Архиве категорија: фашизам

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj

Zašto su, kako i pod kojim okolnostima uništavane „nepoćudne“ knjige u Hrvatskoj od 1990. do 2000. godine tema je dela „Knjigocid“ Anta Lešaje, univerzitetskog profesora u penziji. U opsežnom delu, koje su objavili „Profil“ i Srpsko narodno vijeće, ovaj Korčulanac, po profesiji ekonomista, nastojao je da ovaj problem osvetli sa raznih strana iz političkog, istorijskog i moralnog ugla.

U razgovoru za „Novosti“, Lešaja ističe da je za jednu deceniju na đubrištima u Hrvatskoj završilo oko 2,8 miliona knjiga i da ta cifra nije najpreciznija, jer je do pravih podataka gotovo nemoguće doći. Pouzdano je, međutim, da su knjige „čišćene“ po etničkom ili idejnom ključu: iz javnih, školskih knjižnica, iz domova kulture i drugih kulturnih institucija odstranjivane su knjige pisane ćirilicom, dela srpskih autora i izdavača ili hrvatskih pisaca koji se nisu „uklapali“ u tadašnju izrazito domovinsku političku opciju.

Knjiga je nastala gotovo slučajno kada je Lešaja posle operacije došao na Korčulu 1997. i doznao za kontejner prepun bačenih knjiga. Ustanovio je da je na đubrištu završilo 400 naslova objavljenih na ćirilici, ili srpskih autora, od kojih najviše Branka Ćopića – čak 19. Ubrzo je doznao da to nije usamljeni slučaj i upustio se u istraživanje koje je trajalo deceniju i po.

KO SE POBUNIO – STRADAO – Ni nadležni organi ni strukovne instance nisu smatrali za potrebno da se sankcionišu ovakvi postupci, ali su sudski proganjani oni koji su se usudili da negoduju protiv uništavanja knjiga – kaže Lešaja. – Tako je zbog ukazivanja na „slučaj Korčula“ veliki filozof Milan Kangrga nekoliko godina bio na sudu, a tuženi su bili i novinar Igor Lasić kao i nedeljnik „Feral Tribune“. Kangrga je umro 2008, a sledeće godine je prestao da izlazi „Feral“, velikim delom ugušen i sudskim kaznama za „nanesene duševne boli“. Uništavanju knjiga javno i oštro su se suprotstavili i Vladimir Primorac, novinar Viktor Ivančić, književnik Slobodan Šnajder, Stipe Šuvar.

– U socijalnim previranjima uvek se i ideološki reinterpretiraju istorijske činjenice te se utemeljuju drugačiji sistemi vrednosti. Vrši se ideološki prevrat, pa je u tom kontekstu važno reći da su se u Hrvatskoj devedesetih godina, čak i izvan ratnog pustošenja, knjige i spomenička baština uništavali svesno i namerno. Čak su i motivi takvog ponašanja nedvosmisleno javno iskazivali kao nužnost usklađivanja s ciljevima legitimnog provođenja sveobuhvatne „duhovne obnove“ hrvatskoga naroda, o čemu se moglo čuti i u saborskim raspravama. Takva obnova podrazumevala je odbacivanje svega onoga „tereta“ iz prethodnog razdoblja koji je u „novom redu stvari“ bio neprihvatljiv, suvišan, neprimeren, nepodoban – ističe Lešaja.

U knjizi autor podrobno analizira brojna čišćenja fondova iz knjižnica, među kojima je onaj u Slatini bio prvi javno objavljen sa izričito navedenim političkim motivima tog čina. Među 2.000 knjiga koje su završile na gradskom smetlištu Radosavci bila su i dela Balzaka, Voranca, objavljena kod beogradskih izdavača.

Čudan otpis 23.069 knjiga u Gradskoj knjižnici Zagreb 1994. godine je, navodi Lešaja, namerno uništavanje neželjene literature, do danas je obavijeno velom tajne.

– Na to upućuje činjenica da su dve-tri godine posle tog čina knjižne kartice otpisanih knjiga bile još u aktivnom statusu. Bilo bi normalno da se uporedo s revizijom i otpisom postupilo regularno i sa kataložnim listićima (da je na kartici svake otpisane knjige uneta odgovarajuća opaska o otpisu). To ne može biti slučajan propust već je to bio rezultat brzine kojom su se htele eliminisati knjige u dominantnoj euforiji isključivosti u tadašnjim društvenim prilikama.

