Ratko Dmitrović – Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao
Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.
U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države. Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema sumnje, zabeleška o poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat.
S jedne strane, bio je kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.
Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se otvore vrata EU.
Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u trgovini, što politika jeste, ne biva.
Manevarski prostor predsednika srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško, posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi spadaju u takve.
Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.
U dva svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer) ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske.
Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala ogroman doprinos.
Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.
Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili.
Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.
Лично мене не занима Вучић и остали политичари и шта ова посета њима доноси већ које и колико зло се спрема овом наороду … ја од силног добра ЕУ и Немачке тихе окупације осећам само последице . Питам се је`л неко види да се изузетно велики број локала у самом центру Београда , Новог Сада и.т.д. позатварало ( фирме су затворене) све је виче гладних и сад уместо логора спремају нас за савремене логоре као јефтину радну снагу Европске Уније и додатно распрачавање. Човек који прави земљу окреће се свом народу а не земљи у даљини која се више пута показала као истребљивач овог народа … које добро има овај народ , шта су то политичари у последљих 25 година дали народу … а све су нам узели. За мене Србија је окупирана земља
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…
Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.
“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.
Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.
У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.
… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.
Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.
Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.
Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.
Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?
(Из поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)
*
Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Звижд, Србија
Богочовечански реализам
Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.
У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.
Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.
Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.
Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.
То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.
Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “
У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.
Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..
Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)
Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….
Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.
И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …
Бела Тукадруз (мај 2014)
Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)
Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…
… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».
Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.
Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.
Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.
(Из поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:
PO ko zna koji put, Vukova zadužbina iznova pokreće bolno pitanje okončanja rada na sabranim delima Vuka Karadžića, koji traje punih 50 godina. Ovoga puta razlog je 2014. u kojoj obeležavamo vek i po od smrti Vukove. Mi smo kratkog daha, previše samozadovoljni kao istorijski narod koji s pravom slavi mnoge značajne godišnjice. Ali kao da nismo uvek u stanju da okončamo ono što smo o godišnjicama naumili da uradimo. Ipak, godišnjice nam pomažu da se prestrojimo, preispitamo sebe, odredimo neke odlučujuće korake koje se tiču naše budućnosti.
Vuk Stefanović Karadžić
Ovo u razgovoru za „Novosti“ ističe Miodrag Maticki, predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Posebno je za brigu i čuđenje što je poslednja objavljena Vukova knjiga, 12. tom „Prepiske“, izašla pre tačno 15 godina! Od tada pa do danas uz sve moguće sporazume, obećanja i gromoglasne najave preostale dve knjige („O jeziku i književnosti“ i 13. poslednja knjiga „Prepiske“) nisu se našle pred čitaocima.
Podsećajući na to da se o stogodišnjici od Vukove smrti 1964. krenulo sa više značajnih ideja i projekata, Maticki kaže da se, nažalost, neki projekti završavaju tek naših dana. Obnovljen je Tršić i podignuta škola u njemu, izgrađen je Vukov put i saborište, kompleks etno-zgrada, sve do Muzeja jezika i pisma, ali se tek danas gradi Vukov konak koji će obezbediti Tršiću ulogu srpskog Stratforda.
– Sa Sabranim delima krenulo se na najlepši način. Trebalo je to da bude pogled na Vukovo delo jedne značajne generacije naših naučnih poslenika. Dok sam 1964. kao student radio na izgradnji puta od Vukove kuće do manastira Tronoše, prve Vukove škole, sa ponosom sam pisao svojoj devojci, sadašnjoj supruzi, da su nas posetili članovi Uređivačkog odbora Vukovih Sabranih dela. Te godine pojavile su se i prve knjige, krunska dela koja je Vuk objavio pre tačno dva veka, „Pismenica srpskog jezika“ i „Mala slaveno-serbska pjesnarica“.
