Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!
Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!
„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.
У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.“
Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!
TRI velika masonska događaja koja su se zbila početkom juna u Beogradu skrenula su pažnju javnosti na aktivnosti Bratstva slobodnih zidara, koje mnogi u našoj zemlji smatraju tajnim i opasnim društvom. Na stotine slobodnih zidara iz Srbije, Evrope i sveta 6. i 7. juna bilo je u Beogradu da bi prisustvovalo 45. po redu Generalnoj skupštini Regularne velike lože Srbije i Evropskom mitingu masona.
Ritual zakletve velikom majstoru u RVLS
stovremeno, u Beogradu je trajala prva velika masonska izložba „Slobodno zidarstvo u Srbiji 1785-2014“, koju je u Etnografskom muzeju postavila najveća srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije.
Skupština i miting masona održani su u hotelu „Metropol“ i imali su svečani karakter. RVLS je proslavio 95. jubilej od osnivanja prve Velike lože Jugoslavije, nastale 1919, sa sedištem u Beogradu, čiju tradiciju s ponosom neguje. Zasedanju Skupštine prisustvovali su predstavnici više od dvadeset velikih loža iz inostranstva, jer RVLS priznaje oko 140 velikih regularnih loža iz celog sveta.
Među gostima iz sveta važno mesto pripalo je Tomasu Džeksonu, sekretaru Svetske masonske konferencije, prvom masonu sveta i izaslaniku velikog kancelara Ujedinjene velike lože Engleske, princa Edvarda, vojvode od Kenta, prvog masona Evrope.
Negativne reakcije
OBELEŽAVAJUĆI stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, evropski i srpski masoni su posetili Spomenik neznanom junaku na Avali i odali počast palim borcima Velikog rata.
Na ovaj način najuglednija srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije želi da se otvori prema javnosti i prikaže, kroz istoriju, svoj uticaj na srpsko društvo.
Masonske lože u Srbiji otvo- rile su svoje sajtove, vode kampanje i pozivaju na učlanjenje, šire međunarodnu saradnju, ne bi li tako masoni ojačali svoje redove i povećali uticaj na kreiranje političkog života u našoj zemlji. U međuvremenu, pokrenuta ja i masonska kampanja za vrbovanje novih članova širom dijaspore, pre svega u Švedskoj i Americi.
TAČI TRAŽ POMOĆ Albanska elita i premijer Hašim Tači zatražili su od Engleske da im pomogne pri osnivanju prve Velike lože Kosova. Sličan zahtev iz Prištine je upućen i u Tiranu, velikom majstoru Velike lože Albanije. Engleska i Albanija su odgovorile Kosovu da se za pomoć obrate Srbima…
„Reč je o zaveri protiv naroda i države“, pišu u svojim reakcijama mnogi čitaoci informacija o aktivnostima slobodnih zidara u Srbiji.
– Reakcije koje su usledile donekle su razumljive, jer u našem društvu postoje neobaveštenost i predrasude kada su u pitanju pravi ciljevi i načela masonerije. To je jedan od razloga za naše pažljivo izlaženje u javnost – smatra dr Ranko Vujačić, veliki majstor RVLS i glavni organizator ovih masonskih manifestacija. – Mi smo sastavni deo našeg društva, deo države i verujemo u Boga. Nama je stalo do toga da učinimo društvo boljim i pravednijim i da naša zemlja bude jaka i poštovana. Masoni, kao pojedinci, doprinose društvu, a ne masonerija kao institucija.
On objašnjava da masoni legalno rade u Srbiji i da imaju pravo da pozovu ljude da im se pridruže u svojim aktivnostima.
– Naša vrata su otvorena za sve dobre ljude na dobrom glasu koji žele da se moralno i duhovnu uzdižu, a koji su svesni da samo članstvo u masoneriji ne donosi nikakve društvene ili materijalne koristi – poručuje Vujačić. – U Srbiji postoje mnogi dobri ljudi koji žive u skladu s našim principima a nisu masoni. Oni su za nas masoni u srcu ili „masoni bez kecelje“.
Teoriju zavere o opasnosti masona, međutim, raspiruju i sukobi masonskih organizacija, Velike Britanije s jedne strane i Francuske, Italije i Nemačke, s druge. Englezi žele da pod svoju kontrolu stave jedinu legalni i priznatu Regularnu veliku ložu Srbije, ali se tome protive Nemci i Francuzi. Sa obrnutom tezom, da su masoni stvorili Jugoslaviju kao zamenu za „veliku Srbiju“ da bi sprovodili diktaturu nad jugoslovenskim narodima, nastupaju danas pojedini hrvatski istoričari. Ivan Vidas Punta već nedeljama s jednog zagrebačkog portala objavljuje svoje traumatično viđenje srpske masonerije „kao tajnog i surovog vladara Balkana“.
Tomas Džekson, Branko Krga, Stevan Nikčević, Svetko Kovač, Ante Marković
Raste poverenje
STRAH od masonske zavere šire i zagovornici ideje da je devedesetih godina Velika loža Jugoslavije formirana kao državni projekat Službe državne bezbednosti da bi se sačuvala SFRJ. Kao masoni te jugoslovenske orijentacije, pominju se bivši premijeri Ante Marković i Milan Panić, „čiji je zadatak bio da spasu Jugoslaviju“.
