Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!
Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!
„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.
У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.“
Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!
СIР – Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски“, Скопје 821.163.41-1 821.163.41-1,09 Радисављевик, 3. РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр. Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. – Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. – 145 стр.; 30 см. – (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18) Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. – Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. – Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145 ISBN 978-608-10-0352-9 (Матица) И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) – Поезија – Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952- Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. – Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. – (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18) Упоредо срп. изворник и мак. превод. – Тираж 500. – Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. – Белешка о аутору: стр. 144-145. ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка) COBISS.SR-ID 207819788
….
МОНАХ БЕЗ ЦРКВЕ
После три деценије
У листу Политика
Која ми је
Као и кафана
Све дала
И све узела Скрајнут
Понижен
Отписан
Живим као монах
Без хлеба и воде
Као монах
Који је изгубио цркву
март 2010.
КЊИГЕ
Седнем да нешто попијем
Књиге
На мене падају
Седнем да нешто поједем
Књиге
На мене падају
Седнем
С децом да причам
Књиге
На мене падају
Седнем
С пријатељима да причам
Књиге
На мене падају
Књиге су ме затрпале
Постале су мој гроб
16. мај 2012.
= Зоран Хр. Радисављевић, песме из најновије књиге по избору ур. „Заветина“, стр.
Препорука: Распонот што поезијата на Радисавлевик го зафака се растегнува од ежедневните, лични, интимни настани и доживувања во семејството, на ра- ботното место, во сообракајот со случајните минувачи на улица, па се до згу- снати, ирониски интонирани лирски коментари на актуелни политички на- стани. Веднаш пага в очи едно необично својство на лириката на Радисавле- вик: сите искази, исповеди, коментари или лирски несогласувања поетот ги предава со една благост, со ведрина и со своевиден творечки шарм. Тоа, се разбира, ја прави оваа лирика длабоко човечка и човечна, таа произлегува од житејските подрачја и повторно им се враканазад, но сега веке како фермен- тирана, лирски просеана согледба, како уверлив уметнички одблесок. Овие песни речиси редовно настојуваат да се згуснат, да се доближат до изрека, до збит коментар.
Распон који Радисављевићева поезија захвата протеже се од свакоднев- них, личних, интимних дешавања и доживљаја у породици, на радном месту, у саобраћају са случајним пролазницима на улици, па све до згуснутих, иро- нијски интонираних лирских коментара актуалних политичких догађаја. Од- мах пада у очи једна необична карактеристика Радисављевићеве лирике: све исказе, исповести, коментаре или лирска неслагања песник предаје уз неку благост, с ведрином и са својеврсним творачким шармом. То, наравно, ову лирику чини дубоко људском и човечанском, она произилази из подручја жи- ћа и поново им се враћа назад, али сада већ као ферментирано, лирски просе- јано сагледавање, као уверљив уметнички одблесак. Ове песме готово редов- но настоје да се згусну, да се приближе изреци, сабијеном коментару.
MOSKVA – Grad Mologa u regiji Jaroslavl, koji je potpuno potopljen 1940 ih za vreme izgradnje hidroelektrane Rubinsk, „izronio“ je zbog opadanja nivoa vode reke Volge, pišu elektronski mediji.
Zbog pada nivoa vode postali su vidljivi temelji kuća i obrisi ulica, a nekadašnji stanovnici Mologe najavili su da će uskoro sa svojim porodicama posetiti grad.
Mologa je podignuta na ušću reka Mologe i Volge i ove godine bi proslavila 865. godišnjicu postojanja da 14. septembra 1935. nije doneta odluka da se podigne hidroelektrana u Rubinsku što je dovelo do toga da se grad nađe na području koje je moralo da bude poplavljeno kako bi se povećala produktivnost hidroelektrane.
Од трњине утрнили зуби,
оним што је знало да нас спаја.
Део нашег живота се губи
за улицом, ко клиначка граја.
Погледаш ли, стара места вире,
ал их прекри невидљиви вео.
Део нашег живота умире,
поверуј ми, и то бољи део.
И како се безболно распао
код толико меса, крви, соли,
ко у грлу залогај запао,
можеш да се кладиш, понајбољи.
Повукли се људи, с њима ствари
ко претекне тужно да се диви.
Умро стари свет, и живот стари,
и једини вредан да се живи.