U sabranim delima posebno je zanimljiva prepiska koju je godinama priređivao uporni, posvećeni i predani Golub Dobrašinović. Prepisku čini oko 7.000 pisama, od kojih je 2.000 Vukovih, a oko 5.000 njemu upućenih. Iz pera nekoliko hiljada korespondenata pisma su izmenjivana na srpskom, nemačkom, ruskom, italijanskom, češkom, francuskom, engleskom i latinskom jeziku. Vuku su pisali sa raznih strana: iz Berlina, Beča, Budima, Atine, Bukurešta, Londona, Moskve, Njujorka, Pariza, Petrograda, Praga, Rima, Sofije, Carigrada, Kopenhagena, Varšave… Pisali su ih, kako je u jednom od poslednjih intervjua za „Novosti“ rekao Golub Dobrašinović, ljudi iz najrazličitijih socijalnih slojeva: vladari i sluškinje, spahije i „zemljodelci“, đaci i profesori, doktori nauka i plemići, kujundžije i kovači, crkvenjaci i patrijarsi, vojvode i lekari, pisci i prevodioci…
Neobjavljena 13. knjiga „Prepiske“ sadrži oko 100 poslednjih Vukovih pisama i odgovora i, što je posebno zanimljivo, pisma koja su naknadno otkrivena i nikada nisu bila pred očima javnosti. U ovom tomu su i pisma koja su se zatekla kod Vuka a ne odnose se na njega. Među njima je i Njegoševo pismo Aleksandru Karađorđeviću. U ovom tomu je i poslednje Vukovo pismo koje je, kako je pretpostavljao Dobrašinović, pisao 26. juna 1862. (po starom kalendaru). Bilo je upućeno ruskom poslaniku u Beču Viktoru Petroviču Balabinu, veoma je dugo, na 22 stranice, i predstavlja Vukovu književnu biografiju. Original tog pisma čuva se u Ruskom državnom arhivu u Moskvi.
Uprkos zlehudoj sudbini Vukovih dela, Miodrag Maticki izražava optimizam i ubeđenje da će ove godine taj veliki poduhvat najzad biti okončan.
– Ovih dana „Prosveta“ je obećala da će predati elektronski spremne za štampu rukopise preostale dve knjige, posle čega predstoji složen rad na izradi ključa za upotrebu svih trinaest knjiga Vukove „Prepiske“, kako bi ova kapitalna pisma, svojevrsni arhiv srpske kulture 19. veka, bila pristupačna za dalja i složenija istraživanja. Izvršiće se procena štamparskih troškova i sredstva direktno uplatiti štampariji koja ponudi najbolje uslove na tenderu. Tako bismo rešili jedno bolno pitanje koje zadire u samu suštinu našeg mentaliteta. Jer, u nas, danas, i osrednji pisci olako objavljuju svoja sabrana dela, a Vuk nikako da ih dobije, iako ih je odavno zaslužio.
NADLEŽNI REKLI – NEMA SVRHE
NA pitanje šta je Vukova zadužbina preduzela da se ovaj projekat privede kraju, Miodrag Maticki objašnjava:
– Zadužbina je 2000. godine okupila predstavnike ranije potpisanog sporazuma o objavljivanju Vukovih dela, nastojeći da se utvrdi rok završetka ovog projekta i o odlukama obavestila Vladu Srbije. Izvršni izdavač „Prosveta“, zbog teškoća sa kojima se nosi poslednjih godina, nije bila u mogućnosti da posao okonča. I 2005. godine Zadužbina je bila inicijator sastanka potpisnika sporazuma kako bi se ponovo utvrdio rok završetka ovog posla. Kada smo preko Vukove zadužbine zatražili sredstva za objavljivanje preostale dve knjige, koje su bile spremne za štampu, jedno od nadležnih ministarstava zauzelo je stav da više i nema svrhe nastojati da se okonča ovaj projekat, jer je, posle toliko godina, teško obezbediti dovoljan broj kompleta.
POSLEDNjA VEST: PODRŠKA MINISTARSTVA SA u utorak održanog sastanka u Ministarstvu kulture Miodrag Maticki je, kako kaže, izašao spokojan i zadovoljan jer je Ministarstvo pružilo punu podršku da se najzad zaokruži objavljivanje Vukovih sabranih dela. Takvu podršku svakako bi valjalo pozdraviti i ohrabriti, ali nije suvišna ni mera opreza s obzirom na dosadašnja višedecenijska zaklinjanja u delo velikana, koja su ostajala samo mrtvo slovo na papiru.
