Архиве категорија: posttitoiyam

Како направити отпор / Мило Ломпар

Одломак из једног интервјуа проф. М. Ломапара

_______________________________________

(…..) Шта је Европа данас?
Европа је једно, ЕУ је нешто друго.
А српској самосвијести се натура да су ти појмови изједначени?
Тако је лакше објаснити неопходност уласка у ЕУ. ЕУ је једна мултинационална и неоатлнтска конструкција. Питање је колико и како ће трајати. А Европа је стари континент који полако, као стара госпођа, пада у сенку. Сви наши најбољи духови су гледали у Европу, у њој учили, али нико није престао због тога да буде Србин, нити је заборавио да његова реч има смисла превасходно у свом народу. Ниједан Немац неће пристати да за роман аустријског писца каже да је написан на аустријском језику, али ће рећи да су неке књиге преведене са америчког језика, не са енглеског. Немци увек штите своје интересе. Немци, међутим, говоре да постоји црногорски језик, иако знају да је то бесмислица. У њиховом је интересу да се наше подручје фрагментаризује. То не треба примати превасходно емотивно. Треба препознати интерес и организовати контракретање. Немцима не можемо пружити отпор када је рецимо реч о аутомобилима, али када је реч о српском језику није тачно да не можемо пружити отпор. Питање је само желите ли да пружите отпор.


Како направити отпор?
Направити културу. Без ње идете у сукобе без свести и без идеје. У Беогарду немамо музеј геноцида. Јер, имамо одређене менталне слике у којима мислимо. Мислимо титоистичким менталним сликама. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Народ од кога треба учити су Чеси. Они су окружени са 80 милиона Немаца, а ипак су нашли начина да опстану кроз историју.
Како? Шта они имају што Србима недостаје?
Основно – рационализам и трезвен однос према култури. Немамо етику рада, наши интелектуалци не верују у перо, док наш народ верује само у кубуру. У таквом распореду сила нестаје сваког осећања дужности. Од целог Београдског универзитета сам био једини који је говорио када је био разговор о Сребреници у Руском дому. То није нормално.
Како схватити заборав Јасеновца?
Одговорност за Јасеновац носи титоистички режим. Да је титоистички режим учинио са Јасеновцем оно што су урадили савезници са Аушвицом, никада не би била могућа нека поновљена ситуација. Титоизам је сакрио одговорност за геноцид над српским народом под лажном симетријом усташа и четника.


У том контекстузначај рехабилитације Драже Михаиловића?
И дан-данас имате отпор рехабилитацији Драже Михаиловића. Зашто? Зато што је Дража употребљен у лажној симетрији усташа и четника. Дража је водио војску која је била герилска. У колоплету светских сила испао је жртва. То не значи да његова војска није чинила злочине, али та војска није била окупациона. Дража је, у суштини, једна трагична личност: герилац, без директне команде над многим својим командантима, сломљен немачким односом 100 за 1 у Србији, није преговарао – у марту 1943. године – са Немцима, није им обећао да ће ратовати против савезника (као Титови изасланици: Велебит, Ђилас и Коча Поповић), одрекао га се краљ, одрекли су га се савезници, син му је погинуо у четницима, деца-комунисти су га се одрекла, осуђен на неправедном суђењу, убијен, остао без гроба. Зар није много за једног човека?
Није. Човек нема права ни 2012. године на гроб, иако има много доказа који мењају комунистичку слику о њему и његовом покрету. Зашто? Зато што са рехабилитацијом Дража Михаиловића нестаје титоистичка симетрије између четника и усташа. Само то не сме нестати. И видите како се хрватски председник буни против Дражине рехабилитације. Чега се он плаши када ми нисмо иста држава? Плаши се онога што се може десити када нестане лажне симетрије између усташа и четника.
Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања.

= видети више: Интервју професора Мила Ломпара дат бањалучком Екстра магазину

Advertisements

Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao

Dmitrovic

Ratko Dmitrović – Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao

Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.

U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države. Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema sumnje, zabeleška o poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat.

S jedne strane, bio je kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.

Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se otvore vrata EU.

Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u trgovini, što politika jeste, ne biva.

Manevarski prostor predsednika srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško, posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi spadaju u takve.

Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.

U dva svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer) ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala ogroman doprinos.

Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.

Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili.

Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.

(Novosti)

=== Iz Komentara:

Лично мене не занима Вучић и остали политичари и шта ова посета њима 
доноси већ које и колико зло се спрема овом наороду … ја од силног 
добра ЕУ и Немачке тихе окупације осећам само последице . Питам се је`л 
неко види да се изузетно велики број локала у самом центру Београда , 
Новог Сада и.т.д. позатварало ( фирме су затворене) све је виче гладних и
сад уместо логора спремају нас за савремене логоре као јефтину радну 
снагу Европске Уније и додатно распрачавање. Човек који прави земљу 
окреће се свом народу а не земљи у даљини која се више пута показала као
истребљивач овог народа … које добро има овај народ , шта су 
то политичари у последљих 25 година дали народу … а све су нам узели. За мене Србија је окупирана земља

 

Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao.

