jonskih trgovaca.
Danas je nesumnjivo da Vinča pripada neolitskoj kulturi i neolitskom dobu. A naučna diskusija koju je pokrenuo profesor Vasić doprinela je da se uopšte razjasne mnoga pitanja i reše mnogi problemi koji se tiču arheologije, a posebno razvoja praistorijskih kultura u Srbiji. …
(Видети више: http://sh.wikipedia.org/wiki/Vin%C4%8Danska_kultura)

________________________________________________ Iz poglavlja »Zavera poricanja«

… Jeretičari su istraživali unierzalnu ideju sveta, dogmatičari su univerzalnost te ideje parcelisali sa tendencijom otuđenja i međusobnog suprotstavljanja, ali u ime univerzalnog. Jeretičarima su posečene glave, a dogmatičari imaju dugovečan život i bez glave.
Tako su mnoga slovenska plemena postala protivnički tabor među sobom i kroz maglu bezumlja u ime istorije ukidala istoriju, zahvaljujući lažnom identitetu koji su im, između ostalih nametnuli i pisci istorije.
Centralna duhovna i socijalna institucija Slovena bila je porodica. O tome govori i slovenska hronika ispisana na brezovim daščicama i posvećena bogu Velesu, a poznata kao Velesova knjiga.7 Istoričari koji su radili na proučavanju ove hronike  tvrde da se ona čitala prilikom krštenja, kao svojevrstan ritual uvođenja novog člana u zajednicu, a takođe i prilikom osnivanja porodice, odnosno stupanja u brak. Slovensku zajednicu nisu razorili samo spoljni faktori sveta, već i sam taj slovenski svet. Njeno razaranje trajalo je stolećima. Moralo je toliko trajati s obzirom na njenu granitnu duhovnu konstrukciju. Poslednjih sedamdeset godina slovenski svet živi na njenim razvalinama. Avantura sa eksperimentom je, čini se, privedena kraju.
U centralnu duhovnu instituciju Slovena, koja je od    prevashodnog značaja i za njihovu socijalnu instituciju, svrstava se i slovenski jezik i slovensko pismo. Privrženici indoevropske teonje, kao što smo videli, otkrivaju jezik Slovena tek na početku našeg
prvog   milenijuma.   Najnovija   istraživanja,   međutim, koja  su  obavljana u  Americi  tridesetih  godina pod rukovodstvom    Morisa    Svadeša,    osnivača glotohronologije kao nove  discipline,  utvrdila  su da  se  orodica germanskih  jezika  odvaja od    porodice slovenskih jezika još pre pet hiljada godina. Kako je moglo doći do ovog razdvajanja, ako Slovena i slovenskog jezika nije ni bilo? Kako je moguće da se »slovenski jezici izvode relativno kasno iz jednog oblika indoevropskog koji se početkom naše ere mogao govoriti na severozapadu današnje Ukrajine«, kad su Sloveni još pre šest hiljada godina imali  sedam vokala u svom vokalnom sistemu štoje odraz harmoničnog sklada jedne jezičke kulture. Ne podleže li, usled svega ovoga, strogoj reviziji indoevropska teorija jezika koja nam je u doba nacizma ponuđena i kao indogermanska. Postavljajući sve to kao naučni problem, nismo sigumi da je indoevropska teorija samo lingvistički problem.
Još četrdesetih godina ovog sloleća dokumentovano je utvrdeno da su Sloveni imali svoju pismennst daleko pre pojave, Ćirila i Metodija. Deo ove dokumentacije nialazi se i u Vatikanu i pristupačan je za sva paleografska i paleolingvističkaistraživanja.   Ali  i  paleografi  i  linvisti  i  istoriografi  ostali su pri svojoj tezi o nepismenosti Slovena pre Ćirila i Metodija i tu svoju tezu nude kao naučnu istinu, nenaučno omalovažavajući svaki napor rušenja jedne zablude, koja se pogubnoodrazila na duhovni razvoj Slovena…

( Izvor: Radivoje Pešić: OPTUŽUJEM ĆUTANJE : Kako pomoći Evropi. Zavera poricanja. – Beograd, Pešić i sinovi * Stručna knjiga, 2003; treće izd. – str. 46 – 48 )

7 Velesova knjiga, prevod i komentari R. Pešić, Pešić i sinovi, Beograd, 1997.

Новине Едиције Заветина

%d bloggers like this: