Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран

4. ЗАКЉУЧАК
6. 1. 0. Лелуји и трепети Растка Петровића

Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и жовота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.

Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).

Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.

Његова уметничка визија и критичка мисао израстале су на снажним подстицајима интелектуалне и стваралачке атмосфере која се неговала у породичном дому Петровића, као и у окружењу чудесног мита и катаклизматичне историје Балкана и блиске Апокалипсе, остварене над његовим народом, кроз коју је и сам прошао. Круну свим овим самородним подстицајима дале су европска културна традиција и савремена уметност и наука, које су као најчудотворнији мелеми за ране, окрепљујуће и стваралачки деловале на трагизмом растресену душу овог српског песника, по пристизању у Француску. ”Са Бергсоном под луксембуршким липама”, у атељеима Милуновића, Шумановића, Пикаса и Кислинга, у друштву Супоа и других француских ратних и поратних модерниста и авангардиста, уз редовне студије права, али чини се још редовније ишчитавање савремених студија из књижевности, уметности и савремене психолошке науке; страсно интересовање засловенску митологију и наше народно стваралаштво, посебно византијско-српско градитељство и фрескосликарство, формирао се најсвестранији српски уметник између два рата. Истовремено критичка мисао Растка Петровића била је она која води, тумачи, вреднује и преноси авангардна струјања, њихова уметничка дела и појаве, у српску уметност тога времена. Речју, био је ”најраснији” српски авангардни стваралац, ”претеча и новатор”.

С правом га овако називају новији истраживачи његових дела јер он је, својим песничким и есејистичким идејама и обликовним поступцима”, претекао наше најавангардније и најдаровитије уметнике, чак и уметничке правце и покрете. Растко Петровић пренеће из Париза у Београд све авангардно што је настајало и стварало се у оновременој Европи: и експресионистичку екстазу, и редуковане кубистичке облике, и бесмислене дадаистичке звуке, и хаотично ”струјање свес- ти” и подсвести надреалиста, који су се тек најављивали. И, он лично, неће припадати ниједном од ових праваца. Остаће свој и особен полифон уметник ”поезије откровења”, поетске прозе” и иманентне књижевне и ликовне критике.

Растко Петровић је био отац авангардне уметности код Срба. Више од иједног нашег успешног авангардног песника био је антипод оног „свештеника” у храму парнасистичког песништва у нас, оне поезије типа Дучић – Ракић. Он је рушио тај храм зарад новог уметничког грађења, иновантног и динамичког, које је српску поезију, и уметност уопште, покретало напред, скоро у истој равни са модерним европским песништвом и уметношћу. Осим на песнике, Растко је врло подстицајно утицао и на наше ликовне уметнике својим непролазним приказима и чланцима о актуелним догађајима и процесима у овој уметности.

Новаторство Растка Петровића више је него очито. За свако своје дело тражио је и налазио нов облик, нову форму. Зато је он пуно истраживао, а некада и експериментисао, у иновирању „обликовних поступака”. У поезији се они крећу од традиционалних и импресионистичких слика „Косовских сонета , преко експресионистичких екстатичких стихова пре „Откровења”, до величанствених преовладавања субјективности у нашој интимној мистичној стихији, у оном нашем реалном и слободном сједињењу са праосновом бића”^104, у „Откровењу” и оностране љубавне мистичности у лирском ђерданчићу староегипатске богиње Изиде. Поред поетског говора ”откровења” Растко ће своје поеме иновирати и дијалошким и репортажним стиховима поема.

И у својој „поетској прози” Растко Петровић је показао пун смисао за иновирање реторичких образаца Једном је то реалистичко приповедање; други пут експресионистички заковитлане визије; па бурлескни урнебеси; чести монолози и дијалози, са мењањем стајалишта приповедача; затим путописне дескрипције; или духовна путовања; потом снови и трауме, у магновењима и идентификацијама појава; а нису му страни ни дневнички, епистоларни и други документаристички облици. Оволико обиље ”обликовних поступака” и њихових функционалних смењивања учинили су ову прозу самосвојном и аутентичном, а њене појединачне структуре хетерогеним и изнијансираним у свјој сложеној слојевитости.

Расткова ”стваралачка глад” (или страх од ”стваралачке суше”) у иновирању ”обликовних поступака” у својим делима допринела је да их, посебно дела његове „поетске прозе”, тешко можемо класификовати. Јер, она су увек путописна, увек екстатична, увек са мистичношћу откровења у коме ”природне моћи постају натприродне”¹⁰⁵и увек – поетска. Тешко је разликовати да ли су приповетке или путописи; легенде или бурлеске; историјски роман, роман епопеја, путописни роман или ”фреско-роман”. У том свом унутрашњем методолошком ткању Растко Петровић је, у својој поетској прози, емпатично преузео понешто од оних стваралачких импулса древних зоографа који су рачунали и на ефекте лелуја и трепета исликаних зидних површина при слабој светлости воштаница и њихове благе измаглице, као и оних преливних озрачења када се небески огањ магично сручи кроз розете, витраже и двери ”наших тврдих манастира”, изузетне архитектонске лепоте и зрачности.

Проза Растка Петровића је поетска зато што је писао изразити лиричар, са наглашеним склоностима за ликовну пластичност у изразу. У њој је лирска организација ритма и звука, са бројним асонанцама и алитерацијама, анафорама, епифорама, лајтмотивима и другим лирсхим паралелизмима и функционалним понављањима, све ради динамизације стила. Осамостаљивања језичких јединица посебна су специфичност ове прозе. Њима најбоље преносн сву ону његову преобилну екстазу духовних путовања кроз време. историјске и метафизичке просторе овог великог уметника и највећег екстатичара међу српским писцима.

Метафизика Растка Петровића конституише се око његових омиљених мотива: словенства и враћања човека на почетак; материнства и култа ”вечно женског”; тајни живота (вечних тајни живота и смрти) и тајни тела; ”сила немерљивих” или „треперења оностраног” и саборности у љубави. Филозофски подстицаји за овакву Петровићеву метафизичност сежу од оног Бергсоновог ”елан витала” до Берђајеве ”нове религиозности”.

