Архиве категорија: шта штампа штампа

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати!

(Докази)

prosjak

Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!

Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!

Идемо редом.

Грчка:

 незапосленост 2001 – 11%, незапосленост 2012 – 24%

спољни дуг 1989 – 18,7 милијарди долара, спољни дуг 2012 – 576,6 милијарди долара

Украјина:

спољни дуг 2000 – 12,6 милијари долара, спољни дуг 136,5 милијарди долара

број становника 2000 – 49,1 милиона, број становника 2013 – 44,5 милиона

Бугарска:

испод границе сиромаштва 2002 – 13,4%, испод границе сиромаштва 2008 – 21%

буџетски дефицит 2000 – 70 милиона, буџетски дефицит 2011 – 1,1 милијарди дилара

Македонија:

испод границе сиромаштва 2001 – 24%, испод границе сиромаштва 2010 – 30.9%

спољнотрговински дефицит 2001 – 300 милиона, спољнотрговински дефицит 2011 – 2,6 милијарди долара

Словенија:

задуживање 2000 – 6,2 милијарде долара, задуживање 2013 – 61 милијарда долара

незапосленост 1997 – 7,1%, незапосленост 2011 – 11,8%

Хрватска:

испод границе сиромаштва 1999 – 4%, испод границе сиромаштва 2009 – 18%

буџетски дефицит 2001 – 400 милиона, буџетски дефицит 2011 – 3,7 милијарди долара

Румунија:

спољни дуг 1993 – 4 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 131 милијарда долара

буџетски дефицит 2004 – 1 милијарда долара, буџетски дефицит 2011 – 8 милијарди долара

Мађарска:

спољни дуг 1992 – 22 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 170 милијарди доалара

незапосленост 2005 – 5,9%, незапосленост 2012 – 11.2%

Словачка:

буџетски дефицит 1999 – 400 милиона долара, буџетски дефицит 2012 – 4,4 милијарде долара

Чешка:

спољни дуг 1993 – 8,6 милијарди долара, спољни дуг 2013 – 102,1 милијаре долара

буџетски дефицит 1993 – 0 (долара), буџетски дефицит 2003 – 1.3 милијарде долара

Коментар Дејана Мировића:

„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.

У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.

Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!

Књига Дејана Мировића

Препоручује чланак: Ј. П.

 

 

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати! (Докази) | СРБИН.ИНФО.

Advertisements

Samo da drug Tasa ne talasa

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)

______________________________________

Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)
Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)

Samo da drug Tasa ne talasa

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske „Književne novine“, taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih „državnih“ autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće „Albatros“ iz Beograda.

 

 Ratko Peković

 

U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.

Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.

Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma“, administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih“ shvatanja u društvu i druge probleme.

Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.

Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista“ i „modernista“ postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.

 

„…Izvesni zastoj“, zbog „tokova i struja“

 

Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.

Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“ u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković

Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja“ ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih“ dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih“. Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam“ koji su uveli „modernisti“ i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.

U slavu šireg čitateljstva…

Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma“ „postali nosioci ne političke književnosti“, već „politike u književnosti“. Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje“ u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji“, pita Stojković.

U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti“ napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti“ – Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.

Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti“.

Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.

U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.

Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.

U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.

Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika – Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević – unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.

„…Mračni i bezizlazno stanje u kulturi“

Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa PraxisLjubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su – socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje – oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.

Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana“, na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu

U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu“. Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju“ i da „naprosto izmišljaju“, zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno“.

Posebna meta napada su rubrika „15 dana“, prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo“, koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine….

_________ Izvor: TABLOID: list protiv mafije : videti više:   : http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=294&cl=32

 

Zaječar: Lažni brak zbog nasledstva i penzije

ZAJEČAR – Zbog sumnje da je fiktivno venčao rumunsku državljanku D. M. (51), sa jednom starijom osobom iz zaječarskog sela Dubočane, policija u Zaječaru uhapsila matičara iz tog mesta G. S. (51).

„Brak“ između osobe, koja je u trenutku „venčanja“ imala gotovo 90 godina, i Rumunke obavljen je kada „mlada“ nije bila u Srbiji, pa je, navodno, u matičnu knjigu upisan lažni datum.

Po dosadašnjim saznanjima, Rumunka je radila na imanju starijeg čoveka iz Dubočana, koji je nedavno preminuo. U dogovoru sa „mladoženjom“, ona je pristala da se uda za njega, kako bi nasledila njegovo imanje i penziju, dok je matičar, nezvanično, bio zadužen da u matičnu knjigu venčanih stavi lažan datum što je urađeno iz razloga jer po našem zakonu žena stiče pravo na nasledstvo samo ako je u braku duže od tri godine.

U matičnoj knjizi je, po nepotvrđenim saznanjima, zavedeno da je brak sklopljen pre više od tri godine, odnostno, u trenutku kada se D. M. nalazila u Rumuniji.

Protiv matičara je podneta prijava zbog zloupotrebe službenog položaja, a protiv Rumunke zbog sumnje da je falsifikovala službene isprave. Njima je određeno dvodnevno policijsko zadržavanje.

Zaječar: Lažni brak zbog nasledstva i penzije | Srbija | Novosti.rs.