Пролазник
Сваког јутра пијац шири раље плахе,
избљује на асфалт нове сиромахе.
Нуде дрангулије на засраној клупи –
кад већ нико неће њих саме да купи.
Ил је у прашини прострта мушема:
свак изнео вишак оног чега нема.
На сретање вечно вековима младим,
шта би још требало, жртвом, да урадим?
Да, до гола скинут, обуставим битку,
све да раздам, па у Лепеницу – плитку.
Или да закључим испразно, вечније:
да пропаст поприма лице човечије.
Док птице саблазан у стрном шумарку
надлећу – пад људски у централном парку:
уз једину милост, хватану у лету –
не учествовати у оваквом свету.
____________ Док птице саблазан – парк, као и у свим нашим градовима, служи и за проституцију
2. знак препознавања (б)
Говњава балада
Наша говна нису пристала на агонију
да падну где их пусте. Наше се говно пентра.
Наше говно врлуда, неће у фекалију.
Говна лутају градом. Од парка преко центра,
на Малу Вагу, затим с Пиваре на Колонију,
ко Холандез уклети што тражи души места.
Преконоћ се олакша град. Уговњано свитање
заруји хоризонте, углавном безнадежне.
Имају л говна душу? Занимљиво питање.
Мораћу да припитам у општини надлежне.
Ко не зна шта са собом, а духовно је одмако
од бедне прозе свакодневља, и од ништавих мисли,
посере се, где другде, пред Амиџиним конаком,
и то остаје трајни споменик, неочистив.
Наша су говна део наше опстајне суштине!
У излоге, у радње, у пекаре – што скорије!
У естрадне наступе, у академије, скупштине:
наша су говна слика читаве историје!
_______________ Мала Вага, Пивара, Колонија – крагујевачки квартови Пред Амиџиним конаком – Централни крагујевачки музеј је смештен на месту негдашњег двора Књаза Милоша. Амиџин конак је зграда очувана из тог доба. С обзиром на то да је преко пута музеја пијац, а да је Амиџини конак заклонито место, пијачари, као и алкохоличари, проститутке и наркомани из суседног парка су се најчешће олакшавали испред врата Амиџиног конака. Било је оних који су говорили – некада су овде запишавали крушку (књаз је вешао осуђенике о оближњу суву крушку), а сад му засеравају конак. То је спречено подизањем ограде око музеја, 2013. године.
Добро
Добро ми је у затвору овом
који зову и – канцеларија.
Не сањам о бољем, светлом, новом,
увек иста и нема арија.
Добро ми је у свом куту ниском
кад загледан у зид куцам слова,
а компјутер, биће немо, блиско,
све разуме, откуд судба ова.
Добро мени бива и кад мрднем,
кад слушају лаконоге ноге,
добро је што као кора тврднем
ко шестерац прешо у еклоге.
Добро што је више чега нема,
не прихватих да било шта имам,
живим смрти да припаднем спреман,
као фотос без мог знања сниман.
Ко га види, мислиће: „Гле среће!
Земно време ту заштићен пробде!“
Неће знати, ни слутити неће,
да никад и нисам био овде.
+ + +
Напуштеност је наслеђе највеће:
на горама, по селима, брдима,
изван градова, ван речних токова,
ван плаћености, ван наших окова,
једног је царства остала тврдина
и само с целим светом та умреће.
Није у тајном проценту банака,
у отпадништву регија, странака,
у банковном рачуну великаша.
с привилегијом београдских паша,
у издајствима војвођанске клике,
уз црногорске вечне издајнике –
већ у несрећи што је само наша,
као победа светског пострадања,
и пронађеног у смрти надања.
Напуштеност је извир сваког врела,
и најснажније окрепљења пиће:
у дроњама сам слабуњавог тела,
и поражен сам, и сва моја дела
ко да су ватри и пепелу хтела:
али у њима трепти моје биће.
Ја сам тај пораз призивао криком
да у пустињи не чује га нико
до онај ко је празнином охрабрен
кренуо собом да испуни бездан,
с пуноте свега у ништа да задре:
јер осим свега друго ништа не знам.
1. знак препознавања. (в.Коло)
Захвала
Татјани Осречки (1946-2012)
Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.
Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.
Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).
Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и хвала на коми.
