Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe

MUDROST U PORAZU – PORAZI upućuju ka mudrosti, a za nju se traži i fizička snaga, koju mi, danas, nemamo. U Vukovom „Rječniku“, i u oba prevoda Svetog pisma, uman čovek je zapisan kao „mudrac“; reč se dovodi u vezu sa pridevom „mudat“.
Za sve što je bitno treba imati muda: za nebesko opredeljenje, kao i za povećanje nataliteta. Za ovo drugo pogotovo – zapisao je Danojlić.

KNJIŽEVNOST I ŽIVOT – KAD bi knjige bile dovoljne za mudro postupanje i ispravno držanje mi, koji okapavamo nad njima, ne bismo pravili tolike gluposti, činili nepromišljene poteze, ulazili u nemoguće ljubavne odnose, dopuštali politici da nas vuče za nos. Književnost, svakako, razvija moralnu osetljivost, pročišćava osećajnost, ali njeni saveti, u praktičnom životu, ostaju nedelatni pred stihijom prirodnih izazova. U najboljem slučaju, knjige nas podržavaju na putu kojim smo, po sili vlastitog sazrevanja, već pošli – smatra pisac.

* Knjiga“Pisma bez adrese“ocenjena je kao pesnički otpor nadmoćnoj sili. Može li reč pisca da ima težinu i vidljivi uticaj u javnosti?

– Važno je da neke stvari budu rečene i valjano uobličene, da se, bar negde, pojave, pa će se, samim tim, proširiti prostor slobode i srećnog razumevanja životnih tokova. Pisac je jedna malo svetlija tačka kolektivne svesti, on uvek radi za druge, to jest, i za druge. Znam da je odjek onoga što ostvarimo slabašan, neznatan; ali dokle god se oglašavamo, može se reći da vršimo svoju dužnost. Moja poslednja knjiga nosi naslov „Pisma bez adrese“. Uputio sam je svima, i nikome posebno. Sve što sam mogao da učinim, učinio sam time što sam je napisao. Čujem da nailazi na izvestan odjek. Pa lepo. Da je drukčije, ne bih se ljutio. Život svake knjige je velika tajna. Naša čitalačka publika je osiromašila, ljudi se bore za golo preživljavanje. Kako oni, tako i lepa književnost: i ona se bori da preživi.

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe | Kultura | Novosti.rs.

ЛИЦЕ „Moare parasite“ (и наличје)

Лице Мoare parasite је –  најсажетије  речено – светло. Зрачи ореолом апсолутног писца. То ће бивати јасније из године у годину. Мирослав Лукић није песник епохе Хокус – покуса, већ песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава. Лукић је – песник светлости. Песник који је у осами живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце. (………..)
Шта је, у ствари, Мoarа parasitа?
MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА. „Врло бих радо овај рукопис – пише песник – посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасја мрак ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ.”
Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха,  писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело.
            Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница,   до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче. Овај рукопис је, дакле, настајао у „посебним“ условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној – CADISU…
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму…
Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294)

Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић…

Да се позабавимо укратко „Лицем“  MOARЕ PARASITЕ.  Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „ Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

М. В.

