Čudnovata i, dan-danas zagonetna bugarska proročica Vanga prorekla je pred samu smrt 1996. da će kraj Sveta – „za nekoliko godina” započeti u Siriji! Naravno, ostalo je nejasno šta je ona podrazumevala pod „krajem sveta”. Rekla je, u nepoznatom i tek ovih dana objavljenom proročanstvu, da će 2012. godina biti godina globalnih promena na Planeti, a da će na kraju toga biti – Sirija. Drugim rečima, rekla je, kineska horoskopska godina Zmaja 2012, biće početak kraja Planete…Ali kakvog početka?
Ona je te, sada već daleke 1996, prorekla da će „Sirija biti u centru događaja koji će čovečanstvu doneti svetsku krizu neviđenih razmera i globalne promene”. Vanga je tada rekla da će „vlast Sirije pasti”, a dalje…?
Vanga je, uprkos na prvi pogled apokaliptičnim predskazanjima naše budućnosti, ostavila i tračak „svetlosti”:
– Ipak, doći će vreme spokojstva u drevnim učenjima. Pitaju me da li će to vreme uskoro doći? Još ne. Ali, Sirija će se stropoštati pred nogama pobednika, ali pobednik, pokazaće se, neće biti onaj za koga svi misle da će biti, rekla je kratko pre smrti avgusta 1996.
POSLEDNJI DAN ILI…Vanga je „kraj Sveta” predvidela, za utehu, ipak, kao – početak novog: -Doći će dan kada će laž isčeznuti sa lica Zemlje. Neće biti nasilja i krađa. Prestaće ratovi, a oni koji ostanu u životu shvatiće njegovu vrednost i čuvaće ga kao „zenicu oka”. Zemlja će ući u novo razdoblje koje ja zovem – vreme dobročinitelja. To vreme ne zavisi od nas – ono će nastupiti hteli mi to ili ne. Novo vreme će zahtevati potpuno drugačija mišljenja i shvatanja, saznanja, potpuno drugačije, kvalitetno, ljude koji neće narušavati harmoniju Kosmosa…, rekla jer pred smrt Vanga.
Ona je tokom tog svog predskazanja, kažu, predvidela nelepu sudbinu Evrope:
„Evropa nikako ne može da se podmladi!” Drugim rečima, predvidela je ni malo ružičastu budućnost EU, drugim rečima- propast.
Istom prilikom, tokom jednog od poslednjih obraćanja svojim bližnjim, Vanga je progovorila u nastavku i o proročanstvima o budućnosti Sveta, pre svega gledano kroz sudbinu i ponašanje SAD, pa i njenog budućeg predsednika. Njena proročanstva su izrečena upravo u vreme kada je u političkom usponu bio sadašnji predsednik SAD – Barak Obama, koga je ona očigledno „videla” kao budućeg šefa države! Kratko je rekla:
-Amerika će izabrati predsednika, ali će ubrzo shvatiti da je strah gori od ljubavi, kratko i, ipak nedovoljno jasno, je rekla Vanga.
A Obama je počeo prvi mandat kao predsednik tek 2009.
Vanga je tom prilikom, u isprekidanim rečenicama o predviđanjima sudbine Sveta, rekla ponešto i o Rusiji koju je oduvek smatrala, najjednostavnije rečeno, „vodećom snagom Planete”…
„Sve će se istopiti kao led, jedina će nedirnuta ostati slava Rusije. Ona će ponovo postati velika imperija, pre svega imperija duha. Rusija će se izdići kao oreol nad Zemljom”.
Vanga je u tom, jednom od poslednjih trenutaka na ovom svetu, rekla i da će „uskoro u dušama ljudi nastupiti promene i da će Čovečanstvo tada ući u novu eru”…Upravo taj „prelaz”, rekla je, označiće i početak – kraja sveta.
Vanga je, ipak, ostavila i „otškrinut prozor” Čovečanstvu za njegov opstanak…
DREVNI PRAVOSLAVNI PROROCI I VANGA
Neverovatno je da se proročanstva Vange, posebno o Siriji i Rusiji naših dana, podudaraju sa proročanstvima ruskih „svetih otaca” još iz srednjeg veka! Tako je Teofan Poltavski, ostalo je zapisano, rekao još u 14. veku da će se dogoditi (ne govoreći, naravcno, kada) „što niko ne očekuje: Rusija će vaskrsnuti iz mrtvih i sav Svet će biti zadivljen”. Teofan dodaje: „pravoslavlje u Rusiji će se ponovo roditi i biti slavljeno”. Međutim, kaže on, pravoslavlja kao što je nekada bilo neće više biti – sam Bog će postaviti na presto moćnog Cara…!
A jedan od najpoštovanijih ruskih svetitelja svih vremena, Serafim Sarovski nam je, pored mnoštva proročanstava, poslao poruku koja može da se protumači kao direktno predviđanje budućih događaja oko današnje Sirije. Njegove reči da će „Gospod Bog doneti spas ne samo Rusiji, već i Svetu u vremenu antihrista , stručnjaci upoređuju i gotovo izjednačavaju sa Vanginim proročanstvom da će „zavladati učenje Belog bratstva” ili, u nekim drugim proročanstvima, „Ognjene Biblije”. Odnosno njenim rečima o ovim našim danima i krize oko Sirije.