Direktor „Prosvete“ podneo ostavku

DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.

 Jovan Janjić

U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.

„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.

Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.

SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.

Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.

Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.

Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.

Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.

Direktor „Prosvete“ podneo ostavku | Kultura | Novosti.rs.

Из БИТНE КЊИГE / Бела Тукадруз

Мирослав Лукић

РЕЧНИК ПРОТОТИПА (Уметност махагонија)

Велика магаза ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ

 

БИТНА КЊИГА

 

Неколико напомена, на крају, о Неоткривеном језику

 

Књигу свако чита на свој начин: читајући књигу читалац чита себе и врло често се догађа да прочита и оно што писац и није написао…

Понекада ми се чини: сазнање које је измужено из вимена историје, не вреди много.

Човеку оболелом, а нарочито оном од јавне болести, или пак неке друге болештине, прија млеко измужено из вимена успомена народа и појединаца, из сећања и душе, као кумис, Јер је то лековито млеко „органски слепљено са животом, Конструкција сазнања уткана је у конструкцију живота…“

Читајући поново и поново рукописну заостав-штину Мишљеновића, откривајући Неоткривени језик, заборављени, пишући увод, поговор, коментаре, чинило ми се да пишем БИТНУ К Њ И Г У .

Липар, ревија, бр. 11, Крагујевац, пролеће 2012, корице,
Липар, ревија, бр. 11, Крагујевац, пролеће 2012, корице,

(Марсел Пруст на једном месту у Пронађеном времену вели:

„Примећивао сам да ту битну књигу, једину праву књигу, велик писаџ не мора, у обичном смис-лу, измислити, јер она постоји у сваком од нас, него превести. Дужност и задатак писца дужност је и задатак преводиоца“ – моје подвлачење).

Дужност преводиоца, и можда библиотекара -то је мени било много ближе од улоге писда. Ко је прави писац ове књиге, сада, на крају, зар је то важно? Ова књига се завршава говором Босиљков-ца, сведочанством првога реда, тужном исповешћу моје мајке Божане о последњим Мишљеновићима, о ујка Бори и баба Љуби Паћиној. То повлашћено место је припало једној жени босиљковачког говора, од које сам научио прве и најважније речи у животу. Оној, у чијим венама још увек кола крв наших давних предака са Косова. Познавалац косовско метохиског говора, Глиша Елезовић, написао је једну дубљу истину о човеку овога говора, упоредивши га са његовим суседима из српских чистих динарских крајева на западу и северозападу. Ако допуштено такво поређење, како каже, човек овог говора, кад прича и пева – муџа. Али одрешито збори у поређењу са његовим североис-точним и исгочним суседима моравско-вардарским (РКМ 2;547).

Некоме све ово може личити у први мах на говор о Ничем. На бескрајни монолог, иако је реч о најдубљој суштини Неоткривеног језика, говора и писања – тим најчуднијим стварима, заиста.

Новалис је знао да је прави разговор само игра речи:

само се том смешном неспоразуму треба див-ити. Међутим, нико ннје свестан те особености језика да се брине искључиво о себи. Стога је он тајна ретке лепоте и плодности, и самим тим што човек говорећи само да би говорио, изговара најдивније и најсвеоугхватније истине. Али ако човек пожели да говори о нечему одређеном, хировити језик га наведе на најсмешније и сасвим погрешне ствари. Плод тога је мржња коју неки озбиљни људи осећају према језику. Свесни су своје обести, али не и тога да је њихово презриво брбљање неизмерно озбиљна страна његова. Када 6и се људима само могло објаснити да је језик попут математичких формула. Оне чине свет за себе. Оне се само играју, не изражавајући ништа до своје чудновате природе и управо због тога су толико изражајне – стога у њима се огледа необична игра односа међу, стварима. Изихова слобода чини их члановима природе и само у њиховим слободним покретима огледа се светски дух, чинећи их крхким мерилом и основом ствари. Тако је и са језиком – онај ко поседује истанчани осећај за његову примену, његов такт, за музикални дух, онај који у себи наслућује танани одраз његове унутар-ње природе и потом сам покрене свој језик и руку, тај ће бити пророк, али ко то зна а нема довољно осетљиво ухо и смисао за језик да 6и написао истине попут ових, њему ће се подсмехнути, а људи изругати као Касандри Тројанџи…

Новалис је овим речима најјасније изразио биће и циљ поезије.

 

*

Андре Жид је у праву: не само ликови романа, поема, књига уопште, него и сами романи, поеме, књиге уопште, почев од наслова до последње реченице, остају све дотле непостојећи док не буду крштени. Крштење је симболичан и врло важан чин.