Jedan od najupečatljivijih pokazatelja čišćenja knjižnica od nepodobne literature, svakako je formiranje posebne biblioteke uz Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ 1996. godine, navodi Lešaja. Fond ove biblioteke praktično je formiran isključivo od dela koja su otpisivana u zagrebačkim knjižnicama i za nekoliko godina imao je 15.000 knjiga. Prema svedočenju Velimira Sekulića, voditelja Biblioteke, u fondu su se nalazile otpisane knjige štampane ćirilicom, pa i hrvatski autori kao što su Matoš, Krleža, Tin Ujević, dela srpskih autora bez obzira na pismo, tzv. „crvena literatura“, kao i knjige o Titu. Iz jedne knjižnice, navodi Sekulić, dobijene su i knjige Dubravke Ugrešić, izuzetne hrvatske spisateljice.

Ante Lešaja detaljno piše i o čišćenju školskih knjižnica u Puli, Vrsaru, Zagrebu, Rijeci. Gotovo groteskno zvuči da su sa polica biblioteke OŠ „Grigor Vitez“ u Svetom Ivanu Žabnu odneti kompleti Remarka u 12 knjiga kao i dela Andrića, Gorkog, Mate Lovraka, Karla Maja, Šekspira, a školskoj upravi zasmetalo je i „Prohujalo sa vihorom“, kao i sedam krimića Agate Kristi.

U razgovoru za „Novosti“, Ante Lešaja posebno podvlači da uništavanje knjiga nije bilo samo u Hrvatskoj već i u svim sredinama bivše Jugoslavije. Bila je to, kaže posledica razularenih nacionalističkih strasti, a događajima u Hrvatskoj bavio se zato što smatra da svako treba da počisti najpre u svom dvorištu.

 

TOBOŽ DOTRAJALI

O otpisu u Gradskoj knjižnici Zagreb ostao je samo podatak da je otpisano iz naučne literature – 12.018 knjiga, iz beletristike – 8.975, a iz dečije – 2.094 knjige. O vrsti odbačenih dela zabeleženo je samo da je reč o naslovima na ćirilici i marksističkoj literaturi. Jedna bibliotekarka ovako je to ironično prokomentarisala: „Najčešći razlog otpisa naslova srpskih autora i knjiga na ćirilici bio je oštećenost i dotrajalost, a budući da su najoštećenije knjige one koje se najviše posuđuju i čitaju, ispada da su naslovi srpskih autora u Zagrebu bili pravi bestseleri, a knjige na ćirilici višestruko radije čitane nego na latinici! Kočić, Lazarević, Crnjanski, Andrić, na ćirilici svi su otpisani po osnovi oštećenosti“.

 

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Milošević bez presude među nacistima

REVIZIJA istorije na nemački način. Da li je Slobodanu Miloševiću mesto uz najveće nacističke zločince? Sudeći po autorima izložbe „Međunarodni sudovi, od Nirnberga do Haga“ – jeste.

(…)

Autori izložbe zažmurili su na činjenicu da Milošević u Hagu nije osuđen za zločine koji su mu se stavljali na teret. Čak su pored njegove slike postavili i veliki poster sa parolom „genocid na Kosovu“, iako bivši predsednik i nije bio optužen po ovom pitanju.

RUANDAU Muzeju Nirnberškog suđenja, inače finansiranog od nemačke države, kao tekovina Nirnberškog procesa, pored Haškog suda, predstavljen je i Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi. Uz rame sa Miloševićem tu je i bivši premijer Ruande Žan Kambanda, koji je za razliku od predsednika SR Jugoslavije osuđen za genocid i zločine protiv čovečnosti.

– Uspostavljanje paralele između nacističkih zločina i onoga što se dešavalo na Balkanu devedesetih godina prošlog veka je u najmanju ruku neprimereno, s obzirom na to da ima veoma malo sličnosti. Po svemu sudeći, ova muzejska postavka se odnosi na nemačku kulturu sećanja i pokazuje da se Nemci zapravo nisu iskreno suočili sa Holokaustom i svim dešavanjima iz Drugog svetskog rata – objašnjava istoričar Čedomir Antić, iz Naprednog kluba.

Naš sagovornik naglašava da su ratni sukobi u bivšoj Jugoslaviji poslužili i kao ventil za pražnjenje frustracija i poniženja koja su Nemci doživeli posle Drugog svetskog rata.

– Nemačka je imala veliku ulogu u jugoslovenskim sukobima s kraja prošlog veka, a čak su i prvi put od Drugog svetskog rata njihovi vojnici pucali na neprijatelja upravo na Kosovu i Metohiji – podseća Antić. – Takođe, nije mali broj nemačkih naučnika koji neometano tvrde kako u Hrvatskoj nije počinjen genocid nad srpskim narodom.

Milošević bez presude među nacistima | Društvo | Novosti.rs.

