Архиве категорија: шта штампа штампа

Ambasador pozvan u MSP zbog lažne reportaže o Srbiji

Francuski novinari Frank Ženzoa i Reži Mate u februaru su došli u Srbiju da snime reportažu o ilegalnoj trgovini naoružanjem. Saradnik im je bio ovdašnji novinar Aleksandar M. koji je za 300 evra trebalo da pomogne da nađu krijumčare spremne da pred kamerama svedoče o svojim nedelima. On ih je povezao sa rođakom Nenadom Mirkovićem i kumom Žarkom Blagojevićem koji su za 800 evra pristali da odglume krijumčare naoružanja.

Blagojević je od oca i tasta pozajmio dva pištolja, a od novca francuskih novinara kupili su i automatsku pušku. Zatim su maskirani, ispred srpske zastave, „svedočili“ o navodnom krijumčarenju. Pištolje su kasnije vratili vlasnicima, a pušku prodali za 100 evra.

– Prilog francuske televizije se ne može posmatrati tek kao primer novinarske neprofesionalnosti – smatra profesor Predrag Simić, bivši ambasador Srbije u Parizu. Ovo nije prvi put da se u Francuskoj govori o švercu oružja sa Balkana, ali i da je u delu javnosti propaganda protiv Srbije i dalje jaka.

– To dolazi, pre svega, od dela francuske levice i nekih profesora univerziteta – kaže Simić. – Objavljeno je mnogo knjiga i radova koji se negativno odnose prema Srbiji. Počev od knjiga sa naslovom poput „Srpski nacionalizam od Vuka Karadžića do Radovana Karadžića“, preko teza da je Holokaust u Srbiji bio strašniji nego u Hrvatskoj, do doktorske disertacije koja tvrdi da je Francuska izabrala pogrešnog saveznika na Balkanu u Prvom svetskom ratu. Taj pokret je dosta snažan, a istaknutu ulogu u njemu imaju Anri Levi i Bernar Kušner.

Profesor Jevtović sa Filozofskog fakulteta u Nišu kaže da je mnogo manipulativnih priloga u savremenom novinarstvu…..

NE verujem da novinari francuske državne televizije nisu znali da nemaju posla sa pravim krijumčarima već praktično sa glumcima-naturščicima. A imali su tezu unapred i nastojali su, ne da je provere, već da je „dokažu“ – kaže profesor Zoran Jevtović, sociolog medija sa Niškog univerziteta povodom skandala koji je izazvala reportaža o navodnom švercu oružja iz Srbije u Francusku. – Međutim, ovde nije bitan sam prilog, već trenutak kada je objavljen i namera. Ne verujem u slučajnosti….

SRBI “TRGOVCI ORGANIMA“ZBOG slike koja se u Francuskoj stvara o Srbiji prašina se podigla i pre dve godine posle emitovanja igranog filma „U kavezu“. Scenarista i reditelj Jan Gozvan i pisac Gijom Leman očigledno su bili inspirisani „žutom kućom“ i pričom o trgovini organima na Kosovu, ali su odlučili da zamene uloge krivaca i žrtava. Tako su u filmu trgovci organima postali Srbi, a njihove žrtve kosovski Albanci.

Ambasador pozvan u MSP zbog lažne reportaže o Srbiji | Društvo | Novosti.rs.

Постоји суштинска разлика између насилног отимања Косова и прихватања Србије да буде увучена и постане саучесник стварања независности Косова

Београд, 23. марта 2013.

Поштовани пријатељи,

Када је НАТО пакт у Бриселу 24. марта 1999. донео одлуку да изврши агресију на Србију, готово сам сигуран да нико од натовских заговорника овог напада није могао до краја да сагледа све последице агресије, као ни да предвиди шта ће све догађати после те агресије.

Понајмање је могао било ко из НАТО-а да помисли да ће се пуних четрнаест година касније, поново у Бриселу, водити преговори о Косову и Метохији. Али баш тај лук од одлуке у Бриселу, престоници НАТО-а, да се изврши агресија на Србију, до ових садашњих преговора у Бриселу, престоници Европске уније, сведочи, заправо потврђује да је западни, евроатлантски пројекат стварања независности Косова започео са војним нападом НАТО-а на Србију.

Другим речима, у самим темељима покушаја отимања Косова од Србије, леже бомбе НАТО пакта. Не може се уопште замислити да би албански сепаратисти могли да једнострано и противправно прогласе независност да им то није омогућило присуство НАТО војске у Покрајини. Заузврат, у косовском Уставу, односно у Ахтисаријевом плану из кога је произашао косовски Устав, записано је да је НАТО врховни и коначни орган власти на Косову. О каквој је независности реч најбоље говори овај уставни положај НАТО пакта као врховне косовске власти. Нема бољег доказа да је Косово марионетска творевина која је настала као резултат извршене агресије на Србију.