На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.
Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.
Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.
Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.
24. јануара 2012.
________________ Хвала ти на киши – на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар Хвала на стану – Песникиња се ту обраћа „земним„ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом. Хвала за тешке фабричке капије – Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом). Грешка на конту – Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани-пани, док га није надомирила. Та прича ми је позната, јер је Тањин шеф била свекрва моје рођене сестре. Хвала на снегу ког јануар жуди – сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе. Хвала на коми – Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије
Филм
Дан је гледања филмова. Бирам их, на компјутеру.
Моја је филмотека од књижне скоро већа.
Одувек пиратерију обожавах. И веру
поклањах злим момцима: знали су шта је срећа.
Срећа је отпор власти. Силнима света оба.
А ова пиратерија, не узима, већ даје.
И сам сам своја дела раздао будзашто. Соба
с библиотеком сведочи о томе. Јер не хаје
за оскудицу, пуна свечаног узбуђења
пред наступ битке свете за истину и лепоту.
Можда се свет не мења, ал душа нам се мења
и сјајка ко с екрана у овај свет нам, отуд.
Гледам филмове с децом. И читам, каткад, с њима.
У нашу поверљивост примамо мало кога.
Јер ми смо та дружина отпађена у снима
која је нашла свету заборављеног Бога.
Да сам смртник само ме, понекад трнци подсете:
крену од руке, преко ногу, до прстију ножних.
(даље, очито, не могу). Нерад због ове посете
кисело се насмешим сред фотеља (не кожних!).
Ал не прекидам радњу. Јер мора се до краја
издржати тај налет, каскада неумилна.
Одржаћемо овај комадић сна и раја
ради победе добра, (бар до свршетка филма).
7. 01. 2012.
_______________ Гледам филмове с децом – Мислим на свог сина и кћи. Некада се ишло у биоскопе, а сад, ето, захваљујући пиратерији, постоји кућни биоскоп, као снажни васпитни ослон породичног заједништва („комадић сна и раја“ – јер су ремек-.дела филмске уметности постала свима доступна, и не зависе од воље дистрибутера).
Место
Премного шљама међу уметницима је било:
пријатељство, другарство? Нису ни за познанство.
Толико вероломства, зависти. Нигде крило
које и свет узноси. Тек зид што јача странство.
Пречесто за узимање, оретко за давање,
(као да свет не делимо!) – добри за избегавање.
Само продаја, ситна, и куповина, општа.
(Њу и хтедоше, грозничаво, љубав не негујући).
Срећан пут! Живот даје то што живота кошта,
не раскош неталента, него повратак кући –
а њу су прогласили домом презрења нашег.
И ево шта запањи: ни тога се не плаше.
Ја мишљах различити ми смо од земне браће.
Али, ако и јесмо, онда по горем, често.
И, што се мене тиче, могле су бити краће
те издаје, а дубље недосежније место:
у нечем што се није приметити ни дало,
што ни пред оком прсте, још, није обасјало.
4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда „Заветина“)
_________ Из писма аутора: Драги Мирославе, пронашао сам, недавно, један број песама из 2012. године. Можда још нису довољно одлежале, али, ту и тамо, надам се да могу рећи понешто – и о мени, и о нама.
DRAMA koja je počela u petak, izvlačenjem promrzlih ljudi zavejanih u smetovima na severu Vojvodine nastavila se u toku noći i danas.
Iako se sa spasavanjem nastavilo, pa su cele noći Vojska Srbije, žandarmerija, Sektor za vanredne sitaucije i Sektor za puteve Srbije vodili je borbu za oslobađanje i tako omogućili da se iz zavejanih vozila evakuiše 200 ljudi, jak vetar zarobio je dva međunarodna voza na pruzi između Zmajeva i Vrbasa.
Akcije dodatno otežava kiša koja je počela da se ledi pri zemlji. Građani koji su zapali u nevolju na zavejanim putevima u Srbiji mogu se obratiti za pomoć putem telefona 011/228-29-10 i 011/228-92-08
Pratite situaciju sa nama iz minuta u minut…
11:27 – VLADA: ANGAŽOVANA VOJSKA I POLICIJA
Vlada Srbije odlučila da se u evakuaciji putnika sa zavejanih puteva u Vojvodini angažuju sve neophodne snage Vojske Srbije, MUP-a, Žandarmerije, Ministarstva saobraćaja i zdravstvene službe.