Mnogi stručnjaci smatraju da su „poruke” ruskih srednjovekovnih svetitelja i Vange veoma „kompatibilni” – vode ka samim izvorima naših saznanja i potvrđuju mitove o Arijevcima!
O slavnim ličnostima iz svetske istorije zna se veoma puno, ali ono što niko, barem zasada, ne zna, to je gde im leže zemni ostaci, iako su, sigurno, imali spektakularne sahrane, poput Aleksandra Makedonskog, Džingis-kana, kraljice Nefertiti, imperatora Inka Atahualpe…
O egipatskoj kraljici Nefertiti, čiju besmrtnu lepotu dočarava bista koja je pre jednog veka postala ponos berlinskog Novog muzeja, zna se izuzetno puno, jer je bila glavna supruga faraona Akhenatena iz 18. dinastije, a živela je između 1377. i 1330. godine pre nove ere.
Prelepa bista, rađena u realističnom stilu, tokom perioda kada je sedište faraona bilo u Amarni, verovatno je delo vajara Tutmose, u čijem je ateljeu nađena, ali njen grob još niko nije pouzdano našao. Lokalno stanovništvo, koje je naselilo kraj oko nekadašnje prestonice jedinog faraona koji je odlučio da se odrekne starih bogova i prizna samo jednoga – Atona, našlo je 1880-ih veliki višespratni grob uklesan u kamenu liticu. To je bio jedan od velikog broja grobova pronađenih u okolini Amarne, ali se izdvajao impresivnom veličinom. Označen kao „Amarna 26“ nije mogao da pruži arheolozima mnogo podataka o vlasniku, jer je bio potpuno opljačkan i teško oštećen.
Zahvaljujući bednim ostacima zidne dekoracije, i ponekom artefaktu koji je promakao pljačkašima grobova, savremeni arheolozi su zauzeli stav da se radi o kraljevskom grobu u koji je bio položen faraon Akhenaten sa jednom od ćerki Mekataten.
U okviru ove, nesumnjivo, vladarske grobnice, postoji nedovršena prostorija, ali nema podataka kome je bila namenjena. Da li je tu trebalo da počiva Nefertiti?
Kako prenosi julsko-avgustovski broj američkog specijalizovanog časopisa „Arheologija“, egiptolog Mark Gejboldi sa Univerziteta Pol Valeri, koji se posvetio traganju za Nefertitinim grobom, misli da je to mesto bilo njoj namenjeno.
– Verujem da je Nefertiti umrla nekoliko meseci pre muža i da je bila negde privremeno sklonjena, dok se ne završi njena soba u Carskom grobu – tvrdi Gejnoldi.
To nije urađeno jer je u međuvremenu preminuo i sam Akhenaten.
Hiljadu godina deli Nefertiti od Aleksandra Velikog, koji je vladao od 336. do 323. pre nove ere, ali sudbina njegovih posmrtnih ostataka je još više obavijena misterijom.
Gde leži najveći vojskovođa Staroga sveta, već stolećima intrigira mnoge i idealna je građa za najneverovatnije izmišljotine, a u novije vreme često zloupotrebljavana književna tema.
Kada je Sveti Jovan Hrizostom posetio Aleksandriju 400. godine, zatražio je da mu se pokaže gde je sahranjen osnivač grada, i bio je šokiran kada mu je rečeno da to niko ne zna.
Isto pitanje se postavlja i 1613. godina kasnije, iako se zna da li je Aleksandar preminuo 323. godine u prestonici Mesopotamije, Vavilonu, od otrova, malarije, tifusa, groznice ili jednostavno od žalosti za najboljim prijateljem i ljubavnikom Hefestusom.
Zna se da su naredne dve godine njegovi mumificirani ostaci čuvani u sarkofagu od zlata, dok su se vodile borbe njegovih generala oko nasledstva carstva. Konačno je doneta odluka da će biti sahranjen u Grčkoj u Egeu, prvoj prestonici makedonskih kraljeva.
Međutim, ako je verovati onovremenim izvorima došlo je do otmice tokom transporta u blizini današnjeg Damaska i njegov leš je prenet u Egipat, a zatim je iz Memfisa dospeo u Aleksandriju. Tamo su mu podignute dve grobnice na različitim lokacijama i prema antičkim piscima (Strabo, Plutarh i Pauzanije) telo se nalazilo u mauzoleju koji je nazvan „Soma“ što na grčkom znači „telo“.
„Soma“ je u više navrata pljačkana, i tako je zlatni sarkofag pretopljen, a mumija je stavljena u sarkofag od stakla i kristala. Mauzolej je bio tako raskošno opremljen da se i Kleopatra poslužila njegovim blagom da bi opremila armiju u borbi protiv Oktavijana.
Zabeleženo je da je nekoliko imperatora obišlo mauzolej Aleksandra Makedonskog, ali su onda usledile pobune, zemljotresi, čak i jedan cunami, tako da se od 360. godine gubi svaki pomen o mauzoleju i zato je 400. godine Jovan Hrizostom dobio odgovor da više niko ne zna gde se nalazi telo Alekandra Makedonskog. Slede vekovi potrage barem za mumijom, ali niko nije ništa otkrio niti ima tragova koji bi ukazali u kom pravcu bi trebalo nastaviti traganje.