Зато када погледамо данашње преговоре који се воде у Бриселу, јасно је да главни преговарач испред албанске стране заправо заступник врховне натовске власти на Косову. Шта онда Србија може да очекује од ових преговора? Шта Европска унија може да стави на преговарачки сто пред Србију? Па свима мора бити јасно да је то независно Косово. Као што је једини циљ војне агресије на Србију било независно Косово, тако је и у данашњим преговорима једини циљ Запада да се дочепа и легализује независност Косова.

Нема никакве сумње да постоји суштинска разлика између насилног отимања Косова и прихватања Србије да буде увучена и постане саучесник стварања независности Косова. Јер тек када Србија пристане да буде саучесник, онда то више није отимачина и није лажна држава, него постаје легитимна и нормална држава. Тек са пристанком Србије Косово се доиста уписује у ред држава

За западне силе пристанак Србије да буде саучесник у свему овоме важан је из још једног разлога. Тиме ни дивљачки напад на Србију 1999. године више није нелегитиман акт агресије, већ бива аболиран од саме Србије и накнадно добија своју легитимност….

________Извор : видети више: Обраћање Војислава Коштунице поводом годишњице НАТО агресије

Muzika koja je uzdrmala svet

……Prošle sedmice navršilo se pola veka od izlaska Please please me, prve long-plej ploče liverpulskih čupavaca, a „Klio“ je tim povodom objavio knjigu Ijana Makdonalda „Revolucija u glavi – pesme Bitlsa i šezdesete“. Ovo nije klasično biografsko štivo o „Bubama“, već kroz tri celine (put ka vrhu, vrh i silazak) analizira sve objavljene i neobjavljene pesme „Bitlsa“, ali i svet koji se menjao zajedno sa njima. Makdonald, britanski muzički kritičar, analitičar, autor i nekadašnji urednik „Nju mjuzikal ekspresa“, mada obožavalac „Bitlsa“, pomalo je preterivao i bio strog kritičar u pokušaju da bude objektivan.

– O pesmi Sedžy Sadie Makdonald se izražava dosta nepovoljno i tretira je kao slabiju i beznačajnu pesmu – naglašava profesor Rastko Ćirić. – Slučajno znam da se trenutno na našem Fakultetu muzičke umetnosti, na časovima harmonije, proučava pesma Sedžy Sadie i njen jedinstven neobični harmonijski sklop. Po mišljenju autora, recimo, proizilazi da je Revolution 9 iz 1968, inače pesma koju fanovi „Bitlsa“ najviše mrze, bila najznačajnija u tom periodu. Njemu je Njhile my guitar gently njeeps stadionska budalaština koju je trebalo da izbegnu.

Čitalac otkriva da se u numeri Honj do you do it kao bubnjar prvi put pojavljuje Ringo Star, da u Misery klavijature svira dugogodišnji producent „Bitlsa“ Džordž Martin, a da je For you blue posvećena Peti Harison. U knjizi se može pročitati da je pesma All you need is love loša, da su „Bitlsi“ bili mnogo drogirani, da ih više ništa nije zanimalo posle snimanja „Narednika Pepera“ i da je na snimanju učestvovao svako ko god je tog dana bio na LSD. Ali, činjenica je da je to bio civilizacijski presedan, jer je njeno prvo izvođenje 25. juna 1967. u prvom živom satelitskom prenosu pratilo 400 miliona ljudi u 26 zemalja. Samo četiri godine ranije, TV šou „Bitlsa“ u londonskom Paladijumu, pratilo je 14 miliona Britanaca, a njihov prvi nastup u SAD, 8. februara 1964. u šou Eda Salivena gledalo je oko 70 miliona Amerikanaca.

Nastup „Bitlsa“ u Paladijumu označio je početak nove ere. Vođeni neverovatnim odjekom kojim je muzika „Bitlsa“ uticala na mlade, disk–džokeji i nesvesno su podržavali histeriju „bitlmanije“. Čudan smisao za humor, njihove frizure, nov način odevanja, a posebno muzika, uzdrmali su čitavu Zemljinu kuglu. Album Please please me smenjen je sa prvog mesta top-liste tek sedam meseci kasnije, kada su objavili drugu longplejku Njith the beatles. Film „Noć posle teškog dana“, sa originalnom muzikom, postao je poslednji konačni dokaz o veličini „Bitlsa“.