У ВРТЛОЗИМА И ВИРОВИМА АПОКАЛИПСЕ (ОБЈАВЕ) ЛУКИЋЕВЕ / Миодраг Мркић

…
На први поглед (без читања поеме,визуелни
утисак), види се да је присутан један поемички
узвитлани ритам, дах. Извесна вертикална каскада
немирног процеса хуја и буке немирне, да кажемо
дивље реке. Нека буде баш реке Ибра. Наравно, то
је тако ако знамо да је лирска песма, па и поема, и
визуелни, графемски, графијски феномен. Поема је,
углавном, у слободном стиху (белом стиху), наравно,
далеком од скулптуралног стиха класицизма и
везаног стиха. Међутим, има деоница које су и у
везаном стиху. Значи „слободни израз песничког
језика“, али, на пример мотив ТИШИНЕ (који је
скоро синоним за небиће, празнину) или мотив Ибар
реке су, у везаном стиху. Има још строфа
које су нека врста везаног стиха – дистих, терцине
итд.Симултаност израза. (…)
Од свих бројева у ритмичкој глобалној
структури доминира број три; нарочито око
ТИШИНЕ и Ибар воде. Присутан је и у понекој
терцини. Извесној глобалној ритмичности доприносе
и песме без наслова – астероними и, наравно,
извесна, астрофичност. И једно и друго, по природи
ствари, је у функцији израза садржине, као и хетерометрич
не строфе (различитог броја слогова). По
форми, техници, можемо говорити о поеми
Лукићевој као о нечему што је контаминирано – спојено.
Као о извесном колажу, монтажи, и то у метрици
и разноврсности стиха и строфе пре свега.
Наравно, то је условљено садржином – универзалношћ
у и шаренилом греха и казне. Условљено је
чврстином и дубином мотивацијског система.
Ентропија, редунданца, неодређеност, непредвидљивост… (…)
Фатални ортодоксни Ускрс 1999.Не, није
само у питању бланц верс – слободан стих, без риме.
Поема је заиста богата; разноврсна
јуришна каскада и слободног стиха, и римоване
прозе, и везаног.
Морамо скренути пажњу и на извесан
ромор, риму у фонемској структури. У смислу асонанце
и алитерације. Ту је упадљива строфа,
функционално дата песма Ибар водо.
Што се тиче језика, можемо рећи да
користи различите жаргоне, типове језика. Да не
упадамо у шира стилистичка обајшњавања. Симбол
је упадљив као израз, али није насилно форсиран.
Директан и индиректан говор, описи, итд, итд. (…)
Мислим да је у овом огледу – књизи о
Лукићевој поеми Фатални ортодоксни Ускрс
1999. било нужно, бар нешто посебно, издвојено
рећи о изразу, стилу у ужем смислу речи, техници.
Рећи о овој плаховитој вртложној реци-поеми-Ибар
води. Рећи о њеном увиру, крају, али не крају крајева…
Овој објави, откровењу … О њеном току и
ваљању греха, кривице и казне.
Пошли смо, као што рекосмо, од форме и
идемо на садржину – у вирове и вртлоге објаве –
апокалипсе модерне и наше, али и светске…
Наслов апокалипсе Мирослава Лукића
Фатални ортодоксни Ускрс 1999. је добар. Можда
је најбоље одмах рећи да мислимо да овакви чврсти
термини као што је Фатални ортодоксни Ускрс
1999. године као и много рабљени појам фатално
можда и нису баш за једну овакву поетску материју
сочну од метафизичке реалности? (…)
Наравно, 1999. година је за Балкан и за
Србију трауматична година о којој се много може
говорити. Можда ће без фусноте, рецимо 3004.
године, ова година више имати симболичко значење:
и са бројем један, и са бројем три, и са бројем
девет?…
Поема Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године почиње извесном дидаскалијом, ремарком.
„Отварање…“ Можда и та ремарка бар формално
упућује на драмско, на сукоб, наравно на сукоб
дубоког нивоа и смисла, будући да се ради о
„печатима“ који су већ читаоцу познати из
Откровења (Откривања), објаве Апокалипсе
Јованове из задње, последње књиге Новог завета.
Песник Лукић „отвара“ од другог до шестог печата.
У ремарки наравно пада у очи и синтагма, део наслова
„фантастична историја“. Као да је Лукић хтео
да ублажи претенциозност откровења, објаве, па
каже само „фантастична историја“.
Иако је полазиште поеме-песме из стварног
живота, иако је прототип за Откривање,
Апокалипсу Лукићеву стварни догађај у Југославији
1999. године. Песник има библијско-митски стил.
Стил, или стил и ритам – дах средњевековног
песништва.
Дођи и види.
Коња белог.
Коњаник је апокалипсе: смрти, убијања:
Коња белог,
И онога што јаше на њему
Изнад облака:
Он се зове смрт.
Савременици препознају, бар из Србије и
Црне Горе (а и из неких других земаља) у овом
јахању изнад облака томахавке, секире. Ту је и
пакао који иде за коњаником. Ове слике коњаника
апокалипсе ономе ко није из Србије и Црне Горе
могу изгледати само као оригиналне, убедљиве
поетске слике. А оне то и јесу, али је прототип
за њих сурова стварност рата. Не би нас далеко
одвело упоређивање, паралела „отварања печата“ у
Јовановом откровењу и овом откровењу Мирослава
Лукића у шест откривања. Песник нас у поеми позива
„да дођемо и видимо“. Да кажемо тако – познате
детаље катаклизме и обичне детаље. Лукић их рањава
својом лепотом речи. Ту су: „црно сунце“, „крвав
месец“, „звезде… шире ужас и пепео“.
На плану идеја дела значајни су стихови
који су курзивом штампани:
Дођи и види
Велики дан и страшну ноћ гнева,
Ко може остати?
Пазите: „Велики дан“. Вероватно указује
на хришћански однос према апокалиптичним
догађајима. „Страшна ноћ гнева“ – сигурно се
односи на гнев Бога који се остварује нечијим
извођењем. Неко ко је задужен да оствари гнев, онај
ко „јаше на коњу изнад облака“.
Ужаси гнева – пепео, снег, рушевине, као
мора. Песник иде и:
Песме које сам написао пре две године.
Мртве су.
„Мртве песме?!“ Да ли и за њих важи
„друга смрт“, „васкрсење?!“ Два суда да ли и за
песму важе? „Судњи дан“ и песник иде:
Тонем у пепео.
Нестајем.
Завијају сирене.
Вичу да се склоним.
Песник наставља даље, ход по призорима и
у живим призорима апокалипсе: (Четвртак, 25. –
недеља, 28. март 1999. године, Београд, Мишљеновац)
Дакле, ова поема-песма има и вид дневника
у животу апокалипсе. Наравно, мени су ове теме и
идеје блиске јер сам и сâм доживео овај прототип
апокалипсе 1999. године. И сâм сам написао прозни
рад о бомбардовању Југославије 1999. године под
називом Поноћни самопротестник. Песник
Лукић иде кроз апокалиптичне догађаје, али иде и
кроз своје песме:
Читам стихове које сам некада написао.
И које не уништих.
Значи иде кроз дух своје специфичне поетике,
поезије у свету апокалипсе, смрти, психологије
стварања у условима смрти, пораза: тињају тешке
речи, и труле као лишће.
Овај стих доживљавамо као веома упадљиву
слику категорије теоријског тропа – претварања речи
у смислу, у значењу, оно што волим да назовем
„црном рупом“. Х (икс) значења. Шире социјално
значење имају стихови:
Седео сам, колико јуче, на степенишпту.
И слушао монолог пропадања.
– из библиотеке.
————————————————–
Из онога што смо некада тако звали.
Наравно, присутан је и познати мотив
„кратког памћења“ (синтагма Жан Касуа). Народи
имају кратко памћење јер су и као појединци „бедно
привезани за животе своје“ (Јесењин). Народна
бибилиотека… Косанчићев Венац… Да ли тај гнев
о коме пева и Лукић и писац Откровења укључује
и казну за „кратко памћење“? По овој поеми је
тако и оправдано је што је предвиђена божанска
санкција и за то. И историја филозофије, и дух кича,
и грађански и малограђански, и скоројевићки, и
снобовски… и системи… – све то учествује, све је за
санкцију. (….)
Песник меша намерно, да кажемо природно,
у духу мотивацијског система, нивое, врсте израза: и
дискурзивни, и симболичко-метафорички, и научни,
и колоквијално-тривијални. Можда је баш био моменат
да то овде кажемо, на овим примерима. Све је
то, изгледа, у једном сплету љутње, гнева песника на
„врапца“. Продуктивног гнева који рађа боје
сатиричности. Поновимо – ова апокалипса Лукићева
је и својеврсна сатиричност на нивоу тубитка, самобитка
па и Не(битка). Упркос томе што је први
видљиви ниво тубитак – МИ… 1999. итд.
Колико је Апсолут подвргнут сатири? И
извршилац гнева Апсолута? Можда ја који ових
дана бројим умрле као тобожња изненађења, нисам
прави тумач. Ја живим у самоћи, која је обузета
собом и у мртвој лепоти. У сенци галаме крваво
прљаво себичних живих и мртвих. Овде, у овој
поеми Лукићевој, ја мислим да Тишина скоро добија
значење синонима Не(бића), Апсолута,
Празнине, Есенције, итд. Тишина као нешто супротно
празвуку ОМ-у. Као да долази она:
Тишина
Тишина
Тишина
Зачињена перјем и крвљу једног врапца.
Значи: у арматури Тишине и Белине – трансцеденталног
савршенства је злочин. Само злочини,
перје и крв једног врапца… Позната мисао: „Смисао
пада врапца“.
Нова целина поеме. Нови астероним.
Песник наставља са симболичким сликањем
апокалиптичких збивања 1999. године. (…)
– Одломак из једног дужег огледа, тумачења Лукићеве поеме „Фатални ортодоксни Ускрс 1999.  Миодрага Мркића