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj

Zašto su, kako i pod kojim okolnostima uništavane „nepoćudne“ knjige u Hrvatskoj od 1990. do 2000. godine tema je dela „Knjigocid“ Anta Lešaje, univerzitetskog profesora u penziji. U opsežnom delu, koje su objavili „Profil“ i Srpsko narodno vijeće, ovaj Korčulanac, po profesiji ekonomista, nastojao je da ovaj problem osvetli sa raznih strana iz političkog, istorijskog i moralnog ugla.

U razgovoru za „Novosti“, Lešaja ističe da je za jednu deceniju na đubrištima u Hrvatskoj završilo oko 2,8 miliona knjiga i da ta cifra nije najpreciznija, jer je do pravih podataka gotovo nemoguće doći. Pouzdano je, međutim, da su knjige „čišćene“ po etničkom ili idejnom ključu: iz javnih, školskih knjižnica, iz domova kulture i drugih kulturnih institucija odstranjivane su knjige pisane ćirilicom, dela srpskih autora i izdavača ili hrvatskih pisaca koji se nisu „uklapali“ u tadašnju izrazito domovinsku političku opciju.

Knjiga je nastala gotovo slučajno kada je Lešaja posle operacije došao na Korčulu 1997. i doznao za kontejner prepun bačenih knjiga. Ustanovio je da je na đubrištu završilo 400 naslova objavljenih na ćirilici, ili srpskih autora, od kojih najviše Branka Ćopića – čak 19. Ubrzo je doznao da to nije usamljeni slučaj i upustio se u istraživanje koje je trajalo deceniju i po.

KO SE POBUNIO – STRADAO – Ni nadležni organi ni strukovne instance nisu smatrali za potrebno da se sankcionišu ovakvi postupci, ali su sudski proganjani oni koji su se usudili da negoduju protiv uništavanja knjiga – kaže Lešaja. – Tako je zbog ukazivanja na „slučaj Korčula“ veliki filozof Milan Kangrga nekoliko godina bio na sudu, a tuženi su bili i novinar Igor Lasić kao i nedeljnik „Feral Tribune“. Kangrga je umro 2008, a sledeće godine je prestao da izlazi „Feral“, velikim delom ugušen i sudskim kaznama za „nanesene duševne boli“. Uništavanju knjiga javno i oštro su se suprotstavili i Vladimir Primorac, novinar Viktor Ivančić, književnik Slobodan Šnajder, Stipe Šuvar.

– U socijalnim previranjima uvek se i ideološki reinterpretiraju istorijske činjenice te se utemeljuju drugačiji sistemi vrednosti. Vrši se ideološki prevrat, pa je u tom kontekstu važno reći da su se u Hrvatskoj devedesetih godina, čak i izvan ratnog pustošenja, knjige i spomenička baština uništavali svesno i namerno. Čak su i motivi takvog ponašanja nedvosmisleno javno iskazivali kao nužnost usklađivanja s ciljevima legitimnog provođenja sveobuhvatne „duhovne obnove“ hrvatskoga naroda, o čemu se moglo čuti i u saborskim raspravama. Takva obnova podrazumevala je odbacivanje svega onoga „tereta“ iz prethodnog razdoblja koji je u „novom redu stvari“ bio neprihvatljiv, suvišan, neprimeren, nepodoban – ističe Lešaja.

U knjizi autor podrobno analizira brojna čišćenja fondova iz knjižnica, među kojima je onaj u Slatini bio prvi javno objavljen sa izričito navedenim političkim motivima tog čina. Među 2.000 knjiga koje su završile na gradskom smetlištu Radosavci bila su i dela Balzaka, Voranca, objavljena kod beogradskih izdavača.

Čudan otpis 23.069 knjiga u Gradskoj knjižnici Zagreb 1994. godine je, navodi Lešaja, namerno uništavanje neželjene literature, do danas je obavijeno velom tajne.

– Na to upućuje činjenica da su dve-tri godine posle tog čina knjižne kartice otpisanih knjiga bile još u aktivnom statusu. Bilo bi normalno da se uporedo s revizijom i otpisom postupilo regularno i sa kataložnim listićima (da je na kartici svake otpisane knjige uneta odgovarajuća opaska o otpisu). To ne može biti slučajan propust već je to bio rezultat brzine kojom su se htele eliminisati knjige u dominantnoj euforiji isključivosti u tadašnjim društvenim prilikama.

Jedan od najupečatljivijih pokazatelja čišćenja knjižnica od nepodobne literature, svakako je formiranje posebne biblioteke uz Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ 1996. godine, navodi Lešaja. Fond ove biblioteke praktično je formiran isključivo od dela koja su otpisivana u zagrebačkim knjižnicama i za nekoliko godina imao je 15.000 knjiga. Prema svedočenju Velimira Sekulića, voditelja Biblioteke, u fondu su se nalazile otpisane knjige štampane ćirilicom, pa i hrvatski autori kao što su Matoš, Krleža, Tin Ujević, dela srpskih autora bez obzira na pismo, tzv. „crvena literatura“, kao i knjige o Titu. Iz jedne knjižnice, navodi Sekulić, dobijene su i knjige Dubravke Ugrešić, izuzetne hrvatske spisateljice.

Ante Lešaja detaljno piše i o čišćenju školskih knjižnica u Puli, Vrsaru, Zagrebu, Rijeci. Gotovo groteskno zvuči da su sa polica biblioteke OŠ „Grigor Vitez“ u Svetom Ivanu Žabnu odneti kompleti Remarka u 12 knjiga kao i dela Andrića, Gorkog, Mate Lovraka, Karla Maja, Šekspira, a školskoj upravi zasmetalo je i „Prohujalo sa vihorom“, kao i sedam krimića Agate Kristi.