Ima Srba koji veruju da je učestalo pojavljivanje srpskih masona u javnosti posledica trenda u Velikoj Britaniji, gde slobodni zidari zbog opadanja broja članova pokušavaju da „vrbuju” kandidate za svoju masoneriju. I da se takva praksa prenela i u Srbiju, gde su uslovi za pridobijanje novih članova mnogo povoljniji.
CRNOGORSKO BRATSTVO Srpski masoni imaju veoma dobre odnose sa braćom iz Crne Gore. Zahvaljujući srpskim masonima, Crna Gora, na primer, nije imenovala svog ambasadora u Prištini, iako kao država ima svoju ambasadu na Kosovu. Zajedno sa Crnom Gorom, Nemačkom i Italijom, srpski masoni iz RVLS-a su 2010. godine pomogli u formiranju Velike lože Albanije. Tom prilikom u srpskoj delegaciji u Tirani bili su veliki majstor Petar Kostić, generalni sekretar Tahir Hasanović, veliki oficiri Svetozar Šijačić i Lukas Rasulić.
U Srbiji naglo raste interesovanje građana za masoneriju, naročito kod nižih slojeva društva, koji u 76 odsto slučajeva imaju poverenje u Bratstvo slobodnih zidara. Masonima ne veruju i smatraju ih opasnim viši slojevi srpskog društva – 61 odsto njih ne podržava aktivnosti slobodnih zidara. Ovakva podeljenost u stavovima prema masonima ljudi u Srbiji izvor je zabluda, osuda ili podrške srpskim masonima – jedan je od zaključaka do kojeg su došli analitičari CeSID-a kada su anketirali 5.000 naših građana.
Da li je zaista reč o novoj zaveri srpskih masona, pitali smo velikog majstora Ranka Vujačića, starešinu Regularne velike lože Srbije.
– Slobodno zidarstvo nije tajno zavereničko društvo, jer su statuti RVLS i njenog velikog majstora registrovani kod nadležnih organa Republike Srbije. Ono nije religija, niti je zamena za religiju – ukazuje Vujačić. – Moj je cilj da, kao veliki majstor, otvorim masoneriju ka srpskom društvu.
Regularnu veliku ložu Srbije priznaju velike lože u svetu, sa svih kontinenata, kao jedinu suverenu veliku slobodnozidarsku vlast na teritoriji Republike Srbije. RVLS je od 2006. godine nezavisna i samoupravna organizacija sa isključivim i neospornim autoritetom nad simboličkim učenjima i stepenima masona.
Veliki majstori RVLS bili su Dragorad Dragan Tanasić, od 1999. godine profesor Novak Nona Jauković, od 2001. godine patolog Jovan Lole Vasiljević, do 2005. profesor Srđan Stanković, a potom zubar Petar Kostić.
Elektroinženjer Ranko Vujačić inaugurisan je pre dve godine na Skupštini RVLS-a u Beogradu u velikog majstora. On je postao mason 1998. godine u Engleskoj. Dugi niz godina radio je kao visoki funkcioner u OEBS-u i UN u Beču. Rođen je 1951. godine u Beogradu. Studirao je istoriju, ekonomiju, diplomatiju i elektrotehniku na Malti, u Gracu, Berlinu i Beču, kao i u Parizu i Madridu. Državljanin je Austrije, Crne Gore i Srbije. Nesuđeni je šef crnogorske diplomatije i vlasnik Diplomatske škole u Beču.
Svuda prisutni
NA pitanje na koji način su masoni direktno pomogli državi i narodu, dr Vujačić odgovara:
– Ako pogledate prošlost Srba, videćete da su masoni ljudi čija se imena čitaju kao „ko je ko u našoj istoriji“. Masoni su radili na opismenjavanju i prosvetiteljstvu, jednom rečju, na stvaranju moderne srpske države. Naše novčanice nose likove velikih masona, a imena naših ulica su deo naše masonske prošlosti. Mi se danas trudimo da tu tradiciju nastavimo. Pomažemo ugroženima u poplavama, zajedno s našom braćom iz sveta.
Sam dr Vujačić je najzaslužniji za to što su Srbiju posećivali Tomas Džekson iz Amerike i zastupnik vojvode od Kenta, koji je, inače, rođak kneginje Jelisavete Karađorđević. Kneginja je, kao pobornik masonerije i kao humanista, odlikovana masonskim ordenom „Galileo Galileo“, koji je drugi po vrednosti u Italiji. U Srbiji je kneginja s masonima pomogla u razvoju Muzičke škole za talente u Ćupriji.
Ugled srpske masonerije poslednjih godina gradili su značajni i uticajni ljudi koji su bili ili su i danas članovi Regularne velike lože Srbije. Među njima su prvi čovek Vojvodine i predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, poslanik Zoran Živković, Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba, Svetko Kovač, bivši načelnik VBA, Stevan Nikčević, bivši načelnik BIA i državni sekretar, i novinar Luka Mijatović – saznali smo u RVLS-u.
Bojan Pajtić je primljen u masonsku ložu „Mitropolit Stratimirović“ u Novom Sadu pre pet godina. Kao početnik, imao je pravo da nosi plavu masonsku kecelju sa dva cvetića. Pošto dve godine nije plaćao članarinu, Pajtić je bio pred izbacivanjem iz lože, ali su se ugledna braća založila da ostane u njoj kao mason drugog stepena plave masonerije.
