Архиве категорија: српске књижевне награде

Две песме Александра Лукића

САЊАЈУЋИ О ФАРМИ ПОСКОКА

У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)
У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)

Мужа поскока је најуноснији посао данашњице

Хране за поскоке, хвала Богу, има: пољски мишеви
(Купујем пољоке мишеве на килограм,
плаћам петоетруко!)
Јер мени је важан отров. Килограм отрова поскока
више вреди него издавање целокупног опуса
Толстоја, Достојевског и Пруста!

Имамо доста отровница
довољно је имати стотинак поскока
и исто толико стаклених кавеза
и онда сваке седмице: музем поококе
Сваки поскок пљуне најмање по грам
Продајом отрова решићу најважније животне
проблеме Сем тога, то је веома хуман посао:
од отрова се справља противогров.

Имам план будуће фарме поскока,
не тражим ортаке. Јер живот са гујама
и мужа поскока је посао за оне
са малчице више неопходне храбрости.

Попови су ослобођени осећања
која ме позремено гуше,
политичари су ђавољи људи,
официруше су змијски поднадуле,
поглед гује зрачи необичним магнетизмом
као мрачна, ратна еротика.

Изгубио сам веру у људе, у програме, празна
обећања. Савременој поезији недостаје отров.
Један поскок пљуне недељно
колико неколико најбољих песника читавог живота…

Вампировићи

Села су десетковали, стоку поклали као вуци
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса
приграбили су себи, а остало препустили вранама.
Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.
Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.
Говоре неразумљиве речи.
Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.
И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави

Зоран М. Мандић – овогодишњи добитник угледног друштвеног признања “Капетан Миша Анастасијевић”, у категорији- За стваралаштво и допринос српској култури

 MEDIA-INVENT doo
Branimira Ćosića 2/3  21000 Novi Sad

Zoran M. Mandić 1-2013
Zoran M. Mandić 1-2013

                                      Господин Зоран М.Мандић
                                        Књижевник из Апатина

Поштовани,
Обавештавамо  Вас да сте, у оквиру пројекта “Пут ка врху”, овогодишњи добитник  угледног друштвеног признања “Капетан Миша Анастасијевић”, у категорији- За стваралаштво и допринос српској култури.
Свечана додела признања одржаће се у општини Оџаци, (сала Скупштине  општине), 12.децембра ове године (четвртак) ,са  почетком у 12 часова, у присуству лауреата,привредника, медија и гостију.
Домаћини свечаности су Владо Маркановић,директор Медиа Инвента и  Изабела Шерић,председница општине Оџаци.
Пројекат “Пут ка врху” осмислила је и већ 13 година успешно промовише вредности предузетничког и друштвеног стваралаштва -Агенција Медиа Инвент из Новог Сада,у сарадњи са  новосадским и београдским Универзитетом и привредним коморама Србије!
Признање (Плакета и Златник)  са ликом Капетана Мише уметнички је  рад академског вајара из Београда Љубише Манчића.
Признање носи име познатог српског трговца и добротвора из 19.века
Добродошли на скуп привредника и угледних пословних људи  и стваралаца са подручја Западнобачког округа,чија је делатност обележила 2013.годину.
С поштовањем!

Нови Сад, 09.12.2013.године                    Медиа Инвент Нови Сад
                                                                   Владо Маркановић,директор
 
                                                                   Председник Стручног жирија:
                                                                  Проф.др Радован Пејановић,
                                                              Проректор Универзитета у Новом Саду                                                       

Mirča Kartaresku: Knjiga je kao bunar

U IŠČEKIVANjU da jedna od njegovih 20 knjiga, od kojih su neke evropski bestseleri, bude prevedena i na srpski jezik, rumunski književnik Mirča Kartaresku (57) postao je laureat Osmog međunarodnog književnog festivala, u četvrtak završenog u Novom Sadu.

Time je ovaj prozni pisac, književni kritičar i publicista, obogatio svoj ionako pozamašan fond nagrada osvojenih u svojoj zemlji, Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Sloveniji…

– U Novi Sad, na poziv mog prijatelja Jovana Zivlaka, došao sam sa strepnjom upravo zbog toga što na srpskom govornom području nisam do sada objavio nijednu knjigu – poverava nam se Karataresku, bivši profesor rumunskog jezika na bukureštanskom i nekoliko evropskih univerziteta, koji je i član Evropskog parlamenta za kulturu.