U razgovoru za „Novosti“, Ante Lešaja posebno podvlači da uništavanje knjiga nije bilo samo u Hrvatskoj već i u svim sredinama bivše Jugoslavije. Bila je to, kaže posledica razularenih nacionalističkih strasti, a događajima u Hrvatskoj bavio se zato što smatra da svako treba da počisti najpre u svom dvorištu.

 

TOBOŽ DOTRAJALI

O otpisu u Gradskoj knjižnici Zagreb ostao je samo podatak da je otpisano iz naučne literature – 12.018 knjiga, iz beletristike – 8.975, a iz dečije – 2.094 knjige. O vrsti odbačenih dela zabeleženo je samo da je reč o naslovima na ćirilici i marksističkoj literaturi. Jedna bibliotekarka ovako je to ironično prokomentarisala: „Najčešći razlog otpisa naslova srpskih autora i knjiga na ćirilici bio je oštećenost i dotrajalost, a budući da su najoštećenije knjige one koje se najviše posuđuju i čitaju, ispada da su naslovi srpskih autora u Zagrebu bili pravi bestseleri, a knjige na ćirilici višestruko radije čitane nego na latinici! Kočić, Lazarević, Crnjanski, Andrić, na ćirilici svi su otpisani po osnovi oštećenosti“.

 

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj | Kultura | Novosti.rs.

Bura među izdavačima uoči Sajma knjiga

SVAKE godine raspodela prostora pod sajamskim kupolama izaziva nezadovoljstvo pojedinih izdavača, ali se uoči predstojećeg Sajma knjiga to pretvorilo u pravu buru. O tome svedoči i saopštenje Udruženja izdavača i knjižara Srbije, koje okuplja 112 izdavačkih kuća. U njemu se najpre, kao najdrastičniji primer navodi „izbacivanje“ izdavačke kuće „Dereta“ iz „Arene“ – središnjeg prostora.

Dereta“ iduće godine obeležava 25-godišnjicu, za to vreme objavila je 1.500 naslova, a u poslednjih godinu dana 40, među kojima su dela najznačajnijih domaćih i svetskih pisaca, podsećaju u Udruženju i ističu:

 

– U milosti donosioca odluka nisu bili ni mnogi drugi kvalitetni i posvećeni izdavači, koji su potpuno nepravedno stavljeni u drugi plan, kao što je na primer izdavačka kuća „Leo komerc“, koja je smeštena na Galeriju iako pripada grupi od 20 izdavača sa najvećim brojem objavljenih naslova po podacima Narodne biblioteke Srbije. Istovremeno, u središnjem prostoru sajma nalaziće se izdavačke kuće koje su objavile svega nekoliko naslova kao i pravna lica koja su među kolegama iz struke poznata po neizmirivanju svojih finansijskih obaveza i kojima je račun blokiran 140 dana prema javno dostupnim podacima.

 

Predstavnicima UIKS nije bilo omogućeno da prisustvuju sastancima Odbora Beogradskog sajma knjiga, a plan raspodele, kažu, pokazan im je svega dan pre objavljivanja na internet-sajtu. To, po njihovom mišljenju, jasno pokazuje način rada Odbora, kome je četvorogodišnji mandat istekao. UIKS smatra da tela Beogradskog sajma knjiga hitno treba da preispitaju svoje odluke.

 

Ogorčenje su izrazili i zaposleni u beogradskoj „Prosveti“, čiji je generalni direktor Jovan Janjić u pismu Odboru Sajma zahtevao adekvatan prostor u centralnom delu hale 1, uz obrazloženje:

 

– Prethodne tri godine pristajali smo na skroman izložbeni prostor, s obzirom na teškoće u koje je „Prosveta“ bila dovedena, ne svojom voljom. Sada, se „Prosveta“ uspravlja i ponovo svrstava među vodeće izdavače. Kako ćete objasniti da ste u centralnom delu hale 1, gde smo tražili izložbeni prostor i gde je nesumnjivo mesto „Prosveti“, dodelili za više izdavača koji se ni po čemu ne mogu meriti sa „Prosvetom“ i kojih nigde nije bilo kada je „Prosveta“ tu bila?!

 

Članovi Odbora su odgovorili da ostaju pri svojoj odluci, što je, za „Novosti“, Janjić ovako prokomentarisao:

 

– S obzirom na takav odnos Odbora sajma, koji očigledno protežira pojedine privatne izdavače, koji se ni po čemu ne mogu porediti sa „Prosvetom“, opravdano bi bilo da uopšte ne nastupimo na Sajmu. Ali, ipak, moramo zbog naših autora, da bismo izložili njihova dela.

 

Već nekoliko godina kuća „Heliks“ izlaže na istom mestu (na početku ulaza u halu 4 iz hale 1), pa su tražili da to bude i ove godine.

 

– Projektni tim Beogradskog sajma oglušio se o našu želju i dodelio nam drugo mesto, skrajnuto, a prednost dao izdavačkoj kući „Dedić“, kojoj je dodelio štand za koji smo mi aplicirali – kaže, za „Novosti“, direktor Brankica Stojanović. – Kuća „Dedić“, lako je proveriti u Agenciji za privredne registre, osnovana je 19. avgusta 2013, što znači da u trenutku javnog poziva upućenog izdavačima da konkurišu za prisustvo na Sajmu knjiga, nije ni postojala. U međuvremenu objavila je samo jednu knjigu. Uputili smo prigovor, ali je Projektni tim Sajma konstatovao kako rešenje za ovu situaciju ne postoji i ponudio nam novu poziciju u hali 2, gde su izdavači školskih udžbenika.