У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)
Мужа поскока је најуноснији посао данашњице
Хране за поскоке, хвала Богу, има: пољски мишеви
(Купујем пољоке мишеве на килограм,
плаћам петоетруко!)
Јер мени је важан отров. Килограм отрова поскока
више вреди него издавање целокупног опуса
Толстоја, Достојевског и Пруста!
Имамо доста отровница
довољно је имати стотинак поскока
и исто толико стаклених кавеза
и онда сваке седмице: музем поококе
Сваки поскок пљуне најмање по грам
Продајом отрова решићу најважније животне
проблеме Сем тога, то је веома хуман посао:
од отрова се справља противогров.
Имам план будуће фарме поскока,
не тражим ортаке. Јер живот са гујама
и мужа поскока је посао за оне
са малчице више неопходне храбрости.
Попови су ослобођени осећања
која ме позремено гуше,
политичари су ђавољи људи,
официруше су змијски поднадуле,
поглед гује зрачи необичним магнетизмом
као мрачна, ратна еротика.
Изгубио сам веру у људе, у програме, празна
обећања. Савременој поезији недостаје отров.
Један поскок пљуне недељно
колико неколико најбољих песника читавог живота…
Вампировићи
Села су десетковали, стоку поклали као вуци
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса
приграбили су себи, а остало препустили вранама.
Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.
Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.
Говоре неразумљиве речи.
Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.
И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави
Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)
______________________________________
Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)
Samo da drug Tasa ne talasa
Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske „Književne novine“, taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih „državnih“ autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće „Albatros“ iz Beograda.
Ratko Peković
U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.
Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.
Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma“, administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih“ shvatanja u društvu i druge probleme.
Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.
Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista“ i „modernista“ postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.
„…Izvesni zastoj“, zbog „tokova i struja“
Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.
Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“ u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković…
Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja“ ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih“ dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih“. Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam“ koji su uveli „modernisti“ i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.
U slavu šireg čitateljstva…
Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma“ „postali nosioci ne političke književnosti“, već „politike u književnosti“. Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje“ u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji“, pita Stojković.
U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti“ napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti“ – Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.
Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti“.
Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.
U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.
Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.
U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.
Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika – Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević – unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.
„…Mračni i bezizlazno stanje u kulturi“
Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa Praxis – Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su – socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje – oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.
Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana“, na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu…
U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu“. Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju“ i da „naprosto izmišljaju“, zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno“.
Posebna meta napada su rubrika „15 dana“, prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo“, koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine….
DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.
U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.
„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.
Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.
SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.
Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.
Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.
Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.
Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.
Овај подужи одломак из текста Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној књизи „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“ „Из непопуларних архива“).
најновија књига небојше васовића
„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]
У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]
Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]
У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]
У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]
Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….
SVAKE godine raspodela prostora pod sajamskim kupolama izaziva nezadovoljstvo pojedinih izdavača, ali se uoči predstojećeg Sajma knjiga to pretvorilo u pravu buru. O tome svedoči i saopštenje Udruženja izdavača i knjižara Srbije, koje okuplja 112 izdavačkih kuća. U njemu se najpre, kao najdrastičniji primer navodi „izbacivanje“ izdavačke kuće „Dereta“ iz „Arene“ – središnjeg prostora.
„Dereta“ iduće godine obeležava 25-godišnjicu, za to vreme objavila je 1.500 naslova, a u poslednjih godinu dana 40, među kojima su dela najznačajnijih domaćih i svetskih pisaca, podsećaju u Udruženju i ističu:
– U milosti donosioca odluka nisu bili ni mnogi drugi kvalitetni i posvećeni izdavači, koji su potpuno nepravedno stavljeni u drugi plan, kao što je na primer izdavačka kuća „Leo komerc“, koja je smeštena na Galeriju iako pripada grupi od 20 izdavača sa najvećim brojem objavljenih naslova po podacima Narodne biblioteke Srbije. Istovremeno, u središnjem prostoru sajma nalaziće se izdavačke kuće koje su objavile svega nekoliko naslova kao i pravna lica koja su među kolegama iz struke poznata po neizmirivanju svojih finansijskih obaveza i kojima je račun blokiran 140 dana prema javno dostupnim podacima.