* Da u eri savremenih komunikacija ni jezik nije brana dobroj knjizi, uverili ste se lično na ovom festivalu…

– Puno kolega iz drugih zemalja i čitalaca iz ovog grada prilazilo mi je i hvalilo moje knjige. Sve vreme okružen sam pažnjom i poštovanjem i neizmerno sam srećan zbog toga.

* Dela su vam prevedena na 21 jezik, a na srpskom zastupljeni ste samo u „Antologiji rumunske savremene poezije“ Slavomira Gvozdenovića. Koju svoju knjigu najpre preporučujete srpskim izdavačima?

– Pisao sam „teške“, ali i pitke, lako čitljive knjige. Voleo bih da u srpsku kulturu uplovim lagano. Zato bih preporučio zbirku pripovedaka „Zašto volimo žene“ iz 2004. godine, koja je u Rumuniji prodata u 150.000 primeraka. Po toj knjizi objavio sam i feljton u francuskom časopisu „Ele“.

* Znači li to da ste vi uspeli ono što mnogi nisu – da odgonetne odgovor na večito pitanje o ljubavi prema ženama?

– Odgovor nije jedan, ima ih 50 i pobrojao sam ih na poslednjoj stranici knjige. Uprkos tome, mislim da nisam uspeo da ponudim kompletan odgovor. Jer, svaki čitalac će dodati barem još jedan svoj razlog.

* Koliko poznajete srpsku književnost?

– Intenzivno je srpska književnost prevođena u Rumuniji pre dvadesetak godina, onda je to počelo da jenjava. Zato najbolje poznajem i cenim klasike srpskog modernizma – Pavića, Kiša, Popu, Pavlovića, Puslojića. Na moju veliku žalost, vaši mlađi pesnici retko se prevode na rumunski jezik.

KANDIDAT ZA NOBELA* Priča se da slovite kao najozbiljniji kandidat svoje zemlje za Nobelovu nagradu u narednih 20 godina…
– Priča se. Ali, ovog trenutka nisam potpuno spreman za to, nemam ni dovoljan broj godina. Verujem da će se u narednoj deceniji moje delo obogatiti, da će porasti. Zato vas molim da mi ovo pitanje postavite ponovo kroz sedam, osam godina.

* Da li će knjiga u ovom obliku uspeti da doživi 22. vek?

– Kriza je sveopšta, ali mislim da ona knjizi ne može presudno da naudi. Ubeđen sam da će uvek svuda u svetu postojati ljudi koji vole da čitaju. Verujem u taj divni predmet, knjigu, i siguran sam da ona nikada neće umreti.

* Ne čini li vam se, ipak, da su književnost i kultura sve manje cenjene jer ih potrošačko društvo gura na marginu…

– Ni najmanje me ne zabrinjava sudbina poezije u svetu, a naročito ne na Balkanu. Poezija se ne sagledava kroz knjige stihova, ona je prvenstveno način na koji se sagledava i spoznaje svet. Pesnika će uvek biti. Pesnik je onaj ko je celog života čedan poput deteta, ko ne dozvoli da ga poraze pohlepa, mržnja, zavist…

* Šta tačno znači vaša metafora „knjiga je kao bunar“?

– Znači da nam knjiga ne dolazi u ruke kada smo žedni, ali je tu negde i čeka nas. Pisac nije neko ko treba ljudima da govori kako da žive svoje živote, šta da vole, a šta ne, u šta da veruju… Pisac je samo običan čovek koji očajnički pokušava da razume sebe.

 

 

 

 

 

Mirča Kartaresku: Knjiga je kao bunar | Kultura | Novosti.rs.

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe

MUDROST U PORAZU – PORAZI upućuju ka mudrosti, a za nju se traži i fizička snaga, koju mi, danas, nemamo. U Vukovom „Rječniku“, i u oba prevoda Svetog pisma, uman čovek je zapisan kao „mudrac“; reč se dovodi u vezu sa pridevom „mudat“.
Za sve što je bitno treba imati muda: za nebesko opredeljenje, kao i za povećanje nataliteta. Za ovo drugo pogotovo – zapisao je Danojlić.

KNJIŽEVNOST I ŽIVOT – KAD bi knjige bile dovoljne za mudro postupanje i ispravno držanje mi, koji okapavamo nad njima, ne bismo pravili tolike gluposti, činili nepromišljene poteze, ulazili u nemoguće ljubavne odnose, dopuštali politici da nas vuče za nos. Književnost, svakako, razvija moralnu osetljivost, pročišćava osećajnost, ali njeni saveti, u praktičnom životu, ostaju nedelatni pred stihijom prirodnih izazova. U najboljem slučaju, knjige nas podržavaju na putu kojim smo, po sili vlastitog sazrevanja, već pošli – smatra pisac.