Растко Петровић у својим делима стално настоји да врати човека на његов почетак, да га ослободи свих наноса искуства (обичаја, права, морала, хуманистичких учења, уметности и религије) и да га сагледа у његовој елементарној примордијалности док оставља отиске својих стопала у влажној земљи. Из света отуђења крваве историје враћа га свом словенству или, бар, свом материнству. У оном „црвеном трагу” и „прстенастом кругу”, у оном ”дотицању из матере” осећа сву моћ ”вечно женског” које репродукује свеколик живот и цео свет, види вегетативну моћ и све мене Природе и Космоса. Људско тело је, по Растку, сконцентрисало у себи све моћи овога света, сву екстатику и динамику и све ”силе развића”. Тајне тела за њега нису ништа мање од вечитих тајни живота и смрти. У тајнама рађања, рођења и смрти он види виталитет света, његову митологију и историју и – идентификацију човека са природом и космосом. ”Силе немерљиве”, као треперење ”оностраног”, управљају тим телом, по Растку Петровићу, бар онолико колико и чула, здрав разум и његово рационално сазнање. А управо ту негде сусрећу се у њему животни динамизам Анри Бергсона и нова религијска осећајност Николаја Берђајева. Из света потпуног отуђења човека, историјског хаоса и неминовне трагичности живљења, човековим израстањем кроз љубав у другом човеку („сродном бићу”), у потпуном сједињењу са природом и космосом, Растко га поново враћа саборности човечанства и виталитета света. У томе се састоји ”нова религиозност” „оностраног треперења” и ”сила развића” – лелуј и трепет – највећег песника откровења у српској књижевности.

Овакву поетику најављивала је, заступала и бранила критика кшижевности Растка Петровића. Својом иманентном критиком он је крчио путеве авангардној уметности у нас. Тумачио је и бранио снагом великог екстатичара и визионара, али, у исто време, не праштајући јој све екстравагантности и заблуде. Међу првима је од наших новијих књижевних истраживача уочио драгоцене споне модерне уметности са ”духом народног генија” у фолклорним праобрасцима везова и ткања, басми, бајки, народних приповести и песама, разбрајалица и духовних хришћанских песмица. Интуитивно је наслутио и нове естетске теорије и методе уметничке критике, што није мала заслуга овог значајног српског песника и доброг есејисте, с европским погледима на уметност.

Овом студијом покушали смо тумачити оригиналну стваралачку личност Растка Петровића, ући у веома сложене структуре његових књижевних дела и истражити изнијансиране слојеве њихових структура, пратити генезу тих дела и уочити њихову вредност. Колико смо у томе успели, судиће они који се после нас буду бавили проучавањем књижевних дела Растка Петровића.

___________

104 Николај Берђајев, „Нова религијска свест и друштвена реалност”. У: Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски”, књ. 7. ”Партизанска књига”, Београд, 1982, стр. 2о.

105 Исто, стр. 21.

= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…

     Видети и : „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Како направити отпор / Мило Ломпар

Одломак из једног интервјуа проф. М. Ломапара

_______________________________________

(…..) Шта је Европа данас?
Европа је једно, ЕУ је нешто друго.
А српској самосвијести се натура да су ти појмови изједначени?
Тако је лакше објаснити неопходност уласка у ЕУ. ЕУ је једна мултинационална и неоатлнтска конструкција. Питање је колико и како ће трајати. А Европа је стари континент који полако, као стара госпођа, пада у сенку. Сви наши најбољи духови су гледали у Европу, у њој учили, али нико није престао због тога да буде Србин, нити је заборавио да његова реч има смисла превасходно у свом народу. Ниједан Немац неће пристати да за роман аустријског писца каже да је написан на аустријском језику, али ће рећи да су неке књиге преведене са америчког језика, не са енглеског. Немци увек штите своје интересе. Немци, међутим, говоре да постоји црногорски језик, иако знају да је то бесмислица. У њиховом је интересу да се наше подручје фрагментаризује. То не треба примати превасходно емотивно. Треба препознати интерес и организовати контракретање. Немцима не можемо пружити отпор када је рецимо реч о аутомобилима, али када је реч о српском језику није тачно да не можемо пружити отпор. Питање је само желите ли да пружите отпор.

Како направити отпор?
Направити културу. Без ње идете у сукобе без свести и без идеје. У Беогарду немамо музеј геноцида. Јер, имамо одређене менталне слике у којима мислимо. Мислимо титоистичким менталним сликама. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Народ од кога треба учити су Чеси. Они су окружени са 80 милиона Немаца, а ипак су нашли начина да опстану кроз историју.
Како? Шта они имају што Србима недостаје?
Основно – рационализам и трезвен однос према култури. Немамо етику рада, наши интелектуалци не верују у перо, док наш народ верује само у кубуру. У таквом распореду сила нестаје сваког осећања дужности. Од целог Београдског универзитета сам био једини који је говорио када је био разговор о Сребреници у Руском дому. То није нормално.
Како схватити заборав Јасеновца?
Одговорност за Јасеновац носи титоистички режим. Да је титоистички режим учинио са Јасеновцем оно што су урадили савезници са Аушвицом, никада не би била могућа нека поновљена ситуација. Титоизам је сакрио одговорност за геноцид над српским народом под лажном симетријом усташа и четника.

