Архиве категорија: nobelovci

НАГРАДА „ГРИГОРИЈ СКОВОРОДА” ЗА ОПУС ВАСИЛЕВСКОМ

НОВО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ВАСИЛЕВСКОМ

200px-Risto_Vasilevski

Из Украјине је управо стигла вест да је песнику и академику Ристи Василевском додељена велика украјинска награда која носи име највећег украјинскпог филозофа и писца Григорија Сковороде – „Врт божанских песама” („Сад божественних пíсен“). Одлуку о овом великом признању, које су поред Василевског добили и еминентни украјински писац и есејиста, академик Валериј Шевчук – Народни херој Украјине, члан Украјинске академије наука, лауреат награде „Иван Дзуба” и Националне награде Украјине „Тарас Шевченко”, затим угледни пољски писац Богдан Задура; познати руски писац Петро Захаров и истакнута енглесна списатељица Наоми Фојл. Од украјински песника и песника ово високо признање припало је и Ани Багрјани и Дмитру Чистјаку, члану Европске Академије наука, књижевности и уметности (Париз), професору Кијевског универзитета.

Одлуку о овом великом међународном признању, које се додељује од 2005. године, донео је међународни Комитет у саставу: Васиљ Слапчук, истакнути украјински писац и научник, лауреат награде „Тарас Шевченко” – председник, и чланови: Марко Роберт Стех, доктор славистике из Торонта; Војчех Пестка – еминентни пољски писац и лауреат многих међународних признања; проф. др Евгениј Нахлик – директор Института „Иван Франко” Украјинске академије наука; др Игор Пављук – писац, виши научни сарадник Института за књижевност Украјинске академије наука и професор Лавовског националног универзтитете „Иван Франко”; Јевгени Баран – научник и председник Ивано-Франкијевске обласне организације Националног савеза писаца Украјине и Петро Сорока – писац, доцент Тернопиљског националног педагошког универзитета „В. Гнатјук”.

У саопштењу Комитета се наводи да је за ово међународно признање ове године приспело више од 250 номинација из Украјине и света.

Ово је, иначе, треће велико међународно признање Василевском у овој години. Пре њега, Василевски је добио Малу Нобелову награду у Русији и „Златни прстен” у Македонији, што говори о његовом великом угледу не само код нас него и у свету.

_________

= извор: Лауреати «Саду божественних пісень»-2014

02929493

Комітет із нагородження Міжнародною літературною премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» нещодавно визначив цьогорічних лауреатів престижної відзнаки.

На чолі зіркового списку – літературознавець, академік НАН України, Герой України, Шевченківський лауреат Іван Дзюба та письменник, лауреат Національної премії України імені Тараса Шевченка Валерій Шевчук, відзначений нині за книгу «Пізнаний і непізнаний Сфінкс: Григорій Сковорода сучасними очима».

Отримали почесну міжнародну нагороду й видатні зарубіжні письменники: Богдан Задура (Польща); Петро Захаров (Удмуртія), Рісто Василевські (Сербія) та Наомі Фойл (Великобританія), а також відомі українські поети й перекладачі: Анна Багряна, яка нині мешкає в Македонії, та член-кореспондент Європейської Академії наук, мистецтв і літератури (Париж) Дмитро Чистяк.

Відзначено й ученого, ректора Полтавського національного педагогічного університету імені Володимира Короленка, доктора філологічних наук, професора, академіка Академії наук вищої освіти України Миколу Степаненка, знаного кримськотатарського поета Сейрана Сулеймана (Сімферополь), мецената Ігоря Палицю (Луцьк) та трьох львів’ян: відомого письменника Миколу Петренка і

талановитих перекладачів із перської мови: викладача Львівського національного університету імені Івана Франка, члена Національної спілки письменників України Романа Гамаду й художницю Надію Вишневську.

Міжнародну літературну премію імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» засновано у 2005 році за сприяння Національної спілки письменників України, Інституту літератури імені Тараса Шевченка Національної академії наук України та міжнародних громадських організацій.

Серед лауреатів минулих років – Микола Жулинський, Василь Голобородько, Михайло Слабошпицький, Рауль Чілачава, Кость Москалець, Павло Вольвач, Віра Вовк, Віктор Баранов, Сергій і Тетяна Дзюби, Юрій Барабаш; Імант Аузінь, Димитр Христов, Ріта Кіндлерова, Войцех Пестка, Збігнєв Фрончек, Інга Крукаускене, Сігвард Ліндквіст, інші відомі письменники, науковці, перекладачі, журналісти, актори, художники, музиканти, працівники освіти і культури, громадські діячі й меценати з України, Великобританії, США, Швеції, Бразилії, Болгарії, Чехії, Польщі, Сербії, Македонії, Латвії, Литви, Ізраїлю, Росії та Білорусі.