Još jedan milenijum je prošao od smrti Aleksandra Makedonskog do smrti Džingis-kana (vladao je od 1206. do 1227) koji je sa svojim mongolskim ratnicima na brzim konjima osvojio najveće prostranstvo kojim je ikada u istoriji vladao jedan čovek, od Kine do Kaspijskog mora. Mongoli ga i danas smatraju za najvećeg vladara svih vremena, ali niko ne zna mesto gde je sahranjen. Kineski i persijski izvori tvrde da je poginuo tako što je pao sa konja u lovu tokom jednog od ratnih pohoda na tlu Kine.
Sinovi su ga, tvrde isti izvori, preneli u zavičaj i sahranili u jednom duboko iskopanom grobu kako to nalaže njihova tradicija, a zatim je 10.000 konjanika ugazilo to mesto da se zauvek izbriše svaki trag.
Od 2009. tim stručnjaka u kome su članovi Mongolske akademije nauka, Univerziteta Kalifornije u San Dijegu i Nacionalne geografije, opremljeni najsavremenijom tehnologijom, traga za Džingisovim grobom uglavnom u okolini njegovog rodnog mesta ali još uvek nema rezultata.
VEČNA TAJNA
DIREKTOR lokaliteta Amarna Bari Kemp, sa Univertiteta Kembridž, ima sasvim različito mišljenje o mestu gde počiva Nefertiti. On kaže da ona nije sahranjena kraj Amarne jer, zasada, nema nikakvih materijalnih indikacija da je negde u tom kraju bila sahranjena.
– Ona je mogla biti sahranjena u nekropoli kraj stare prestonice Tebe, ili potpuno devastiranoj nekropoli Gurob, a postoji mogućnost da je preneta u rodni grad Akhmim i sahranjena na groblju svojih predaka – pretpostavlja Kemp, koji sumnja da će njen grob ikada biti otkriven…..
Када је НАТО пакт у Бриселу 24. марта 1999. донео одлуку да изврши агресију на Србију, готово сам сигуран да нико од натовских заговорника овог напада није могао до краја да сагледа све последице агресије, као ни да предвиди шта ће све догађати после те агресије.
Понајмање је могао било ко из НАТО-а да помисли да ће се пуних четрнаест година касније, поново у Бриселу, водити преговори о Косову и Метохији. Али баш тај лук од одлуке у Бриселу, престоници НАТО-а, да се изврши агресија на Србију, до ових садашњих преговора у Бриселу, престоници Европске уније, сведочи, заправо потврђује да је западни, евроатлантски пројекат стварања независности Косова започео са војним нападом НАТО-а на Србију.
Другим речима, у самим темељима покушаја отимања Косова од Србије, леже бомбе НАТО пакта. Не може се уопште замислити да би албански сепаратисти могли да једнострано и противправно прогласе независност да им то није омогућило присуство НАТО војске у Покрајини. Заузврат, у косовском Уставу, односно у Ахтисаријевом плану из кога је произашао косовски Устав, записано је да је НАТО врховни и коначни орган власти на Косову. О каквој је независности реч најбоље говори овај уставни положај НАТО пакта као врховне косовске власти. Нема бољег доказа да је Косово марионетска творевина која је настала као резултат извршене агресије на Србију.
Зато када погледамо данашње преговоре који се воде у Бриселу, јасно је да главни преговарач испред албанске стране заправо заступник врховне натовске власти на Косову. Шта онда Србија може да очекује од ових преговора? Шта Европска унија може да стави на преговарачки сто пред Србију? Па свима мора бити јасно да је то независно Косово. Као што је једини циљ војне агресије на Србију било независно Косово, тако је и у данашњим преговорима једини циљ Запада да се дочепа и легализује независност Косова.
Нема никакве сумње да постоји суштинска разлика између насилног отимања Косова и прихватања Србије да буде увучена и постане саучесник стварања независности Косова. Јер тек када Србија пристане да буде саучесник, онда то више није отимачина и није лажна држава, него постаје легитимна и нормална држава. Тек са пристанком Србије Косово се доиста уписује у ред држава
За западне силе пристанак Србије да буде саучесник у свему овоме важан је из још једног разлога. Тиме ни дивљачки напад на Србију 1999. године више није нелегитиман акт агресије, већ бива аболиран од саме Србије и накнадно добија своју легитимност….
Pismo Pjera Binela koji je bio osuđen što je Srbima odavao planove NATO bombardovanja. Zbog podrške Srbima ostao i bez priznanja Legije časti. Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost
BOMBARDUJUĆI Beograd, kao što su to činili nacisti za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su sebe ocrnili za večnost. Tim rečima, između ostalih, bivši major Pjer Anri Binel, kog su francuske vlasti osudile zbog špijunaže u korist naše zemlje, uputio je, preko svoje prijateljice iz Pariza Mile Alečković, pismo podrške građanima Srbije, na četrnaestu godišnjicu NATO bombardovanja.
– Pre četrnaest godina, počela je NATO agresija protiv ponosnog i slobodnog srpskog naroda, drama koja se dogodila uz saučešće dela javnog mnjenja koje su zloupotrebili NATO i njegovi sateliti. Upravo zato sam odlučio da osujetim takvu nesreću. Bio sam primoran da iza rešetaka francuskog zatvora pratim dalji tog događaja koji će njegove učesnike i krivce zadugo istorijski obeležiti – istakao je u svom pismu Binel.
