Препев и белешка о песнику Владимир Јагличић
________________________________________________
Брест
У српском селу, с јутра, лепа вест:
у октобру црвеном,
посадио сам тај нејаки брест
у дворишту црквеном.
Сад бих да видим да ли се подигну,
да л прими се, ил свенуће…
Шта се за једну десило годину,
рећи је немогуће!
Што сам писао, из других је сати,
није до овог места.
Ал ево, шта ће од мене остати:
тек безименост бреста.
И нека, расти над тим српским селом,
болестима несвладан
и на последњем путу мом, кроз дело,
буди мој штап, од сада.
1992.
Милован Ђилас
Голи оток, а потом „Нова класа“.
„Нова класа“ је Ђиласово дело.
Та књига поста књигом светског гласа:
догматик скиде догму, ко одело.
Голи оток, то ГУЛАГ је, њихов,
измислио га управо Милован,
душман слободе, разљућени вихор,
он слободаре баш и не милова.
Туђ самилости, комуниста притом,
сахрањивао је одступнике живе.
Чак га је зато корио и Тито:
„Слушај, успори, не претеруј, Ђиле „.
Стари садиста и гонитељ Савле
постаде Павле апостол, ко нови.
…Ал „Нову класу“ написав, због правде
на Голи Оток он сам не доплови.
Ћелија: светла, и нетесна знатно,
ћилимом се, и вазом истицала,
али тамница, то је, ипак, затвор,
мада и с разним украсним трицама.
И ништа није могло да умири
ову махниту гордост црногорску,
зато је опет, ко и сви кумири,
још једну књигу написао, оштру.
До смрти суров, на суровом свету,
због прошлости се није покајао,
кад жртве своје сретне, ни берету
није скидао, нити се клањао.
Нису украсе тражили та обест,
ти обострани засеци до крви,
о Новој класи та ужасна повест,
на Голи Оток тај спомен што мрви.
_________
Владимир Корнилов (1928-2002)
Владимир Николајевич Корнилов родио се 29. јуна 1928. године у Дњепропетровску. у породици грађевинског инжењера. Године 1941. био је евакуисан у Новокузњецк, а од 1943. живи у Москви. Од 1945-50 студирао је на Књижевним институту Горкога, одакле су га три пута избацивали због „идејно штетних стихова“ и пијанчења. Од 1950. до 1954. служио је у армији, а прве стихове објавио је 1953. године. После објављивања поеме „Шофер“, почетком шездесетих постаје познат песник, али не успева да објави збирке песама „Повест из војне команде“ и „Почела“, јер је обе цензура растурила у словослагачницама. Ипак, излазе му збирке „Пристаниште“ (1964) и „Узраст“ (1967), које је цензура детаљно „прочистила“, после чега одлази, практично, у самиздатску књижевност. Његова повест „Без руку без ногу“ (1964, објављена тек 1975, на Западу), преведена је на многе светске језтике, као и следећа „Девојчице и дамице“ (1968). Обе те прозе одбили су скоро сви совјетски часописи, као и роман „Демобилизација“ (1976), у Русији објављен тек 1990. године. Године 1977. потписао је писмо у одбрану академика Сахарова, заједно са Лидијом Чуковском, Војновичем и Копељевим, и искључују га из Савеза писаца. Забрана објављивања прати га до 1988. године, после чега се његове књиге, напокон, несметано штампају у домовини.
Владимир Корнилов умро је 8. јануара 2002 године у Москви.
___________________ Видети више: : https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/vladimirkornilov1928-2002
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 