Читаву деценију – тако се чинило – као да сам млатио празну сламу и изгледало је (понекада, у ствари, врло често!) да месецима ништа не разабирем и да ми напор и роварење по архивима и библиотекама, или у разговорима са особама одличног памћења, остаје узалудно, али нисам одустајао, чак и онда када сам данима и ноћима осећао да пловим океаном без икаквог копна на видику.

У ствари, нисам имао вртоглавицу од празног поља и празног просгора, као Андре Жид, ни страх од морских дубина.

Понеко можда и зна како настају бисери у шкољкама на дну океана: тако што у тело шкољке продре неко страно тело, трун или каква друга честица. Шкољка онда око тог страног тела лучи своју слуз.

Бисери су нека врста најфинијег и најдивнијег могућег омотача око страног, ситног тела.

То страно „тело“ које је у неком одређеном тренутку – још у дечаштву? када сам први пут чуо, прво од оца, а затим од ујака за постајање неких укоричених рукописних књига – продрло у детињу душу јесте нешто готово митско, мит о некаквој породичној Пешчаној књизи.

О ономе што је писао покојни прадеда Павле, и што су пре њега писале разне друге непознате руке у разним раздобљима.

Оног тренутка када сам прекуцао Рукописну књигу, Књигу примања и издавања, Живу књигу (као апсолвент књижевности), када сам све то преписао својом руком, ја сам запловио оним непрегледним океаном хиљадугодишње самоће.

Кренуо сам на дуго и непознато путовање, не знајући исход…

Запловио сам океаном хиљадугодишње самоће (има ли прецизније метафоре која би пластичније изразила суштину и коб историјске судбине српског народа?), пловећи преко неиспитаних океан-ских дубина. Океанске дубине спомињем зато што сам се од оне зиме крајем седамдесетих година (када сам начинио препис дела рукописне заоставштине) осећао као бисерне шкољке у тропским морима.

Моме оцу, бившем предратном општинском писару, Милисаву Сенковићу, који ми је од дечаштва пунио главу причама о свом предратном учитељу писару и настављачу АМАНЕТА, као и мом ујаку Бори Мишљеновићу, захвалан сам што је тај туђи рукопис, коначно доспео на мој радни сто…

Захвалан сам и мојој мајци, која је имала урођени приповедачки дар, као и свим другим људима, живима и мртвима од којих сам научио и запамтио много више речи но што су могле да стану у овај речник једне немогуће књиге.

Оно што се налази између ових корица, то су многе сажете књиге, које сада чине Једну, ону једну једну који сваки писаџ, ако је позван, треба да објави.

Припремајући за штампу рукописну заоставштину фамилије Мишљеновић, ја сам био принуђен (пишући коментаре) да проговорим, да говорим.

Да пустим да се језик сам говори, сам мисли, сам потире, сам ствара. Откривао сам непознато поднебље једног језика. Са извесним нагоном за говор који мора да је био знак надахнућа језика, његовог деловања у мени.

Моја је воља хтела оно што сам био што је било одређено Аманетом, и често се дешавало на крају крајева да ми поезија без мог знања и вере открива тајне језика.

Упркос томе, нисам мислио да сам позвани писац, врхунски поклоник језика.

И када сам писао најбоље што сам могао, чинило ми се да Босиљковчани говоре много једноставније и упечатљивије.

Толико тога на прозивку чека! Јулски дан је за човека који није глув ни слеп, који има мозак и сећања и око соколово, и слух који региструје и нај-дубље акорде тишине, као р и з н и ц а.

А тек – памтивек, његови понори и понорнице!

ВЕЛИКУ МАГАЗУ је створила Мала магаза – она о којој нико ништа не зна.

Раскошна је прозивка Језика Неоткривенога!

Према првобитној замисли, књига ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА требало је да буде  књига инвент а р а замашног прозног квартета ПУШТАНзЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, нека врста резимеа, епилога (можда као песме Јурија Живага на крају Пастернаковог романа „Доктор Живаго“), пета књига, последња. Захваљујући, пре свега, Случају Комедијанту (како би рекао Црњански), ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА је стигла до читаоца пре ЛИТУРГИЈЕ, УЈКИНОГ ДОМА, ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, и других књига из циклуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, што и није било, можда, лоше. Напротив. Главна и неза-менљива улога ЗЕМЉЕ НЕДОЂИЈЕ је у томе што је прерасла првобитну замисао и отворила златне мај-дане – не само Пека већ свих оних река које извиру из неисцрпних митолошких извора Старе Европе. Стварну улогу Земље Недођије, у УМЕТ-НОСТИ МАХАГОНИЈА, преузела је њена (пра)мајка – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ.

Истинску посвету УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА заслужио је, одиста, мој пријатељ и издавач Мирослав Лукић.