Bivši francuski oficir osuđen je zbog otkrivanja potencijalnih ciljeva neposredno pred bombardovanje NATO. U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ na desetogodišnjicu bombardovanja Binel je objasnio da je na komadu hartije napisao određeni deo elemenata koji su se nalazili u radnom dokumentu s tabelama, tipovima i brojem važnih vojnih ciljeva koji bi mogli da budu bombardovni.
To je, kao šef kabinteta francuskog predstavnika pri NATO u Briselu, predao srpskoj vezi, generalu Jovanu Milanoviću. Vojni sud u Parizu ga je zbog toga osudio u decembru 2001. na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Za „Novosti“ je tada rekao da se ne kaje i da bi i sada učinio isto, kada bi se našao u sličnoj situaciji.
U pismu podrške upućenom ovih dana, Pjer Anri Binel ističe da se, priznavnjem nezavisnog Kosova i Metohije od strane vašingtonskih satelita, drama danas nastavlja, podsetivši na to da je i Francuskoj svojevremeno bio oduzet Alzas, pa da ga je vratila.
– Narodi koji nemaju prošlost, nemaju ni budućnost. A oni koji sačuvaju svest o tome ko su i šta su, svest o onima koji su ih stvorili, ako od modernizma uzmu ono što je dobro, mogu da nastave put dalje – poručio je Binel, koji je, zbog svoje podrške Srbima, ostao i bez priznanja Legije časti…..
U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.
Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?
Čujem da se čak i u Srbiji ime Zorana Đinđića, kako prolaze godine, spominje sve više namenski, uz godišnjicu, pa da se i tamo kao i ovde najčešće stane na sigurno tlo: o pokojnicima sve najbolje! I brzo ih se zaboravi. Osim kada se ljudi lupe u glavu teatarskom predstavom kao što je Frljićeva, kada se izazovu emocije, stid, gnušanje ili gnev, a najviše strah od suočavanja s prošlošću i odgovornošću.
U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.
Isto kao i u Srbiji, i ovde se na njega gleda kao na kontroverznu ličnost: uz mnogo hvale idu i brojne kritike. Mali broj je zasnovan na činjenicama i/ili poznavanju lika i dela Zorana Đinđića. To je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je tokom tih kritičnih godina, kada je Đinđić od mladog briljantnog filozofa prerastao u disidenta i vođu otpora Miloševićevom režimu, pa i u vreme njegovog kratkog premijerskog mandata, Makedonija bila zaokupljena sama sobom, a ne regionom.
Povodom obeležavanja 10 godina od ubistva dr Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Gradski odbor Demokratske stranke u Kragujevcu, kao i centrala Demokratske stranke, organizuje aktivnosti koje su posvećene ideji, viziji i delu Zorana Đinđića.
– Cilj svih aktivnosti koje organizujemo je da podsetimo javnost na značaj i važnost ideja i vrednosti koje je Zoran Đinđić promovisao, na ono što je govorio i radio, na njegovu borbu za demokratsku i evropsku Srbiju. Program pod nazivom „Srbija ne sme da stane“, koji GrO Demokratske stranke organizuje uz podršku Fondacije dr ZoranĐinđić, namenjen je članovima, aktivistima i simpatizerima Demokratske stranke, ali i svim poštovaocima ideje i dela dr Zorana Đinđića – kaže se u saopštenju GrO DS.
Ovom prilikom biće organizovano veče posvećeno dr Zoranu Đinđiću, u sali Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, 9. marta, 2013. godine, sa početkom u 18 sati, a pozvani su svi građani Kragujevca.
Takođe, 12. marta, od 8 sati biće organizovana i šetnja ulicom Dr Zorana Đinđića, od Trga Fonana do ulice Nikole Pašića, odnosno do spomen ploče Dr Zoranu Đinđiću, gde će učesnici položiti cveće i odati počast ubijenom premijeru.
Deset godina od smrti predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića biće predstojeće sedmice obeleženo nizom komemorativnih događaja, kojima bi, prema nameri organizatora, u društvu trebalo da se reafirmišu vrednosti demokratske i evropske Srbije.
Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije, ubijen je pre deset godina
U tradicionalnoj „Šetnji za Zorana“ ove godine će prvi put zajednički učestvovati pristalice Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije.
DS, na čijem je čelu Đinđić bio u trenutku kada je ubijen, pozvala je građane da se 12. marta, uoči početka šetnje, okupe na Terazijama u 12 časova, gde će im se pridružiti i pristalice LDP-a, koje će se okupiti u 11 sati ispred sedišta stranke u Siminoj ulici kod broja 41.
Stranke će, kako je najavljeno, samo logistički organizovati šetnju koja je zapravo zamišljena kao nadstranački događaj.
Poštovaoci dela Đinđića će šetati do Vlade Srbije, odnosno mesta na kome je on ubijen, a zatim do njegovog groba na Novom beogradskom groblju.
Istog dana DS, u 11 sati, u Beogradskom dramskom pozorištu, organizuje finale takmičenja u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“, kao i akademiju „Zoran Đinđić živi“, koja će biti održana u Centru „Sava“, u 17 časova.
U okviru obeležavanja deset godina od ubistva Đinđića, i Liberalno-demokratska partija će tokom naredne dve sedmice organizovati niz događaja.
Prvi događaj je tribina o političkoj pozadini ubistva Đinđića, koja će biti održana u subotu, 9. marta, u Kolarčevoj zadužbini.