Ono što su „Bitlsi“ uradili i doživeli, mnogi nisu uspeli da postignu za čitav život. Njihova muzika vremenom je postajala zrelija, a stavovi ozbiljniji. Niko nije mogao da dostigne tu univerzalnost i generacijsku bliskost. Kada je prošlo vreme ljubavnih pesmica, došao je trenutak za veće društveno angažovanje. Izlazak albuma „Klub usamljenih srca narednika Pepera“ u junu 1967. označio je početak psihodelične ere. Album se popeo na vrh muzičke lestvice i na tom mestu ostao ravno pet meseci! „Bitlsi“ više nisu bili jedni od mnogih, već idoli čitave generacije. Avgusta 1968. pojavljuju se u šou programu Dejvida Frosta sa pesmom „Hej Džud“. Bila je to njihova poslednja pesma specijalno pisana za singl. Da je poslednja, toga niko nije bio svestan, čak ni sami „Bitlsi“. Sve veća nezavisnost koju je svaki iz grupe stekao, počela je da se oseća u njihovom radu. Pol Makartni 9. aprila 1970. daje intervju koji je šokirao svet:

– Napuštam „Bitlse“ zbog razlika u pogledu, razlika u poslu, razlika u muzici, a najviše jer mi je lepše sa porodicom!

I mada su oni formalno opstali još godinu dana, to je u stvari bio njihov kraj. U maju 1970. objavljuju album Let it be. Mada snimljen mnogo ranije u nameri da ih predstavi u najboljem svetlu, i album i istoimeni film su dokumenti njihove konačne razjedinjenosti i potvrda njihovih pojedinačnih talenata. Muzika koju su stvorili, ostaće da živi za sva vremena!

– Postoje dve teme koje su nezahvalne za pisanje, a kad god se knjiga pojavi uvek je veliki publicitet – kaže nam publicista, rok kritičar Petar Peca Popović. – Jedna je Jerusalim, a druga „Bitlsi“. Imam 47 knjiga o „Bitlsima“, ali mislim da je „Revolucija u glavi“ najbolja. „Bitlsi“ ne samo da su izmenili sociologiju, istoriju i geografiju sveta, nego im je pošlo za rukom nešto što nije nijednom gospodaru 20. veka – da osvoje ceo svet bez ijednog ispaljenog metka…..

Muzika koja je uzdrmala svet | Kultura | Novosti.rs.

Pismo majora Binela: Srbi ne smeju da zaborave prošlost

Pismo Pjera Binela koji je bio osuđen što je Srbima odavao planove NATO bombardovanja. Zbog podrške Srbima ostao i bez priznanja Legije časti. Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost

BOMBARDUJUĆI Beograd, kao što su to činili nacisti za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su sebe ocrnili za večnost. Tim rečima, između ostalih, bivši major Pjer Anri Binel, kog su francuske vlasti osudile zbog špijunaže u korist naše zemlje, uputio je, preko svoje prijateljice iz Pariza Mile Alečković, pismo podrške građanima Srbije, na četrnaestu godišnjicu NATO bombardovanja.

– Pre četrnaest godina, počela je NATO agresija protiv ponosnog i slobodnog srpskog naroda, drama koja se dogodila uz saučešće dela javnog mnjenja koje su zloupotrebili NATO i njegovi sateliti. Upravo zato sam odlučio da osujetim takvu nesreću. Bio sam primoran da iza rešetaka francuskog zatvora pratim dalji tog događaja koji će njegove učesnike i krivce zadugo istorijski obeležiti – istakao je u svom pismu Binel.

Bivši francuski oficir osuđen je zbog otkrivanja potencijalnih ciljeva neposredno pred bombardovanje NATO. U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ na desetogodišnjicu bombardovanja Binel je objasnio da je na komadu hartije napisao određeni deo elemenata koji su se nalazili u radnom dokumentu s tabelama, tipovima i brojem važnih vojnih ciljeva koji bi mogli da budu bombardovni.

To je, kao šef kabinteta francuskog predstavnika pri NATO u Briselu, predao srpskoj vezi, generalu Jovanu Milanoviću. Vojni sud u Parizu ga je zbog toga osudio u decembru 2001. na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Za „Novosti“ je tada rekao da se ne kaje i da bi i sada učinio isto, kada bi se našao u sličnoj situaciji.

U pismu podrške upućenom ovih dana, Pjer Anri Binel ističe da se, priznavnjem nezavisnog Kosova i Metohije od strane vašingtonskih satelita, drama danas nastavlja, podsetivši na to da je i Francuskoj svojevremeno bio oduzet Alzas, pa da ga je vratila.