Zoran Živković je bio masonski učenik u RVLS-u kada je 2003. godine postao premijer Srbije. Tada je dobio poziv da poseti SAD i Džoa Bajdena, koji je ugledni mason u Americi, pa je unapređen u masonskog majstora. Bajden ga je primio kao brata, tri puta mu je prilikom pozdrava palcem stegao šaku i poslao poruku da, kao mason, ima poverenja u njega. Potom je Bajden pokušao da sa Živkovićem kao masonskim bratom razgovara u četiri oka i dogovori novu politiku prema Srbima. Međutim, Zoran Živković, koji tada, kako govore njegove kolege masoni, nije dobro govorio engleski, nije se snašao, pa je Džo Bajden odustao od bratske masonske pomoći Srbiji.
MIŠKOVIĆ NIJE MASON Slobodnim zidarima su bliski i poslovni ljudi: Filip Cepter, Petar Matijević, Pavle Matijević i Milka Forcan. Miroslav Mišković je predložen, ali je odbijen za članstvo u Bratstvu slobodnih zidara.
Srpski masoni danas drže 17 pozicija u Vladi Srbije, bilo kao ministri, bilo kao državni sekretari ili službenici. Većina njih su članovi RVLS-a – saznali smo u RVLS-u.
Ministar finansija Lazar Krstić je američki mason, o čemu postoje i podaci na internetu. Državni sekretar Laslo Cikoš iz Saveza vojvođanskih Mađara takođe je slobodni zidar. Šef kabineta bivšeg premijera Ivice Dačića je mason. Danas se nalazi na funkciji državnog sekretara. Ministarka Zorana Mihajlović samo je pobornik masonerije, ali je član jedne nadmasonske organizacije. I pored tako visokih pozicija u srpskoj vlasti, masoni iz Regularne velike lože Srbije tvrde da oni nisu osvojili Srbiju i da ne vladaju njome, kako to neki misle.
– Masoni ne mogu da kreiraju državnu politiku i da vladaju, ali imaju kao ljudi pravo da obavljaju dužnosti na koje su izabrani ili postavljeni. Masoni su, pre svega, dobri ljudi i patriote i ne mogu biti zaverenici – tvrdi jedan ugledni mason najvišeg, 33. stepena.
Ipak, dr Ranko Vujačić, kao prvi mason u Srbiji i starešina najveće obedijencije, Regularne velike lože Srbije, budućnost masonerije vidi u sveopštoj koristi po državu i narod:
– Masoneriju u Srbiji vidim kao jednu pokretačku snagu društva, koja ima svetlu budućnost. Želja nam je da u naše društvo ponovo vratimo prave ljudske vrednosti, veću toleranciju i da doprinesemo opštem društvenom napretku Srbije.
2.000 MASONA
Dve najjače srpske obedijencije su Regularna velika loža Srbije iz Beograda i Velika nacionalna loža Srbije iz Niša. Obe tvrde da su naslednice Velike lože Jugoslavije iz 1919. godine. Broj aktivnih masona u ovim dvema priznatim obedijencijama je oko 2.000. RVLS ima, kako tvrde njene starešine, hiljadu članova i mnogo veći ugled od VNLS-a, jer su njeni članovi imali masonske radove u najvećim centrima slobodnog zidarstva u Parizu, Londonu, Vašingtonu… Koliko ima masona u drugim obedijencijama, od kojih mnoge nisu legalne, teško da može da se sazna, jer one te podatke skrivaju.
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…
Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.
“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.
Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.
У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.
… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.
Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.
Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.
Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.
Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?
(Из поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)
*
Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Звижд, Србија
Богочовечански реализам
Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.
У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.
Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.
Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.
Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.
То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.
Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “
У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.
Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..
Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)
Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….
Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.
И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …
Бела Тукадруз (мај 2014)
Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)
Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…
… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».
Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.
Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.
Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.
(Из поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:
PO ko zna koji put, Vukova zadužbina iznova pokreće bolno pitanje okončanja rada na sabranim delima Vuka Karadžića, koji traje punih 50 godina. Ovoga puta razlog je 2014. u kojoj obeležavamo vek i po od smrti Vukove. Mi smo kratkog daha, previše samozadovoljni kao istorijski narod koji s pravom slavi mnoge značajne godišnjice. Ali kao da nismo uvek u stanju da okončamo ono što smo o godišnjicama naumili da uradimo. Ipak, godišnjice nam pomažu da se prestrojimo, preispitamo sebe, odredimo neke odlučujuće korake koje se tiču naše budućnosti.
Vuk Stefanović Karadžić
Ovo u razgovoru za „Novosti“ ističe Miodrag Maticki, predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Posebno je za brigu i čuđenje što je poslednja objavljena Vukova knjiga, 12. tom „Prepiske“, izašla pre tačno 15 godina! Od tada pa do danas uz sve moguće sporazume, obećanja i gromoglasne najave preostale dve knjige („O jeziku i književnosti“ i 13. poslednja knjiga „Prepiske“) nisu se našle pred čitaocima.
Podsećajući na to da se o stogodišnjici od Vukove smrti 1964. krenulo sa više značajnih ideja i projekata, Maticki kaže da se, nažalost, neki projekti završavaju tek naših dana. Obnovljen je Tršić i podignuta škola u njemu, izgrađen je Vukov put i saborište, kompleks etno-zgrada, sve do Muzeja jezika i pisma, ali se tek danas gradi Vukov konak koji će obezbediti Tršiću ulogu srpskog Stratforda.