У том контексту – значај рехабилитације Драже Михаиловића?
И дан-данас имате отпор рехабилитацији Драже Михаиловића. Зашто? Зато што је Дража употребљен у лажној симетрији усташа и четника. Дража је водио војску која је била герилска. У колоплету светских сила испао је жртва. То не значи да његова војска није чинила злочине, али та војска није била окупациона. Дража је, у суштини, једна трагична личност: герилац, без директне команде над многим својим командантима, сломљен немачким односом 100 за 1 у Србији, није преговарао – у марту 1943. године – са Немцима, није им обећао да ће ратовати против савезника (као Титови изасланици: Велебит, Ђилас и Коча Поповић), одрекао га се краљ, одрекли су га се савезници, син му је погинуо у четницима, деца-комунисти су га се одрекла, осуђен на неправедном суђењу, убијен, остао без гроба. Зар није много за једног човека?
Није. Човек нема права ни 2012. године на гроб, иако има много доказа који мењају комунистичку слику о њему и његовом покрету. Зашто? Зато што са рехабилитацијом Дража Михаиловића нестаје титоистичка симетрије између четника и усташа. Само то не сме нестати. И видите како се хрватски председник буни против Дражине рехабилитације. Чега се он плаши када ми нисмо иста држава? Плаши се онога што се може десити када нестане лажне симетрије између усташа и четника.
Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања.

= видети више: Интервју професора Мила Ломпара дат бањалучком „Екстра магазину„

Samo da drug Tasa ne talasa

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)

______________________________________

Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)

Samo da drug Tasa ne talasa

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske „Književne novine“, taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih „državnih“ autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće „Albatros“ iz Beograda.

 

 Ratko Peković

 

U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.

Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.

Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma“, administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih“ shvatanja u društvu i druge probleme.

Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.

Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista“ i „modernista“ postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.

 

„…Izvesni zastoj“, zbog „tokova i struja“

 

Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.

Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“ u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković…

Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja“ ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih“ dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih“. Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam“ koji su uveli „modernisti“ i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.

U slavu šireg čitateljstva…

Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma“ „postali nosioci ne političke književnosti“, već „politike u književnosti“. Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje“ u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji“, pita Stojković.

U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti“ napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti“ – Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.

Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti“.

Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.

U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.

Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.

U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.

Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika – Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević – unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.

„…Mračni i bezizlazno stanje u kulturi“

Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa Praxis – Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su – socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje – oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.

Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana“, na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu…

U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu“. Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju“ i da „naprosto izmišljaju“, zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno“.

Posebna meta napada su rubrika „15 dana“, prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo“, koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine….

_________ Izvor: TABLOID: list protiv mafije : videti više:   : http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=294&cl=32

 

Vitalij Šentalinski: „Zločin bez kazne“

LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.

____________________________________________

Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima

_____________________________________________

U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.

Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.

– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.

U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:

– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.

Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.

– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.

Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?

Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“

To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.

„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.

 

SAMO LOGOR

Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.

– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.

 

Vitalij Šentalinski predstavio knjigu „Zločin bez kazne“ | Kultura | Novosti.rs.

Превредновање – неизбежно

Овај подужи одломак  из текста  Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној  књизи  „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“  „Из непопуларних архива“).

најновија књига небојше васовића

„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни  гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]

(Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.)

________ НАПОМЕНА  уредника:

Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та  официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе  друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра  ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….

                    Бела Тукадруз

Gde leže ostaci drevnih velikana?

O slavnim ličnostima iz svetske istorije zna se veoma puno, ali ono što niko, barem zasada, ne zna, to je gde im leže zemni ostaci, iako su, sigurno, imali spektakularne sahrane, poput Aleksandra Makedonskog, Džingis-kana, kraljice Nefertiti, imperatora Inka Atahualpe…

O egipatskoj kraljici Nefertiti, čiju besmrtnu lepotu dočarava bista koja je pre jednog veka postala ponos berlinskog Novog muzeja, zna se izuzetno puno, jer je bila glavna supruga faraona Akhenatena iz 18. dinastije, a živela je između 1377. i 1330. godine pre nove ere.

Prelepa bista, rađena u realističnom stilu, tokom perioda kada je sedište faraona bilo u Amarni, verovatno je delo vajara Tutmose, u čijem je ateljeu nađena, ali njen grob još niko nije pouzdano našao. Lokalno stanovništvo, koje je naselilo kraj oko nekadašnje prestonice jedinog faraona koji je odlučio da se odrekne starih bogova i prizna samo jednoga – Atona, našlo je 1880-ih veliki višespratni grob uklesan u kamenu liticu. To je bio jedan od velikog broja grobova pronađenih u okolini Amarne, ali se izdvajao impresivnom veličinom. Označen kao „Amarna 26“ nije mogao da pruži arheolozima mnogo podataka o vlasniku, jer je bio potpuno opljačkan i teško oštećen.

Zahvaljujući bednim ostacima zidne dekoracije, i ponekom artefaktu koji je promakao pljačkašima grobova, savremeni arheolozi su zauzeli stav da se radi o kraljevskom grobu u koji je bio položen faraon Akhenaten sa jednom od ćerki Mekataten.

U okviru ove, nesumnjivo, vladarske grobnice, postoji nedovršena prostorija, ali nema podataka kome je bila namenjena. Da li je tu trebalo da počiva Nefertiti?

Kako prenosi julsko-avgustovski broj američkog specijalizovanog časopisa „Arheologija“, egiptolog Mark Gejboldi sa Univerziteta Pol Valeri, koji se posvetio traganju za Nefertitinim grobom, misli da je to mesto bilo njoj namenjeno.

– Verujem da je Nefertiti umrla nekoliko meseci pre muža i da je bila negde privremeno sklonjena, dok se ne završi njena soba u Carskom grobu – tvrdi Gejnoldi.

To nije urađeno jer je u međuvremenu preminuo i sam Akhenaten.

Hiljadu godina deli Nefertiti od Aleksandra Velikog, koji je vladao od 336. do 323. pre nove ere, ali sudbina njegovih posmrtnih ostataka je još više obavijena misterijom.

Gde leži najveći vojskovođa Staroga sveta, već stolećima intrigira mnoge i idealna je građa za najneverovatnije izmišljotine, a u novije vreme često zloupotrebljavana književna tema.

Kada je Sveti Jovan Hrizostom posetio Aleksandriju 400. godine, zatražio je da mu se pokaže gde je sahranjen osnivač grada, i bio je šokiran kada mu je rečeno da to niko ne zna.