– Narodi koji nemaju prošlost, nemaju ni budućnost. A oni koji sačuvaju svest o tome ko su i šta su, svest o onima koji su ih stvorili, ako od modernizma uzmu ono što je dobro, mogu da nastave put dalje – poručio je Binel, koji je, zbog svoje podrške Srbima, ostao i bez priznanja Legije časti…..

Pismo majora Binela: Srbi ne smeju da zaborave prošlost | Reportaže | Novosti.rs.

Otvaraju Titov sef

Otvaranju će prisustvovati samo članovi državne komisije

SKRIVALI TAJNU ILI ZABORAVILI VREĆE Josip Broz Tito umro je 4. maja 1980. Neposredno posle njegove smrti, tadašnja komisija, koju je formiralo Predsedništvo SFRJ, popisala je stvari koje je zatekla u njegovoj rezidenciji, u Užičkoj 15. Veruje se da su upravo te stvari decenijama čamile u sefovima NBS. Uvidom u spisak stvari u sefovima, posle 33 godine, znaće se i zašto su oni tako dugo bili zapečaćeni – da li je u pitanju, s razlogom dobro skrivana, državna tajna, ili je vlast prosto na ove vreće zaboravila.

DRŽAVNA komisija otvoriće do kraja meseca sefove u Narodnoj banci Srbije u kojima je nekadašnje Predsedništvo SFRJ pohranilo stvari Josipa Broza Tita posle njegove smrti.

 

Ovo je, za ”Novosti”, potvrdio profesor Oliver Antić, predsednik tročlane komisije, u kojoj su još jedan Nikolićev savetnik, general Milorad Simić, kao i zamenik generalnog sekretara predsednika republike Nenad Jevremović.

 

– Otvaranju će prisustvovati samo naša tročlana državna komisija, i o tome smo obavestili sud. S obzirom na to da se ne zna šta je u sefovima, da li su u pitanju lične Brozove stvari ili vlasništvo države, zadatak komisije je da utvrdi sadržaj pohranjenih vreća – kaže Antić.

 

On dodaje da otvaranju neće prisustvovati ni predastavnik Prvog osnovnog suda u Beogradu, pred kojim se vodi ostavinski postupak, ni advokati Brozovih naslednika, a nisu u obavezi da prisustvuju ni predstavnici NBS.

Oni mogu samo da otvore sefove i puste članove komisije da zapisnički utvrde šta se u njima nalazi. Da bi se izbegla medijska pompa, ni tačan datum neće biti saopšten.

– Sud je zadužen da utvrdi šta pripada ostavinskoj masi, koja će se deliti među naslednicima. Dakle, samo da utvrdi privatnu svojinu Josipa Broza. Zato sudija neće prisustvovati otvaranju sefova.

Otvaraju Titov sef | Društvo | Novosti.rs.

Povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića

 

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?

Čujem da se čak i u Srbiji ime Zorana Đinđića, kako prolaze godine, spominje sve više namenski, uz godišnjicu, pa da se i tamo kao i ovde najčešće stane na sigurno tlo: o pokojnicima sve najbolje! I brzo ih se zaboravi. Osim kada se ljudi lupe u glavu teatarskom predstavom kao što je Frljićeva, kada se izazovu emocije, stid, gnušanje ili gnev, a najviše strah od suočavanja s prošlošću i odgovornošću.

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Isto kao i u Srbiji, i ovde se na njega gleda kao na kontroverznu ličnost: uz mnogo hvale idu i brojne kritike. Mali broj je zasnovan na činjenicama i/ili poznavanju lika i dela Zorana Đinđića. To je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je tokom tih kritičnih godina, kada je Đinđić od mladog briljantnog filozofa prerastao u disidenta i vođu otpora Miloševićevom režimu, pa i u vreme njegovog kratkog premijerskog mandata, Makedonija bila zaokupljena sama sobom, a ne regionom.

Извор: Видети више: http://www.novimagazin.rs/vesti/cekajuci-djindjia

*

Povodom obeležavanja 10 godina od ubistva dr Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Gradski odbor Demokratske stranke u Kragujevcu, kao i centrala Demokratske stranke, organizuje aktivnosti koje su posvećene ideji, viziji i delu Zorana Đinđića.

– Cilj svih aktivnosti koje organizujemo je da podsetimo javnost na značaj i važnost ideja i vrednosti koje je Zoran Đinđić promovisao, na ono što je govorio i radio, na njegovu borbu za demokratsku i evropsku Srbiju. Program pod nazivom „Srbija ne sme da stane“, koji GrO Demokratske stranke organizuje uz podršku Fondacije dr ZoranĐinđić, namenjen je članovima, aktivistima i simpatizerima Demokratske stranke, ali i svim poštovaocima ideje i dela dr Zorana Đinđića – kaže se u saopštenju GrO DS.