До складу Комітету з нагородження премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» цього року ввійшли Василь Слапчук – голова журі, письменник і науковець, Шевченківський лауреат; члени Комітету: Марко Роберт Стех – літературознавець, письменник, доктор славістики в Канадському інституті українських студій (Торонто); Войцех Пестка – відомий письменник, лауреат міжнародних літературних премій (Польща); Євген Нахлік – доктор філологічних наук, професор, директор Інституту Івана Франка НАН України; Ігор Павлюк – письменник, доктор наук із соціальних комунікацій, старший науковий співробітник Інституту літератури НАН України, професор Львівського національного університету імені Івана Франка; Євген Баран – голова Івано-Франківської обласної організації Національної спілки письменників України, науковець; Петро Сорока – письменник, доцент Тернопільського національного педагогічного університету імені В. Гнатюка.

Цього року надійшло майже 250 подань і пропозицій з усіх регіонів України й закордону. Зокрема, кандидатури Анни Багряної та Сейрана Сулеймана на здобуття премії висунула міжнародна громадська організація «Чернігівський інтелектуальний центр», яка нині об’єднує 48 українських і зарубіжних письменників, журналістів, перекладачів та науковців (керівник – Сергій Дзюба).

Василь СЛАПЧУК,
голова журі

Advertisements

Zbog čega Beograd ignoriše Nobela

NAŠI KANDIDATIŠEZDESETIH smo imali Crnjanskog, Selimovića, Desnicu, Raičkovića, sedamdesetih Kiša, Pekića, Mihailovića… Nobelovom komitetu predlagani su i Selimović i Kiš, ali i Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Vasko Popa i Miodrag Pavlović. U novije vreme samo je Milorad Pavić ulazio u krug za razmatranje. Pisca „Hazarskog rečnika“ nominovali su više godina zaredom predlagači iz Sjedinjenih Država i nekih evropskih zemalja.

  Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović i Miodrag Pavlović

NAGAĐANjE ko će početkom oktobra dobiti Nobelovu nagradu za književnost uzima maha. Već po pravilu, liste mogućih dobitnika osvanule su na britanskim i švedskim kladioničarskim sajtovima „Ladbroks“ i „Unibet“, a imena večitih kandidata ne menjaju se godinama: Haruki Murakami, Džojs Kerol Outs, Adonis, Amos Oz, Asija Đebar, Ko Un, Milan Kundera, Margaret Atvud, Peter Nadaš, Alis Munro, Filip Rot, Tomas Pinčon, Don Delilo, Ismail Kadare, Sejs Notebom, Salman Ruždi…

Svetski mediji bave se šansama sirijskog pesnika Adonisa, čija je zemlja u centru pažnje, ističu da Amerikanci nisu nagrađeni već 20 godina, „guraju“ kenijskog pisca Ngugi Vationga…

I dok Japanci svake godine euforično čekaju vesti iz Švedske, čvrsto verujući da imaju dostojnog kandidata u autoru „Norveške šume“, u našoj najširoj kulturnoj javnosti više se ni ne postavlja pitanje ima li srpska književnost nekog pisca koji zaslužuje da uđe bar u širi izbor za čuvenu medalju sa likom Alfreda Nobela, diplomu i osam miliona švedskih kruna.

Iako savremena srpska književnost nema onaj politički, kritički, korektivni ili etički javni značaj kakav je nekad imala, njen kvalitet i univerzalnost nisu sporni, i može da pliva u glavnom svetskom toku. Pa, ipak, iz Srbije na adresu Švedske akademije dugo nije poslat nijedan predlog. Svake godine, inače, ova institucija primi više od 300 „želja“ iz celog sveta.

Srpska akademija nauka i umetnosti, tačnije njeno Odeljenje za književnost i jezik, svake godine uredno dobija poziv iz Švedske da uz obrazloženje prosledi ime srpskog kandidata za „Nobela“. To za „Novosti“ potvrđuje i akademik Predrag Palavestra, dugogodišnji sekretar ovog Odeljenja.

– Dolazi nam poziv, ali odlučili smo da ne učestvujemo. Odeljenje ne predlaže svoje članove, ali ni druge za Nobelovu nagradu – kratko nam je rekao Palavestra.