– Sa Sabranim delima krenulo se na najlepši način. Trebalo je to da bude pogled na Vukovo delo jedne značajne generacije naših naučnih poslenika. Dok sam 1964. kao student radio na izgradnji puta od Vukove kuće do manastira Tronoše, prve Vukove škole, sa ponosom sam pisao svojoj devojci, sadašnjoj supruzi, da su nas posetili članovi Uređivačkog odbora Vukovih Sabranih dela. Te godine pojavile su se i prve knjige, krunska dela koja je Vuk objavio pre tačno dva veka, „Pismenica srpskog jezika“ i „Mala slaveno-serbska pjesnarica“.
U sabranim delima posebno je zanimljiva prepiska koju je godinama priređivao uporni, posvećeni i predani Golub Dobrašinović. Prepisku čini oko 7.000 pisama, od kojih je 2.000 Vukovih, a oko 5.000 njemu upućenih. Iz pera nekoliko hiljada korespondenata pisma su izmenjivana na srpskom, nemačkom, ruskom, italijanskom, češkom, francuskom, engleskom i latinskom jeziku. Vuku su pisali sa raznih strana: iz Berlina, Beča, Budima, Atine, Bukurešta, Londona, Moskve, Njujorka, Pariza, Petrograda, Praga, Rima, Sofije, Carigrada, Kopenhagena, Varšave… Pisali su ih, kako je u jednom od poslednjih intervjua za „Novosti“ rekao Golub Dobrašinović, ljudi iz najrazličitijih socijalnih slojeva: vladari i sluškinje, spahije i „zemljodelci“, đaci i profesori, doktori nauka i plemići, kujundžije i kovači, crkvenjaci i patrijarsi, vojvode i lekari, pisci i prevodioci…
Neobjavljena 13. knjiga „Prepiske“ sadrži oko 100 poslednjih Vukovih pisama i odgovora i, što je posebno zanimljivo, pisma koja su naknadno otkrivena i nikada nisu bila pred očima javnosti. U ovom tomu su i pisma koja su se zatekla kod Vuka a ne odnose se na njega. Među njima je i Njegoševo pismo Aleksandru Karađorđeviću. U ovom tomu je i poslednje Vukovo pismo koje je, kako je pretpostavljao Dobrašinović, pisao 26. juna 1862. (po starom kalendaru). Bilo je upućeno ruskom poslaniku u Beču Viktoru Petroviču Balabinu, veoma je dugo, na 22 stranice, i predstavlja Vukovu književnu biografiju. Original tog pisma čuva se u Ruskom državnom arhivu u Moskvi.
Uprkos zlehudoj sudbini Vukovih dela, Miodrag Maticki izražava optimizam i ubeđenje da će ove godine taj veliki poduhvat najzad biti okončan.
– Ovih dana „Prosveta“ je obećala da će predati elektronski spremne za štampu rukopise preostale dve knjige, posle čega predstoji složen rad na izradi ključa za upotrebu svih trinaest knjiga Vukove „Prepiske“, kako bi ova kapitalna pisma, svojevrsni arhiv srpske kulture 19. veka, bila pristupačna za dalja i složenija istraživanja. Izvršiće se procena štamparskih troškova i sredstva direktno uplatiti štampariji koja ponudi najbolje uslove na tenderu. Tako bismo rešili jedno bolno pitanje koje zadire u samu suštinu našeg mentaliteta. Jer, u nas, danas, i osrednji pisci olako objavljuju svoja sabrana dela, a Vuk nikako da ih dobije, iako ih je odavno zaslužio.
NADLEŽNI REKLI – NEMA SVRHE
NA pitanje šta je Vukova zadužbina preduzela da se ovaj projekat privede kraju, Miodrag Maticki objašnjava:
– Zadužbina je 2000. godine okupila predstavnike ranije potpisanog sporazuma o objavljivanju Vukovih dela, nastojeći da se utvrdi rok završetka ovog projekta i o odlukama obavestila Vladu Srbije. Izvršni izdavač „Prosveta“, zbog teškoća sa kojima se nosi poslednjih godina, nije bila u mogućnosti da posao okonča. I 2005. godine Zadužbina je bila inicijator sastanka potpisnika sporazuma kako bi se ponovo utvrdio rok završetka ovog posla. Kada smo preko Vukove zadužbine zatražili sredstva za objavljivanje preostale dve knjige, koje su bile spremne za štampu, jedno od nadležnih ministarstava zauzelo je stav da više i nema svrhe nastojati da se okonča ovaj projekat, jer je, posle toliko godina, teško obezbediti dovoljan broj kompleta.
POSLEDNjA VEST: PODRŠKA MINISTARSTVA SA u utorak održanog sastanka u Ministarstvu kulture Miodrag Maticki je, kako kaže, izašao spokojan i zadovoljan jer je Ministarstvo pružilo punu podršku da se najzad zaokruži objavljivanje Vukovih sabranih dela. Takvu podršku svakako bi valjalo pozdraviti i ohrabriti, ali nije suvišna ni mera opreza s obzirom na dosadašnja višedecenijska zaklinjanja u delo velikana, koja su ostajala samo mrtvo slovo na papiru.
DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.
U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.
„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.
Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.
SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.
Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.
Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.
Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.
Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.
Овај подужи одломак из текста Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној књизи „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“ „Из непопуларних архива“).
најновија књига небојше васовића
„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]
У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]
Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]
У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]
У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]
Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….