* Knjiga“Pisma bez adrese“ocenjena je kao pesnički otpor nadmoćnoj sili. Može li reč pisca da ima težinu i vidljivi uticaj u javnosti?

– Važno je da neke stvari budu rečene i valjano uobličene, da se, bar negde, pojave, pa će se, samim tim, proširiti prostor slobode i srećnog razumevanja životnih tokova. Pisac je jedna malo svetlija tačka kolektivne svesti, on uvek radi za druge, to jest, i za druge. Znam da je odjek onoga što ostvarimo slabašan, neznatan; ali dokle god se oglašavamo, može se reći da vršimo svoju dužnost. Moja poslednja knjiga nosi naslov „Pisma bez adrese“. Uputio sam je svima, i nikome posebno. Sve što sam mogao da učinim, učinio sam time što sam je napisao. Čujem da nailazi na izvestan odjek. Pa lepo. Da je drukčije, ne bih se ljutio. Život svake knjige je velika tajna. Naša čitalačka publika je osiromašila, ljudi se bore za golo preživljavanje. Kako oni, tako i lepa književnost: i ona se bori da preživi.

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe | Kultura | Novosti.rs.

РЕДОВНА ГОДИШЊА СКУПШТИНА УКС

СУ ЧИМ ЋЕМО ИЗИЋ ПРЕД ЊЕГОША

Поштовани књижевницим, гости и пријатељи, окупили смо се на још једној Скупштини да проговоримо о нашем раду, резултатима и тешкоћама, које нас прате већ низ година и донекле ограничавају да се ослободимио у првом реду свакидашњих егзистенцијалних иизнудица, иако знамо да уметницима, посебно писцима, никада није било лако. Ако би ме неко упитао шта је то што писце данас може стимулисати у превазилажењу проблема, сигурно да не бих могао сажето одговорити, али ми се чини да свако од нас има своје мишљење и приближно тачан одговор заснован на путоказним идејама. Отуда, и ја сам, у овом тренутку више у себи, имам запитаности него одговора. Уосталом, без тих питања, тешко можемо пронаћи излаз из шуме, још ако идемо путевима утабаним обезнађеним ногама. Када ово кажем, свакако да имам у виду много тога оствареног заједничким напорима свих оних чланова Удружења књижевника Србије који тешкоће схватају као изазов за стваралачка прегнућа, и нашем књижевном раду и култури уопште обезбеђују заслужно поштовање.
Засигурно, наша савремена књижевност то постиже непрестаним поетичким принављањем и надвладавањем освојених стереотипа. Истина, ововремена слика наше књижевности постепено се мења: долазе млади писци, доносе свеже идеје, првенствено на трагу идентификовања свога песничког самогласа који у контексту не само наше већ и европске књижевне сцене завређује пажњу. О томе сведоче многи преводи на друге језике, учешћа на фестивалима и значајним књижевникм скуповима, одакле се они најистакнутији враћају са угледним наградама и признањима. Био би дуг списак наших писаца преведених у новије време, а знамо да је о нама и нашој култури донедавно говорено сасвим мало, и то у негативном одређењу, изнуђеном политичким разлозима. Поменућемо, између осталих,  само неколике новије књиге које репрезентују нашу књижевност у свету. То је српско-руска „Књига радости“ др Андреја базилевског – антологија нашег песништва за децу на 1.200 страна, као и Антологија савремене српске поезије на румунском језику. То наше присуство, пре свега, произашло је из настојања да успоставимо покидане нити у односиима са нашим суседима и отворенију, самим тим и садржајнију регионалну сарадњу. На овогодишњим Београдским међународним сусретима писаца посебну пажњу смо посветили књижевности и књижевницима из окружења – Македоније, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Републике Српске (БиХ), Бугарске, Румуније, Италије, Грчке, Турске, Мађарске… Свима нам је јасно да без духа толеранције и узајамности немамо могућности да кренемо слободније из овог нашег балканског теснаца и проговоримо о свим контроверзама, болним и застрашујућим, у блиској прошлости. Убеђен сам да већина писаца и интелектуалаца у Србији тежи да каже макар део своје истине и да се суочи са свеколиким сопственим недоумицама и зебњама пред новим понижавајућим суђењима и пресудама Хашког трибунала, нарочито предводницима геноцидног  прогона српског живља из Книнске крајине – хрватским генералима Маркачу и Готовини. Такође, узнемиравајућа је одлука тог међународног суда да ослободи кривице Рамауша Харадинаја, чији су злочиначки трагови над српским народом на Косову и Метохији неизбрисиви и неопростиви. Све то онеспокојава све нас који желимо истинско и трајно међунационално помирење овде и данас и који својим књижевним делима оснажујемо хуманистичке идеје и све оно што је засновано на вековитој части и чести саобразној поштовању правде и демократских принципа у којима, нажалост, многи светски моћници једно говоре а друго чине, враћајући нас уназад, у године с краја протеклог века, у време националних острашћења и људских унесрећења.
Удружење књижевника Србије непорециво је једна од најзначајнијих уметничких групација, и као такво, без обзира на неаргументоване оцене разних интересних група, опстаје и све више се намеће културној  јавности својим делатним осмишљењима у оквиру једног богатог старалачког програнма. Томе увелико доприносе КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, уредништво и сарадници, који, морамо још једном устврдити, раде у веома отежаним условима и омогућују својим прилозима да ово књижевно гласило репрезентује савремене уметничке интенције. Такође, захваљујући несебичној помоћи издавачке куће ПЕШИЋ И СИНОВИ излази обновљен Српски књижевни часопис на неколико језика.  Ове, 2012. године, објављена су три броја, а један од њих био је истовремено и зборник текстова наших гостију из света.