Srpski PEN centar i Udruženje književnika Srbije dosledni su u nepredlaganju srpskih kandidata. Predsednik UKS Radomir Andrić kaže za naš list da nije bilo inicijativa koje bi Udruženje podržalo, i dodaje da su pre dve godine stali iza kandidature Dobrice Ćosića, koja je stigla iz Novog Sada, iako je sam pisac bio protiv takvog predloga, te da su svojevremeno podržali i kandidaturu velikog rumunskog pesnika Nikite Staneskua.

Po rečima pesnika i kritičara Gojka Božovića, člana Upravnog odbora našeg PEN-a, ovu nagradu koju prati apsolutna globalna pažnja, prati i inflacija predloga.

– Verujemo u autonomnost žirija, i da ima uvida u današnje književno stvaralaštvo. Mnogo je važnije da se bavimo neprestanom promocijom srpskih pisaca u inostranstvu. Naši autori nisu dovoljno prevođeni na velike svetske jezike, kao i na skandinavske – rekao nam je Božović.

Činjenica je da srpska kultura ne radi dovoljno na plasmanu svojih pisaca najvišeg ranga, barem onako kako to radi Estonija koja svake godine predlaže za „Nobela“ svog najpoznatijeg pesnika Jana Kaplinskog, organizuje objavljivanje eseja o njemu i njegovih pesama na svim svetskim jezicima. Nema razloga da na kladioničarskim listama ne osvane i jedan srpski pisac, makar sa šansama sto prema jedan, kao što se u toj ulozi ove godine našla uvažena poljska pesnikinja Olga Tokarčuk, koja će sledećeg meseca otvoriti Beogradski sajam knjiga.

Zbog čega Beograd ignoriše Nobela | Kultura | Novosti.rs.

Mirča Kartaresku: Knjiga je kao bunar

U IŠČEKIVANjU da jedna od njegovih 20 knjiga, od kojih su neke evropski bestseleri, bude prevedena i na srpski jezik, rumunski književnik Mirča Kartaresku (57) postao je laureat Osmog međunarodnog književnog festivala, u četvrtak završenog u Novom Sadu.

Time je ovaj prozni pisac, književni kritičar i publicista, obogatio svoj ionako pozamašan fond nagrada osvojenih u svojoj zemlji, Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Sloveniji…

– U Novi Sad, na poziv mog prijatelja Jovana Zivlaka, došao sam sa strepnjom upravo zbog toga što na srpskom govornom području nisam do sada objavio nijednu knjigu – poverava nam se Karataresku, bivši profesor rumunskog jezika na bukureštanskom i nekoliko evropskih univerziteta, koji je i član Evropskog parlamenta za kulturu.

* Da u eri savremenih komunikacija ni jezik nije brana dobroj knjizi, uverili ste se lično na ovom festivalu…

– Puno kolega iz drugih zemalja i čitalaca iz ovog grada prilazilo mi je i hvalilo moje knjige. Sve vreme okružen sam pažnjom i poštovanjem i neizmerno sam srećan zbog toga.

* Dela su vam prevedena na 21 jezik, a na srpskom zastupljeni ste samo u „Antologiji rumunske savremene poezije“ Slavomira Gvozdenovića. Koju svoju knjigu najpre preporučujete srpskim izdavačima?

– Pisao sam „teške“, ali i pitke, lako čitljive knjige. Voleo bih da u srpsku kulturu uplovim lagano. Zato bih preporučio zbirku pripovedaka „Zašto volimo žene“ iz 2004. godine, koja je u Rumuniji prodata u 150.000 primeraka. Po toj knjizi objavio sam i feljton u francuskom časopisu „Ele“.

* Znači li to da ste vi uspeli ono što mnogi nisu – da odgonetne odgovor na večito pitanje o ljubavi prema ženama?

– Odgovor nije jedan, ima ih 50 i pobrojao sam ih na poslednjoj stranici knjige. Uprkos tome, mislim da nisam uspeo da ponudim kompletan odgovor. Jer, svaki čitalac će dodati barem još jedan svoj razlog.

* Koliko poznajete srpsku književnost?

– Intenzivno je srpska književnost prevođena u Rumuniji pre dvadesetak godina, onda je to počelo da jenjava. Zato najbolje poznajem i cenim klasike srpskog modernizma – Pavića, Kiša, Popu, Pavlovića, Puslojića. Na moju veliku žalost, vaši mlađi pesnici retko se prevode na rumunski jezik.