Isto pitanje se postavlja i 1613. godina kasnije, iako se zna da li je Aleksandar preminuo 323. godine u prestonici Mesopotamije, Vavilonu, od otrova, malarije, tifusa, groznice ili jednostavno od žalosti za najboljim prijateljem i ljubavnikom Hefestusom.

Zna se da su naredne dve godine njegovi mumificirani ostaci čuvani u sarkofagu od zlata, dok su se vodile borbe njegovih generala oko nasledstva carstva. Konačno je doneta odluka da će biti sahranjen u Grčkoj u Egeu, prvoj prestonici makedonskih kraljeva.

Međutim, ako je verovati onovremenim izvorima došlo je do otmice tokom transporta u blizini današnjeg Damaska i njegov leš je prenet u Egipat, a zatim je iz Memfisa dospeo u Aleksandriju. Tamo su mu podignute dve grobnice na različitim lokacijama i prema antičkim piscima (Strabo, Plutarh i Pauzanije) telo se nalazilo u mauzoleju koji je nazvan „Soma“ što na grčkom znači „telo“.

„Soma“ je u više navrata pljačkana, i tako je zlatni sarkofag pretopljen, a mumija je stavljena u sarkofag od stakla i kristala. Mauzolej je bio tako raskošno opremljen da se i Kleopatra poslužila njegovim blagom da bi opremila armiju u borbi protiv Oktavijana.

Zabeleženo je da je nekoliko imperatora obišlo mauzolej Aleksandra Makedonskog, ali su onda usledile pobune, zemljotresi, čak i jedan cunami, tako da se od 360. godine gubi svaki pomen o mauzoleju i zato je 400. godine Jovan Hrizostom dobio odgovor da više niko ne zna gde se nalazi telo Alekandra Makedonskog. Slede vekovi potrage barem za mumijom, ali niko nije ništa otkrio niti ima tragova koji bi ukazali u kom pravcu bi trebalo nastaviti traganje.

Još jedan milenijum je prošao od smrti Aleksandra Makedonskog do smrti Džingis-kana (vladao je od 1206. do 1227) koji je sa svojim mongolskim ratnicima na brzim konjima osvojio najveće prostranstvo kojim je ikada u istoriji vladao jedan čovek, od Kine do Kaspijskog mora. Mongoli ga i danas smatraju za najvećeg vladara svih vremena, ali niko ne zna mesto gde je sahranjen. Kineski i persijski izvori tvrde da je poginuo tako što je pao sa konja u lovu tokom jednog od ratnih pohoda na tlu Kine.

Sinovi su ga, tvrde isti izvori, preneli u zavičaj i sahranili u jednom duboko iskopanom grobu kako to nalaže njihova tradicija, a zatim je 10.000 konjanika ugazilo to mesto da se zauvek izbriše svaki trag.

Od 2009. tim stručnjaka u kome su članovi Mongolske akademije nauka, Univerziteta Kalifornije u San Dijegu i Nacionalne geografije, opremljeni najsavremenijom tehnologijom, traga za Džingisovim grobom uglavnom u okolini njegovog rodnog mesta ali još uvek nema rezultata.

VEČNA TAJNA

DIREKTOR lokaliteta Amarna Bari Kemp, sa Univertiteta Kembridž, ima sasvim različito mišljenje o mestu gde počiva Nefertiti. On kaže da ona nije sahranjena kraj Amarne jer, zasada, nema nikakvih materijalnih indikacija da je negde u tom kraju bila sahranjena.

– Ona je mogla biti sahranjena u nekropoli kraj stare prestonice Tebe, ili potpuno devastiranoj nekropoli Gurob, a postoji mogućnost da je preneta u rodni grad Akhmim i sahranjena na groblju svojih predaka – pretpostavlja Kemp, koji sumnja da će njen grob ikada biti otkriven…..

 

 

 

 

Gde leže ostaci drevnih velikana? | Kultura | Novosti.rs.

Pismo majora Binela: Srbi ne smeju da zaborave prošlost

Pismo Pjera Binela koji je bio osuđen što je Srbima odavao planove NATO bombardovanja. Zbog podrške Srbima ostao i bez priznanja Legije časti. Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost

BOMBARDUJUĆI Beograd, kao što su to činili nacisti za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su sebe ocrnili za večnost. Tim rečima, između ostalih, bivši major Pjer Anri Binel, kog su francuske vlasti osudile zbog špijunaže u korist naše zemlje, uputio je, preko svoje prijateljice iz Pariza Mile Alečković, pismo podrške građanima Srbije, na četrnaestu godišnjicu NATO bombardovanja.

– Pre četrnaest godina, počela je NATO agresija protiv ponosnog i slobodnog srpskog naroda, drama koja se dogodila uz saučešće dela javnog mnjenja koje su zloupotrebili NATO i njegovi sateliti. Upravo zato sam odlučio da osujetim takvu nesreću. Bio sam primoran da iza rešetaka francuskog zatvora pratim dalji tog događaja koji će njegove učesnike i krivce zadugo istorijski obeležiti – istakao je u svom pismu Binel.

Bivši francuski oficir osuđen je zbog otkrivanja potencijalnih ciljeva neposredno pred bombardovanje NATO. U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ na desetogodišnjicu bombardovanja Binel je objasnio da je na komadu hartije napisao određeni deo elemenata koji su se nalazili u radnom dokumentu s tabelama, tipovima i brojem važnih vojnih ciljeva koji bi mogli da budu bombardovni.

To je, kao šef kabinteta francuskog predstavnika pri NATO u Briselu, predao srpskoj vezi, generalu Jovanu Milanoviću. Vojni sud u Parizu ga je zbog toga osudio u decembru 2001. na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Za „Novosti“ je tada rekao da se ne kaje i da bi i sada učinio isto, kada bi se našao u sličnoj situaciji.

