Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao

Ratko Dmitrović – Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao

Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.

U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države. Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema sumnje, zabeleška o poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat.

S jedne strane, bio je kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.

Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se otvore vrata EU.

Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u trgovini, što politika jeste, ne biva.

Manevarski prostor predsednika srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško, posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi spadaju u takve.

Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.

U dva svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer) ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala ogroman doprinos.

Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.

Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili.

Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.

(Novosti)

PROČITAJTE JOŠ:

• Miroslav Lazanski: Ukrajina je pokazala da američka dominacija nije večna
• Pobunjenici u istočnoj Ukrajini ne prihvataju ultimatum Porošenka
• Zagreb i crkva dočekali ratnog zločinca i ubicu dece kao heroja
• LAVROV: Zapad se udaljava od Rusije zbog njenog povratka pravoslavlju
• Afera doktorat: Ponovo oboren sajt „Peščanika“ posle teksta o doktoratu Miće Jovanovića

=== Iz Komentara:

Сале • 12 hours ago

Лично мене не занима Вучић и остали политичари и шта ова посета њима 
доноси већ које и колико зло се спрема овом наороду … ја од силног 
добра ЕУ и Немачке тихе окупације осећам само последице . Питам се је`л 
неко види да се изузетно велики број локала у самом центру Београда , 
Новог Сада и.т.д. позатварало ( фирме су затворене) све је виче гладних и
сад уместо логора спремају нас за савремене логоре као јефтину радну 
снагу Европске Уније и додатно распрачавање. Човек који прави земљу 
окреће се свом народу а не земљи у даљини која се више пута показала као
истребљивач овог народа … које добро има овај народ , шта су 
то политичари у последљих 25 година дали народу … а све су нам узели. За мене Србија је окупирана земља

 

Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao.

Mihail Kriger: Poezija ima neku vrstu dvoličnosti

FILOZOF I PESNIKMIHAEL Kriger je rođen je 1943. u Vitkendorfu (Saksonija). U Berlinu je diplomirao filozofiju i književnost, a potom je od 1962. do 1965. godine u Londonu radio kao prodavac knjiga. Prvu zbirku pesama objavio je 1968. godine. Njegovi najpoznatiji prozni naslovi su „“Violončelista“, „Pogrešna kuća“, „Torinska komedija“, „Prijavi menadžera nekretnina“. Napisao je zbirke poezije „Baš pred buru“, „Pod otvorenim nebom“, „Dolazi čišćenje“… Pobrao je mnoga značajna književna priznanja u Nemačkoj. Italijanska nagrada „Mediči“ uručena mu je 1996, a priznanje Londonskog sajma knjiga za životno delo dobio je prošle godine.

 

– Festival lirike, sličan ovom vašem novosadskom, imamo i mi u Berlinu – kaže na početku razgovora za „Novosti“. – Važno je ići na festivale. Pesnici tu upoznaju izdavače i prevodioce. U sličnim prilikama svuda u Evropi i svetu upoznao sam na stotine pisaca. Poeziju nekih od njih sam kasnije i preveo, među njima ima i dobitnika Nobelove nagrade. Festivali poput ovog u Novom Sadu su zaista dragoceni.

* Da li vas je privuklo delo nekog od pesnika koje ste upoznali na novosadskom festivalu?

– Okupili su se ovde brojni dobri pisci. Do dolaska u Novi Sad poznavao sam samo Rumuna Mirču Kartareskua, čiji sam i izdavač, i svog nemačkog kolegu Jana Vagnera. Ovde sam upoznao još nekoliko kvalitetnih rumunskih pisaca, zatim književnike iz Engleske, Irske, sa Kube… Pročitaću naravno njihova dela, a verovatno ću nešto od toga i objaviti.

* Poznato je da vas je za Vaska Popu vezivalo veliko prijateljstvo… Kakvu sliku nosite o njemu, danas, 22 godine posle njegove smrti?