Venecuela ne laže U Venecueli 1974.godine pisano je u vrlo ozbiljnom listu, da su Albanija, Bugarska, Rumunija i Srbija određene za svetsko smetlište, u Evropi je, a nije Evropa, a i narod je inteligentan i veoma brzo prihvata nove tehnologije (odlaganja otpada). Takođe, standard će (navodno) mnogo da skoči, ali će cena biti velika: smanjuje se životni vek na 30 godina. Kao što vidite, sve se planira mnogo unapred. I ništa oni ne kriju, samo ako ima ko da pročita. „Teorija zavera“ zaista ne postoji, jer za njom nema potrebe. Mogu sitni i beznačajni da se zavere protiv viših od sebe, a da se oni koji vode sve zaveravaju protiv sitne boranije – to je nonsens. Oni samo imaju svoj plan (AGENDA – kako ga oni zovu) i vrlo prilježno rade na njegovom provođenju. I, za razliku od nas, gde sve mora da bude gotovo sutra, da ja maznem lovu i turim u šlajpik, njihovi planovi se prostiru na stotine godina, i nije važno da ga trenutno živi ostvare, već svi rade na tome, a neki njihovi će ga i doživeti.
Beograd — Najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi,građeno po standardima EU, za nekoliko nedelja će biti otvoreno u Vinči. Čeka se trajna upotrebna dozvola.
Prema rečima Radojice Pešića, direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, skladište će zadovoljiti potrebe skladištenja radioaktivnog otpada sa teritorije Srbije u narednih nekoliko decenija. On je za B92 objasnio da će se tu skladištiti otpad koji je i do sada u Srbiji nastajao kao medicinski otpad, u industrijskoj proizvodnji i naučnim istraživanjima. Nukelarni objekti Srbije navode da se u postojećim skladištima nalazi oko 3000 kubnih metara radioaktivnog otpada, te da je zbog te i količine otpada koji nastaje svakodnevno završena izgradnja modernog i bezbednog skladišta, dovoljno velikog kapaciteta. „Planirano je da u to skladište bude premešten kompletan otpad iz postojećih skladišta, koja će potom biti demontirana. Na taj način će se sav radioaktivni otpad iz naše zemlje biti uskladišten bezbedno i sigurno na jednom mestu“, saopštava to Javno preduzeće. „Kapacitet objekta je 8.500 buradi od 200 litara i 100 transportnih kontejnera u okviru bezbednog skladištenja radioaktivnog izvora“, kaže direktor Radojica Pešić. Novo skladište neće služiti za odlaganje nuklearnog goriva jer je Srbija već otpremila nuklearno gorivo u Rusiju. Nadležni kažu i da novo skladište neće služiti za eventualno odlaganje radioaktivnog otpada koji nastaje u drugim državama, već isključivo za skladištenje radioaktivnog otpada, koji nastaje u našoj zemlji. Kako kažu u Nuklearnim objekitma Srbije, novo skladište će doprineti uspostavljanju međunarodnih standarda koje je propisala Međunarodna agencija za atomsku energiju. Pešić je za 2012. godinu najavio početak demontiranja dotrajalog skladišta otpada i njegovo prebacivanje u novo skladište inače kako navode prvi objekat u Vinči koji je završen „striktno po zakonskoj proceduri, od građevinske dozvole, zaključno sa upotrebnom, koja je dobijena pre mesec dana“. Izgradnju ovog skladišta je počeo Institut u Vinči 2007, a od osnivanja NOS pre dve godine, to preduzeće je u potpunosti preuzelo taj posao.
Na udaljenosti od samo 13km izgrađeno je najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi. Pitanje je, koliko Srbija proizvodi nuklearnog otpada kada joj je potrebno najveće skladište u Evropi? Da li skladište napravljeno zbog otpada Srbije ili Evrope? Zbog čega smo dozvolili da postanemo najveće kanta nuklearnog otpada u Evropi, zbog čega „moramo“ da čuvamo nuklearno đubre cele Evrope? Šta možemo očekivati u budućnosti za nas i našu decu? Podignimo svest i učinimo nešto! Pobunimo se i sprečimo da naša budućnost i budućnost naše dece budu ugrožene!
Učinite nešto, za početak pošaljite ovaj mail na što više adresa! Nemojte ćutati pričajte, uputite neupućene, učinite nešto!
Неколико напомена, на крају, о Неоткривеном језику
Књигу свако чита на свој начин: читајући књигу читалац чита себе и врло често се догађа да прочита и оно што писац и није написао…
Понекада ми се чини: сазнање које је измужено из вимена историје, не вреди много.
Човеку оболелом, а нарочито оном од јавне болести, или пак неке друге болештине, прија млеко измужено из вимена успомена народа и појединаца, из сећања и душе, као кумис, Јер је то лековито млеко „органски слепљено са животом, Конструкција сазнања уткана је у конструкцију живота…“
Читајући поново и поново рукописну заостав-штину Мишљеновића, откривајући Неоткривени језик, заборављени, пишући увод, поговор, коментаре, чинило ми се да пишем БИТНУ К Њ И Г У .
(Марсел Пруст на једном месту у Пронађеном времену вели:
„Примећивао сам да ту битну књигу, једину праву књигу, велик писаџ не мора, у обичном смис-лу, измислити, јер она постоји у сваком од нас, него превести. Дужност и задатак писца дужност је и задатак преводиоца“ – моје подвлачење).