Књиге из циклуса ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ биле су, за мене, коначне, завршене, пре 1989. године.

Можда нисам довољно схватао у почетку њихов европски и светски значај. Као што ни најважнији српски издавачи нису хтели да схвате њихов национални значај.

Мирослав Лукић ме је терао да их поново и поново читам, након што се почела оцртавати завршна верзија ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, понављајући ми речи Чу Хсиа, да треба поново да читам.

Један шм два одељка на дан. Није важно да ли пасус тежак за разумевање или није. Просто читајте од почетка и ако читањем не дођете до значења, онда размишљајте, а ако размишљањем не дођете до значења, онда поново читајте. Тако једно, па друго, док му не осетите укус. На тај начнн ћете послс дужег времена знати шта се налази у њему.

Ја сам их читао и читао (пошто наши врсни књижевни критичари савременици имају тзв. преча посла, доколицу), и та читања су помогла да се укаже завршни обрис УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА.

Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да буду обелодањене између истих корица све четири књиге УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, крајем зиме, боравио сам у Босиљковцу неколико дана.

И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.

У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели ибеглице, човек и жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата, Боре, да у њему живе, још 1993. Нзима је све тамо у Хрватској, у Славонији, попаљено и уништено. Тамо су им побијени оба сина и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико постарала да су изгледали много старији него што су стварно били. Нису имали где да се више врате, и као да су на њих сви на свету забо-равили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више за њих. Нестали су у пожару једне ноћи: да ли је узрок била дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У црном згаришту пепела, које је само остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и велики број његових дневника и бележница… Све је убрзо прекрио снег, који је тих  дана густо вејао…

На пролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок бедем новог асвалтираног пута средином осамдесетих, надошла водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара… У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет, вредан легенди и спомена.

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком, живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају као људи, они су чудовишта. Они су у злу и обмани а не у добру и истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота духовна смрт.

Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном што је тамо уместо земаљског Месеца.

Историја никога није опаметила.

Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да жели истинито и добро… Зато се ругао са духовним и небеским, запостављајући га.

Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које делује…

Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.

Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења   чија   је   судбина   препуштена   незајажљивим апетитима кланица и месождера! Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења, магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво постоји пред њиховим очима… Муње су их заслепиле и усуд навезао у велике заблуде… Не знају да господ зна и оно што крију и што показују…

Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом чувеном… Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.

И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље. ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе има судбину феникса: као што се ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама заложила, да би се родила подмлађенија, и лепша, тако и евентуални читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже. Духовна равнотежа омогућава да човек може слободно да мисли, јер што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…

Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и национална, и да се Бог често понаша према малим народима или несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа, људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван историја. Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део неког пакла, када то Господ дозволи. Што су појединци и народи одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога. Тај је становник Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још жуди за већом моћи. Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије. Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека, када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав. Господ не може заштитити човека помоћу анђела ако није признавао Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави… Постоји одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину, најодговорнији су они најгори од свих који су били у злима из љубави према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се ули-вају у осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање. као што пси нањуше дивљач у шуми, Реч је о злим духовима о којима се ћути, о онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их окрену у рђава, водећи их и потчињава-јући на задивљујуће начине, тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени… Господ овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест, па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је скривено… Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан исход…

Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце. Нису их надживела Дела, већ ствари.

Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари, потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и Пакла… Познато је било древним људима да се равнотежа између Неба и Пакла смањује или повећава у складу са бројем оних који улазе у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и апсурдна историја извире из тога извора…

Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек чини ако је слободан… Човек се може поправити и припремити за бесмртан живот само ако је у слободи… Ако човек заволи нешто, заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи Истину, јер свака је истина у светлости…

 

(Мишљеновац, јесен, 1975 – пролеће 1976. Београд, 1992. – лето и јесен 1999.)

_______ Извор: Липар, бр. 11, Крагујевац, пролеће 2002, стр. 6-9

Dobrica Ćosić o Kosovu

KNjIGA „Kosovo 1966-2013“, najpoznatijeg i najstarijeg živog srpskog pisac, Dobrice Ćosića (93) biće predstavljena u petak uveče u maloj sali Kolarčevog univerziteta. Pored Ćosića, koji je sve tekstove, zapise, polemike, sudove, napisane na temu Kosova od 1966. pa do maja ove godine sabrao u delo koje je objavila izdavačka kuća „Vukotić medija“, na promociji će govoriti istoričari Ljubodrag Dimić i Predrag Marković. Specijalni gost biće nekadašnji jugoslovenski premijer Milan Panić.

Ćosić je svoje drugačije viđenje stvarnosti na Kosovu izneo još na čuvenom komunističkom plenumu maja 1968. Tada je isključen iz partije i otisnuo se u disidente i žestoke protivnike Brozovog režima.

 

Dobrica Ćosić o Kosovu | Kultura | Novosti.rs.