Морамо истаћи да је интензивирана међународна сарадња. Успели смо да Међународне сусрете позовемо и дочакамо 45 писаца из 24 земље. Свечано отварање је одржано у Сава центру, уз поздраве министра културе, господина Братислава Петковића, којем захваљујемо на уважавању и обећањима да ћемо убудуће добијати знатнију материјалну помоћ. Не смемо заборавити многе гостољубиве домаћине и доброчинитеље у градовима које су посетили наши гости. Изузетну помоћ добили смо и од појединаца, чланова и пријатеља УКС. Овог пута поменућемо само оне без којих много тога у организацији Сусрета и, уопште, рада УКС не би имало правог ефекта. То су: Живорад Ајдачић, Јеремија Лазаревић, Горан Миљковић, Никола Мамула, Љиљана Вукић, др Драган Мандарић, Миодраг Мића Јакшић, Луне Левајац, Виктор Лазић, Весна Пешић, Драган Мраовић, Стеван и Соња Огњеновић, Зоран Бингулац, Радинка Стојковић, Душан Унковић, Божидар Михаиловић, Радосав Чворовић, Света Ковачевић, Раде Вучићевић, Горан Ђорђевић, Предраг Богдановић Ци, Снежана Класовић, Миодраг Којић, Обрен Ристић, Љубинко Јелић, Василије Мићић и свакако, сви чланови Радне заједнице УКС, који су непрестано дежурали у просторијама Удружења и били на услузи нашим гостима. Несумњиво, овим именима можемо додати и друга, којима ћемо се на посебној свечаности захвалити. Реду тих заслужника придружују се својим донацијама: књижевник Милоје Поповић (који нам је недавно даривао компјутер, клима уређај и фото-апарат), затим вајар Остоја Балкански и браћа Јеремић, који нам сваке године бесплатно у својој ливници израђују медаље са ликом Симе Матавуља. Новац који нам пристиже од појединаца, доприноси нашем опстанку, а њихова имена редовно објављујемо у рубрици електронске поште ДАРОДАВЦИ, и КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА. Овом приликом им се још једном најсрдачније захваљујемо.
Протекле године Удружење књижевника Србије организовало је још неколико значајних манифестација и књижевних догађаја, који су имали добар одјек у јавности. Између осталих, то су: Светосавска академија, када нас је посетио Његова светост Патријарх српски Господин Иринеј, и Дани словенске писмености и духовности ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ, одржани у Београду и Крушевцу.
Са задовољством истичемо добру сарадњу македонских и српских писаца. Тако смо и ове године, поводом Сајма књига у Београду, одржали заједнички књижевни програм, уз учешће писаца из Русије, Турске, Индије, Румуније, Немачке. Током протекле године угостили смо угледне књижевнике и дипломатске представнике из Индонезије, Венецуеле, Енглеске, Италије, Пољске и Шпаније. Тада смо се договарали о унапређењу сарадње и потисали протоколе о размени делегација и узајамном представљању у књижевним часописима и зборницима.
Угледу УКС доприноси и рад Трибине ФРАНЦУСКА 7. Могло би се рећи да је већина књига из новије издавачке продукције свакодневно предтављана на овој гласовитој књижевној сцени.
Већ неколико година настојимо да организационо трансформишемо УКС и да многи наши чланови који живе и стварају изван Београда имају значајнију улогу у књиженом животу. У складу са законским одредбама, неколико књижевних подружница пререгистровано је у књижевне заједнице. У тим местима писци су вредни посленици културе. Одувек је знано да се без појединаца, несумњивих књижевних подухватника, много тога не би дешавало, на добробит свих нас.  Извесни, веома угледни фестивали у нашој Републици опстају и садржајно се принављају, орвенствено трудољубним ангажовањем књижевника. Неки од њих трају у суорганизацији УКС.
У сваком случају, овај би извештај указао на још више охрабрујућих резултата, да нисмо изложени бројним недаћама и тешко премостивим јазовима између планираних програма и материјалних средстава неопходних за основно функционисање УКС.
Још једном апелујемо на чланове Удружења књижевника Србије да редовно плаћају чланарину. Несхватљиво је да  само једна четвртина чланства измирује ову своју статутарну обавезу. Већ смо наглашавали да сви који ту обавезу занемарују, сами себе искључују из чланства.
Следећа година је јеш изазовнија. Београдски међународни сусрети обележавају велики јубилеј – педесетогодишњицу. Уз то, обележићемо двестагодишњицу рођења Петра Петровића Његоша, једног од највећих песника српског језика и књижевности, низом разговора о његовом делу и сусретима у нашим просторијама, али и по разним другим местима и културним центрима. То јесте наша обавеза и очкујемо већу помоћ државе за реализацију свих ових програма.
Поштовани чланови и пријатељи УКС, молим вас да се сви скупа усредсредимо на стварање повољнијих услова за унапређење наше књижевности и положаја писаца  данас.
Хвала вам што сте дошли по оваквом времену, да се чујемо, и упознамо са стварном ситуацијом у којој се тренутно налазимо.
Добитницима Повеље за животно дело и Спомен-плакета – медаља са ликом Симе Матавуља, још једном честитам.
Такође, новопримљеним писцима желим добродошлицу у чланство УКС и, свакако, пуно здравља и успеха у даљем књижевном раду.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Радомир Андрић