Дужност преводиоца, и можда библиотекара -то је мени било много ближе од улоге писда. Ко је прави писац ове књиге, сада, на крају, зар је то важно? Ова књига се завршава говором Босиљков-ца, сведочанством првога реда, тужном исповешћу моје мајке Божане о последњим Мишљеновићима, о ујка Бори и баба Љуби Паћиној. То повлашћено место је припало једној жени босиљковачког говора, од које сам научио прве и најважније речи у животу. Оној, у чијим венама још увек кола крв наших давних предака са Косова. Познавалац косовско метохиског говора, Глиша Елезовић, написао је једну дубљу истину о човеку овога говора, упоредивши га са његовим суседима из српских чистих динарских крајева на западу и северозападу. Ако /е допуштено такво поређење, како каже, човек овог говора, кад прича и пева – муџа. Али одрешито збори у поређењу са његовим североис-точним и исгочним суседима моравско-вардарским (РКМ 2;547).
Некоме све ово може личити у први мах на говор о Ничем. На бескрајни монолог, иако је реч о најдубљој суштини Неоткривеног језика, говора и писања – тим најчуднијим стварима, заиста.
Новалис је знао да је прави разговор само игра речи:
… само се том смешном неспоразуму треба див-ити. Међутим, нико ннје свестан те особености језика да се брине искључиво о себи. Стога је он тајна ретке лепоте и плодности, и самим тим што човек говорећи само да би говорио, изговара најдивније и најсвеоугхватније истине. Али ако човек пожели да говори о нечему одређеном, хировити језик га наведе на најсмешније и сасвим погрешне ствари. Плод тога је мржња коју неки озбиљни људи осећају према језику. Свесни су своје обести, али не и тога да је њихово презриво брбљање неизмерно озбиљна страна његова. Када 6и се људима само могло објаснити да је језик попут математичких формула. Оне чине свет за себе. Оне се само играју, не изражавајући ништа до своје чудновате природе и управо због тога су толико изражајне – стога у њима се огледа необична игра односа међу, стварима. Изихова слобода чини их члановима природе и само у њиховим слободним покретима огледа се светски дух, чинећи их крхким мерилом и основом ствари. Тако је и са језиком – онај ко поседује истанчани осећај за његову примену, његов такт, за музикални дух, онај који у себи наслућује танани одраз његове унутар-ње природе и потом сам покрене свој језик и руку, тај ће бити пророк, али ко то зна а нема довољно осетљиво ухо и смисао за језик да 6и написао истине попут ових, њему ће се подсмехнути, а људи изругати као Касандри Тројанџи…
Новалис је овим речима најјасније изразио биће и циљ поезије.
*
Андре Жид је у праву: не само ликови романа, поема, књига уопште, него и сами романи, поеме, књиге уопште, почев од наслова до последње реченице, остају све дотле непостојећи док не буду крштени. Крштење је симболичан и врло важан чин.
Читаву деценију – тако се чинило – као да сам млатио празну сламу и изгледало је (понекада, у ствари, врло често!) да месецима ништа не разабирем и да ми напор и роварење по архивима и библиотекама, или у разговорима са особама одличног памћења, остаје узалудно, али нисам одустајао, чак и онда када сам данима и ноћима осећао да пловим океаном без икаквог копна на видику.
У ствари, нисам имао вртоглавицу од празног поља и празног просгора, као Андре Жид, ни страх од морских дубина.
Понеко можда и зна како настају бисери у шкољкама на дну океана: тако што у тело шкољке продре неко страно тело, трун или каква друга честица. Шкољка онда око тог страног тела лучи своју слуз.
Бисери су нека врста најфинијег и најдивнијег могућег омотача око страног, ситног тела.
То страно „тело“ које је у неком одређеном тренутку – још у дечаштву? када сам први пут чуо, прво од оца, а затим од ујака за постајање неких укоричених рукописних књига – продрло у детињу душу јесте нешто готово митско, мит о некаквој породичној Пешчаној књизи.
О ономе што је писао покојни прадеда Павле, и што су пре њега писале разне друге непознате руке у разним раздобљима.
Оног тренутка када сам прекуцао Рукописну књигу, Књигу примања и издавања, Живу књигу (као апсолвент књижевности), када сам све то преписао својом руком, ја сам запловио оним непрегледним океаном хиљадугодишње самоће.
Кренуо сам на дуго и непознато путовање, не знајући исход…
Запловио сам океаном хиљадугодишње самоће (има ли прецизније метафоре која би пластичније изразила суштину и коб историјске судбине српског народа?), пловећи преко неиспитаних океан-ских дубина. Океанске дубине спомињем зато што сам се од оне зиме крајем седамдесетих година (када сам начинио препис дела рукописне заоставштине) осећао као бисерне шкољке у тропским морима.
Моме оцу, бившем предратном општинском писару, Милисаву Сенковићу, који ми је од дечаштва пунио главу причама о свом предратном учитељу писару и настављачу АМАНЕТА, као и мом ујаку Бори Мишљеновићу, захвалан сам што је тај туђи рукопис, коначно доспео на мој радни сто…
Захвалан сам и мојој мајци, која је имала урођени приповедачки дар, као и свим другим људима, живима и мртвима од којих сам научио и запамтио много више речи но што су могле да стану у овај речник једне немогуће књиге.
Оно што се налази између ових корица, то су многе сажете књиге, које сада чине Једну, ону једну једну који сваки писаџ, ако је позван, треба да објави.
Припремајући за штампу рукописну заоставштину фамилије Мишљеновић, ја сам био принуђен (пишући коментаре) да проговорим, да говорим.
Да пустим да се језик сам говори, сам мисли, сам потире, сам ствара. Откривао сам непознато поднебље једног језика. Са извесним нагоном за говор који мора да је био знак надахнућа језика, његовог деловања у мени.
Моја је воља хтела оно што сам био што је било одређено Аманетом, и често се дешавало на крају крајева да ми поезија без мог знања и вере открива тајне језика.