Na tribini će govoriti nekadašnji potpredsednik u Đinđićevoj vladi Žarko Korać, advokat Rajko Danilović, novinari Miloš Vasić i Slaviša Lekić, a tribinu će voditi zamenik predsednika LDP-a Nenad Milić, koji je bio šef kabineta premijera Đinđića i zamenik ministra unutrašnjih poslova u njegovoj vladi.
U Srbiji će tokom sedmice nizom manifestacija biti obeležena desetogodišnjica ubistva Zorana Đinđića, prvog premijera Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića u narodnoj pobuni 5. oktobra 2000.
U utorak, 12. marta, na dan ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu će biti organizovana „Šetnja za Zorana“, a u 17 časova u Centru „Sava“ njegova Demokratska stranka organizuje akademiju „Zoran živi“.
„Šetnja za Zorana“ počeće u 11 sati ispred sedišta Liberalno demokratske partije u Siminoj ulici u Beogradu. Na Terazijama će se u 12 sati šetnji priključiti i članovi i pristalice Demokratske stranke.
Kolona će ići do zgrade Vlade Srbije ispred koje je 12. marta 2003. ubijen premijer Đinđić, a potom će obići njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Akademija „Zoran živi“ biće održana u utorak, 12. marta, u Centru „Sava“ sa početkom u 17 časova. U utorak će u beogradskom Ateljeu 212 biti izvedena pozorišna predstava „Zoran Đinđić“ reditelja Olivera Frljića.
Dan ranije, u ponedeljak, 11. marta, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu održava se takmičenje u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“.
Tribina o ekonomskoj politici vlade Zorana Đinđića planirana je za subotu, 16. mart, a tribina o kulturnoj politici u Srbiji i stanju u kinematografiji i teatru biće održana u subotu, 23. marta, u Bitef teatru.
Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije. Nekoliko sati nakon ubistva, u zemlji je proglaseno vanredno stanje koje je trajalo do 22. aprila.
U policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović (zvan Zveki i Zmija), njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika zemunskog i drugih kriminalnih grupa u zemlji, i rasvetljena su neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.
U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 meseci skrivanja.
Penzionisani pukovnik srpske policije Mile Novaković, autor knjige „Otmice zemunskog klana“, koja će se od srede naći na kioscima u izdanju Kompanije „Novosti“, ovako objašnjava zašto se latio spisateljskog posla. Iako je čitavog svog policijskog staža jurio kriminalce i smeštao ih iza rešetaka, sada je odlučio da „ukoriči“ tu, kako kaže, opaku mašinu smrti i zla, protiv koje se godinama borio:
– Oni su do tada neviđenom metodom, nepoznatom u teoriji i praksi kriminala, uspevali da od porodica otetih izvuku ogroman novac. U knjizi je detaljno opisano desetak najvećih otmica koje su „zemunci“ izveli pred kraj 20. i početkom ovog veka. Za otkup Milije Babovića uzeli su 11 miliona evra, za „vraćanje“ Miroslava Miškovića dobili su 7,5 miliona nemačkih maraka.
ĐINĐIĆ IM NAJVIŠE SMETAO * KAKO se dogodilo da ubiju premijera Đinđića?
– Kad Ljubiša Buha počinje da ih raskrinkava, mnogi koji su na bilo koji način stajali iza „zemunaca“ počinju da im okreću leđa. Oni su zbog toga bili besni. Jurili su Čumeta, planirali likvidaciju Čedomira Jovanovića i Bebe Popovića, ali su od toga odustali. Rešili su da ubiju Đinđića, jer ih je Legija „ubedio“ da se svi nalaze na haškoj poternici. Taman kad smo trebali da ih uhapsimo, oni su ostvarili svoj cilj. Da to isto veče nisu proglašeni ubicama premijera, verovatno bi već sutradan, preko svojih ljudi, koje su imali u svim strukturama, pokušali da preuzmu vlast u zemlji.
* U knjizi na uzbudljiv način opisujete to njihovo umeće u izvođenju otmica i, posebno, naplati otkupa.
– Vrh „zemunskog klana“ činili su Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum i Milorad Ulemek Legija. Njih trojica su u to vreme bili ljudi koji su odlučivali o životu i smrti u Srbiji. Kad je, recimo, Legija tipovao Miliju Babovića, Šiptar i Kum su odmah u pogon stavljali svoju „mašineriju smrti“. Legija je po alibi otišao u Grčku kod najboljeg Babovićevog prijatelja na odmor. „Zemunci“ su oteli Babovića, smestili ga na nekom od salaša, vezanog lancima, a porodica otetog pozvala je Legiju da pomogne. On je dotrčao i stavio im se na raspolaganje. „Zemunci“ su telefonom ispostavili račun, a Legija je, obećavajući da će otkriti otmičare, svojim partnerima nosio novac za otkup. Kad su pare stigle do Šiptara i Kuma, oteti je puštan na slobodu, a plen se delio po dogovorenoj šemi. Legija je uvek uzimao polovinu. Drugi deo „zemunci“ su delili onako kako bi odlučio Šiptar. I tako kod svake otmice.
* Drama Babovića trajala je 40 dana. Šta je bio razlog tome?
– „Zemunci“ su se uplašili da ne budu otkriveni, pa su „igrali“ na dva koloseka. Porodicu su pritiskali da plati, a Legija se sve vreme predstavljao kao „oslobodilac“. Milija je imao povlašćen položaj sve do pokušaja bekstva, a onda je bio izložen neviđenoj torturi. Na kraju, za njega su izvukli najviše novca.