*
ПОВЕЉА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО:

проф. др Миодраг Сибиновић
Жарко Ђуровић
Радован Бели Марковић
Злата Живадиновић
Миро Вуксановић

СПОМЕН-ПЛАКЕТА – МЕДАЉА СА ЛИКОМ СИМЕ МАТАВУЉА:

часопис „Савременик“
часопис „Буктиња“, Неготин
часопис „Стремљења“
Македонски информативни и издавачки центар, Панчево
Банатски културни центар, Ново Милошево
„Књижевни живот“, Темишвар
Никола Цинцар Попоски
Угљеша Рајчевић
Даринка Вучинић
Даница Андрејевић
Радомир Путниковић
*
НОВИ ЧЛАНОВИ УКС
ПРИЈЕМЉЕН ЈЕ 31 КЊИЖЕВНИК ИЗ СРБИЈЕ

Белегишанин Маја
Белић Бојан
Богавац Миња
Вукашиновић Јелена
Вучковић Раде Радослав
Гађански Ивана
Девић Наталија
Денић Драгана
Драгаш Немања
Живановић Вишеслав
Илић Гачић Милица
Јанојлић Драгољуб
Јовић Т. Драган
Кујунџић Јелена
Курузлија Поповић Драган
Максимовић Д. Миодраг
Милановић Миодраг Дража
Милојевић Зоран
Обрадовић Стојан
Павић И. Јован
Падејски Данијела
Радошевић Горан Радош
Ратковић Топаловић Светлана
Ребић Маша
Сарајлија Адријан
Словић Драгослав
Сокач Иван
Стојановић Синиша Синистер
Хабазин Дарко Дакс
Хорват Вера
Чигоја Бранкица

ИЗ ДИЈАСПОРЕ СУ ПРИМЉЕНИ:

Светлана Алтер (САД)
Миодраг Миша Бељаковић (САД)
Драгица Вељовић Браунштајн (Канада)
Радмила Воинович (Русија)
Петар Вујичић (Аустрија)
Пантелија Дудић (Немачка)
Мирјана Ђапо (БиХ)
 