Десет есеја о рађању фашизма / Белатукадруз

РАЂАЊЕ ФАШИЗМА  садржи десет Андрићевих есеја:  Фашистичка револуција ( 1923), Бенито Мусолини (1923), Случај Матеоти (1924), Криза фашизма – криза Италије ( 1925), Стање у Италији (1925) , Ђовани Амендола ( 1926), Догађаји у Бугарској (1926),  Најновији роман Ф. Т. Маринетија (1921), Једна ратна књига Габријела Д’ Анунција (1922).  Уз ову књигу објављен је и поговор Мирослава Караулца Једна каријера (фашизам). Ови изврсни Андрићеви есеји о генези фашизма показују да их је писао веома упућен познавалац европских и италијанских прилика. Караулац каже : “ Из пера најнижег чиновника овог конзулата ( у Грацу, напом. , М. Л. ) написана је изворна хроника почетака фашизма из које и данас стиже унезверено комешање једног времена ; заустављени у неколико црта, лице и гримасе фашизма на његовим првим корацима кроз време и историју; – из његовог кратког животописа, тамо где су се многи преварили, дате су његове перспективе, изречени суд о њему у коме је и данас, после свих његових сценских трансформација, тешко наћи, у било којој изреченој тврдњи неки историјски превид. / Далековидом сумњом Андрић ће успоставити раст и претњу једне велике непогоде која се тек уздизала над Европом. Без придева немоћи, са значајним осећањем историје, са сигурном слутњом времена које долази, Андрић ће, разумевајући лекцију историје, у самом часу њеног дешавања, разгрнути цео букет опаких намера ове свеже митолошке немани која је, нудећи осавремењени образац свих пређих радикализама, кретала у свој велики апокалиптични поход“.

Дизајн ове књиге је ваљан (на корицама Франциско Гоја : Демон захвата из уметникове главе) .

Више је него добро што је ова Андрићева књига објављена данас, баш због времена и прилика у којима живимо. Она може бити и најбољи пример опомене савременицима. У првом тексту о   Фашистичкој револуцији,  Андрић, између осталог, пише да се фашизам  “ у одбрани постојећег реда“ служио средствима која су била  „још много даље од закона и цивилизованих обичаја него онима којима се служио социјалкомунизам до малочас. / Почеле су чувене казнене експедиције, против села и вароши. Број радничких домова запаљених  у једној години прешао је 200. Од фашиста проскрибовани радничке вође  су напуштали своја места. Сукоби, убиства и насиља сваке руке постали су свакодневна ствар  “  (стр. 13). Или :  “ Велика индустрија, са своје стране брзо је упознала у фашизму средство и пут за ослобођење од комунистичке море и није штедила помажући га. И фашизам почиње да се шири брзином заразе“  (исто, стр. 13). Језгро фашизма је чинио   „све го туцибрат. То је била мрачна, сурова провинција која је дошла у Рим жељна борбе и власти; то је било наличје комунизма који није успео, „градушчиј хам“, најезда фукаре и скоројевића “ (стр. 15). Или : “ Паланка, завађена и ситничава као свуда у свету, нашла је у новим борбама једну полузакониту, нову формулу за своје старе мржње и зле инстикте. Зајамчена неодговорност и некажњивост ма каквог насиља и култ тољаге ( опеваног  „manganella“)  и бровнинга привлачио је једнако романтичне младиће и криминалне типове“ (стр. 14).

Изврсни су Андрићеви портрети Мусолинија, или посланика Матеотија. Мусолини је грмео да је крв оно што покреће котач историје (стр. 29) , а прича о случају Матеоти је горка опомена да се више не понови ужасно зло када се  крвава фашистичка тојага преноси из простора партијских организација (…) у државна надлештва и одговорна министарства (стр. 45). У суштини, то је прича о крвавом угушивању парламентарне опозиције вођи Мусолинију…

______  из оцене књ. Иво Андрић:  Рађање фашизма, Време књиге, Београд, 1995.

PS. – Андрићеве прве дипломатске мисије падају у време рађања и експанзије  фашизма у Европи. Као непосредан сведок почетака и успона овога покрета Андрић ће, током својих будућих дипломатских службовања , наставити да прати његов даљи историјски пут и да о њему пише. Његови написи о почецима фашизма, првобитно објављени под неколико псеудонима у књижевним  ревијама Југословенска књига, Летопис Матице српске и Мисао , по први пут се објављују обједињени  у овој књизи. Два есеја : Најновији роман Ф. Т. Маринетија и Ђовани Амендола до сада нису објављивани у Андрићевим сабраним делима, а за последњи тек је недавно откривено Андрићево ауторство.

(1995- 2012)