Данашњи титоизам, пo Леону Којену

Леон Коен: Данашњи титоизам је орвеловског типа

титозам је вампиризам, савремени, и није му довољно што се напио крви толико других младих, него би и даље да плаши попут баука.- Испод ових прагова лежи сахрањена лепота.2013.
титозам је вампиризам, савремени, и није му довољно што се напио крви толико других младих, него би и даље да плаши попут баука.- Испод ових прагова лежи сахрањена лепота.2013.

Обновљено југословенство штетније је у култури него и у политици, стварајући последице које могу да буду и дугорочнијег карактера.

Данас смо сведоци једне нове културне афирмације комунистичке епохе Јосипа Броза. Честе су брозоносталгичарске изложбе и телевизијске емисије у којима се та епоха приказује као српско „златно доба”. Да ли мислите да је тај тренд спонтани производ наше културне дезоријентације или је усмераван одређеним намерама?

— Није лако уопштавати, али чини ми се да у тој фактичкој рехабилитацији комунизма има много више прикривене идеологије него спонтане жеље да новим очима погледамо ближу прошлост. То је јасно већ по смишљеном прећуткивању свих оних одлика комунистичког времена које је данас немогуће бранити: од масовних злочина над „класним непријатељем” 1944. и 1945. године, реваншистичког и репресивног карактера целог режима до средине педесетих година и наметнутог једноумља у политичким стварима све до самог краја, преко стварне поделе читавог друштва на вишеструко повлашћену елиту у коју се углавном улазило само са чланском картом комунистичке партије и више или мање обесправљену масу осталих грађана, до гротескног култа самог Јосипа Броза, „највећег сина наших народа и народности” и доживотног председника државе, о коме се јавно није могла рећи критичка реч а да се не заврши у затвору (или бар не изгуби посао).

Тачно је да је југословенски комунизам после 1955. године био мање репресиван и идеолошки искључив него совјетски или румунски, али то је све: од 1945. до 1990. године српски комунисти држали су у рукама све полуге власти и одбијали и саму помисао на политичку демократију, чинећи то најпре као слуге Јосипа Броза а после његове смрти за властити рачун. Тачно је и да је у Југославији од почетка шездесетих до краја седамдесетих година мање-више стално растао животни стандард, додуше далеко више за повлашћену елиту него за остале грађане. Али, бар у Србији, већ почетком осамдесетих година – када је дошло време враћања великих страних зајмова – са просперитетом је било готово.

Све ово што сам поменуо систематски се прећуткује у данашњим отужним похвалама титоизму и самом Јосипу Брозу, које имају за циљ да људи забораве све вредности осим пуног стомака – поготову ако су то вредности својствене српској националној и културној традицији – и препусте садашњим властодршцима да им по свом нахођењу кроје судбину мање-више као у комунистичко време.

Да ли је у том смислу један југословенски (или, како се данас каже, „југосферични”) културни концепт и данас у Србији, више од две деценије после распада Југославије, супротстављен српском?

— Мислим да је то прилично очигледно и лако је видети зашто је тако. Од 2008. године режим Бориса Тадића све више се приклањао захтевима ЕУ и САД у свим областима, и то се није могло правдати искључиво позивањем на оно што се мора учинити због „европског пута” Србије. Кад год се из Брисела (Вашингтона, Берлина итд.) критиковало нешто што је задирало и у домен националне културе и традиције – рецимо, како се гледа на одређене историјске догађаје и како се о њима предаје у школи – Тадићевом режиму и његовим другосрбијанским „сапутницима” изгледало је политички згодније да прихвате ту критику у име обновљеног комунистичког југословенства него да је представе као оно што је у ствари била: идеолошки диктат са Запада који је, узгред да додам, потпуно супротан официјелно прихваћеним либерално-демократским вредностима самих западних друштава.

Мој је утисак да је онима који су владали Србијом од 2008. до 2012. углавном било искрено свеједно како ће се у школама предавати српска историја, колико ће бити заштићени српски манастири на Косову и Метохији, хоће ли се у Београду икада поново отворити Народни музеј и Музеј савремене уметности, итд. Њима је савршено одговарало да разложну критику својих скандалозних потеза у култури отупе оживљавајући исто оно тобоже хуманистичко а стварно репресивно југословенство, у чије име је Михаило Ђурић послан на робију само зато што је, као професор Правног факултета, рекао шта мисли о положају Србије у нацрту будућег Устава из 1974. када је 1971. био позван да то учини. Неки од оних који су га тада послали на робију, као Латинка Перовић, и данас заступају исту идеологију демонизације свакога ко о питањима српске политике, историје и културе мисли друкчије од њих – довољно је погледати публикације Хелсиншког одбора у Србији, у којем је поред председнице Соње Бисерко Латинка Перовић сигурно најутицајнији члан, па да то свакоме буде јасно.