Ovom prilikom biće organizovano veče posvećeno dr Zoranu Đinđiću, u sali Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, 9. marta, 2013. godine, sa početkom u 18 sati, a pozvani su svi građani Kragujevca.

Takođe, 12. marta, od 8 sati biće organizovana i šetnja ulicom Dr Zorana Đinđića, od Trga Fonana do ulice Nikole Pašića, odnosno do spomen ploče Dr Zoranu Đinđiću, gde će učesnici položiti cveće i odati počast ubijenom premijeru.

>>> http://ritamgrada.rs/kragujevac/politika/gro-demokratske-stranke-obelezava-desetogodisnjicu-smrti-dr-zorana-dindica/

*

Deset godina od smrti predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića biće predstojeće sedmice obeleženo nizom komemorativnih događaja, kojima bi, prema nameri organizatora, u društvu trebalo da se reafirmišu vrednosti demokratske i evropske Srbije.

Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije, ubijen je pre deset godina

U tradicionalnoj „Šetnji za Zorana“ ove godine će prvi put zajednički učestvovati pristalice Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije.
DS, na čijem je čelu Đinđić bio u trenutku kada je ubijen, pozvala je građane da se 12. marta, uoči početka šetnje, okupe na Terazijama u 12 časova, gde će im se pridružiti i pristalice LDP-a, koje će se okupiti u 11 sati ispred sedišta stranke u Siminoj ulici kod broja 41.
Stranke će, kako je najavljeno, samo logistički organizovati šetnju koja je zapravo zamišljena kao nadstranački događaj.
Poštovaoci dela Đinđića će šetati do Vlade Srbije, odnosno mesta na kome je on ubijen, a zatim do njegovog groba na Novom beogradskom groblju.
Istog dana DS, u 11 sati, u Beogradskom dramskom pozorištu, organizuje finale takmičenja u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“, kao i akademiju „Zoran Đinđić živi“, koja će biti održana u Centru „Sava“, u 17 časova.
U okviru obeležavanja deset godina od ubistva Đinđića, i Liberalno-demokratska partija će tokom naredne dve sedmice organizovati niz događaja.
Prvi događaj je tribina o političkoj pozadini ubistva Đinđića, koja će biti održana u subotu, 9. marta, u Kolarčevoj zadužbini.
Na tribini će govoriti nekadašnji potpredsednik u Đinđićevoj vladi Žarko Korać, advokat Rajko Danilović, novinari Miloš Vasić i Slaviša Lekić, a tribinu će voditi zamenik predsednika LDP-a Nenad Milić, koji je bio šef kabineta premijera Đinđića i zamenik ministra unutrašnjih poslova u njegovoj vladi.

Извор: видети више: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/371435/Srbija-se-seca-Zorana-Djindjica

*

U Srbiji će tokom sedmice nizom manifestacija biti obeležena desetogodišnjica ubistva Zorana Đinđića, prvog premijera Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića u narodnoj pobuni 5. oktobra 2000.

Parastos u crkvi Svetog Velikomučenika Georgija

U utorak, 12. marta, na dan ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu će biti organizovana „Šetnja za Zorana“, a u 17 časova u Centru „Sava“ njegova Demokratska stranka organizuje akademiju „Zoran živi“.

„Šetnja za Zorana“ počeće u 11 sati ispred sedišta Liberalno demokratske partije u Siminoj ulici u Beogradu. Na Terazijama će se u 12 sati šetnji priključiti i članovi i pristalice Demokratske stranke.

Kolona će ići do zgrade Vlade Srbije ispred koje je 12. marta 2003. ubijen premijer Đinđić, a potom će obići njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Akademija „Zoran živi“ biće održana u utorak, 12. marta, u Centru „Sava“ sa početkom u 17 časova. U utorak će u beogradskom Ateljeu 212 biti izvedena pozorišna predstava „Zoran Đinđić“ reditelja Olivera Frljića.

Dan ranije, u ponedeljak, 11. marta, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu održava se takmičenje u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“.

Tribina o ekonomskoj politici vlade Zorana Đinđića planirana je za subotu, 16. mart, a tribina o kulturnoj politici u Srbiji i stanju u kinematografiji i teatru biće održana u subotu, 23. marta, u Bitef teatru.

Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije. Nekoliko sati nakon ubistva, u zemlji je proglaseno vanredno stanje koje je trajalo do 22. aprila.

U policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović (zvan Zveki i Zmija), njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika zemunskog i drugih kriminalnih grupa u zemlji, i rasvetljena su neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 meseci skrivanja.