Poetička ekcplicitnost … o knjizi „Kukavičluk“ A. Lukića / Šajtinac

ANTI METODOLOŠKI GRAFIT O KNJIZI ALEKSANDRA LUKIĆA  KUKAVIĆLUK

Poetička eksplicitnost,izgovaranje i ozvučavanje „sadržajne mučnine”. Verizam kao tvrdnja i kvalifikacija koja odzvanja,odjekuje čak  i kad je Znak ili grč,metaforično oteto od usporavajuće retorike.Poezija neukroćene preosetljivosti ali i  žestokih čulnih uzoraka.Dokaz da poezija nije lirski aforizam ali  ni  klozetski grafit,tripovanje i repovanje ali ni trbuzboračka i mumlajuća samodovoljnost.

Dokaz da je poezija   IZNAD. Bez obzira kako to ko shvatao ili ne.

Poezija koja se ne nadvikuje s galamom prostora i vremena,ne pristaje na jednoznačost vanestetskog angažmana.One ne podilazi autentičnosti,svoj subjektivni dignitet ne postiže jednoznačnom aktuelnošću,ne cilja u lice da bi pogodila  jabuku na glavi i slučajnost mitologizirala kao božansku tačnost.,Ili tako to,slično ili ne.

Ovo nije ni pokušaj kritičke analize,ovo je dokaz da sve začinje i izaziva u strukturi teksta.

Poezija koja dokazuje da tema nije konačnost , ni nalog , ni razlog ona je beskrajna unutrašnja grimasa kojoj će lice i govor pronaći mudar i predan čitalac.

 

Radivoj Šajtinac