Упркос томе, нисам мислио да сам позвани писац, врхунски поклоник језика.
И када сам писао најбоље што сам могао, чинило ми се да Босиљковчани говоре много једноставније и упечатљивије.
Толико тога на прозивку чека! Јулски дан је за човека који није глув ни слеп, који има мозак и сећања и око соколово, и слух који региструје и нај-дубље акорде тишине, као р и з н и ц а.
А тек – памтивек, његови понори и понорнице!
ВЕЛИКУ МАГАЗУ је створила Мала магаза – она о којој нико ништа не зна.
Раскошна је прозивка Језика Неоткривенога!
Према првобитној замисли, књига ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА требало је да буде књига инвент а р а замашног прозног квартета ПУШТАНзЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, нека врста резимеа, епилога (можда као песме Јурија Живага на крају Пастернаковог романа „Доктор Живаго“), пета књига, последња. Захваљујући, пре свега, Случају Комедијанту (како би рекао Црњански), ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА је стигла до читаоца пре ЛИТУРГИЈЕ, УЈКИНОГ ДОМА, ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, и других књига из циклуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, што и није било, можда, лоше. Напротив. Главна и неза-менљива улога ЗЕМЉЕ НЕДОЂИЈЕ је у томе што је прерасла првобитну замисао и отворила златне мај-дане – не само Пека већ свих оних река које извиру из неисцрпних митолошких извора Старе Европе. Стварну улогу Земље Недођије, у УМЕТ-НОСТИ МАХАГОНИЈА, преузела је њена (пра)мајка – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ.
Истинску посвету УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА заслужио је, одиста, мој пријатељ и издавач Мирослав Лукић.
Књиге из циклуса ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ биле су, за мене, коначне, завршене, пре 1989. године.
Можда нисам довољно схватао у почетку њихов европски и светски значај. Као што ни најважнији српски издавачи нису хтели да схвате њихов национални значај.
Мирослав Лукић ме је терао да их поново и поново читам, након што се почела оцртавати завршна верзија ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, понављајући ми речи Чу Хсиа, да треба поново да читам.
Један шм два одељка на дан. Није важно да ли /е пасус тежак за разумевање или није. Просто читајте од почетка и ако читањем не дођете до значења, онда размишљајте, а ако размишљањем не дођете до значења, онда поново читајте. Тако једно, па друго, док му не осетите укус. На тај начнн ћете послс дужег времена знати шта се налази у њему.
Ја сам их читао и читао (пошто наши врсни књижевни критичари савременици имају тзв. преча посла, доколицу), и та читања су помогла да се укаже завршни обрис УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА.
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да буду обелодањене између истих корица све четири књиге УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, крајем зиме, боравио сам у Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели ибеглице, човек и жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата, Боре, да у њему живе, још 1993. Нзима је све тамо у Хрватској, у Славонији, попаљено и уништено. Тамо су им побијени оба сина и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико постарала да су изгледали много старији него што су стварно били. Нису имали где да се више врате, и као да су на њих сви на свету забо-равили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више за њих. Нестали су у пожару једне ноћи: да ли је узрок била дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У црном згаришту пепела, које је само остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и велики број његових дневника и бележница… Све је убрзо прекрио снег, који је тих дана густо вејао…
На пролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок бедем новог асвалтираног пута средином осамдесетих, надошла водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара… У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет, вредан легенди и спомена.
Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком, живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају као људи, они су чудовишта. Они су у злу и обмани а не у добру и истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да жели истинито и добро… Зато се ругао са духовним и небеским, запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера! Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења, магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво постоји пред њиховим очима… Муње су их заслепиле и усуд навезао у велике заблуде… Не знају да господ зна и оно што крију и што показују…
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом чувеном… Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље. ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе има судбину феникса: као што се ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама заложила, да би се родила подмлађенија, и лепша, тако и евентуални читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже. Духовна равнотежа омогућава да човек може слободно да мисли, јер што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и национална, и да се Бог често понаша према малим народима или несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа, људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван историја. Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део неког пакла, када то Господ дозволи. Што су појединци и народи одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога. Тај је становник Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још жуди за већом моћи. Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије. Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека, када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав. Господ не може заштитити човека помоћу анђела ако није признавао Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави… Постоји одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину, најодговорнији су они најгори од свих који су били у злима из љубави према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се ули-вају у осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање. као што пси нањуше дивљач у шуми, Реч је о злим духовима о којима се ћути, о онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их окрену у рђава, водећи их и потчињава-јући на задивљујуће начине, тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени… Господ овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест, па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је скривено… Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан исход…
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце. Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари, потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и Пакла… Познато је било древним људима да се равнотежа између Неба и Пакла смањује или повећава у складу са бројем оних који улазе у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек чини ако је слободан… Човек се може поправити и припремити за бесмртан живот само ако је у слободи… Ако човек заволи нешто, заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи Истину, јер свака је истина у светлости…
(Мишљеновац, јесен, 1975 – пролеће 1976. Београд, 1992. – лето и јесен 1999.)