10:44 – IZ ZAVEJANIH KOLONA IZVUČENO 300 LjUDI
Kako je saopšteno iz opštine Mali Iđoš u noći između petka i subote više od 300 ljudi izvučeno je iz zavejanih kolona koje su se formirale na autoputu E75 i magistralnom putu M22 između Bačke Topole i Malog Iđoša. Kolone putničkih i teretnih vozila počele su se formirati u petak oko 20.00 sati, kada se na 63. kilometru autoputa Horgoš-Novi Sad prevrnuo šleper. Na lice mesta odmah su izašli čelnici opštine koji su do ranih jutarnjih časova naredNog dana pomoću opštinske mehanizacije iz smetova izvlačili i zbrinjavali ljude u DomU kulture u Feketiću, gde su putnici mogli da se zagreju, okrepe i odmore..
10:20 – KOLONA OD 200 AUTOMOBILA KOD FEKETIĆA
Deo auto-puta od Novog Sada do Subotice i dalje je zatvoren, oko 200 putnika koji su bili zavejani na ovoj deonici evakuisano je i smešteno na toplo, ali se oko 200 vozila nalazi u koloni kod Feketića, kazao načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije Goran Nikolić. Deo vozila iz te kolone oko 6.00 sati jutros otišao ka Novom Sadu praćen mehanizacijom, ali da se potom ponovo preprečilo vozilo koje je dovelo do stvaranja nove kolone. Blokada je nastala u obe trake, i iako iz pravca Subotice mašine rade na pročišćavanju puta, očekuje se njihov dolazak kako bi čistile put i iz pravca Novog Sada, dodao je Nikolić. On je kazao da je auto-put Novi Sad – Subotica zatvoren u oba pravca, ali da problem prave nesavesni vozači.
09:50 – ZBOG SNEŽNIH NANOSA ZATVOREN PUT ZRENjANIN – KIKINDA
Zbog snežnih nanosa i snažnog vetra olujne jačine magistralni put Zrenjanin – Kikinda se zatvara, navedneo je danas u obaveštenju Štaba za vanredne situacije grada Zrenjanina. Za saobraćaj je zatvorena deonica puta od Zrenjanina do Elemira, stoji u saopštenju. Svi oni koji kreću na put i idu ka fabrici Kaučuka moraju koristiti alternativni put Zrenjanin – Elemir, odnosno moraju proći kroz naseljeno mesto Elemir.
Iz Štaba za vanredne situacije grada Zrenjanina, apeluju na vozače da na put ne kreću bez preke potrebe.
09:13 – LEDENA KIŠA POČELA DA PADA
Deo auto-puta od Novog Sada do Subotice i dalje je zatvoren, ali su svi putnici koji su bili zavejani na ovoj deonici, njih oko 200, evakuisano je i smešteno na toplo, kazao je načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije Goran Nikolić. Nikolić je Tanjugu kazao da je ostalo još svega nekoliko vozila, dok su 52 vozila i tri autobusa evakuisana tako što je saobraćaj preusmeren na suprotnu traku autoputa. Nikolić je kazao da problem trenutno pravi ledena kiša koja pada na području Subotice.
08:49 – VETAR OLUJNE JAČINE, OČEKUJU SE I KIŠA I SNEG
U Srbiji će danas biti pretežno oblačno, u većini krajeva sa slabom, kratkotrajnom kišom, koja će se ponegde u košavskom području lediti pri tlu, a u Timočkoj Krajini očekuje se hladno sa snegom. Kako je saopštio Republički hidrometeorološki zavod, vetar će biti slab i umeren, južni i jugoistočni, u košavskom području jak sa olujnim udarima, a ujužnom Banatu i orkanske snage. I u Beogradu će danas biti pretežno oblačno i vetrovito, a tokom dana moguća je kratkotrajna kiša, koja bi se ledila pri tlu. Vetar će biti jak, jugoistočni (košava) sa udarima olujne jačine.