 

Dedić“ je, inače, novopokrenuta izdavačka kuća u vlasništvu spisateljice i voditeljke Vesne Dedić Milojević.

 

U Odboru Sajma knjiga su Željko Ožegović (predsednik), Milovan Vitezović, Snežana Miljanić, Saša Ilić i Tatjana Gavrilović. Njihov odgovor na primedbe izdavača objavićemo u sutrašnjem broju.

 

NEPOŠTOVANJE KVALITETA

 

IZDAVAČKA kuća „Dereta“ oglasila se povodom odluke nadležnih da se izmesti sa lokacije u Areni hale jedan, gde je izlagala prethodnih 18 godina:

– Smatramo nedopustivim potcenjivanje četvrt veka duge tradicije, pažljivo građenog identiteta kuće. Ovakav stav upućuje na to da u ovim vremenima nenaklonjenim knjizi nema nikakvu vrednost izdavanje dela klasika, eminentnih domaćih pisaca, značajnih predstavnika svetske književnosti; ali i istorijskih dela, knjiga o Beogradu, kulturnom nasleđu Srbije… Evidentno je nepoštovanje kvaliteta, zvanično ustanovljenih kriterijuma, primena dvostrukih aršina pri vrednovanju produkcije i posvećenosti izdavača – stoji u protestnom saopštenju „Derete“.

 

Bura među izdavačima uoči Sajma knjiga | Kultura | Novosti.rs.

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre

U povodu velikog jubileja, 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog (26. 10. 1893. – 30.11.1977), Radio-televizija Srbije i Srpsko bibliofilsko društvo priredili su izložbu prvih i retkih knjiga velikog pisca. Postavka, pod dobro odabranim naslovom „Između Serbije i Sumatre“, biće otvorena u ponedeljak, u Galeriji RTS.

Pokazujući nam i predstavljajući šta će se prvi put naći pred posetiocima, Srđan Stojančev, predsednik Srpskog bibliofilskog društva i novinar, za „Novosti“ kaže:

– Biće to prva izdanja Crnjanskog počev od knjige „Maska“, izašle u Zagrebu 1918. u izdanju Društva hrvatskih književnika, zaključno sa „Embahadama“, koje su se pojavile 1983. kod „Nolita“ u okviru Sabranih dela. Posetioci će videti i jednu neobičnu zanimljivost: tri varijante korica za knjigu „Priče o muškom“ iz 1920, koje je uradio čuveni izdavač Svetislav B. Cvijanović iz nama nepoznatih razloga. U vitrinama će biti i četiri pisma koja je Crnjanski slao iz Londona 1956/57. Božidaru Kovačeviću, piscu i profesoru.

Povod je bio Kovačevićeva ideja da SKZ, u čijoj je upravi tada bio, objavi antologiju lirskih pesama Crnjanskog, sa čime se pisac složio, ali do knjige se nije došlo. U pismu, Crnjanski između ostalog kaže:

RAZGLEDNICE
I PREVODI
NA izložbi će biti i dve razglednice koje je Crnjanski 1931. uputio iz Dubrovnika i Sušaka Slobodanu Jovanoviću, tada profesoru Beogradskog univerziteta. U kratkom tekstu pisac između ostalog obaveštava Jovanovića kako se sprema da sa čuvenim izdavačem Gecom Konom otputuje na Cetinje. U vitrinama će biti i knjige za koje je Crnjanski, između dva rata, napravio predgovor za srpska izdanja Flobera, Katajeva, Rostana i Lotija, kao i njegov prevod knjige Emila Ludviga „Musolini“.

„Bilo bi najbolje i najprivlačnije za čitaoce da se ostavi meni da tekst odaberem. Ja bih u tu antologiju uneo sve što je u ’Odabranim stihovima’ i još nekoliko iz doba posle ’Lirike Itake’. To bi bilo oko tri tabaka, ili samo stranu-dve više. Ako bi „Zadruga“ želela veću knjigu, predlažem da tome dodadu moju antologiju političkih pesama koju sam pripremio za štampu. Ona obuhvata sedam pesama iz ’Lirike Itake’, ali sa komentarom koji se prvi put pušta u štampu. (Moje uspomene iz Prvog svetskog rata). Komentar i tih sedam pesama iznose oko dva i po tabaka.“

Manje su poznati i detalji iz vremena kada je tada mlađani pisac bio profesor gimnazije u Pančevu, od jeseni 1921. do leta 1922. Tada je imao neprilika zbog optužbe dvoje roditelja koji su se žalili na njegov odnos prema učenicima. U pismu upravitelju gimnazije Crnjanski 15. 3. 1922. ističe: „Poznata je stvar koliko je moral, cinizam i brutalna nevaspitanost đaka, u zadnje doba, zadavala brige nastavnicima. Zna se, da škole u celoj zemlji, preživljavaju krizu, i da je roditeljska naklonost prema deci, a protiv nastavnika, u zadnje doba, dovela do bezizlazne situacije. Dok nastavnici pod najtežim okolnostima vrše svoju tešku dužnost, dotle roditelji pišu, kako se baš u ovoj gimnaziji, često događa, anonimna pisma i tužbe protiv onih nastavnika, koji svojom strogošću hoće da prekinu ovo ‘poratno’ stanje škola“.