Никола Ивановић (САД)
Звонимир Ж. Хаџи Јовић (Аустралија)
Сања Качар (Аустралија)
Жељко Кнежевић (Швајцарска)
Светлана Матић (Аустрија)
Касијана Милошевић (Аустрија)
Радмила Мила Михајловић (Италија)
Гордана Пешаковић (САД)
Петар Пјешивац (Аустралија)
Милета Симић Мали (Швајцарска)

ИЗ ДРУГИХ УДРУЖЕЊА СУ ПРИМЉЕНИ:
Мирослав Алексић (ДКВ)

Миланко Боровчанин (УКРС)
Аћим Вишњић (УКЦГ)
Даница Вујков (ДКВ)
Снежана Вукићевић Чворо (УКЦГ)
Војислав Гледић (УКЦГ)
Рајица Драгићевић (ДКВ)
Божидар Живановић  (ДКВ;  дијаспора –  Канада)
Јелена Зарубица (ДКВ)
Дубравка Миленковић (ДКВ)
Славомир Саша Нишавић (ДКВ)
Винка Перишић Шаренац (УКЦГ)
Светозар Пуцар (УКРС)
Ранко Рисојевић (УКРС)
Ђорђе Сибиновић (ДКВ)
Стојан Симић Крпица (ДКВ)
Сава Ћеклић (УКРС)
Олгица Цице (УКРС)
Драгомир Шошкић (ДКВ)

Председник Комисије за пријем: Милан Ђорђевић.  Чланови: Душан Стојковић, Верољуб Вукашиновић, Љубомир Ћорилић Александар Чотрић и Иван Лаловић.   Током 2012. године одржано је више радних састанака Комисије. Размотрена је чак 331 молба. Најпре је начињен шири избор, у који је ушло 138 кандидата. Коначна одлука о пријему  донета је 6. децембра. Одбијено је више од три четвртине кандидата.    У последње време Комисија за пријем је под великим притиском, због све већег броја молби. Запажен је и пораст интересовања писаца из других удружења за чланску карту УКС, а писци из дијаспоре су често веома упорни да се учлане баш у наше Удружење.
КОМИСИЈА ЗА ПРИЈЕМ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – проф. др Драгомир Костић (председник), проф. др Даница Андрејевић и Ранко Ђиновић – примила је у Књижевно друштво пет кандидата: Радмилу Вулићевић,  Ђорђа Јевтића, Стевана Ђуровића, Мирка Симоновића и Жарка Миленковића.
(Извор: Секретеријат УКС, Булат.)

УРУЧЕЊЕ СВЕТСКЕПРАВОСЛАВНЕ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ
 
l
 
ФОНДАЦИЈA ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ
 
УРУЧЕЊЕ
СВЕТСКЕПРАВОСЛАВНЕ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
 
ЛАУРЕАТИМА
 
ИВАНУ ЧАРОТИ (2011)
 
И
 
ГАНЧУ САВОВУ (2012)

          Светска православна књижевна награда БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА биће уручена на свечаности у сали “Слободан Селенић”  београдског Сајма књига у среду, 24. октобра у 12 часова.

          БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА је једина књижевна награда православног света и додељује се православним књижевним ствараоцима који, надахнути хришћанством, изражавају биће својих православних народа, њихових темеља и светиња.

Награду додељује Фондација ИВАНКА МИЛОШЕВИЋиз Чикага. Лауреати Чарота и Савов су званични гости Фондације и београдског Сајма књига.

Иконе Пресвете Богородице Тројеручице лауреатима ће уручити  Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије и Преосвећени епископ шумадијски господин Јован.

На уручењу Награде о делу  Ивана Чароте беседи песник Зоран Костић, а о делу Ганча Савова његов српски биограф Петар Станишић.

Стихове говори драмска уметница Ивана Жигон.

Повеље ће уручити Драгица Милошевић, председник Фондације и Ђорђе Николић, потпредседник и уметнички директор, који су овим поводом из Чикага допутовали у Београд.

Претходни лауреати су били Матија Бећковић (2001), Стеван Раичковић (2002), Атанасије Јевтић (2003), Андреј Вознесенски (2004), Амфилохије Радовић (2005), Бела Ахмадуљина (2006), Ана Бландијана (2007), Слободан Ракитић (2008), Љубомир Симовић (2009) и Милосав Тешић (2010).

Чикаго,
22. октобар 2012.

____________ Извор : THE SERBIAN PRESS CENTER  serbianpresscenter@yahoo.com