Predstavnicima UIKS nije bilo omogućeno da prisustvuju sastancima Odbora Beogradskog sajma knjiga, a plan raspodele, kažu, pokazan im je svega dan pre objavljivanja na internet-sajtu. To, po njihovom mišljenju, jasno pokazuje način rada Odbora, kome je četvorogodišnji mandat istekao. UIKS smatra da tela Beogradskog sajma knjiga hitno treba da preispitaju svoje odluke.
Ogorčenje su izrazili i zaposleni u beogradskoj „Prosveti“, čiji je generalni direktor Jovan Janjić u pismu Odboru Sajma zahtevao adekvatan prostor u centralnom delu hale 1, uz obrazloženje:
– Prethodne tri godine pristajali smo na skroman izložbeni prostor, s obzirom na teškoće u koje je „Prosveta“ bila dovedena, ne svojom voljom. Sada, se „Prosveta“ uspravlja i ponovo svrstava među vodeće izdavače. Kako ćete objasniti da ste u centralnom delu hale 1, gde smo tražili izložbeni prostor i gde je nesumnjivo mesto „Prosveti“, dodelili za više izdavača koji se ni po čemu ne mogu meriti sa „Prosvetom“ i kojih nigde nije bilo kada je „Prosveta“ tu bila?!
Članovi Odbora su odgovorili da ostaju pri svojoj odluci, što je, za „Novosti“, Janjić ovako prokomentarisao:
– S obzirom na takav odnos Odbora sajma, koji očigledno protežira pojedine privatne izdavače, koji se ni po čemu ne mogu porediti sa „Prosvetom“, opravdano bi bilo da uopšte ne nastupimo na Sajmu. Ali, ipak, moramo zbog naših autora, da bismo izložili njihova dela.
Već nekoliko godina kuća „Heliks“ izlaže na istom mestu (na početku ulaza u halu 4 iz hale 1), pa su tražili da to bude i ove godine.
– Projektni tim Beogradskog sajma oglušio se o našu želju i dodelio nam drugo mesto, skrajnuto, a prednost dao izdavačkoj kući „Dedić“, kojoj je dodelio štand za koji smo mi aplicirali – kaže, za „Novosti“, direktor Brankica Stojanović. – Kuća „Dedić“, lako je proveriti u Agenciji za privredne registre, osnovana je 19. avgusta 2013, što znači da u trenutku javnog poziva upućenog izdavačima da konkurišu za prisustvo na Sajmu knjiga, nije ni postojala. U međuvremenu objavila je samo jednu knjigu. Uputili smo prigovor, ali je Projektni tim Sajma konstatovao kako rešenje za ovu situaciju ne postoji i ponudio nam novu poziciju u hali 2, gde su izdavači školskih udžbenika.
„Dedić“ je, inače, novopokrenuta izdavačka kuća u vlasništvu spisateljice i voditeljke Vesne Dedić Milojević.
U Odboru Sajma knjiga su Željko Ožegović (predsednik), Milovan Vitezović, Snežana Miljanić, Saša Ilić i Tatjana Gavrilović. Njihov odgovor na primedbe izdavača objavićemo u sutrašnjem broju.
NEPOŠTOVANJE KVALITETA
IZDAVAČKA kuća „Dereta“ oglasila se povodom odluke nadležnih da se izmesti sa lokacije u Areni hale jedan, gde je izlagala prethodnih 18 godina:
– Smatramo nedopustivim potcenjivanje četvrt veka duge tradicije, pažljivo građenog identiteta kuće. Ovakav stav upućuje na to da u ovim vremenima nenaklonjenim knjizi nema nikakvu vrednost izdavanje dela klasika, eminentnih domaćih pisaca, značajnih predstavnika svetske književnosti; ali i istorijskih dela, knjiga o Beogradu, kulturnom nasleđu Srbije… Evidentno je nepoštovanje kvaliteta, zvanično ustanovljenih kriterijuma, primena dvostrukih aršina pri vrednovanju produkcije i posvećenosti izdavača – stoji u protestnom saopštenju „Derete“.
