ОЉА БЕЋКОВИЋ?

Да су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

Даница Поповић

објављено: у Политици, Погледи: 20.11.2014.

= извор:

Даница Поповић је професор макроекономије и макроекономских модела на Економском факултету Универзитета у Београду. Докторирала на тему Спољна трговина у моделима равнотежног раста. Основне области њеног професионалног интересовања су: теорија и политика спољне трговине, макроекономска теорија и модели, и економска политика. Одржава академске везе са London School of Economics и неколико америчких универзитета. Често сарађује са Светском банком, ITC/WTO, итд. Пише за Политику од 2006.

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj

Zašto su, kako i pod kojim okolnostima uništavane „nepoćudne“ knjige u Hrvatskoj od 1990. do 2000. godine tema je dela „Knjigocid“ Anta Lešaje, univerzitetskog profesora u penziji. U opsežnom delu, koje su objavili „Profil“ i Srpsko narodno vijeće, ovaj Korčulanac, po profesiji ekonomista, nastojao je da ovaj problem osvetli sa raznih strana iz političkog, istorijskog i moralnog ugla.

U razgovoru za „Novosti“, Lešaja ističe da je za jednu deceniju na đubrištima u Hrvatskoj završilo oko 2,8 miliona knjiga i da ta cifra nije najpreciznija, jer je do pravih podataka gotovo nemoguće doći. Pouzdano je, međutim, da su knjige „čišćene“ po etničkom ili idejnom ključu: iz javnih, školskih knjižnica, iz domova kulture i drugih kulturnih institucija odstranjivane su knjige pisane ćirilicom, dela srpskih autora i izdavača ili hrvatskih pisaca koji se nisu „uklapali“ u tadašnju izrazito domovinsku političku opciju.

Knjiga je nastala gotovo slučajno kada je Lešaja posle operacije došao na Korčulu 1997. i doznao za kontejner prepun bačenih knjiga. Ustanovio je da je na đubrištu završilo 400 naslova objavljenih na ćirilici, ili srpskih autora, od kojih najviše Branka Ćopića – čak 19. Ubrzo je doznao da to nije usamljeni slučaj i upustio se u istraživanje koje je trajalo deceniju i po.

KO SE POBUNIO – STRADAO – Ni nadležni organi ni strukovne instance nisu smatrali za potrebno da se sankcionišu ovakvi postupci, ali su sudski proganjani oni koji su se usudili da negoduju protiv uništavanja knjiga – kaže Lešaja. – Tako je zbog ukazivanja na „slučaj Korčula“ veliki filozof Milan Kangrga nekoliko godina bio na sudu, a tuženi su bili i novinar Igor Lasić kao i nedeljnik „Feral Tribune“. Kangrga je umro 2008, a sledeće godine je prestao da izlazi „Feral“, velikim delom ugušen i sudskim kaznama za „nanesene duševne boli“. Uništavanju knjiga javno i oštro su se suprotstavili i Vladimir Primorac, novinar Viktor Ivančić, književnik Slobodan Šnajder, Stipe Šuvar.

– U socijalnim previranjima uvek se i ideološki reinterpretiraju istorijske činjenice te se utemeljuju drugačiji sistemi vrednosti. Vrši se ideološki prevrat, pa je u tom kontekstu važno reći da su se u Hrvatskoj devedesetih godina, čak i izvan ratnog pustošenja, knjige i spomenička baština uništavali svesno i namerno. Čak su i motivi takvog ponašanja nedvosmisleno javno iskazivali kao nužnost usklađivanja s ciljevima legitimnog provođenja sveobuhvatne „duhovne obnove“ hrvatskoga naroda, o čemu se moglo čuti i u saborskim raspravama. Takva obnova podrazumevala je odbacivanje svega onoga „tereta“ iz prethodnog razdoblja koji je u „novom redu stvari“ bio neprihvatljiv, suvišan, neprimeren, nepodoban – ističe Lešaja.

U knjizi autor podrobno analizira brojna čišćenja fondova iz knjižnica, među kojima je onaj u Slatini bio prvi javno objavljen sa izričito navedenim političkim motivima tog čina. Među 2.000 knjiga koje su završile na gradskom smetlištu Radosavci bila su i dela Balzaka, Voranca, objavljena kod beogradskih izdavača.

Čudan otpis 23.069 knjiga u Gradskoj knjižnici Zagreb 1994. godine je, navodi Lešaja, namerno uništavanje neželjene literature, do danas je obavijeno velom tajne.