* Kako se onda desilo da Miroslav Mišković bude pušten za nepuna 24 časa?
– On je kidnapovan u ranim jutarnjim satima. Odveden je na nepoznatu lokaciju i bačen u jamu. Za njega su „zemunci“ odmah zatražili otkup od pet miliona maraka. I od porodice i njegovih saradnika u „Delti“ dobili su odgovor da su spremni da istog dana plate otkup. Ali pošto su znali da se zbog otmice Miškovića cela policija i DB digla na noge, otmičari su u ovom slučaju pokazali dotle neviđenu umešnost.
*….(
* Da li to znači da ih je i nova vlast prihvatila kao kriminalce?
– U neku ruku da. Preko Legije oni su mogli svuda da se probiju. Legija je tada važio sa junaka, oslobodioca, gospodina… Uostalom, kompletno naoružanje iz Stanice policije u Starom gradu, u noći između 5. i 6. oktobra, odneto je u Zemun i tamo zakopano. Ono je kasnije korišćeno u svim zločinima „zemunskog klana“. U akcije su išli policijskim maricama, u policijskim uniformama i sa policijskim značkama. Uvek ih je štitio JSO.
* Hoćete da kažete da je država pred njima svesno žmurila?
– Do određenog momenta, svakako. U knjizi se to jasno vidi.
* Po odluci tadašnjih koministara policije, formiran je „Poskok“, a vi ste bili njegov šef. Šta je bio vaš zadatak?
– Prevashodno da istražimo ubistvo Ćuruvije, da rasvetlimo zločin na Ibarskoj i ubistvo Ivana Stambolića. I, da pratimo ostala zbivanja na kriminalnoj sceni. Već tada se videlo da su „zemunci“ silni i da imaju zaštitu. Svejedno, mi smo ih pratili, prikupljali dokaze. Ali išlo je teško. Posebno kod otmica, jer niko nije želo da sarađuje. Ipak, posle otmice Miškovića, „zemunci“ su znali da smo im na tragu, pa su lažnim s pasošima pobegli na Zapad. U francuskoj su uhapšeni. Kada su vraćeni, pritvorili smo ih zbog lažnih pasoša i pripremali krivične prijave za otmice. Međutim, oni u jesen 2001. godine pokazuju svu svoju moć. Potežu veze među političarima, u policiji, DB, tužilaštvima i sudovima i ubrzo su pušteni na slobodu. „Poskok“ je rasformiran.
……ČUME UZVRATIO UDARAC * KAKO je došlo do sukoba unutar klana. Šta je bio uzrok?
– Legija od početka nije „mirisao“ Čumeta. On, Šiptar i Kum doneli su odluku da ga ubiju. Najpre su nagovorili njegovu suprugu Ljiljanu da ga otruje. Ona mu daje otrov, ali Čumeta na čudesan način spasavaju na VMA. Kasnije, lično Legija i Sretko Kalinić, glavni pucač „zemunskog klana“, kreću da ga likvidiraju. Postavljaju zasedu, izlaze ispred njega, ali obojici su zakazale automatske puške. Čume shvata o čemu se radi, javlja se policiji i pristaje da ispriča „sve što zna“ o „zemuncima“. Mene vraćaju na čelo „Poskoka“.
Ово писмо ти је послато да ти донесе срећу. Оригинал писма је у Енглеској. Обишло је свет и сада је срећа послата теби. Када примиш ово писмо, мораш га послати даље. Ово није шала, стићи ће ти поштом срећа. Мораш га у току од девет дана послати даље. Пошаљи двадесет копија, молим те и обрати пажњу на то шта ће се догодити за четири дана.
ЛАНАЦ СРЕЋЕ потиче из Венецуеле, а написао га је Соол Тунг Донцан из Јужне Африке и зато што писмо обиђе свет, пошаљи га у 20 примерака. Пошаљи га познаницима и пријатељима и за неколико дана ево ти изненађења стварно. Није потребно да будеш сујеверан, али прочитај ово : Константин Вицх је добио ово писмо 1953. године и задужио своју секретарицу да му направи 20 копија и да их пошаље. Неколико дана касније, имао је добитак на лутрији. Карло Доунт, службеник, није послао писмо даље и догодило се да је баш у то време добио отказ. Сетио се писма, умножио га и послао даље и добио бољи посао. Један официр је добио 10 милиона долара.. Сиц Алакатип је добио 20 милиона долара, али их је изгубио јер је прекинуо ланац среће. На Филипинима је Кано Вали изгубио жену само пет дана касније, пошто је примио писмо, али га је послао даље. Доналд Паинфоло није веровао у писмо и бацио га је у корпу за отпатке. Након девет дана од пријема писма, умро је. Једна девојка је 1967. године примила ово писмо, било је нечитко и нејасно. Обећала је да ће га преписати и послати, али га је оставила за касније.
Наилазили су јој стално проблеми (скупа поправка кола и друго), а када је преписала писмо и послала га даље, добила је нови аутомобил.. Мисли на ово. Немој слати новац и немој заборавити ово писмо.