Само што су се искључивост и спремност на прогон неистимишљеника некада правдале комунистичком и титоистичком идеологијом, док се, на потпуно орвеловски начин, данас то чини позивањем на демократију, толеранцију и помирење. Ипак, обновљено југословенство можда је још штетније по неким посредним последицама у самој култури које би могле да буду и дугорочнијег карактера.

На шта тачно мислите?

— Када сам пре неколико година сазнао да Матица српска припрема репрезентативну едицију Десет векова српске књижевности, обрадовао сам се помисливши да ће то бити прилика да се, у ширим оквирима и на основу нових сазнања, стекне боља представа о нашој књижевности и њеним врхунским остварењима од оне коју нам је, пре неких пола века, у два своја издања понудила едиција Српска књижевност у сто књига Матице српске и Српске књижевне задруге. Али, када је едиција почела да излази и када сам се упознао са планом њене „прве серије” од укупно 120 књига (укључујући и „посебна издања”), био сам – као и многи други – и изненађен и ожалошћен. Тачно две трећине књига у том плану, неких 80 наслова, припада српској књижевности после романтизма, дакле негде од 1880. године до данас.

О овим сразмерама се може дискутовати, мада то свакако није главни разлог недоумица које овај у начелу потребан пројекат изазива. Ако погледамо ко све није „заслужио” да се нађе у новом канону српске књижевности који покушава да успостави Матица српска својом едицијом, списак је више него импресиван. Од песника између Војислава Илића и Црњанског, Винавера и Растка Петровића, ту је један једини: Јован Дучић. Ни Милан Ракић, ни Сима Пандуровић, ни Владислав Петковић Дис, ни Милутин Бојић (уз Лазу Костића и Ђуру Јакшића аутор наших најбољих драма у стиху), ни прва модерна српска песникиња Даница Марковић нису ту. Песме које с разлогом зна свако: Дисова Тамница и Можда спава, Пандуровићева Светковина, Ракићева Жеља и његов косовски циклус, Бојићева Плава гробница једноставно су искључене, заједно са својим творцима, из Матичиних Десет векова српске књижевности.

На ово би се могло одговорити да их читалац углавном може наћи у једној или две познате антологије које су укључене у „посебна издања” Матичиног пројекта. Али тај би одговор показао потпуно неразумевање праве функције овакве едиције: она треба да нам открије целовит духовни свет наших најбољих писаца а не само да прештампа неколико песама које се могу наћи у читанкама.

Можда сте ипак преоштри у свом суду ако се узме у обзир шта је све требало унети у тих осамдесетак књига?

— Волео бих да је тако, али поменуо сам само један од недостатака ове едиције у њеном садашњем облику. Свакако не сасвим свесно, у овој едицији као да се избегава оно што је у првим деценијама 20. века приближавало српску књижевност великим европским књижевностима. Као што у њој нема Ракића, Диса и Пандуровића, тако нема ни Милутина Ускоковића и Вељка Милићевића који су, заједно са Бором Станковићем, зачетници нашег модерног прозног израза пре Првог светског рата.

Поред Црњанског и Винавера, Растка Петровића и Момчила Настасијевића, нема двојице песника без чијег дела је непотпуна свака представа о модерној српској поезији од двадесетих до шездесетих година прошлог века: Душана Матића и Милана Дединца. Нема ни помена да је у српској књижевности икада постојао надреализам, мада није тешко направити избор из надреалистичких песама и текстова, који би нам открио један пол међуратног језичког експеримента у српској поезији, као што нам Настасијевић и Винавер откривају други. Уместо свега тога, као и било какве нефикционалне, критичке, есејистичке и филозофске прозе (Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Милана Кашанина, Марка Ристића, Михаила Ђурића, Јована Ћулума, итд), која нам се додуше обећава за „другу серију”, план Матичине едиције преплављен је прозним писцима суштински везаним за комунистичко југословенство и за комунистичку идеологију уопште, која битно одређује границе њиховог духовног света чак и када је критикују: ту су и Михаило Лалић и Милован Ђилас, и Антоније Исаковић и Павле Угринов и Живојин Павловић, да даље не набрајам.

Чини ми се да је овакво виђење српске књижевности у 20. веку могло настати само у времену где држава од свих културних манифестација најштедрије и најдоследније помаже фестивал Егзит, где нико на власти не хаје што велики музеји и библиотеке или не раде или се налазе у катастрофалном стању, где је најзад духовни хоризонт највећег дела интелигенције омеђен комунистичким временом, док су праве вредности националне историје и културе, па и књижевности, углавном површно односно погрешно схваћене или чак заборављене. Само у таквој интелектуалној и културној клими модерна српска књижевност могла је суштински бити осиромашена како је то учињено у плану ове едиције. Чини ми се да је Матица српска сувише стара и важна институција да не би исправила ову озбиљну грешку, и ја се надам да ће пројекат Десет векова српске књижевности временом ипак добити садржину и усмерење какве је требало да има од почетка.