08:30 – BEZ NAPLATE PUTARINE IZ PRAVCA SUBOTICE KA NOVOM SADU
Zbog vanredne situacije na području Vojvodine prouzrokovane nevremenom, koje je izazvale zastoj u saobraćaju formirajući kolone vozila, neće se naplaćivati putarina iz pravca Subotice ka Novom Sadu da bi se ubrzao protok vozila, saopštilo je JP „Putevi Srbije“.Putarina se neće naplaćivati u cilju što bržeg raščišćavanja i ubrzavanja protoka vozila, navodi se u saopštenju.
08:09 – ZATVOREN GRANIČNI PRELAZ HORGOŠ
Zbog snažnog vetra i snežnih nanosa koji dostižu visinu i do 3,5 metra za saobraćaj je zatvoren granični prelaz Horgoš, na deonici Subotica-Novi Sad u oba smera, saopštilo je JP „Putevi Srbije“. Saobraćaj je blokiran kod Bačke Topole, gde pripadnici žandarmerije i Sektora za vanredne situacije pokušavaju da se probiju do zavejanih vozila, dok je odblokirana kolona vozila u smeru ka Novom Sadu, kod Siriga, navodi se u saopštenju.
Apeluje se na sve učesnike u saobraćaju da zbog nepovoljnih vremenskih prilika i otežanog odvijanja saobraćaja naročito na teritoriji Vojvodine ne kreću na put bez preke potrebe, da koriste zimske pneumatike i budu posebno oprezni, prilagode brzinu kretanja uslovima na putu i poštuju ograničenja brzine i postojeću signalizaciju.
07:47 – PREKID ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA ZBOG SNEŽNIH NANOSA
Zbog snežnih nanosa i snažnog vetra između Zmajeva i Vrbasa trenuno je u prekidu železnički saobraćaj na magistrali Beograd – Novi Sad – Subotica, izjavio je jutros Tanjugu direktor Medija centra železnica Srbije Nenad Stanisavljević.
„Zbog vremenskih neprilika na pruzi stoje dva međunarodna voza i to od ponoći voz koji je sinoć krenuo iz Beograda za Budimpeštu, a jutros od 4.00 sata voz koji iz Budimpešte saobraćaja za Beograd, rekao je Stanisavljević precizirajući da u oba voza ima po 50-ak putnika i svi su dobro.
On je rekao da su stručne službe železnice Srbije na terenu, a na lice mesta dovezene su dodatne lokomotive, ali za sada ni po dve lokomotive nisu uspele da pokrenu ove međunarodne putničke vozove.
07:20 – DO SADA IZVUČENO 188 OSOBA, MEĐU SPASENIMA I STRANCI
Na auto-putu Subotica – Novi Sad, gde od 30 minuta posle ponoći traje akcija izvlačenja putnika, do sada je izvučeno 188 osoba, 49 vozila i tri autobusa, a oslobađanje traje i dalje, izjavio je jutros Tanjugu načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije Predrag Marić.
Najveći deo izvučenih je smešten u Malom Iđošu i Feketiću, a među nima ima i stranih državljana.
Vojska raščišćava deo Bačke Topole, a u toku je i akcija žandarmerije i Sektora za vanredne situacije na magistralnoj pruzi Beograd-Novi Sad-Subotica gde su između Zmajeva i Vrbasa zaustavljena dva međunarodna voza, rekao je Marić.
PO ko zna koji put, Vukova zadužbina iznova pokreće bolno pitanje okončanja rada na sabranim delima Vuka Karadžića, koji traje punih 50 godina. Ovoga puta razlog je 2014. u kojoj obeležavamo vek i po od smrti Vukove. Mi smo kratkog daha, previše samozadovoljni kao istorijski narod koji s pravom slavi mnoge značajne godišnjice. Ali kao da nismo uvek u stanju da okončamo ono što smo o godišnjicama naumili da uradimo. Ipak, godišnjice nam pomažu da se prestrojimo, preispitamo sebe, odredimo neke odlučujuće korake koje se tiču naše budućnosti.
Vuk Stefanović Karadžić
Ovo u razgovoru za „Novosti“ ističe Miodrag Maticki, predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Posebno je za brigu i čuđenje što je poslednja objavljena Vukova knjiga, 12. tom „Prepiske“, izašla pre tačno 15 godina! Od tada pa do danas uz sve moguće sporazume, obećanja i gromoglasne najave preostale dve knjige („O jeziku i književnosti“ i 13. poslednja knjiga „Prepiske“) nisu se našle pred čitaocima.