U pismu podrške upućenom ovih dana, Pjer Anri Binel ističe da se, priznavnjem nezavisnog Kosova i Metohije od strane vašingtonskih satelita, drama danas nastavlja, podsetivši na to da je i Francuskoj svojevremeno bio oduzet Alzas, pa da ga je vratila.

– Narodi koji nemaju prošlost, nemaju ni budućnost. A oni koji sačuvaju svest o tome ko su i šta su, svest o onima koji su ih stvorili, ako od modernizma uzmu ono što je dobro, mogu da nastave put dalje – poručio je Binel, koji je, zbog svoje podrške Srbima, ostao i bez priznanja Legije časti…..

Pismo majora Binela: Srbi ne smeju da zaborave prošlost | Reportaže | Novosti.rs.

Povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića

 

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?

Čujem da se čak i u Srbiji ime Zorana Đinđića, kako prolaze godine, spominje sve više namenski, uz godišnjicu, pa da se i tamo kao i ovde najčešće stane na sigurno tlo: o pokojnicima sve najbolje! I brzo ih se zaboravi. Osim kada se ljudi lupe u glavu teatarskom predstavom kao što je Frljićeva, kada se izazovu emocije, stid, gnušanje ili gnev, a najviše strah od suočavanja s prošlošću i odgovornošću.

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Isto kao i u Srbiji, i ovde se na njega gleda kao na kontroverznu ličnost: uz mnogo hvale idu i brojne kritike. Mali broj je zasnovan na činjenicama i/ili poznavanju lika i dela Zorana Đinđića. To je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je tokom tih kritičnih godina, kada je Đinđić od mladog briljantnog filozofa prerastao u disidenta i vođu otpora Miloševićevom režimu, pa i u vreme njegovog kratkog premijerskog mandata, Makedonija bila zaokupljena sama sobom, a ne regionom.

Извор: Видети више: http://www.novimagazin.rs/vesti/cekajuci-djindjia

*

Povodom obeležavanja 10 godina od ubistva dr Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Gradski odbor Demokratske stranke u Kragujevcu, kao i centrala Demokratske stranke, organizuje aktivnosti koje su posvećene ideji, viziji i delu Zorana Đinđića.

– Cilj svih aktivnosti koje organizujemo je da podsetimo javnost na značaj i važnost ideja i vrednosti koje je Zoran Đinđić promovisao, na ono što je govorio i radio, na njegovu borbu za demokratsku i evropsku Srbiju. Program pod nazivom „Srbija ne sme da stane“, koji GrO Demokratske stranke organizuje uz podršku Fondacije dr ZoranĐinđić, namenjen je članovima, aktivistima i simpatizerima Demokratske stranke, ali i svim poštovaocima ideje i dela dr Zorana Đinđića – kaže se u saopštenju GrO DS.

Ovom prilikom biće organizovano veče posvećeno dr Zoranu Đinđiću, u sali Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, 9. marta, 2013. godine, sa početkom u 18 sati, a pozvani su svi građani Kragujevca.

Takođe, 12. marta, od 8 sati biće organizovana i šetnja ulicom Dr Zorana Đinđića, od Trga Fonana do ulice Nikole Pašića, odnosno do spomen ploče Dr Zoranu Đinđiću, gde će učesnici položiti cveće i odati počast ubijenom premijeru.

>>> http://ritamgrada.rs/kragujevac/politika/gro-demokratske-stranke-obelezava-desetogodisnjicu-smrti-dr-zorana-dindica/

*

Deset godina od smrti predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića biće predstojeće sedmice obeleženo nizom komemorativnih događaja, kojima bi, prema nameri organizatora, u društvu trebalo da se reafirmišu vrednosti demokratske i evropske Srbije.

Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije, ubijen je pre deset godina

U tradicionalnoj „Šetnji za Zorana“ ove godine će prvi put zajednički učestvovati pristalice Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije.
DS, na čijem je čelu Đinđić bio u trenutku kada je ubijen, pozvala je građane da se 12. marta, uoči početka šetnje, okupe na Terazijama u 12 časova, gde će im se pridružiti i pristalice LDP-a, koje će se okupiti u 11 sati ispred sedišta stranke u Siminoj ulici kod broja 41.
Stranke će, kako je najavljeno, samo logistički organizovati šetnju koja je zapravo zamišljena kao nadstranački događaj.
Poštovaoci dela Đinđića će šetati do Vlade Srbije, odnosno mesta na kome je on ubijen, a zatim do njegovog groba na Novom beogradskom groblju.
Istog dana DS, u 11 sati, u Beogradskom dramskom pozorištu, organizuje finale takmičenja u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“, kao i akademiju „Zoran Đinđić živi“, koja će biti održana u Centru „Sava“, u 17 časova.
U okviru obeležavanja deset godina od ubistva Đinđića, i Liberalno-demokratska partija će tokom naredne dve sedmice organizovati niz događaja.
Prvi događaj je tribina o političkoj pozadini ubistva Đinđića, koja će biti održana u subotu, 9. marta, u Kolarčevoj zadužbini.
Na tribini će govoriti nekadašnji potpredsednik u Đinđićevoj vladi Žarko Korać, advokat Rajko Danilović, novinari Miloš Vasić i Slaviša Lekić, a tribinu će voditi zamenik predsednika LDP-a Nenad Milić, koji je bio šef kabineta premijera Đinđića i zamenik ministra unutrašnjih poslova u njegovoj vladi.

Извор: видети више: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/371435/Srbija-se-seca-Zorana-Djindjica

*

U Srbiji će tokom sedmice nizom manifestacija biti obeležena desetogodišnjica ubistva Zorana Đinđića, prvog premijera Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića u narodnoj pobuni 5. oktobra 2000.

Parastos u crkvi Svetog Velikomučenika Georgija

U utorak, 12. marta, na dan ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu će biti organizovana „Šetnja za Zorana“, a u 17 časova u Centru „Sava“ njegova Demokratska stranka organizuje akademiju „Zoran živi“.