– Na to upućuje činjenica da su dve-tri godine posle tog čina knjižne kartice otpisanih knjiga bile još u aktivnom statusu. Bilo bi normalno da se uporedo s revizijom i otpisom postupilo regularno i sa kataložnim listićima (da je na kartici svake otpisane knjige uneta odgovarajuća opaska o otpisu). To ne može biti slučajan propust već je to bio rezultat brzine kojom su se htele eliminisati knjige u dominantnoj euforiji isključivosti u tadašnjim društvenim prilikama.

Jedan od najupečatljivijih pokazatelja čišćenja knjižnica od nepodobne literature, svakako je formiranje posebne biblioteke uz Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ 1996. godine, navodi Lešaja. Fond ove biblioteke praktično je formiran isključivo od dela koja su otpisivana u zagrebačkim knjižnicama i za nekoliko godina imao je 15.000 knjiga. Prema svedočenju Velimira Sekulića, voditelja Biblioteke, u fondu su se nalazile otpisane knjige štampane ćirilicom, pa i hrvatski autori kao što su Matoš, Krleža, Tin Ujević, dela srpskih autora bez obzira na pismo, tzv. „crvena literatura“, kao i knjige o Titu. Iz jedne knjižnice, navodi Sekulić, dobijene su i knjige Dubravke Ugrešić, izuzetne hrvatske spisateljice.

Ante Lešaja detaljno piše i o čišćenju školskih knjižnica u Puli, Vrsaru, Zagrebu, Rijeci. Gotovo groteskno zvuči da su sa polica biblioteke OŠ „Grigor Vitez“ u Svetom Ivanu Žabnu odneti kompleti Remarka u 12 knjiga kao i dela Andrića, Gorkog, Mate Lovraka, Karla Maja, Šekspira, a školskoj upravi zasmetalo je i „Prohujalo sa vihorom“, kao i sedam krimića Agate Kristi.

U razgovoru za „Novosti“, Ante Lešaja posebno podvlači da uništavanje knjiga nije bilo samo u Hrvatskoj već i u svim sredinama bivše Jugoslavije. Bila je to, kaže posledica razularenih nacionalističkih strasti, a događajima u Hrvatskoj bavio se zato što smatra da svako treba da počisti najpre u svom dvorištu.

 

TOBOŽ DOTRAJALI

O otpisu u Gradskoj knjižnici Zagreb ostao je samo podatak da je otpisano iz naučne literature – 12.018 knjiga, iz beletristike – 8.975, a iz dečije – 2.094 knjige. O vrsti odbačenih dela zabeleženo je samo da je reč o naslovima na ćirilici i marksističkoj literaturi. Jedna bibliotekarka ovako je to ironično prokomentarisala: „Najčešći razlog otpisa naslova srpskih autora i knjiga na ćirilici bio je oštećenost i dotrajalost, a budući da su najoštećenije knjige one koje se najviše posuđuju i čitaju, ispada da su naslovi srpskih autora u Zagrebu bili pravi bestseleri, a knjige na ćirilici višestruko radije čitane nego na latinici! Kočić, Lazarević, Crnjanski, Andrić, na ćirilici svi su otpisani po osnovi oštećenosti“.

 

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj | Kultura | Novosti.rs.

Kraj sveta počinje u – Siriji!?

Čudnovata i, dan-danas zagonetna bugarska proročica Vanga prorekla je pred samu smrt 1996. da će kraj Sveta – „za nekoliko godina” započeti u Siriji! Naravno, ostalo je nejasno šta je ona podrazumevala pod „krajem sveta”. Rekla je, u nepoznatom i tek ovih dana objavljenom proročanstvu, da će 2012. godina biti godina globalnih promena na Planeti, a da će na kraju toga biti – Sirija. Drugim rečima, rekla je, kineska horoskopska godina Zmaja 2012, biće početak kraja Planete…Ali kakvog početka?

Ona je te, sada već daleke 1996, prorekla da će „Sirija biti u centru događaja koji će čovečanstvu doneti svetsku krizu neviđenih razmera i globalne promene”. Vanga je tada rekla da će „vlast Sirije pasti”, a dalje…?