Извор: видети више: http://www.webinfo.rs/info/4730-setnja-tribine-i-svecana-akademija-za-desetogodisnjicu-ubistva-dindica.html

Mile Novaković: Legija davao moć mafiji

Penzionisani pukovnik srpske policije Mile Novaković, autor knjige „Otmice zemunskog klana“, koja će se od srede naći na kioscima u izdanju Kompanije „Novosti“, ovako objašnjava zašto se latio spisateljskog posla. Iako je čitavog svog policijskog staža jurio kriminalce i smeštao ih iza rešetaka, sada je odlučio da „ukoriči“ tu, kako kaže, opaku mašinu smrti i zla, protiv koje se godinama borio:

– Oni su do tada neviđenom metodom, nepoznatom u teoriji i praksi kriminala, uspevali da od porodica otetih izvuku ogroman novac. U knjizi je detaljno opisano desetak najvećih otmica koje su „zemunci“ izveli pred kraj 20. i početkom ovog veka. Za otkup Milije Babovića uzeli su 11 miliona evra, za „vraćanje“ Miroslava Miškovića dobili su 7,5 miliona nemačkih maraka.

ĐINĐIĆ IM NAJVIŠE SMETAO * KAKO se dogodilo da ubiju premijera Đinđića?
– Kad Ljubiša Buha počinje da ih raskrinkava, mnogi koji su na bilo koji način stajali iza „zemunaca“ počinju da im okreću leđa. Oni su zbog toga bili besni. Jurili su Čumeta, planirali likvidaciju Čedomira Jovanovića i Bebe Popovića, ali su od toga odustali. Rešili su da ubiju Đinđića, jer ih je Legija „ubedio“ da se svi nalaze na haškoj poternici. Taman kad smo trebali da ih uhapsimo, oni su ostvarili svoj cilj. Da to isto veče nisu proglašeni ubicama premijera, verovatno bi već sutradan, preko svojih ljudi, koje su imali u svim strukturama, pokušali da preuzmu vlast u zemlji.

* U knjizi na uzbudljiv način opisujete to njihovo umeće u izvođenju otmica i, posebno, naplati otkupa.

– Vrh „zemunskog klana“ činili su Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum i Milorad Ulemek Legija. Njih trojica su u to vreme bili ljudi koji su odlučivali o životu i smrti u Srbiji. Kad je, recimo, Legija tipovao Miliju Babovića, Šiptar i Kum su odmah u pogon stavljali svoju „mašineriju smrti“. Legija je po alibi otišao u Grčku kod najboljeg Babovićevog prijatelja na odmor. „Zemunci“ su oteli Babovića, smestili ga na nekom od salaša, vezanog lancima, a porodica otetog pozvala je Legiju da pomogne. On je dotrčao i stavio im se na raspolaganje. „Zemunci“ su telefonom ispostavili račun, a Legija je, obećavajući da će otkriti otmičare, svojim partnerima nosio novac za otkup. Kad su pare stigle do Šiptara i Kuma, oteti je puštan na slobodu, a plen se delio po dogovorenoj šemi. Legija je uvek uzimao polovinu. Drugi deo „zemunci“ su delili onako kako bi odlučio Šiptar. I tako kod svake otmice.

* Drama Babovića trajala je 40 dana. Šta je bio razlog tome?

– „Zemunci“ su se uplašili da ne budu otkriveni, pa su „igrali“ na dva koloseka. Porodicu su pritiskali da plati, a Legija se sve vreme predstavljao kao „oslobodilac“. Milija je imao povlašćen položaj sve do pokušaja bekstva, a onda je bio izložen neviđenoj torturi. Na kraju, za njega su izvukli najviše novca.

* Kako se onda desilo da Miroslav Mišković bude pušten za nepuna 24 časa?

– On je kidnapovan u ranim jutarnjim satima. Odveden je na nepoznatu lokaciju i bačen u jamu. Za njega su „zemunci“ odmah zatražili otkup od pet miliona maraka. I od porodice i njegovih saradnika u „Delti“ dobili su odgovor da su spremni da istog dana plate otkup. Ali pošto su znali da se zbog otmice Miškovića cela policija i DB digla na noge, otmičari su u ovom slučaju pokazali dotle neviđenu umešnost.

*….(

* Da li to znači da ih je i nova vlast prihvatila kao kriminalce?

– U neku ruku da. Preko Legije oni su mogli svuda da se probiju. Legija je tada važio sa junaka, oslobodioca, gospodina… Uostalom, kompletno naoružanje iz Stanice policije u Starom gradu, u noći između 5. i 6. oktobra, odneto je u Zemun i tamo zakopano. Ono je kasnije korišćeno u svim zločinima „zemunskog klana“. U akcije su išli policijskim maricama, u policijskim uniformama i sa policijskim značkama. Uvek ih je štitio JSO.