Предност је добити ово писмо. Послато је од онога што ти жели срећу. Ово није писмо новчаног ланца, ради се само о понуди ПОЗИТИВНЕ ЕНЕРГИЈЕ ПОВЕЗАНЕ СРЕЋОМ. Спајањем лепих мисли може се добити позитиван ефекат. Било како било, желим ти пуно среће…
* * *
Ово писмо је неко убацио у поштанско сандучету, можда поштар, заједно са невеселим извештајем из поштанске штедионице. Било је то једног четвртка поподне, када сам схватио да нећу лако изаћи на крај са беспарицом и, и да главни посао мога живота тапка у месту (услед недостатка минималног капитала). Од продаје стана није било ништа.
Приватну кућу, врло скромну, која ми се допала, продавци су продали. Радио сам читавог лета као коњ, а од неке вајде није било ни помена. Редакције тиражних новина нису објављивале ништа од онога што сам им био послао три недеља пре тога, три дана пре тога.
Добио сам боју дрвета од претераног пушења и кафа. Једва сам прехрањивао синове.
Издавачи у суседној земљи, заинтересовани да преведу неколико мојих књига, нису били издашни. Они ће те књиге превести, наравно, али – када? – Прочитао сам писмо у свом поткровљу; ко га је послао? Ко га је ставио у сандуче? Поштар? Или неко од суседа?
Умножио сам споменуто писмо и послао на адресе познаника или пријатеља, али пошто нисам имао двадесет адреса у свом адресару, неколико коверата сам убацио у поштанске сандучиће непознатих грађана, успут, када сам ишао да се обавестим о условима за упис у средњу школу мога млађег сина. Можда је и мени тако неки непознати човек оставио споменуто писмо?
Првога дана, након што сам послао писмо, тј. у прву суботу, догодила се једна врло пријатна ствар за мене. Догодило се коначно оно што ни у сну нисам могао сањати. Но, нећу причати о томе.
Почео сам да обраћам пажњу на оно што се догађа. Другога дана, у недељу, позвао ме је у госте колега, који ми је помогао око објављивања једне позамашне књиге. Радио је на томе да ми помогне, опет, око објављивања друге двоструко обимније књиге.
Трећега дана, тј. у понедељак, сусрео сам старог пријатеља, који је обећао да ми помогне око уписа у средњу школу млађег сина.
Четвртога дана, у уторак, врађао сам се са посла улицом којом обично не пролазим; али тога попоподнева журио сам у стан једне моје пријатељице да помогнем мајстору који је нешто поправљао у њеном стану; и зато сам ишао мимо уобичајене свакодневне маршруте, тј. пречицом.. Наједном сам зачуо како ме неко дозива : „Хеј, хеј, пријатељу, јеси ли то ти?“ Био је то пријатељ из младости, колега, уметник, који већ две деценије живи у Западној Европи. Нисам га видео већ годинама. Позвао ме на пиће, да попричамо. Задржали смо се скоро два сата у једној летњој башти. Направио је успех као уметник у Европи; није било лако; питао сам га да ли има везе са неким издавачима у Европи.
Споменуо је једног париског издавача и понудио да посредује око објављивања неколико мојих књига на француски…
Да сам ишао уобичајеном свакодневном маршрутом не би га уопште срео!
Долазио је, каже, последњих година, сваког лета, у Београд на неколико дана; и увек се питао шта је са мном. Једном је у књижари купио један мој роман који му се веома допао, али није имао моју адресу и телефон. Нисам му поверовао, али…
Данас је пети дан након што сам послао копије писма, које сам нашао у свом поштанском сандучету прошлог четвртка. Данас је среда; не осећам се баш најбоље. Предао сам документа млађег сина за упис; он има довољно бодова да буде примљен у ту средњу школу, али могу га потиснути кандидати са других група. Неизвесност ће трајати до суботе, дакле, још пуна три дана. Гледао сам мога млађег сина у холу те средње школе; гледао ученике те школе који су пролазили; њихове родитеље; била је извесна гужва. Рекли су ми да мој млађи син има поена толико који му обезбеђују да буде на граници : Може бити уписан, а може и отпасти. У том случају неће моћи да упише ни једну другу школу; пропашће му година! Стари пријатељ, који ми је рекао да дођем данас у ту средњу школу у десет часова – није дошао! Зашто? Не знам. Протумачио сам то као неповољан знак. Да ли се прекинуо „ланац среће“?
Не знам. Није ми стигла „поштом срећа“; данас је пети дан. Али, можда ће?Ако стигне, јавићу. Пре извесног времена, узео сам учешћа у једној игри на срећу, у којој је главни добитак – ауто. Не знам да ли је игра завршена; ако добијем неку награду, рећићу…Да, заборавио сам да кажем и ово : данас сам срео, сасвим случајно ( сасвим случајно?) човека од кога зависи успех једног мог блиског рођака. Мало смо попричали…У сваком случају, наставићу да обраћам пажњу на све оно што се буде догађало следећих дана. Нисам прекинуо ланац среће, па је сасвим природно да се надам….
3. септембар 2001. године. Природно је да се надам, али – чему? Срећи, која ће ми стићи поштом?