Vanga je, uprkos na prvi pogled apokaliptičnim predskazanjima naše budućnosti, ostavila i tračak „svetlosti”:

– Ipak, doći će vreme spokojstva u drevnim učenjima. Pitaju me da li će to vreme uskoro doći? Još ne. Ali, Sirija će se stropoštati pred nogama pobednika, ali pobednik, pokazaće se, neće biti onaj za koga svi misle da će biti, rekla je kratko pre smrti avgusta 1996.

POSLEDNJI DAN ILI…Vanga je „kraj Sveta” predvidela, za utehu, ipak, kao – početak novog: -Doći će dan kada će laž isčeznuti sa lica Zemlje. Neće biti nasilja i krađa. Prestaće ratovi, a oni koji ostanu u životu shvatiće njegovu vrednost i čuvaće ga kao „zenicu oka”. Zemlja će ući u novo razdoblje koje ja zovem – vreme dobročinitelja. To vreme ne zavisi od nas – ono će nastupiti hteli mi to ili ne. Novo vreme će zahtevati potpuno drugačija mišljenja i shvatanja, saznanja, potpuno drugačije, kvalitetno, ljude koji neće narušavati harmoniju Kosmosa…, rekla jer pred smrt Vanga.

Ona je tokom tog svog predskazanja, kažu, predvidela nelepu sudbinu Evrope:

„Evropa nikako ne može da se podmladi!” Drugim rečima, predvidela je ni malo ružičastu budućnost EU, drugim rečima- propast.

Istom prilikom, tokom jednog od poslednjih obraćanja svojim bližnjim, Vanga je progovorila u nastavku i o proročanstvima o budućnosti Sveta, pre svega gledano kroz sudbinu i ponašanje SAD, pa i njenog budućeg predsednika. Njena proročanstva su izrečena upravo u vreme kada je u političkom usponu bio sadašnji predsednik SAD – Barak Obama, koga je ona očigledno „videla” kao budućeg šefa države! Kratko je rekla:

-Amerika će izabrati predsednika, ali će ubrzo shvatiti da je strah gori od ljubavi, kratko i, ipak nedovoljno jasno, je rekla Vanga.

A Obama je počeo prvi mandat kao predsednik tek 2009.

Vanga je tom prilikom, u isprekidanim rečenicama o predviđanjima sudbine Sveta, rekla ponešto i o Rusiji koju je oduvek smatrala, najjednostavnije rečeno, „vodećom snagom Planete”…

„Sve će se istopiti kao led, jedina će nedirnuta ostati slava Rusije. Ona će ponovo postati velika imperija, pre svega imperija duha. Rusija će se izdići kao oreol nad Zemljom”.

Vanga je u tom, jednom od poslednjih trenutaka na ovom svetu, rekla i da će „uskoro u dušama ljudi nastupiti promene i da će Čovečanstvo tada ući u novu eru”…Upravo taj „prelaz”, rekla je, označiće i početak – kraja sveta.

Vanga je, ipak, ostavila i „otškrinut prozor” Čovečanstvu za njegov opstanak…

DREVNI PRAVOSLAVNI PROROCI I VANGA

Neverovatno je da se proročanstva Vange, posebno o Siriji i Rusiji naših dana, podudaraju sa proročanstvima ruskih „svetih otaca” još iz srednjeg veka! Tako je Teofan Poltavski, ostalo je zapisano, rekao još u 14. veku da će se dogoditi (ne govoreći, naravcno, kada) „što niko ne očekuje: Rusija će vaskrsnuti iz mrtvih i sav Svet će biti zadivljen”. Teofan dodaje: „pravoslavlje u Rusiji će se ponovo roditi i biti slavljeno”. Međutim, kaže on, pravoslavlja kao što je nekada bilo neće više biti – sam Bog će postaviti na presto moćnog Cara…!

A jedan od najpoštovanijih ruskih svetitelja svih vremena, Serafim Sarovski nam je, pored mnoštva proročanstava, poslao poruku koja može da se protumači kao direktno predviđanje budućih događaja oko današnje Sirije. Njegove reči da će „Gospod Bog doneti spas ne samo Rusiji, već i Svetu u vremenu antihrista , stručnjaci upoređuju i gotovo izjednačavaju sa Vanginim proročanstvom da će „zavladati učenje Belog bratstva” ili, u nekim drugim proročanstvima, „Ognjene Biblije”. Odnosno njenim rečima o ovim našim danima i krize oko Sirije.

Mnogi stručnjaci smatraju da su „poruke” ruskih srednjovekovnih svetitelja i Vange veoma „kompatibilni” – vode ka samim izvorima naših saznanja i potvrđuju mitove o Arijevcima!