Уочи стогодишњице Првог светског рата појавила су привидно нова тумачења тог догађаја, пре свега из пера британских научника, у којима се обнавља стара „ревизионистичка” теза из међуратног периода о деструктивној улози Србије у целој кризи 1914. године, па се Србија и Русија чак оптужују као највећи кривци за тај рат. Како објашњавате ову појаву, па и то да на српској страни засад као да нема адекватног реаговања?

— Како и ви кажете, сваљивање кривице за почетак Првог светског рата на Србију односно Србију и Русију није нова ствар. То је систематски чињено из Берлина од тренутка када је вајмарска Немачка као наследница Немачког царства била приморана да у Версају прихвати главни део кривице за избијање рата. Међутим, управо су немачки историчари – најпре Фриц Фишер и његова школа, а затим и други – од шездесетих година прошлог века до данас исцрпним архивским истраживањима показали да су Немачка и уз њу Аустроугарска прави виновници Првог светског рата. Србија је, прихватајући већину захтева из аустроугарског ултиматума од 23. јула 1914, показала спремност за мирно решење ситуације настале Принциповим убиством Франца Фердинанда.

Нити је мала земља као Србија својом одлучношћу да се брани од аустроугарске агресије могла изазвати светски рат, нити је званична Србија стајала иза Сарајевског атентата да би јој се могле приписати агресивне намере према Аустроугарској. Недавно изашла „ревизионистичка” књига Кристофера Кларка Месечари: како је Европа ушла у рат 1914, не открива никакве нове изворе који би говорили у прилог српској или руској одговорности за Први светски рат. Уместо тога, Кларк произвољно прећуткује низ кључних чињеница које недвосмислено говоре о немачкој и аустроугарској одговорности, а истовремено засипа читаоца негативним судовима и анегдотама о Србији и Русији оног времена. Тешко је поверовати да ће, међу озбиљним историчарима у свету, његова и сличне књиге имати неко трајније дејство.

Када је Србија, на завршетку анексионе кризе, била приморана да изјави да се не противи аустроугарском припајању Босне и Херцеговине, Стојан Новаковић је 1909. на питање „Шта сада?” одговорио да је култура та која може да повеже и споји расцепкани српски национални корпус. Да ли вам се чини да сто година касније, када се Срби налазе у сличној ситуацији, у нашој јавности нема довољно разумевања за ову идеју?

— Не мислим да нема разумевања, бар код интелектуално и морално највиталнијих људи, али још увек нема правих предлога како би се ова идеја могла остварити кроз различите облике сарадње, културне пројекте и заједничке акције. То је задатак који стоји пред свима нама који верујемо да српска култура и данас има незаменљиву улогу за читаву нацију какву је имала у доба великих српских победа пре једног века, којих се данас тако жалосно и тако неразумно одричемо

__________ Извор:Новосадске новине, пренето из Србијанског Гласа: http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.php?option=com_k2&view=item&id=922:sg_922

Titov trezor još popisuju

Komisija za Brozove stvari nije završila rad. Oliver Antić: Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta. Veliki problem su i stari novčići, koji nisu dobro popisani i zavedeni

SADRŽAJ vreća, nađenih u sefu Narodne banke Srbije, u koje je Predsedništvo SFRJ pohranilo stvari posle smrti maršala Josipa Broza Tita, još nije obelodanjen, jer Komisija nije završila posao. Nije reč ni o kakvom prikrivanju, kao što se spekuliše – kaže, za „Novosti“, predsednik tročlane komisije i savetnik predsednika republike prof. Oliver Antić.

 Brozovi naslednici će još morati da sačekajuKomisija je otvorila sef u NBS 10. aprila i od tada traje popis stvari i poređenje sa spiskom koji je uz njih pohranjen.Ovu komisiju oformio je predsednik Tomislav Nikolić da, u ime Predsedništva, kao pravnog naslednika nekadašnjeg Predsedništva SFRJ, otvori sefove, utvrdi šta je u njima i o tome obavesti Prvi osnovni sud, pred kojim se vodi ostavinski postupak između Brozovih naslednika. Osim Antića, komisiju čine i Nikolićev savetnik general Milorad Simić i zamenik generalnog sekretara predsednika Nenad Jevremović.

– Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta, a među njima i onih koji nisu dobro zavedeni. Recimo novčići, kod kojih je jako bitan datum izdavanja, jer od toga zavisi njihova numizmatička vrednost. A neki su pogrešno popisani u vreme kada je komisija Predsedništva SFRJ sastavljala spisak. Zato je bitno da svaki predmet bude identifikovan. Kada budemo izašli s konačnim sadržajem sefa, javnost će biti prilično iznenađena – kaže Antić za „Novosti“.