Podsećajući na to da se o stogodišnjici od Vukove smrti 1964. krenulo sa više značajnih ideja i projekata, Maticki kaže da se, nažalost, neki projekti završavaju tek naših dana. Obnovljen je Tršić i podignuta škola u njemu, izgrađen je Vukov put i saborište, kompleks etno-zgrada, sve do Muzeja jezika i pisma, ali se tek danas gradi Vukov konak koji će obezbediti Tršiću ulogu srpskog Stratforda.
– Sa Sabranim delima krenulo se na najlepši način. Trebalo je to da bude pogled na Vukovo delo jedne značajne generacije naših naučnih poslenika. Dok sam 1964. kao student radio na izgradnji puta od Vukove kuće do manastira Tronoše, prve Vukove škole, sa ponosom sam pisao svojoj devojci, sadašnjoj supruzi, da su nas posetili članovi Uređivačkog odbora Vukovih Sabranih dela. Te godine pojavile su se i prve knjige, krunska dela koja je Vuk objavio pre tačno dva veka, „Pismenica srpskog jezika“ i „Mala slaveno-serbska pjesnarica“.
U sabranim delima posebno je zanimljiva prepiska koju je godinama priređivao uporni, posvećeni i predani Golub Dobrašinović. Prepisku čini oko 7.000 pisama, od kojih je 2.000 Vukovih, a oko 5.000 njemu upućenih. Iz pera nekoliko hiljada korespondenata pisma su izmenjivana na srpskom, nemačkom, ruskom, italijanskom, češkom, francuskom, engleskom i latinskom jeziku. Vuku su pisali sa raznih strana: iz Berlina, Beča, Budima, Atine, Bukurešta, Londona, Moskve, Njujorka, Pariza, Petrograda, Praga, Rima, Sofije, Carigrada, Kopenhagena, Varšave… Pisali su ih, kako je u jednom od poslednjih intervjua za „Novosti“ rekao Golub Dobrašinović, ljudi iz najrazličitijih socijalnih slojeva: vladari i sluškinje, spahije i „zemljodelci“, đaci i profesori, doktori nauka i plemići, kujundžije i kovači, crkvenjaci i patrijarsi, vojvode i lekari, pisci i prevodioci…
Neobjavljena 13. knjiga „Prepiske“ sadrži oko 100 poslednjih Vukovih pisama i odgovora i, što je posebno zanimljivo, pisma koja su naknadno otkrivena i nikada nisu bila pred očima javnosti. U ovom tomu su i pisma koja su se zatekla kod Vuka a ne odnose se na njega. Među njima je i Njegoševo pismo Aleksandru Karađorđeviću. U ovom tomu je i poslednje Vukovo pismo koje je, kako je pretpostavljao Dobrašinović, pisao 26. juna 1862. (po starom kalendaru). Bilo je upućeno ruskom poslaniku u Beču Viktoru Petroviču Balabinu, veoma je dugo, na 22 stranice, i predstavlja Vukovu književnu biografiju. Original tog pisma čuva se u Ruskom državnom arhivu u Moskvi.
Uprkos zlehudoj sudbini Vukovih dela, Miodrag Maticki izražava optimizam i ubeđenje da će ove godine taj veliki poduhvat najzad biti okončan.
– Ovih dana „Prosveta“ je obećala da će predati elektronski spremne za štampu rukopise preostale dve knjige, posle čega predstoji složen rad na izradi ključa za upotrebu svih trinaest knjiga Vukove „Prepiske“, kako bi ova kapitalna pisma, svojevrsni arhiv srpske kulture 19. veka, bila pristupačna za dalja i složenija istraživanja. Izvršiće se procena štamparskih troškova i sredstva direktno uplatiti štampariji koja ponudi najbolje uslove na tenderu. Tako bismo rešili jedno bolno pitanje koje zadire u samu suštinu našeg mentaliteta. Jer, u nas, danas, i osrednji pisci olako objavljuju svoja sabrana dela, a Vuk nikako da ih dobije, iako ih je odavno zaslužio.