„Šetnja za Zorana“ počeće u 11 sati ispred sedišta Liberalno demokratske partije u Siminoj ulici u Beogradu. Na Terazijama će se u 12 sati šetnji priključiti i članovi i pristalice Demokratske stranke.

Kolona će ići do zgrade Vlade Srbije ispred koje je 12. marta 2003. ubijen premijer Đinđić, a potom će obići njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Akademija „Zoran živi“ biće održana u utorak, 12. marta, u Centru „Sava“ sa početkom u 17 časova. U utorak će u beogradskom Ateljeu 212 biti izvedena pozorišna predstava „Zoran Đinđić“ reditelja Olivera Frljića.

Dan ranije, u ponedeljak, 11. marta, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu održava se takmičenje u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“.

Tribina o ekonomskoj politici vlade Zorana Đinđića planirana je za subotu, 16. mart, a tribina o kulturnoj politici u Srbiji i stanju u kinematografiji i teatru biće održana u subotu, 23. marta, u Bitef teatru.

Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije. Nekoliko sati nakon ubistva, u zemlji je proglaseno vanredno stanje koje je trajalo do 22. aprila.

U policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović (zvan Zveki i Zmija), njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika zemunskog i drugih kriminalnih grupa u zemlji, i rasvetljena su neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 meseci skrivanja.

Извор: видети више: http://www.webinfo.rs/info/4730-setnja-tribine-i-svecana-akademija-za-desetogodisnjicu-ubistva-dindica.html

Mile Novaković: Legija davao moć mafiji

Penzionisani pukovnik srpske policije Mile Novaković, autor knjige „Otmice zemunskog klana“, koja će se od srede naći na kioscima u izdanju Kompanije „Novosti“, ovako objašnjava zašto se latio spisateljskog posla. Iako je čitavog svog policijskog staža jurio kriminalce i smeštao ih iza rešetaka, sada je odlučio da „ukoriči“ tu, kako kaže, opaku mašinu smrti i zla, protiv koje se godinama borio:

– Oni su do tada neviđenom metodom, nepoznatom u teoriji i praksi kriminala, uspevali da od porodica otetih izvuku ogroman novac. U knjizi je detaljno opisano desetak najvećih otmica koje su „zemunci“ izveli pred kraj 20. i početkom ovog veka. Za otkup Milije Babovića uzeli su 11 miliona evra, za „vraćanje“ Miroslava Miškovića dobili su 7,5 miliona nemačkih maraka.

ĐINĐIĆ IM NAJVIŠE SMETAO * KAKO se dogodilo da ubiju premijera Đinđića?
– Kad Ljubiša Buha počinje da ih raskrinkava, mnogi koji su na bilo koji način stajali iza „zemunaca“ počinju da im okreću leđa. Oni su zbog toga bili besni. Jurili su Čumeta, planirali likvidaciju Čedomira Jovanovića i Bebe Popovića, ali su od toga odustali. Rešili su da ubiju Đinđića, jer ih je Legija „ubedio“ da se svi nalaze na haškoj poternici. Taman kad smo trebali da ih uhapsimo, oni su ostvarili svoj cilj. Da to isto veče nisu proglašeni ubicama premijera, verovatno bi već sutradan, preko svojih ljudi, koje su imali u svim strukturama, pokušali da preuzmu vlast u zemlji.

* U knjizi na uzbudljiv način opisujete to njihovo umeće u izvođenju otmica i, posebno, naplati otkupa.

– Vrh „zemunskog klana“ činili su Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum i Milorad Ulemek Legija. Njih trojica su u to vreme bili ljudi koji su odlučivali o životu i smrti u Srbiji. Kad je, recimo, Legija tipovao Miliju Babovića, Šiptar i Kum su odmah u pogon stavljali svoju „mašineriju smrti“. Legija je po alibi otišao u Grčku kod najboljeg Babovićevog prijatelja na odmor. „Zemunci“ su oteli Babovića, smestili ga na nekom od salaša, vezanog lancima, a porodica otetog pozvala je Legiju da pomogne. On je dotrčao i stavio im se na raspolaganje. „Zemunci“ su telefonom ispostavili račun, a Legija je, obećavajući da će otkriti otmičare, svojim partnerima nosio novac za otkup. Kad su pare stigle do Šiptara i Kuma, oteti je puštan na slobodu, a plen se delio po dogovorenoj šemi. Legija je uvek uzimao polovinu. Drugi deo „zemunci“ su delili onako kako bi odlučio Šiptar. I tako kod svake otmice.

* Drama Babovića trajala je 40 dana. Šta je bio razlog tome?

– „Zemunci“ su se uplašili da ne budu otkriveni, pa su „igrali“ na dva koloseka. Porodicu su pritiskali da plati, a Legija se sve vreme predstavljao kao „oslobodilac“. Milija je imao povlašćen položaj sve do pokušaja bekstva, a onda je bio izložen neviđenoj torturi. Na kraju, za njega su izvukli najviše novca.

* Kako se onda desilo da Miroslav Mišković bude pušten za nepuna 24 časa?

– On je kidnapovan u ranim jutarnjim satima. Odveden je na nepoznatu lokaciju i bačen u jamu. Za njega su „zemunci“ odmah zatražili otkup od pet miliona maraka. I od porodice i njegovih saradnika u „Delti“ dobili su odgovor da su spremni da istog dana plate otkup. Ali pošto su znali da se zbog otmice Miškovića cela policija i DB digla na noge, otmičari su u ovom slučaju pokazali dotle neviđenu umešnost.

*….(

* Da li to znači da ih je i nova vlast prihvatila kao kriminalce?

– U neku ruku da. Preko Legije oni su mogli svuda da se probiju. Legija je tada važio sa junaka, oslobodioca, gospodina… Uostalom, kompletno naoružanje iz Stanice policije u Starom gradu, u noći između 5. i 6. oktobra, odneto je u Zemun i tamo zakopano. Ono je kasnije korišćeno u svim zločinima „zemunskog klana“. U akcije su išli policijskim maricama, u policijskim uniformama i sa policijskim značkama. Uvek ih je štitio JSO.

