Архиве категорија: finita la komedia

ОЉА БЕЋКОВИЋ?

Да су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу (W) Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

објављено: у Политици, Погледи: 20.11.2014.

= извор:

Даница Поповић

Даница Поповић је професор макроекономије и макроекономских модела на Економском факултету Универзитета у Београду. Докторирала на тему Спољна трговина у моделима равнотежног раста. Основне области њеног професионалног интересовања су: теорија и политика спољне трговине, макроекономска теорија и модели, и економска политика. Одржава академске везе са London School of Economics и неколико америчких универзитета. Често сарађује са Светском банком, ITC/WTO, итд. Пише за Политику од 2006.

Advertisements

Direktor „Prosvete“ podneo ostavku

DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.

 Jovan Janjić

U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.

„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.

Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.

SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.

Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.

Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.

Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.

Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.

Direktor „Prosvete“ podneo ostavku | Kultura | Novosti.rs.