* Hoćete da kažete da je država pred njima svesno žmurila?

– Do određenog momenta, svakako. U knjizi se to jasno vidi.

* Po odluci tadašnjih koministara policije, formiran je „Poskok“, a vi ste bili njegov šef. Šta je bio vaš zadatak?

– Prevashodno da istražimo ubistvo Ćuruvije, da rasvetlimo zločin na Ibarskoj i ubistvo Ivana Stambolića. I, da pratimo ostala zbivanja na kriminalnoj sceni. Već tada se videlo da su „zemunci“ silni i da imaju zaštitu. Svejedno, mi smo ih pratili, prikupljali dokaze. Ali išlo je teško. Posebno kod otmica, jer niko nije želo da sarađuje. Ipak, posle otmice Miškovića, „zemunci“ su znali da smo im na tragu, pa su lažnim s pasošima pobegli na Zapad. U francuskoj su uhapšeni. Kada su vraćeni, pritvorili smo ih zbog lažnih pasoša i pripremali krivične prijave za otmice. Međutim, oni u jesen 2001. godine pokazuju svu svoju moć. Potežu veze među političarima, u policiji, DB, tužilaštvima i sudovima i ubrzo su pušteni na slobodu. „Poskok“ je rasformiran.

……ČUME UZVRATIO UDARAC * KAKO je došlo do sukoba unutar klana. Šta je bio uzrok?
– Legija od početka nije „mirisao“ Čumeta. On, Šiptar i Kum doneli su odluku da ga ubiju. Najpre su nagovorili njegovu suprugu Ljiljanu da ga otruje. Ona mu daje otrov, ali Čumeta na čudesan način spasavaju na VMA. Kasnije, lično Legija i Sretko Kalinić, glavni pucač „zemunskog klana“, kreću da ga likvidiraju. Postavljaju zasedu, izlaze ispred njega, ali obojici su zakazale automatske puške. Čume shvata o čemu se radi, javlja se policiji i pristaje da ispriča „sve što zna“ o „zemuncima“. Mene vraćaju na čelo „Poskoka“.

Mile Novaković: Legija davao moć mafiji | Hronika | Novosti.rs.

Хармоника Вука Драшковића

Одломак, из романа Via Romana –  0 коме је реч, истргнут је из исповести јунака  Арслан-бега Дубровчанина, алис Сиротог Божидара.

* * *

Идуће године, око Ђурђева дана, уселих се у овај сарај у Орлову, а два месеца иза тога опет се запутих у Јасеново. И моји двори и џамија бијаху завршени. „Џамија у селу без иједног муслимана, то може само ођекаре“, пецкао ме је Расим-ага Ођекаре док смо јахали ка Јасенову. „Алах свемогући пронаће вјернике“, говорио је млади хоџа, кога сам повео да буде имам у џамији без муслимана. По повратку у своје село, Касим Луговић је оцу и мајци озидао цркву, а иза брда џамију за оне који су прихватили нашу вјеру. Исто је урадио и Хилмија Барбарић. Ја сам, ето, ишао на велику прославу, да наградим невјернике што ми озидаше двор, у коме нећу живјети, и џамију, у којој нећу клањати, нити ће, осим хоџе и два његова помоћника, ико други у њу улазити. Тако су мислили сви у мојој пратњи и чудили се мојој лудости и самовољи. Нико од њих није знао да ја добро познајем Јасеново и људе у Јасенову.

Пред џамијом, уз ријеку, врћели су се јагањци на ражњу, цичала хармоника и окретало се коло. Зађох међу Јасеновчане, руковах се са њима, а и попричах са некима. Ђеци раздијелише бомбоне и шећерлеме, а старијим женама, међу њима и својој мајци, лично даровах свилене мараме. Онда сав народ замолих да уђе у у џамију и саслуша хоџину молитву. Клањали смо само ми, муслимани, а остали су слушали и посматрали. По мом договору са хоџом, то потраја кратко, а Јасеновчани, због арапског, не разумјеше ниједну ријеч. Опет према договору са мном, на српском им се обрати Расим-аги Ођекаре….