Titov trezor još popisuju | Društvo | Novosti.rs.

Ćosić za „Novosti“: Nije se čula moja reč

NIJE moja dužnost, a ni pravo, da više govorim državnom vrhu Srbije šta treba da učini u ovom teškom trenutku. Sve što sam imao da kažem o Kosovu i Metohiji, već sam jasno i javno rekao i napisao u godinama i decenijama iza nas. Nema više šta da poručujem!

Ovo je, ekskluzivno za „Novosti“, izjavio akademik Dobrica Ćosić, srpski pisac i bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije, povodom velike istorijske dileme pred kojom se ponovo našla Srbija.

– Moje reči o Kosovu, nisu se uvek čule tamo gde je trebalo. Zato ne želim u ovom trenutku da dajem nikakve nove poruke, niti procene. Odluka je na onima koji su za to nadležni – rekao nam je Ćosić.

A stavove o Kosovu i Metohiji pisac je iznosio još od 14. plenuma Centralnog komiteta 29. maja 1968. godine kada je počeo da upozorava na antijugoslovenske, velikoalbanske i šovinističke pojave u Pokrajini.

Posle 1981. godine i separatističke pobune na KiM, Ćosić je prvi put izašao sa idejom o podeli Kosova. Taj vizionarski predlog potpuno je formulisao i sublimirao sve do 2004. godine kada su „Novosti“ objavile i njegovu knjigu „Kosovo“.

Tada je ponovo javno predložio teritorijalno razgraničenje između Albanaca i Srba na Kosovu, na kompromisu istorijskog i etničkog prava.

Ćosić je izneo ideju da se razgraničenje sprovede referendumom srpskog i albanskog naroda uz aktivnu saradnju SB UN, EU i SAD i da sporazumi dobiju međunarodno priznanje i garanciju.

Sažimajući taj predlog, pisac je poručio:

– Ako su bitku na Kosovu 1389. Turci dobili na bojištu, Srbi su je dobili u duhu. I Turci i Srbi su tu bitku u vremenu izgubili. Odgovornost za budućnost nalaže danas Srbima i Albancima da vekovnu bitku za Kosovo ne reše na bojištu, nego za zelenim stolom, sporazumom, poštovanjem prava jednih i drugih i osvetu zamene saradnjom. To je jedina mogućnost da i Srbi i Albanci ostanu pobednici na Kosovu.

Ćosić za „Novosti“: Nije se čula moja reč | Politika | Novosti.rs.

Otvaraju Titov sef

Otvaranju će prisustvovati samo članovi državne komisije

SKRIVALI TAJNU ILI ZABORAVILI VREĆE Josip Broz Tito umro je 4. maja 1980. Neposredno posle njegove smrti, tadašnja komisija, koju je formiralo Predsedništvo SFRJ, popisala je stvari koje je zatekla u njegovoj rezidenciji, u Užičkoj 15. Veruje se da su upravo te stvari decenijama čamile u sefovima NBS. Uvidom u spisak stvari u sefovima, posle 33 godine, znaće se i zašto su oni tako dugo bili zapečaćeni – da li je u pitanju, s razlogom dobro skrivana, državna tajna, ili je vlast prosto na ove vreće zaboravila.

DRŽAVNA komisija otvoriće do kraja meseca sefove u Narodnoj banci Srbije u kojima je nekadašnje Predsedništvo SFRJ pohranilo stvari Josipa Broza Tita posle njegove smrti.

 

Ovo je, za ”Novosti”, potvrdio profesor Oliver Antić, predsednik tročlane komisije, u kojoj su još jedan Nikolićev savetnik, general Milorad Simić, kao i zamenik generalnog sekretara predsednika republike Nenad Jevremović.

 

– Otvaranju će prisustvovati samo naša tročlana državna komisija, i o tome smo obavestili sud. S obzirom na to da se ne zna šta je u sefovima, da li su u pitanju lične Brozove stvari ili vlasništvo države, zadatak komisije je da utvrdi sadržaj pohranjenih vreća – kaže Antić.

 

On dodaje da otvaranju neće prisustvovati ni predastavnik Prvog osnovnog suda u Beogradu, pred kojim se vodi ostavinski postupak, ni advokati Brozovih naslednika, a nisu u obavezi da prisustvuju ni predstavnici NBS.

Oni mogu samo da otvore sefove i puste članove komisije da zapisnički utvrde šta se u njima nalazi. Da bi se izbegla medijska pompa, ni tačan datum neće biti saopšten.

– Sud je zadužen da utvrdi šta pripada ostavinskoj masi, koja će se deliti među naslednicima. Dakle, samo da utvrdi privatnu svojinu Josipa Broza. Zato sudija neće prisustvovati otvaranju sefova.

Otvaraju Titov sef | Društvo | Novosti.rs.

Новине Едиције Заветина

%d bloggers like this: