Pesnici dižu ruke od jezika

– Dozvolite da pitam: A šta su mračne devedesete, bombardovanje, evropske i kosovske dileme, ako nisu pesme same po sebi, remek-dela moderne umetnosti? Šta su današnje kosovske dileme ako ne moderni nastavci kosovskog ciklusa, u skladu sa novim poetikama i umetničkim pravcima? Šta je bombardovanje Srbije, ako nije „Pesma nad pesmama“ južnih Slovena. Raskošni multimedijalni performans koji zaslužuje da nikada ne bude zaboravljen? A sve su to dela od istog autora kome drugi ne trebaju, osim da trube u njegovu slavu?

Prošlo je, po njegovom mišljenju, vreme poezije koja svet tumači a ništa ne menja, a nastupilo vreme poezije koja svet – menja.

– Umetnost je lišena moći, pesnici značaja. Pesnici dižu ruke od maternjeg jezika. Počelo se sa velikim formama, a završilo procvatom haiku poezije. Haiku je idealna mera za minijaturne državice nastale na ruševinama Jugoslavije. Velike forme su pripale Velikom Bratu i njegovoj Imperiji. Kao da se Srbija pretvorila u živi spomenik Dostojevskom – kaže Bećković.

KAKO POSLATI PORUKU– Uvek su se pesnici, mimo svojih prepoznatljivih poetika, oglašavali i kroz angažovanu poeziju dajući kroz nju hiperrealnu sliku sa naglašenom kritičkom notom tog vremena – kaže pesnik Zoran Bognar. – Razlika između pesnika pedesetih i devedesetih prošlog veka i ovih današnjih je možda jedino u tome što su se prve dve generacije imale kome i kroz šta obratiti. Danas, u tabloidnom vremenu poremećenih vrednosti, u kojem je privid snažniji od zbilje, ima istinskih pesnika koji kroz angažovanu poeziju kritikuju ovovremene pošasti, ali je očigledno da ne postoje više mediji kroz koje bi oni mogli poslati svoju upozoravajuću poruku – smatra Bognar.

Pesnik Nikola Vujčić smatra da poezija ne sme da bude „sluškinja“ politike i dnevnih događaja.

– Pesnik ne mora nužno da reaguje na velike istorijske događaje jer on, posebno danas, nije jedini svedok svog vremena, on je čak skrajnut, danas pesnička reč tek svetluca u prikrajku. Drugi društveni angažmani, znatno agresivniji i vrlo površni, gurnuli su poeziju na marginu. Danas o krupnim istorijskim događajima treba govoriti kroz ličnu dramu jer je pesma, zapravo, neka vrsta autoidentiteta i samosvedočenja. Večita pesnikova (pesnička) dilema je, kako kaže Česlav Miloš – koliko stvarnosti pesma može podneti – kaže nam Vujčić.

Gde je granica i mera da pesničko svedočenje ne zaguši pesmu, da ne preraste u „javni“ glas naroda? Kad se pesma suviše približi stvarnosti, po Vujčićevim rečima, vrlo lako sklizne u banalnost.

– Mađarski pisac Šandor Marai kaže da se snaga pisca ne „nalazi u zajedništvu već u usamljenosti“. „U književnosti“, kaže on, „nema demokratije, postoje samo solisti. Pisac koji uđe da peva u horu – vidi da se iz pesme hora ne čuje njegov glas.“ Dakle, pustimo da pesnici sami biraju teme, i velike se teme prelamaju kroz male, gotovo nevidljive stvari, kao što se ogromno, nepregledno nebo ogleda u maloj barici ili kapljici vode. Poeta politikon svoje nadahnuće crpe iz preideologizovane svakodnevice robujući njenoj retoričkoj zavodljivosti a pravi pesnik pronalazi meru u prepoznavanju znakova svog vremena – kaže naš sagovornik.

Pesnici dižu ruke od jezika | Kultura | Novosti.rs.