Via Romana  Овај одломак је преузет из најновије књиге Вука Драшковића (Via Romana, Вечерње новости, Београд, 2012, стр. 131- 132 ), тиражног писца (књига штампана у 30. 000 пр.). Две речи, из тог текста, неподвучене – цичала хармоника – ту су  пале, док  су, највероватније, и писац и коректор и уредник –дремали! Они, који су прочитали књигу, и запазили ову омашку, њима не морам да објашњавам. Али, онима који нису, њима треба скренути пажњу. И Хомеру се то дешавало, да задрема, а некмоли писцима много мањег дара. Елем, да ли постоје хармонике у том времену  Арсланагића ( прва половина 17 века) и у Херцеговини, и у Италији, и у Немачкој?

Сматра се да је прву хармонику конструисао Кристијан Фридрих Лудвиг Бушман 1822. у Берлину. Хармонику је патентирао Цирил Демиан 1829. у Бечу. Његова хармоника је имала тастере само на једној страни, док је друга служила само за развлачење.

Дакле, ако хармонике нема у том  времену којим се наводно роман бави, онда је боље било додати неки други инструмент; и то треба обавезно урадити у неком од следећих издања, ако их буде било… За писца који хоће да тумачи прошлост, и најмање ситнице из прошлости обавезују…

   Бела Тукадруз

Na Trgu Republike sedam izbodenih

Na kućno lečenje pušten je Dario Popović, koji je zadobio lakšu telesnu povredu – ubodnu ranu u butinu, dok su ostali zadržani na bolničkom lečenju, kazao je Stamenković.

Stamenković je Tanjugu rekao da, prema podacima kojima raspolaže, niko nije životo ugrožen, a da su ubodne rane u stomak zadobili D.Veselinović, L. Ilić, Đ. Kolarević.

Tunišani su zadobili ubodne rane u stomak i leđa.

Svi povređeni su hirurški zbrinuti.

Stamenković je dodao da su u toku privođenja, da policija traga za počiniocem i da su ekipe na terenu.

Prema rečima Stamenkovića, napadač „nije išao okolo i vitlao nožem“, već da je ubadao prolaznike na koje je naišao, a da to drugi učesnici u novogodišnjem slavlju nisu ni primetili.

Informacije o incidentu policija je dobila iz Hitne pomoći i Urgentnog centra.

Na Trgu Republike sedam izbodenih | Hronika | Novosti.rs.

Bekstvo Adolfa Hitlera u Argentinu?

Na osnovu kontroverzne DNK analize koja je utvrdila da su posmrtni ostaci Hitlera u stvari ostaci neke žene, britanski novinar Džerard Vilijams došao je do fascinantnih podataka koji svedoče da je Hitler nakon rata dugo živeo u Južnoj Americi.

Britanski novinar Džerard Vilijams zajedno sa istoričarom Sajmonom Danstamom objavio je publicističku viziju “Sivi vuk” sa podnaslovom “Bekstvo Adolfa Hitlera“ koje demantuje tvrdnje da se Hitler zajedno sa Evom Braun ubio u berlinskom bunkeru 1945. godine. Promocija knjige u Beogradu zakazana je za 12. decembar i biće održana u knjižari “Evro Đunti” u Knez Mihailovoj 35.

Vilijams, koji nakon 18 godina ponovo sutra dolazi u Beograd, otkrio je kako je došao na ideju da istraži “navodnu smrt” diktatora.

– Radio sam na dokumentarnim filmovima u Argentini kada sam naleteo na priču o tome da je Hitler u Argentinu došao podmornicom i tek kasnije umro, 1962. godine. Prvo sam nameravao da napravim “neozbiljan dokumentarac” ali daljim istraživanjem sam video da tu ima mnogo više materijala i zajedno sa Sajmonom, krenuo sam u istraživanje. Naše otkriće okrenulo je prihvaćenu istoriju naopako – objasnio je Vilijams. Osnova istraživanja mi je bila informacija da ne postoje forenzički niti DNK podaci o Hitlerovoj smrti,  jer je lobanja koju čuvaju Rusi podvrgnuta DNK analizi i ispostavilo se da je ženska – objasnio je Vilijams.

Hitler je posle rata viđan u Južnoj Americi, a to je potvrđeno svedočenjem nacističkog pilota koji je nemačkog diktatora odveo iz Berlina. Takođe, izvesni dokumenti FBI i CIA su potvrda da je Hitler nakon rata viđen u Latinskoj Americi.

– Izgleda da je on bio politički aktivan u pokušajima da ponovo izgradi nacističku Nemačku u izgnanstvu sve do 1952, kad ga je skrajnula organizacija kojom je upravljao njegov zamenik Martin Borman. Uglavnom je živeo mirno, buržujski, u luksuznom okruženju – dodao je Vilijams, otkrivajući pojedine delove knjige….

Видети више Извор: http://www.vestinet.rs/najcitanije/senzacionalno-hitler-umro-u-argentini-1962-godine-ima-cerke-i-unuke-video