SAHRANASAHRANI 26. maja na Oplencu prisustvovaće više od 2.500 zvanica iz čitavog sveta, uključujući i predstavnike kraljevskih porodica Velike Britanije, Grčke, Španije i carske porodice Japana. Do tada, dvorska kapela u kraljevskom kompleksu na Dedinju biće otvorena za mimohod građana svakog vikenda, subotom i nedeljom, od 10 do 14 časova.
“TUŽNA” kraljica, poslednja vladarka Jugoslavije, Aleksandra Karađorđević,u četvrtak će se prvi put naći na tlu zemlje na čijem je tronu sedela. Zemni ostaci supruge kralja Petra Drugog stižu na beogradski aerodrom nešto posle 15 sati. Zajedno sa suprugom i njegovom majkom kraljicom Marijom Karađorđević biće sahranjena u mauzoleju na Oplencu 26. maja.
Kraljica Aleksandra počivala je na groblju u kompleksu Tatoi, gde su sahranjeni i grčki vladari Đorđe Prvi, Aleksandar Prvi, Konstantin Prvi, Đorđe Drugi i Pavle Prvi. Majka srpskog prestolonaslednika Aleksandra kao kćer kralja Aleksandra, nosila je i titulu princeze Grčke i Danske. Njena majka bila je Aspasija Manos, koja nije bila plave krvi.
Upravo je njena majka, u “saučesništvu” sa tadašnjim premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom imala presudnu ulogu u odluci da se princeza Aleksandra uda za mladog jugoslovenskog kralja. S obzirom na to da rat još nije bio završen kraljica Marija i Draža Mihailović protivili su se venčanju kralja Petra Drugog dok njegov narod pati. Ipak, Vinstonu Čerčilu, jednom od najmoćnijih ljudi na planeti, nije se moglo protivrečiti. Brak je sklopljen 1944. godine, ali njihova sreća nije dugo trajala. Aleksandra je sa suprugom živela samo pet godina iako se nikada nisu formalno razveli. Umrla je 1993. godine u Ist Saseksu u 72. godini. Nikada nije kročila na tle Jugoslavije. Nikada nije prebolela rastanak od muža. Govorila je da je Petar otišao za političarima i krunom, a da ga je ona čekala čitavog života. Od četvrtka će ponovo biti zajedno, makar u smrti….
Komisija za Brozove stvari nije završila rad. Oliver Antić: Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta. Veliki problem su i stari novčići, koji nisu dobro popisani i zavedeni
SADRŽAJ vreća, nađenih u sefu Narodne banke Srbije, u koje je Predsedništvo SFRJ pohranilo stvari posle smrti maršala Josipa Broza Tita, još nije obelodanjen, jer Komisija nije završila posao. Nije reč ni o kakvom prikrivanju, kao što se spekuliše – kaže, za „Novosti“, predsednik tročlane komisije i savetnik predsednika republike prof. Oliver Antić.
Komisija je otvorila sef u NBS 10. aprila i od tada traje popis stvari i poređenje sa spiskom koji je uz njih pohranjen.Ovu komisiju oformio je predsednik Tomislav Nikolić da, u ime Predsedništva, kao pravnog naslednika nekadašnjeg Predsedništva SFRJ, otvori sefove, utvrdi šta je u njima i o tome obavesti Prvi osnovni sud, pred kojim se vodi ostavinski postupak između Brozovih naslednika. Osim Antića, komisiju čine i Nikolićev savetnik general Milorad Simić i zamenik generalnog sekretara predsednika Nenad Jevremović.
– Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta, a među njima i onih koji nisu dobro zavedeni. Recimo novčići, kod kojih je jako bitan datum izdavanja, jer od toga zavisi njihova numizmatička vrednost. A neki su pogrešno popisani u vreme kada je komisija Predsedništva SFRJ sastavljala spisak. Zato je bitno da svaki predmet bude identifikovan. Kada budemo izašli s konačnim sadržajem sefa, javnost će biti prilično iznenađena – kaže Antić za „Novosti“.
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 