Pažnju će svakako privući i originalni primerak knjige „Lament nad Beogradom“ koji je izašao u Johanezburgu 1962. u samo 75 primeraka. Antologijsku pesmu Crnjanski je napisao šest godina ranije, negde „na plaži mora engleskog“, u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach poverio je na štampanje svom dugogodišnjem prijatelju Draganu Aćimoviću, koju je objavio kao bibliofilsko izdanje u svojoj kući „Garamond“. Kada su ga pitali zašto „Lament“, Crnjanski je odgovorio:

– Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu… A živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa – kad zalelečem, daleko… Naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehom… Pa sam „Lament“ i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega!

Na izložbi će se naći i izuzetno redak primerak i dalje kontroverznog detektivskog romana „Podzemni klub“. Knjiga je, izašla 1921. godine u izdanju „Napretka“ iz Pančeva, a kao autor potpisan je Harald Johanson. Bilo je dugo nejasno da li je roman napisao Crnjanski pod pseudonimom, ili je to samo njegov prevod. Iako je 1985. Mirjana Popović Radović, posle dužeg istraživanja, zaključila da je to prvi roman velikog pisca, Stojančev u to izražava sumnju:

– Pre nekoliko godina sam predložio profesoru Ljubiši Rajiću, velikom znalcu skandinavske književnosti da, ukoliko postoji švedski pisac Harald Johanson i njegov roman „Podzemni klub“, pronađe tu knjigu i fotokopira bar nekoliko stranica. On je to prihvatio i posle izvesnog vremena objavio da je samo prevod, i to loš. U međuvremenu je Rajić, nažalost, preminuo, a fotokopiju originalnog dela nije uradio, tako da budućim istraživačima ostaje da razreše ovu zagonetku.

Posetioci će imati prilike da vide i prvi broj „Ideja“, lista za književnost, politička i društvena pitanja, čiji je vlasnik i urednik bio Crnjanski. List je izlazio u Beogradu 1934. i 1935. i bio povod za brojna politička osporavanja i ideološke diskvalifikacije Crnjanskog. Objašnjavajući optužbe za obožavanje totalitarnih i ideološki isključivih država, pisac je, mnogo godina kasnije, u razgovoru sa Tanasijem Mladenovićem rekao:

– Tačno je da je moje shvatanje države i državnih vlasti možda konzervativno. Ne zaboravite da sam rođen i odrastao u Austrougarskoj, da je ta država bila strašna za nas Slovene i sa hiljadu mana, ipak bila je solidno pravno utemeljena. Ja od svake države tražim da obezbedi miran rad, red i mir, dakle da bude pravna. I, priznajem, u početku mi se činilo da je nacionalsocijalistička Nemačka takva država. Isto važi i za Musolinijevu Italiju, a kasnije i Frankovu Španiju. Ali trebalo je otići u te zemlje i na licu mesta videti o čemu se radi. Meni se to dogodilo. O tome sam, uostalom, nešto i napisao. Iza spoljne fasade sve kod njih bio je – užas!

Podsećajući da je Miloš Crnjanski imao 52 godine kada je njegovo izgnanstvo otpočelo, a 72 kada je, povratkom u Beograd okončano, Stojančev kaže:

– Ova izložba nastala je iz duboke odanosti jednom od najvećih srpskih pisaca, ali i iz potrebe da doprinesemo boljem i sveobuhvatnijem razumevanju njegovog dela i života.

 

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre | Kultura | Novosti.rs.

Kusturica: Monika Beluči je dobar lik

BOR, drvo zapis, star više 400 godina, simbol je prijepoljskog sela Kamena Gora, uz samu srpsko-crnogorsku granicu. Već dva dana je stožer oko koga se okuplja brojna ekipa filma u nastajanju „Na mlečnom putu“ Emira Kusturice.

– Ovakvog bora nema do Afrike. Iako star, predivno izgleda. Njegova šupljina omogućava da se nas dvoje u njemu sakrijemo – objašnjava Kusturica filmsku scenu u kojoj će sa glavnom junakinjom, italijanskom divom Monikom Beluči, uteći od potere. Od nepriatelja će ih tu zaštiti roj pčela.

Posle Trebinja i Zelengore, ekipa filma o ljubavi i ratu, slojevitoj priči iz tri dela o biblijskim temama, stigla je na goru na kamenu, na visini od 1.200 metara. Kamere i akteri se uskoro sele u Mokru Goru, pa u okolinu Trebinja.

Na pitanje „Novosti“ do kada će trajati snimanje, reditelj i tumač uloge monaha Koste odgovara:

– Ako Bog da, snimaćemo sve dok ne bude dobar! Do maja iduće godine…Prvi put će biti prikazan u Kanu, a u bioskope će stići na jesen.

„DOŠLE ŠVABE“MILENKO Cvijović, na čijem imanju je stari bor, ali i stacionirana silna filmska tehnika, priseća se dede Vukole, koji je služio vojsku kad je u aprilu 1941. počeo rat, a umro u 90. godini i malo se šali na njegov račun: – E, da deda izjutra ozgo iz kućera ili brvnare vidi ova vozila, šatore i šlemove – povikao bi: „Đeco, da ovo nisu opet došle Švabe?“ U prtištu bi zagrebao uz brdo, prema pećini i skrivenoj tandžari u gori.