* Hoćete da kažete da je država pred njima svesno žmurila?

– Do određenog momenta, svakako. U knjizi se to jasno vidi.

* Po odluci tadašnjih koministara policije, formiran je „Poskok“, a vi ste bili njegov šef. Šta je bio vaš zadatak?

– Prevashodno da istražimo ubistvo Ćuruvije, da rasvetlimo zločin na Ibarskoj i ubistvo Ivana Stambolića. I, da pratimo ostala zbivanja na kriminalnoj sceni. Već tada se videlo da su „zemunci“ silni i da imaju zaštitu. Svejedno, mi smo ih pratili, prikupljali dokaze. Ali išlo je teško. Posebno kod otmica, jer niko nije želo da sarađuje. Ipak, posle otmice Miškovića, „zemunci“ su znali da smo im na tragu, pa su lažnim s pasošima pobegli na Zapad. U francuskoj su uhapšeni. Kada su vraćeni, pritvorili smo ih zbog lažnih pasoša i pripremali krivične prijave za otmice. Međutim, oni u jesen 2001. godine pokazuju svu svoju moć. Potežu veze među političarima, u policiji, DB, tužilaštvima i sudovima i ubrzo su pušteni na slobodu. „Poskok“ je rasformiran.

……ČUME UZVRATIO UDARAC * KAKO je došlo do sukoba unutar klana. Šta je bio uzrok?
– Legija od početka nije „mirisao“ Čumeta. On, Šiptar i Kum doneli su odluku da ga ubiju. Najpre su nagovorili njegovu suprugu Ljiljanu da ga otruje. Ona mu daje otrov, ali Čumeta na čudesan način spasavaju na VMA. Kasnije, lično Legija i Sretko Kalinić, glavni pucač „zemunskog klana“, kreću da ga likvidiraju. Postavljaju zasedu, izlaze ispred njega, ali obojici su zakazale automatske puške. Čume shvata o čemu se radi, javlja se policiji i pristaje da ispriča „sve što zna“ o „zemuncima“. Mene vraćaju na čelo „Poskoka“.

Mile Novaković: Legija davao moć mafiji | Hronika | Novosti.rs.

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “ / Драгомир Глишић … и остало

ГЛИШИЋ, ДРАГОМИР (Ваљево, 1.3.1872.— Београд, 17.6.1957.), Србија.

Уље/платно, дим. 46,0 x 60,0 цм, ориг. оквир, дим. 60,7 x 74,7 цм, сигнирано: д.д.к. ДГлишић 1932.

Иза на платну аутор исписао посвету 4.4.1942.г.,. хрватском књижевнику Звонимиру Кулунџићу, који се у то вријеме у Београду бавио писањем предговора и текстова за проспекте/каталоге изложби. На горњем дијелу блинд раме аутор оловком написао:

Мотив из Звижда окр Пожаревачки “село Мишљеновац”. – Откупљена од обитељи Звонимира Кулунџића у Загребу.

Један од највећих пленериста Београда-Србије у 20. стољећу

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “

Господине професоре Лукићу, неизмјерно сам Вам захвална на анализи фотографије умјетничке слике за коју до неки дан нисам знала који би наслов требала имати јер никако нисам разазнала точан испис на ћирилици, те сам захвална кустосицама МГБ чији одговор прилажем:
Што се тиче натписа на слици Драгомира Глишића, желимо само да Вам укажемо на једну малу корекцију. Наиме, на натпису пише:
Мотив из Звижда окр Пожаревачки “село Мишљеновац”
Област Звижд налази се у источној Србији, у оквиру Браничевског округа, и центар му је општина Кучево. Село Мишљеновац налази се у саставу ове општине.
Административна подела Србије раније је подразумевала и Пожаревачки округ, који данас више не постоји. Град Пожаревац такође је у оквиру Браничевског округа.
Срдачан поздрав,
Јасна Марковић и Ангелина Банковић

*

Веома поштовани проф. Лукић,

У Вашем одговору госп. Дурлићу стоји мишљење да сликани мотив могуће није сликано за вријеме Збијега тијеком 1.свј.рата.
То је точно, као што сте могли видјети на посланој документацији гдје се налазе димензије и техника сликања, пише да је сликана 1932.године (слика потписана ДГлишић 1932) видјети привитак, стога је могуће једино (ако уопће јест) да је за вријеме Збијега урађена скица (?). Или је могуће да сам ја предвидјела код моје интерпретације пријевода ћирилице и ријеч Звижд ишчитала као Збијег. Тако би на крају испало да је сликани мотив направљен искључиво за вријеме боравка сликара Глишића у Мишљеновцу, дали за вријеме осликавања цркве или иконостаса то би тек требало утврдити, а то за ову слику није потребно. Мени као власници Збирке изузетна је важност била сазнати о којем се селу ради.

Увијек остајем на располагању да пошаљем фотографије слике у највећој резолуцији која се може користити као архивска фотографија (како је некада изгледало село Мишљеновац) или ако треба чак слику посудити за одређену изложбу о селу или ретроспективу радова сликара Драгомира Глишића. У Вашем одговору такођер наводите некадашњу сурадњу са гђом Љ. Ш. уједно и потомке сликара Драгомира Глишића, те сам слободна упитати дали се може некако доћи до њихова контакт телефона и особе, уједно и емаил адресе јер би их упознала о постојању слике која је 1942. године била дар хрватском књижевнику Звонимиру Кулунџићу, у привитку фотографија посвете.
Још једном велика ХВАЛА на анализи сликана мотива, и остајем Вам на располагању за додатне упите и будућу сурадњу.
Са захвалношћу и дужним поштовањем,
Унив.Дипл.Рест. слика Нарциса Душевић, Мастер Ресторер
специјалист за рестаурирање дјела Старих мајстора и
Представник твртке ФСТ1875 за Југоисточну Еуропу

(www.stuflesser.com )

*

..