– Vasku sam bio prijatelj, izdavač i urednik. Kada je Vasko trebalo da potpiše ugovore sa nemačkim izdavačima, dolazio je kod mene. Seli bismo za sto i stavili pred nas njegove pesme. One su najčešće i tada, uoči samog objavljivanja, bile u procesu nastajanja, pa smo neke od njih zajedno dorađivali. Vasko je imao predivne oči. Pri pomenu njegovog imena prvo što vidim su njegove oči. Inače, bio je veoma melanholičan.

* Izuzimajući književnost, o čemu ste najčešće razgovarali?

– Puno i često smo razgovarali o politici. Vasko je bio veoma upućen u politiku, ispričao mi je sve što je znao o Titu i Jugoslaviji, a imam utisak da je znao baš sve.

* Sada prijateljujete sa našim piscem Miodragom Pavlovićem, čija je povremena adresa i Nemačka…

– Dobri smo prijatelji, a on je odličan pisac. Prošle godine smo mu dodelili „Petrarkinu nagradu“ (Kriger je član žirija koji dodeljuje književno priznanje „Petrarka“). Moj prijatelj Miodrag u poslednje vreme je takođe setan, melanholičan…. Razumem ga, stariji je od mene 15 godina, ali i sam prepoznajem tu vrstu melanholije. Kada pesnika stignu godine, jedino što želi je da tom životu izmami još koju godinu za sebe kako bi napisao još neku knjigu.

* Priprema li Miodrag Pavlović novu knjigu?

– O da, piše. Sarađuje sa Lidom Bremer koja je odličan prevodilac, puno je radila na prevodu savremene srpske poezije.

* Savremeni pesnici prinuđeni su da budu pola pisci, pola menadžeri. Umanjuje li to kvalitet same poezije?

– Tako nešto je danas neophodno. Imam običaj da kažem da u svakom trenutku u svakoj državi, bez obzira na broj stanovnika, postoji barem 1.743 čitaoca poezije i do njih treba dopreti. Zato pesnik mora da ide na festivale,predstavlja svoje delo, susreće se sa publikom. Tako je, na kraju krajeva, bilo oduvek. I Bodler je u početku morao da objavljuje eseje i tek pred kraj života, kada je stekao neku vrste slave, mogao ja da objavi „Cveće zla“ i uspe. Poznato je, Bodler tada, u 19 veku, nije uspeo da proda ni 2.000 primeraka svoje čuvene zbirke. Čak ni kada je zabrana cenzora na „Cveće zla“ ukinuta, nije prodao više od stotinak primeraka knjige.

* Novosadskoj publici objašnjavali ste da je današnja poezija dvolična…

– Poezija ima neku vrstu dvoličnosti poput rimskog boga Janusa. Jedno lice je pisanje, stvaralaštvo, a drugo je javno lice poezije, gde ona mora da bude predstavljena kako bi bila čitana. Zapravo, pravu slavu većina velikih pesnika stekla je posle svoje smrti.

* Stagnira li poezija u 21. veku?

– U svetu poezije sve je u savršenom redu. Publika koja voli poeziju je tu. U modernom svetu postoji 20 različitih jezika – jezik zakona, medicine, štampe, ekonomije… Vrlo je teško razumeti ih. Ako bismo sada otišli na seminar o fiskalnim projektima, ne bismo razumeli nijednu reč. Ali, jezik poezije svako je sposoban da razume.

* U zemljama impresivne ekonomije poput Nemačke, izdavači za godinu objave na desetine hiljada knjiga. U Srbiji je taj učinak višestruko manji. Na čijoj je strani kvalitet?

– Bez obzira na to da li je zemlja bogata ili siromašna, tri četvrtine knjiga koje se odštampaju su čisto „đubre“. Zaključujem da je ljudima potrebno đubre kako bi mogli da kompenzuju neke užase ovog sveta. U Americi, kao i u Nemačkoj, svaka druga objavljena knjiga je „treš“. Kada bi neko sa druge planete posetio Zemlju i analizirao izdavačku delatnost, pomislio bi da su Zemljani isključivo zainteresovani za zločine i kriminal.