NADLEŽNI REKLI – NEMA SVRHE
NA pitanje šta je Vukova zadužbina preduzela da se ovaj projekat privede kraju, Miodrag Maticki objašnjava:
– Zadužbina je 2000. godine okupila predstavnike ranije potpisanog sporazuma o objavljivanju Vukovih dela, nastojeći da se utvrdi rok završetka ovog projekta i o odlukama obavestila Vladu Srbije. Izvršni izdavač „Prosveta“, zbog teškoća sa kojima se nosi poslednjih godina, nije bila u mogućnosti da posao okonča. I 2005. godine Zadužbina je bila inicijator sastanka potpisnika sporazuma kako bi se ponovo utvrdio rok završetka ovog posla. Kada smo preko Vukove zadužbine zatražili sredstva za objavljivanje preostale dve knjige, koje su bile spremne za štampu, jedno od nadležnih ministarstava zauzelo je stav da više i nema svrhe nastojati da se okonča ovaj projekat, jer je, posle toliko godina, teško obezbediti dovoljan broj kompleta.
POSLEDNjA VEST: PODRŠKA MINISTARSTVA SA u utorak održanog sastanka u Ministarstvu kulture Miodrag Maticki je, kako kaže, izašao spokojan i zadovoljan jer je Ministarstvo pružilo punu podršku da se najzad zaokruži objavljivanje Vukovih sabranih dela. Takvu podršku svakako bi valjalo pozdraviti i ohrabriti, ali nije suvišna ni mera opreza s obzirom na dosadašnja višedecenijska zaklinjanja u delo velikana, koja su ostajala samo mrtvo slovo na papiru.
У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)
Мужа поскока је најуноснији посао данашњице
Хране за поскоке, хвала Богу, има: пољски мишеви
(Купујем пољоке мишеве на килограм,
плаћам петоетруко!)
Јер мени је важан отров. Килограм отрова поскока
више вреди него издавање целокупног опуса
Толстоја, Достојевског и Пруста!
Имамо доста отровница
довољно је имати стотинак поскока
и исто толико стаклених кавеза
и онда сваке седмице: музем поококе
Сваки поскок пљуне најмање по грам
Продајом отрова решићу најважније животне
проблеме Сем тога, то је веома хуман посао:
од отрова се справља противогров.
Имам план будуће фарме поскока,
не тражим ортаке. Јер живот са гујама
и мужа поскока је посао за оне
са малчице више неопходне храбрости.
Попови су ослобођени осећања
која ме позремено гуше,
политичари су ђавољи људи,
официруше су змијски поднадуле,
поглед гује зрачи необичним магнетизмом
као мрачна, ратна еротика.
Изгубио сам веру у људе, у програме, празна
обећања. Савременој поезији недостаје отров.
Један поскок пљуне недељно
колико неколико најбољих песника читавог живота…
Вампировићи
Села су десетковали, стоку поклали као вуци
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса
приграбили су себи, а остало препустили вранама.
Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.
Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.
Говоре неразумљиве речи.
Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.
И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави
Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)
______________________________________
Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)
Samo da drug Tasa ne talasa
Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske „Književne novine“, taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih „državnih“ autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće „Albatros“ iz Beograda.
Ratko Peković
U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.
Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.
Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma“, administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih“ shvatanja u društvu i druge probleme.
Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.
Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista“ i „modernista“ postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.
„…Izvesni zastoj“, zbog „tokova i struja“
Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.
Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“ u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković…
Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja“ ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih“ dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih“. Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam“ koji su uveli „modernisti“ i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.
U slavu šireg čitateljstva…
Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma“ „postali nosioci ne političke književnosti“, već „politike u književnosti“. Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje“ u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji“, pita Stojković.
U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti“ napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti“ – Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.
Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti“.
Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.
U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.
Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.
U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.
Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika – Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević – unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.
„…Mračni i bezizlazno stanje u kulturi“
Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa Praxis – Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su – socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje – oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.
Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana“, na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu…
U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu“. Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju“ i da „naprosto izmišljaju“, zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno“.
Posebna meta napada su rubrika „15 dana“, prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo“, koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine….
DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.
U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.
„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.
Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.
SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.
Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.
Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.
Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.
Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.
LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.
____________________________________________
Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima
_____________________________________________
U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.
Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.
– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.
U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:
– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.
Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.
– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.
Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?
Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“
To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.
„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.
SAMO LOGOR
Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.
– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 