(…)
Среда; ишао да заменим личну карту; старој је истекао рок. Сишао из градског аутобуса и кренуо према кући у којој замењују личне карте; одједном : педесетак паса; чопор xукаца; препречили пут, тротоар. Застао сам; чекајући да се разиђу, пребројавао сам их: око деведесет и седам паса, луталица, агресивних; залетали су се и лајали на аутомобиле. Ех, Раковице, ех, Србијо! Теби треба шинтер, стотине шинтера… Шинтери за тебе могу више да учине од твога парламента и владе!… Друга непријатна ствар : службеница иза шалтера ме је одмерила, и рекла да дођем за нову личну карту тек кроз два и по дана! При том су лепо наплатили своје таксе, око 210 динара са превозом. Око 7 марака. 1 / 35 месечне професорске плате. Први пут сам схватио, али заиста први пут, да је ова држава… ужасна. И пожелео сам да одем ма где, у Бразил, Канаду, на крај свет…
4. октобар 2001. Природно је да се надам. Данас сам с новим пријатељима однео једно писмо у Патријаршију. (…)
11. октобар 2001. Пре неколико недеља читав један свет је нестао у Бескрају.
Покушавао сам да га дозовем, повратим прво сам, а онда уз помоћ Зорана Генцела и све се чинило – узалудно. Међутим, јуче, пошло ми је за руком да повратим из Бесконачности читав један свет који је био ишчезао!
Наставио се ЛАНАЦ СРЕЋЕ. Синоћ сам преписао, све ово, и сада све то шаљем евентуалним читаоцима по свету, да им донесе срећу. Не знам ко су, али – наставиће верујем овај Ланац….
12. октобар 2001. Завршило се и „то“, што се тиче неоснованих нада у црквену бирократију….Мој млађи син ће учити нешто друго, довољно је већ „научио“ од надлежног пароха и њему надређених. Као отац, никада нећу заборавити – све оно што се догађало у периоду од маја, јуна, јула, до 11. октобра 2001. године. Није се прекинуо „ланац среће“; не; куцали смо на погрешна врата…Једно је Бог а друго је Црква ( па и наша национална). Бог нам је послао неколико упозорења на време, које нисмо разумели. Ништа се не догађа случајно. Ни ујед пса није случајан…
_____________ Извор: Зборник ВЕЛИКА МАГАЗА, 2/1999 – 5/2002, стр. 7-9,
Na kućno lečenje pušten je Dario Popović, koji je zadobio lakšu telesnu povredu – ubodnu ranu u butinu, dok su ostali zadržani na bolničkom lečenju, kazao je Stamenković.
Stamenković je Tanjugu rekao da, prema podacima kojima raspolaže, niko nije životo ugrožen, a da su ubodne rane u stomak zadobili D.Veselinović, L. Ilić, Đ. Kolarević.
Tunišani su zadobili ubodne rane u stomak i leđa.
Svi povređeni su hirurški zbrinuti.
Stamenković je dodao da su u toku privođenja, da policija traga za počiniocem i da su ekipe na terenu.
Prema rečima Stamenkovića, napadač „nije išao okolo i vitlao nožem“, već da je ubadao prolaznike na koje je naišao, a da to drugi učesnici u novogodišnjem slavlju nisu ni primetili.
Informacije o incidentu policija je dobila iz Hitne pomoći i Urgentnog centra.
Na osnovu kontroverzne DNK analize koja je utvrdila da su posmrtni ostaci Hitlera u stvari ostaci neke žene, britanski novinar Džerard Vilijams došao je do fascinantnih podataka koji svedoče da je Hitler nakon rata dugo živeo u Južnoj Americi.
Britanski novinar Džerard Vilijams zajedno sa istoričarom Sajmonom Danstamom objavio je publicističku viziju “Sivi vuk” sa podnaslovom “Bekstvo Adolfa Hitlera“ koje demantuje tvrdnje da se Hitler zajedno sa Evom Braun ubio u berlinskom bunkeru 1945. godine. Promocija knjige u Beogradu zakazana je za 12. decembar i biće održana u knjižari “Evro Đunti” u Knez Mihailovoj 35.
Vilijams, koji nakon 18 godina ponovo sutra dolazi u Beograd, otkrio je kako je došao na ideju da istraži “navodnu smrt” diktatora.
– Radio sam na dokumentarnim filmovima u Argentini kada sam naleteo na priču o tome da je Hitler u Argentinu došao podmornicom i tek kasnije umro, 1962. godine. Prvo sam nameravao da napravim “neozbiljan dokumentarac” ali daljim istraživanjem sam video da tu ima mnogo više materijala i zajedno sa Sajmonom, krenuo sam u istraživanje. Naše otkriće okrenulo je prihvaćenu istoriju naopako – objasnio je Vilijams. Osnova istraživanja mi je bila informacija da ne postoje forenzički niti DNK podaci o Hitlerovoj smrti, jer je lobanja koju čuvaju Rusi podvrgnuta DNK analizi i ispostavilo se da je ženska – objasnio je Vilijams.
Hitler je posle rata viđan u Južnoj Americi, a to je potvrđeno svedočenjem nacističkog pilota koji je nemačkog diktatora odveo iz Berlina. Takođe, izvesni dokumenti FBI i CIA su potvrda da je Hitler nakon rata viđen u Latinskoj Americi.
– Izgleda da je on bio politički aktivan u pokušajima da ponovo izgradi nacističku Nemačku u izgnanstvu sve do 1952, kad ga je skrajnula organizacija kojom je upravljao njegov zamenik Martin Borman. Uglavnom je živeo mirno, buržujski, u luksuznom okruženju – dodao je Vilijams, otkrivajući pojedine delove knjige….
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 