Господин  Паун Ес Дурлић, етнолог

Поштовани господине Дурлић,

изузетна ми је част вас поздравити и  замолити за разумијевање слања ове електронске поште.

Укратко образложење: радим на каталогизацији Об. Збирке и за неколико дјела сликара из Србије међу којима је и слика Драгомира Глишића. Прије два дана запримила сам одговор кустосице гђе. Мијајловић из Музеја града Београда у којему ми је помогла ишчитати и превести са ћирилице на латиницу текст који се налази на полеђини слике и тако смо након више десетљећа сазнали гдје се налази сликани мотив, иначе сада знамо да иза слике пише сљедеће:

Мотив Збијега “ Из Звижда код Пожаревачког села Мишкановац“ које је насликао сликар Драгомир Глишић (у привитку видјети фотографије). Очито је да је сликани мотив био насликан за вријеме збијега у 1. свј. рату (или касније на основу скице).

Иначе ова слика је откупљена из оставштине књижевника Зв. Кулунџића у Загребу. Иза слике налази се ручно исписане посвета умјетника са годином даривања.

Жељела сам да пронађем више података о селу/рајон Звижд и село Мишкановац и одмах сам пронашла вашу страницу под насловом www.паундурлиц.цом , форум.власи.србије којој као етнолог истражујете Порекло Влаха источне Србије- Алмажани у Звижду-пример Пасујона из Дубоке.

Молим Вас да ми опростите на одузимању Вашег драгоцјеног времена, и ако ми можете помоћи и прецизније казати гдје се налази сликани мотив (дали у мјесту Звижд или Мишкановац и дали и данас постоје насликане куће, и на крају дали се некоме у селу или регионалном музеју може обратити да се добије фотографија сликана мотива, гдје и коме, уједно можемо послати и све податке о дјелу.

У очекивању повратних информација, примите моје најсрдачније поздраве.

С поштовањем,

Унив.Дипл.-Рест. Нарциса Душевић из Ријеке.

*

Веома поштовани госп. Дурлић,

неизмјерно сам вам захвална на одговору и радује ме могућност да се добију прецизнији подаци о сликаном мотиву као и указана могућност да се у догледно вријеме с ваше стране могуће препозна сликани мотив на локалитету и да се касније успореди да ли је исто као некад.

У привитку Вама и колеги професору шаљем фотографију исписа оловком на полеђини оквира које је написао сликар Глишић те се надам да ће те Ви донијети исправну одлуку о којем се селу ради, такођер шаљем и све податке о дјелу, од димензија до године настанка и године када је поклоњено хрв. књижевнику Зв. Кулунџићу те прилажем фотографију на којој је посвета исписана на полеђини платна слике.

У очекивању одговора већ како будете стигли, примите лијепе поздраве из Ријеке.

С поштовањем,

Нарциса.

*

Поштовани господине Лукићу!

Прослеђујем Вам овај имејл који сам управо добио од колега из Хрватске.

Мислим да ће Вас садржај заинтересовати.

Ваш имејл сам нашао претражујући мрежу са кључном речи „Мишљеновац“.

Молим Вас да нам помогнете да дознамо који је део Мишљеновца био мотив за ову сјајну слику, као и да проверимо да ли је можда којом срећом нешто од тога сачувано!

А могуће је и то да помогнете да се сазна нешто више о њеном аутору и околности како се он и када задесио у селу.

Ако сте се удаљили од села, био бих Вам веома захвалан да ме упутите на неког мештанина са којим бих могао да се повежем, јер намеравам лично да одем тамо на терен поводом ове слике.

Унапред се захваљујем!

Срдачан поздрав,

Паун Ес Дурлић, дипл. етнолог.

Кустос и директор Музеја у Мајданпеку у пензији.

____________________   Напомена Уредника:

Све је, кажу, добро, што се добро сврши. Сад барем знамо у ком је селу и приближно када настала слика пок. Драгомира Глишића. Који је то тачно део Мишљеновца, опет се може, донекле приближно утврдити, узимајући у обзир један детаљ: слику бунара у позадини слике „Сеоска улица у Мишљеновцу“. Постојала су и још увек постоје само три бунара у Мишљеновцу највише налик ономе на слици, и они се налазе дуж оне улице са које се улази са источне стране села у Мишљеновац; реч је о улици крај порте сеоске која иде на југ села, према гробљу Доње Мале (у Поточићу). Међутим, већина тих зграда, које су постојале у време када је Глишић боравио у Мишљеновцу срушене су  шесдесетих, седамдесетих, као и ограде… Међутим, могуће је да ће старина Мих. С Лукић (1925. године рођен, један од најстаријих житеља) моћи да препозна јер има добро памћење, право место где је Глишићева слика настала. Чекамо да се врати из болнице, да поразговарамо…

Ево неколико фотографија снимљених у истој мишљеновачкој улици данас, тј. последњих неколико година.

источни улаз у Мишљеновац, улица крај месне цркве (снимак Иван Лукић)

..

улаз у Мишљеновачку порту, (снимак из 2010, Иван Лукић)

..

Мишљеновачка црква (снимак из 2010, Иван Лукић – Фотодокументација „Заветина“)

…

Сокак Вујчића- Стевића (Банкера) (2010)

Сеоска раскрсница, Кућа Шк.; са бунаром у дну (2010, снимљено из правца Бошњака)

Улица што из центра села води према раскрсници Шк. Крај напуштене куће Милета Савића (2010)

Наравно, да се много тога изменило у односу на тридесете и четрдесете године 20. века у Мишљеновцу.

Више о селу може се сазнати из монографије о Мишљеновцу Мих. С. Лукића, која је, колико знам, распродата пре неколико година.

Више о Драгомиру Глишићу погледати на следећим локацијама:

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/dragomirglisicvalevo1mart1872%E2%80%93beograd17jun1957

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/kakojeslikardglisicdospeouselomislenovac

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/dragomirglisic1872-1957predragdragojevic