KANDIDAT ZA NOBELA* Priča se da slovite kao najozbiljniji kandidat svoje zemlje za Nobelovu nagradu u narednih 20 godina…
– Priča se. Ali, ovog trenutka nisam potpuno spreman za to, nemam ni dovoljan broj godina. Verujem da će se u narednoj deceniji moje delo obogatiti, da će porasti. Zato vas molim da mi ovo pitanje postavite ponovo kroz sedam, osam godina.

* Da li će knjiga u ovom obliku uspeti da doživi 22. vek?

– Kriza je sveopšta, ali mislim da ona knjizi ne može presudno da naudi. Ubeđen sam da će uvek svuda u svetu postojati ljudi koji vole da čitaju. Verujem u taj divni predmet, knjigu, i siguran sam da ona nikada neće umreti.

* Ne čini li vam se, ipak, da su književnost i kultura sve manje cenjene jer ih potrošačko društvo gura na marginu…

– Ni najmanje me ne zabrinjava sudbina poezije u svetu, a naročito ne na Balkanu. Poezija se ne sagledava kroz knjige stihova, ona je prvenstveno način na koji se sagledava i spoznaje svet. Pesnika će uvek biti. Pesnik je onaj ko je celog života čedan poput deteta, ko ne dozvoli da ga poraze pohlepa, mržnja, zavist…

* Šta tačno znači vaša metafora „knjiga je kao bunar“?

– Znači da nam knjiga ne dolazi u ruke kada smo žedni, ali je tu negde i čeka nas. Pisac nije neko ko treba ljudima da govori kako da žive svoje živote, šta da vole, a šta ne, u šta da veruju… Pisac je samo običan čovek koji očajnički pokušava da razume sebe.

 

 

 

 

 

Mirča Kartaresku: Knjiga je kao bunar | Kultura | Novosti.rs.

Posthumno objavljen „izgubljeni“ roman Žozea Saramaga

LISABON – Roman „Claraboya“, koji je portugalski književnik i Nobelovac Žoze Saramago napisao 50-ih godina prošlog veka i za koji se mislilo da je izgubljen, objavila je, gotovo dve godine posle piščeve smrti, izdavačka kuća koja je bila odgovorna za njegov prvobitni nestanak.

 Žoze Saramago

Žoze Saramago

Roman je, portugalska izdavačka kuća „Kaminjo“ objavila u oktobru 2011. godine, a nedavno je izdat i na nekoliko stranih jezika, uključujući španski, engleski i italijanski.

Saramago je rukopis romana, koji govori o stanarima jedne zgrade u Lisabonu, poslao 1953. godine preko prijatelja portugalskoj izdavačkoj kući „Kaminjo“, koja mu nikada nije odgovorila.

Četiri decenije kasnije, kada je Saramago već bio jedan od najprodavanijih portugalskih savremenih pisaca u svetu, „Kaminjo“ ga je kontaktirao da mu saopšti da je pronašao rukopis i da bi mu bila čast da ga objavi.

Pisac je, međutim, odbio ponudu i tražio da mu se rukopis vrati, izjavivši da ne želi da roman bude objavljen za njegova života.

Suočen sa ćutanjem izdavačke kuće nakon slanja rukopisa, Saramago skoro 20 godina nije napisao nijedan roman, fokusirajući se na novinarsku karijeru.

„Puno je propatio zbog toga što su ga tada ignorisali. Smatrao je da najmanje što je trebalo da učine je da mu odgovore“, kazala je za AFP Saramagova udovica, novinarka Pilar del Rio na predstavljanju knjige u Madridu.

Ona je navela da je „Claraboya“ „transgresivni roman“ koji se izdavačka kuća nije usuđivala da objavi za vreme Salazarove diktature pod kojom je Portugal bio do 1974. godine.

Saramago je svoj prvi roman „Zemlja greha“ objavio 1947, ali je međunarodno priznanje dobio tek 1982. godine, sa istorijskom fantazijom „Baltazar i Blimunda“, koja govori o borbi pojedinaca protiv organizovane vere u doba inkvizicije.

Nakon spora sa portugalskom vladom zbog njenog odbijanja da se njegov kontroverzni roman „Jevanđelje po Isusu Hristu“ nadmeće za evropsku književnu nagradu, Saramago se 1992. godine preselio na Kanarska ostrva, gde je živeo do smrti 2010. godine.

Godine 1998. postao je prvi pisac portugalskog jezika koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

 

Posthumno objavljen „izgubljeni“ roman Žozea Saramaga | Kultura | Novosti.rs.