ZMAJEVO PEVANJE„U ENGLESKOJ postoji zvanje dvorskog pesnika. Kome se ono poveri, taj ima dužnost da opeva sve važnije događaje u životu vladalačke porodice, rođenja, svadbe, umiranja… Taku dužnost od prilike vršio je kod nas Zmaj, ali s ovom razlikom. On se nije hteo izjednačiti samo s jednom porodicom našeg naroda, pa ma to bilo i silom najvišom. On se izjednačio s celim narodom. Nema tog događaja u narodnom životu u kome on nije učestvovao svojim stihovima. Njegova ‘Pevanija’ to je kronika našeg doba. Zmaj nije bio pesnik mimo sveta, što živi sam sa svojim snovima. On je zajedno sa svojim suvremenicima proživeo sve njihove značajne trenutke“, zapisao je Jovanović 1899, u tekstu „U Zmajevu spomenicu“.
ČITALAČKA publika deli se na obrazovanu manjinu i na masu. Prva, znajući strane jezike, gotovo je prestala čitati srpske stvari. Masa ne uživa u literarnim spisima, ona se hrani senzacionalnim romanima koji se opet iz strane književnosti prevode… Knjiga za narod nema dobrih. Ove što izlaze ne čitaju se; one se samo honorišu.
Iako deluju sasvim aktuelno, ove odgovore dao je Slobodan Jovanović (1869-1958) u intervjuu 1899. godine, na pitanja o uticaju stranih literatura u srpskoj književnosti, odnosno o domaćoj popularnoj književnosti.
Bio je rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u izgnanstvu, predsedik Srpske kraljevske akademije i najveći srpski pravnik. Da je u životu i neumornom radu ovog istoričara srpskog 19. veka, hroničara parlamentarnog života, nezaobilazno mesto imala književnost, srpska i strana, i njeno tumačenje, pokazuje knjiga „Slobodan Jovanović – Iz istorije i književnosti“, u izdanju „Beoknjige“, „Informatike“ i Srpskog liberalnog saveta, koja će u petak biti predstavljena u Narodnoj biblioteci Srbije.
Književnost, po rečima Mila Lompara, autora predgovora, nije samo područje duha na kojem se Slobodan Jovanović lako i uspešno kretao nego je i konstitutivno svojstvo njegovog duha. Ona pripada prirodi Jovanovićeve refleksije i u slučajevima kada je zalazio na druga naučna područja, posebno kada je pisao svoja istoriografska dela.
– To nam, dakle, sugeriše kako kroz ispitivanje svojstava koje je ispoljio kao književni kritičar možemo nazreti konstante duhovnog lika znamenitog pravnog, političkog i istorijskog mislioca. To, takođe, znači da je on – ostavljajući pečat svog duha na književnim delima – istovremeno ispisivao osobenu definiciju vlastitog gledanja na svet, i, sledstveno, vlastitog – poglavito istorijskog – pripovedanja o svetu – kaže Lompar.
U izboru koji donosi ova knjiga, našli su se Jovanovićevi tekstovi o Filipu Višnjiću, Vuku Karadžiću, Ljubomiru Nediću, Jovanu Skerliću, Bogdanu Popoviću, Vojislavu Iliću, Dragiši Vasiću, Zmaju, Njegošu, Lazi Kostiću, srpskoj pozorišnoj književnosti, knjižari Gece Kona… U drugom delu knjige autor razmatra pisce koje je izdvojio na horizontu svetske književnosti: Voltera, Stendala, Džordža Meredita, Prusta, Zolu, Ibzena, Džonatana Svifta…
SAHRANASAHRANI 26. maja na Oplencu prisustvovaće više od 2.500 zvanica iz čitavog sveta, uključujući i predstavnike kraljevskih porodica Velike Britanije, Grčke, Španije i carske porodice Japana. Do tada, dvorska kapela u kraljevskom kompleksu na Dedinju biće otvorena za mimohod građana svakog vikenda, subotom i nedeljom, od 10 do 14 časova.
“TUŽNA” kraljica, poslednja vladarka Jugoslavije, Aleksandra Karađorđević,u četvrtak će se prvi put naći na tlu zemlje na čijem je tronu sedela. Zemni ostaci supruge kralja Petra Drugog stižu na beogradski aerodrom nešto posle 15 sati. Zajedno sa suprugom i njegovom majkom kraljicom Marijom Karađorđević biće sahranjena u mauzoleju na Oplencu 26. maja.
Kraljica Aleksandra počivala je na groblju u kompleksu Tatoi, gde su sahranjeni i grčki vladari Đorđe Prvi, Aleksandar Prvi, Konstantin Prvi, Đorđe Drugi i Pavle Prvi. Majka srpskog prestolonaslednika Aleksandra kao kćer kralja Aleksandra, nosila je i titulu princeze Grčke i Danske. Njena majka bila je Aspasija Manos, koja nije bila plave krvi.
Upravo je njena majka, u “saučesništvu” sa tadašnjim premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom imala presudnu ulogu u odluci da se princeza Aleksandra uda za mladog jugoslovenskog kralja. S obzirom na to da rat još nije bio završen kraljica Marija i Draža Mihailović protivili su se venčanju kralja Petra Drugog dok njegov narod pati. Ipak, Vinstonu Čerčilu, jednom od najmoćnijih ljudi na planeti, nije se moglo protivrečiti. Brak je sklopljen 1944. godine, ali njihova sreća nije dugo trajala. Aleksandra je sa suprugom živela samo pet godina iako se nikada nisu formalno razveli. Umrla je 1993. godine u Ist Saseksu u 72. godini. Nikada nije kročila na tle Jugoslavije. Nikada nije prebolela rastanak od muža. Govorila je da je Petar otišao za političarima i krunom, a da ga je ona čekala čitavog života. Od četvrtka će ponovo biti zajedno, makar u smrti….
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 