O izboru partnerke, sa kojom pred kamerama beži pred ratnim vihorom i posle čije pogibije oblači monašku odoru, Kusturica kazuje:

– Privatna privlačnost je, zapravo, jedna ljudska karakteristika koju ja pokušavam da dobijem. Monika je za potrebe ovog snimanja naučila da govori srpski jezik, jer je njen lik napola Srpkinja, a napola Italijanka. Tako da je ona u filmu kao ličnost i kao neko ko ume da glumi, ali pre svega kao dobar lik.

Kamere nastavljaju da „zuje“, ali i pčele. Čitav roj kidiše na vojnika pod punom ratnom opremom, koji pokušava da pretraži šupljinu velikog bora.

Od napasti ga spasavaju dvojica kompanjona, pa se pred žaokama naljućenih insekata daju u beg preko brega. Za njima trče kamermani i deo ekipe, dok su ostali i brojni znatiželjnici na pristojnom rastojanju.

Dok statisti-vojniku, što ga je ujela pčela pod stoletnim granama bora, lekarka pokušava da da injekciju, a on odbija, pravdajući se da je kao pripadnik specijalne jedinice – primio serum za celu godinu.

Nestrpljiv je Mihailo Kijanović, unuk pčelara Slobodana, čije su „krilate apotekarke“ bile statisti.

– Da li će deda skoro? Nevreme će, eno od Durmitora, omlatiće nam grad žito, a svaki čas bi trebalo da stigne kombajn!

Munje i gromovi požuruju ekipu. Monika Beluči, nažalost mnogih gorštaka, ali i Prijepoljaca, koji su došli da vide svetsku zvezdu, odlazi helikopterom za Mećavnik.

Koji čas ranije je, kao i Kusturica, primila darove predstavnika opštine – sliku Belog anđela iz srednjovekovne Mileševe i rakiju „ognjena“ – od maline, dunje i medovaču. Uz zahvalnost na darovima, osmehom je slomila stroge organizatore koji su zabranili snimanje i razgalila srca prisutnih, rekavši na engleskom: „Hoćete li da se slikate?“.

 

Kusturica: Monika Beluči je dobar lik | Kultura | Novosti.rs.

Posthumno objavljen „izgubljeni“ roman Žozea Saramaga

LISABON – Roman „Claraboya“, koji je portugalski književnik i Nobelovac Žoze Saramago napisao 50-ih godina prošlog veka i za koji se mislilo da je izgubljen, objavila je, gotovo dve godine posle piščeve smrti, izdavačka kuća koja je bila odgovorna za njegov prvobitni nestanak.

 Žoze Saramago

Žoze Saramago

Roman je, portugalska izdavačka kuća „Kaminjo“ objavila u oktobru 2011. godine, a nedavno je izdat i na nekoliko stranih jezika, uključujući španski, engleski i italijanski.

Saramago je rukopis romana, koji govori o stanarima jedne zgrade u Lisabonu, poslao 1953. godine preko prijatelja portugalskoj izdavačkoj kući „Kaminjo“, koja mu nikada nije odgovorila.

Četiri decenije kasnije, kada je Saramago već bio jedan od najprodavanijih portugalskih savremenih pisaca u svetu, „Kaminjo“ ga je kontaktirao da mu saopšti da je pronašao rukopis i da bi mu bila čast da ga objavi.

Pisac je, međutim, odbio ponudu i tražio da mu se rukopis vrati, izjavivši da ne želi da roman bude objavljen za njegova života.

Suočen sa ćutanjem izdavačke kuće nakon slanja rukopisa, Saramago skoro 20 godina nije napisao nijedan roman, fokusirajući se na novinarsku karijeru.

„Puno je propatio zbog toga što su ga tada ignorisali. Smatrao je da najmanje što je trebalo da učine je da mu odgovore“, kazala je za AFP Saramagova udovica, novinarka Pilar del Rio na predstavljanju knjige u Madridu.

Ona je navela da je „Claraboya“ „transgresivni roman“ koji se izdavačka kuća nije usuđivala da objavi za vreme Salazarove diktature pod kojom je Portugal bio do 1974. godine.

Saramago je svoj prvi roman „Zemlja greha“ objavio 1947, ali je međunarodno priznanje dobio tek 1982. godine, sa istorijskom fantazijom „Baltazar i Blimunda“, koja govori o borbi pojedinaca protiv organizovane vere u doba inkvizicije.

Nakon spora sa portugalskom vladom zbog njenog odbijanja da se njegov kontroverzni roman „Jevanđelje po Isusu Hristu“ nadmeće za evropsku književnu nagradu, Saramago se 1992. godine preselio na Kanarska ostrva, gde je živeo do smrti 2010. godine.

Godine 1998. postao je prvi pisac portugalskog jezika koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

 

Posthumno objavljen „izgubljeni“ roman Žozea Saramaga | Kultura | Novosti.rs.

Gde leže ostaci drevnih velikana?