* Šezdesetih godina se govorilo da je sa poezijom gotovo. Kakva je „dijagnoza“ pesništva danas?

– Poezija je kao trava. Ako pogledamo oko sebe, videćemo da dominira beton. Ali trava uvek trijumfuje nad tim asfaltom.

Poezija nam nije neophodna, ali upravo ova njena beskorisnost i odsustvo određene svrhe daje joj slobodu. Sve ostale stvari moraju da imaju neku funkciju, a ako je nemaju, odmah se odbacuju kao suvišne, nepotrebne. Poezija nema funkciju, voleli je ili ne ona jednostavno postoji. Ona je čisto postojanje. Kao sam život.

* Svedok ste mnogih istorijskih događaja poput pada Berlinskog zida ili ekonomske krize na koju se ironično osvrćete u svojoj pesmi „Dnevnik“. Kakav eho imaju ti istorijski događaji na vašu poeziju?

-U mladosti sam mislio da samo poezija može da spase svet, što je bilo naivno uverenje. Uticaj istorije nije isti u svim zemljama. Tako poezija u Americi još uvek sadrži jaku refleksiju svetskih događaja, a to je njihova tradicija u pesništvu. Od Vitmena i Ginzberga do današnjih dana. Nemačka poezija se, pak, više dotiče čoveka i condition humaine više nego politike.

* Da li ste već napisali knjigu svog života?

– Dok radi na knjizi, pisac mora da joj se posveti kao da je to ne samo poslednja njegova, nego poslednja knjiga na svetu. Ali onog trenutka kad je objavi, mora da počne da razmišlja o sledećoj „poslednjoj“ knjizi. ……….

Mihail Kriger: Poezija ima neku vrstu dvoličnosti | Kultura | Novosti.rs.

Milošević bez presude među nacistima

REVIZIJA istorije na nemački način. Da li je Slobodanu Miloševiću mesto uz najveće nacističke zločince? Sudeći po autorima izložbe „Međunarodni sudovi, od Nirnberga do Haga“ – jeste.

(…)

Autori izložbe zažmurili su na činjenicu da Milošević u Hagu nije osuđen za zločine koji su mu se stavljali na teret. Čak su pored njegove slike postavili i veliki poster sa parolom „genocid na Kosovu“, iako bivši predsednik i nije bio optužen po ovom pitanju.

RUANDAU Muzeju Nirnberškog suđenja, inače finansiranog od nemačke države, kao tekovina Nirnberškog procesa, pored Haškog suda, predstavljen je i Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi. Uz rame sa Miloševićem tu je i bivši premijer Ruande Žan Kambanda, koji je za razliku od predsednika SR Jugoslavije osuđen za genocid i zločine protiv čovečnosti.

– Uspostavljanje paralele između nacističkih zločina i onoga što se dešavalo na Balkanu devedesetih godina prošlog veka je u najmanju ruku neprimereno, s obzirom na to da ima veoma malo sličnosti. Po svemu sudeći, ova muzejska postavka se odnosi na nemačku kulturu sećanja i pokazuje da se Nemci zapravo nisu iskreno suočili sa Holokaustom i svim dešavanjima iz Drugog svetskog rata – objašnjava istoričar Čedomir Antić, iz Naprednog kluba.

Naš sagovornik naglašava da su ratni sukobi u bivšoj Jugoslaviji poslužili i kao ventil za pražnjenje frustracija i poniženja koja su Nemci doživeli posle Drugog svetskog rata.

– Nemačka je imala veliku ulogu u jugoslovenskim sukobima s kraja prošlog veka, a čak su i prvi put od Drugog svetskog rata njihovi vojnici pucali na neprijatelja upravo na Kosovu i Metohiji – podseća Antić. – Takođe, nije mali broj nemačkih naučnika koji neometano tvrde kako u Hrvatskoj nije počinjen genocid nad srpskim narodom.

Milošević bez presude među nacistima | Društvo | Novosti.rs.