O slavnim ličnostima iz svetske istorije zna se veoma puno, ali ono što niko, barem zasada, ne zna, to je gde im leže zemni ostaci, iako su, sigurno, imali spektakularne sahrane, poput Aleksandra Makedonskog, Džingis-kana, kraljice Nefertiti, imperatora Inka Atahualpe…

O egipatskoj kraljici Nefertiti, čiju besmrtnu lepotu dočarava bista koja je pre jednog veka postala ponos berlinskog Novog muzeja, zna se izuzetno puno, jer je bila glavna supruga faraona Akhenatena iz 18. dinastije, a živela je između 1377. i 1330. godine pre nove ere.

Prelepa bista, rađena u realističnom stilu, tokom perioda kada je sedište faraona bilo u Amarni, verovatno je delo vajara Tutmose, u čijem je ateljeu nađena, ali njen grob još niko nije pouzdano našao. Lokalno stanovništvo, koje je naselilo kraj oko nekadašnje prestonice jedinog faraona koji je odlučio da se odrekne starih bogova i prizna samo jednoga – Atona, našlo je 1880-ih veliki višespratni grob uklesan u kamenu liticu. To je bio jedan od velikog broja grobova pronađenih u okolini Amarne, ali se izdvajao impresivnom veličinom. Označen kao „Amarna 26“ nije mogao da pruži arheolozima mnogo podataka o vlasniku, jer je bio potpuno opljačkan i teško oštećen.

Zahvaljujući bednim ostacima zidne dekoracije, i ponekom artefaktu koji je promakao pljačkašima grobova, savremeni arheolozi su zauzeli stav da se radi o kraljevskom grobu u koji je bio položen faraon Akhenaten sa jednom od ćerki Mekataten.

U okviru ove, nesumnjivo, vladarske grobnice, postoji nedovršena prostorija, ali nema podataka kome je bila namenjena. Da li je tu trebalo da počiva Nefertiti?

Kako prenosi julsko-avgustovski broj američkog specijalizovanog časopisa „Arheologija“, egiptolog Mark Gejboldi sa Univerziteta Pol Valeri, koji se posvetio traganju za Nefertitinim grobom, misli da je to mesto bilo njoj namenjeno.

– Verujem da je Nefertiti umrla nekoliko meseci pre muža i da je bila negde privremeno sklonjena, dok se ne završi njena soba u Carskom grobu – tvrdi Gejnoldi.

To nije urađeno jer je u međuvremenu preminuo i sam Akhenaten.

Hiljadu godina deli Nefertiti od Aleksandra Velikog, koji je vladao od 336. do 323. pre nove ere, ali sudbina njegovih posmrtnih ostataka je još više obavijena misterijom.

Gde leži najveći vojskovođa Staroga sveta, već stolećima intrigira mnoge i idealna je građa za najneverovatnije izmišljotine, a u novije vreme često zloupotrebljavana književna tema.

Kada je Sveti Jovan Hrizostom posetio Aleksandriju 400. godine, zatražio je da mu se pokaže gde je sahranjen osnivač grada, i bio je šokiran kada mu je rečeno da to niko ne zna.

Isto pitanje se postavlja i 1613. godina kasnije, iako se zna da li je Aleksandar preminuo 323. godine u prestonici Mesopotamije, Vavilonu, od otrova, malarije, tifusa, groznice ili jednostavno od žalosti za najboljim prijateljem i ljubavnikom Hefestusom.

Zna se da su naredne dve godine njegovi mumificirani ostaci čuvani u sarkofagu od zlata, dok su se vodile borbe njegovih generala oko nasledstva carstva. Konačno je doneta odluka da će biti sahranjen u Grčkoj u Egeu, prvoj prestonici makedonskih kraljeva.

Međutim, ako je verovati onovremenim izvorima došlo je do otmice tokom transporta u blizini današnjeg Damaska i njegov leš je prenet u Egipat, a zatim je iz Memfisa dospeo u Aleksandriju. Tamo su mu podignute dve grobnice na različitim lokacijama i prema antičkim piscima (Strabo, Plutarh i Pauzanije) telo se nalazilo u mauzoleju koji je nazvan „Soma“ što na grčkom znači „telo“.

„Soma“ je u više navrata pljačkana, i tako je zlatni sarkofag pretopljen, a mumija je stavljena u sarkofag od stakla i kristala. Mauzolej je bio tako raskošno opremljen da se i Kleopatra poslužila njegovim blagom da bi opremila armiju u borbi protiv Oktavijana.

Zabeleženo je da je nekoliko imperatora obišlo mauzolej Aleksandra Makedonskog, ali su onda usledile pobune, zemljotresi, čak i jedan cunami, tako da se od 360. godine gubi svaki pomen o mauzoleju i zato je 400. godine Jovan Hrizostom dobio odgovor da više niko ne zna gde se nalazi telo Alekandra Makedonskog. Slede vekovi potrage barem za mumijom, ali niko nije ništa otkrio niti ima tragova koji bi ukazali u kom pravcu bi trebalo nastaviti traganje.

Još jedan milenijum je prošao od smrti Aleksandra Makedonskog do smrti Džingis-kana (vladao je od 1206. do 1227) koji je sa svojim mongolskim ratnicima na brzim konjima osvojio najveće prostranstvo kojim je ikada u istoriji vladao jedan čovek, od Kine do Kaspijskog mora. Mongoli ga i danas smatraju za najvećeg vladara svih vremena, ali niko ne zna mesto gde je sahranjen. Kineski i persijski izvori tvrde da je poginuo tako što je pao sa konja u lovu tokom jednog od ratnih pohoda na tlu Kine.

Sinovi su ga, tvrde isti izvori, preneli u zavičaj i sahranili u jednom duboko iskopanom grobu kako to nalaže njihova tradicija, a zatim je 10.000 konjanika ugazilo to mesto da se zauvek izbriše svaki trag.

Od 2009. tim stručnjaka u kome su članovi Mongolske akademije nauka, Univerziteta Kalifornije u San Dijegu i Nacionalne geografije, opremljeni najsavremenijom tehnologijom, traga za Džingisovim grobom uglavnom u okolini njegovog rodnog mesta ali još uvek nema rezultata.

VEČNA TAJNA

DIREKTOR lokaliteta Amarna Bari Kemp, sa Univertiteta Kembridž, ima sasvim različito mišljenje o mestu gde počiva Nefertiti. On kaže da ona nije sahranjena kraj Amarne jer, zasada, nema nikakvih materijalnih indikacija da je negde u tom kraju bila sahranjena.

– Ona je mogla biti sahranjena u nekropoli kraj stare prestonice Tebe, ili potpuno devastiranoj nekropoli Gurob, a postoji mogućnost da je preneta u rodni grad Akhmim i sahranjena na groblju svojih predaka – pretpostavlja Kemp, koji sumnja da će njen grob ikada biti otkriven…..

 

 

 

 

Gde leže ostaci drevnih velikana? | Kultura | Novosti.rs.

Promovisano drugo izdanje Kusturičine knjige Sto jada

нова књижевна звезда на мрачном небу поститоизма и познати наметачи. - нови класови, јун 2013.
нова књижевна звезда на мрачном небу поститоизма и познати наметачи. – нови класови, јун 2013.

TORTURA NETALENTOVANIHU ime Kompanije „Novosti“ prisutne je pozdravio Ratko Dmitrović, v. d. generalnog direktora i glavnog urednika: 
– „Novosti“ će nastaviti ovu vrstu kulturne misije, posao koji je važan sa umetničkog, izdavačkog i nacionalnog stanovišta. Pokušaćemo da sistem vrednosti koji je gotovo urušen u našem društvu, podignemo, sazidamo, učvrstimo. Da jakim autorima, pričama, romanima, životnim ispovestima, biografijama, nečim što ima dokumentarističku, životnu, literarnu vrednost, srušimo ono što nas kao talas zapljuskuje poslednjih godina: projekciju netalenta. Izloženi smo torturi netalentovanih ljudi, „zvezda“ čija se slava van Srbije zasniva na količini poganih reči izgovorenih protiv sopstvene kulture i sopstvenog naroda. „Novosti“ će uraditi sve što budu mogle da se ti kursevi završe i okonča vreme zaključanih muzeja.

_____ То је све лепо и можда племенито – на први поглед. Познат режисер, па му дошло, је л, да буде, и писац. Што да не? То што је до сада труковао, то је – публицистика, али је подржано медијски од листа, који је, свих ових година, саучествовао у тортури, у наметању официјелних и неталентованих…

Погледајте ово: UZE MU JE LjOSA PRVENAC

„Smrt je neprovjerena glasina“ Emira Kusturice izašao je iz štampe u dane kad se dodeljuje Nobelova nagrada. Narodni genije istog časa reagovao je stihom: „Uze mu je Ljosa ispred nosa!“ Kad se Kusturica usprotivio otimanju Kosova po Mokroj gori se iz svega grlo zaorilo:
 „Mislio je Ahtisari Kusturicu da prevari!“ – rekao je Bećković.

Каква аргументација!Позивамо професора и критичара Мркића, старину, да анализира сву ту „аргументацију“, и шта у ствари стоји иза ње. Халабука да се уложени новац у штампање и рекламу поврати? Или?

У читавој овој наметачкој халабуци можда је једино тзв. „писац“ остао „трезне“ главе.

DVA JEZIKAPREMA motivima jedne od priča, „U zmijskom zagrljaju“, proslavljeni režiser uskoro bi trebalo da počne snimanje filma sa italijanskom zvezdom Monikom Beluči u glavnoj ulozi. – Pišući scenario za film koji se zove „Na mlečnom putu“, ili na engleskom „On the milky road“, što možda i bolje zvuči, prolazim kroz slatke muke. Prevodim literarni jezik na jezik filmskog scenarija, i shvatam da između njih postoji ogromna razlika, koje treba biti svestan.

Али о томе – углавном ћуте, они који би требало да тумаче. Кустуричину књигу препоручују познати „наметачи“ не у име „вредности“, него у име нечега што можда има индиректне везе са …чиме?

Knjiga „Sto jada“, po mišljenju Rajka Petrova Noga, može se čitati kao roman o odrastanju, kao venac priča, kao autobiografija. To je epsko-lirska kaža o porodici, neobičnim likovima, mentalitetima, duhu vremena.

– U ovoj knjizi Kusturica se obdelava unutar već osvojenog sveta iz „Neprovjerene glasine“, samo što se sada rezbari i fabulira u strožem žanru, u priči, koja je u srpskoj književnosti – dok se znalo šta je šta i ko je ko – umetnički bila najuspešniji rod. Kusturica pripada slovenskoj, srpskoj osećajnosti i patrijarhalnosti – rekao je i završio sloganom: „Zar Srbija da se preda, Kusturica Emir ne da!“

итд., итд. итд.

Promovisano drugo izdanje Kusturičine knjige Sto jada | Kultura | Novosti.rs.