PREUZETO IZ ČASOPISA „TREĆE OKO”

Kraj sveta počinje u – Siriji!? | Reportaže | Novosti.rs.

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre

U povodu velikog jubileja, 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog (26. 10. 1893. – 30.11.1977), Radio-televizija Srbije i Srpsko bibliofilsko društvo priredili su izložbu prvih i retkih knjiga velikog pisca. Postavka, pod dobro odabranim naslovom „Između Serbije i Sumatre“, biće otvorena u ponedeljak, u Galeriji RTS.

Pokazujući nam i predstavljajući šta će se prvi put naći pred posetiocima, Srđan Stojančev, predsednik Srpskog bibliofilskog društva i novinar, za „Novosti“ kaže:

– Biće to prva izdanja Crnjanskog počev od knjige „Maska“, izašle u Zagrebu 1918. u izdanju Društva hrvatskih književnika, zaključno sa „Embahadama“, koje su se pojavile 1983. kod „Nolita“ u okviru Sabranih dela. Posetioci će videti i jednu neobičnu zanimljivost: tri varijante korica za knjigu „Priče o muškom“ iz 1920, koje je uradio čuveni izdavač Svetislav B. Cvijanović iz nama nepoznatih razloga. U vitrinama će biti i četiri pisma koja je Crnjanski slao iz Londona 1956/57. Božidaru Kovačeviću, piscu i profesoru.

Povod je bio Kovačevićeva ideja da SKZ, u čijoj je upravi tada bio, objavi antologiju lirskih pesama Crnjanskog, sa čime se pisac složio, ali do knjige se nije došlo. U pismu, Crnjanski između ostalog kaže:

RAZGLEDNICE
I PREVODINA izložbi će biti i dve razglednice koje je Crnjanski 1931. uputio iz Dubrovnika i Sušaka Slobodanu Jovanoviću, tada profesoru Beogradskog univerziteta. U kratkom tekstu pisac između ostalog obaveštava Jovanovića kako se sprema da sa čuvenim izdavačem Gecom Konom otputuje na Cetinje. U vitrinama će biti i knjige za koje je Crnjanski, između dva rata, napravio predgovor za srpska izdanja Flobera, Katajeva, Rostana i Lotija, kao i njegov prevod knjige Emila Ludviga „Musolini“.

„Bilo bi najbolje i najprivlačnije za čitaoce da se ostavi meni da tekst odaberem. Ja bih u tu antologiju uneo sve što je u ’Odabranim stihovima’ i još nekoliko iz doba posle ’Lirike Itake’. To bi bilo oko tri tabaka, ili samo stranu-dve više. Ako bi „Zadruga“ želela veću knjigu, predlažem da tome dodadu moju antologiju političkih pesama koju sam pripremio za štampu. Ona obuhvata sedam pesama iz ’Lirike Itake’, ali sa komentarom koji se prvi put pušta u štampu. (Moje uspomene iz Prvog svetskog rata). Komentar i tih sedam pesama iznose oko dva i po tabaka.“

Manje su poznati i detalji iz vremena kada je tada mlađani pisac bio profesor gimnazije u Pančevu, od jeseni 1921. do leta 1922. Tada je imao neprilika zbog optužbe dvoje roditelja koji su se žalili na njegov odnos prema učenicima. U pismu upravitelju gimnazije Crnjanski 15. 3. 1922. ističe: „Poznata je stvar koliko je moral, cinizam i brutalna nevaspitanost đaka, u zadnje doba, zadavala brige nastavnicima. Zna se, da škole u celoj zemlji, preživljavaju krizu, i da je roditeljska naklonost prema deci, a protiv nastavnika, u zadnje doba, dovela do bezizlazne situacije. Dok nastavnici pod najtežim okolnostima vrše svoju tešku dužnost, dotle roditelji pišu, kako se baš u ovoj gimnaziji, često događa, anonimna pisma i tužbe protiv onih nastavnika, koji svojom strogošću hoće da prekinu ovo ‘poratno’ stanje škola“.

Pažnju će svakako privući i originalni primerak knjige „Lament nad Beogradom“ koji je izašao u Johanezburgu 1962. u samo 75 primeraka. Antologijsku pesmu Crnjanski je napisao šest godina ranije, negde „na plaži mora engleskog“, u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach poverio je na štampanje svom dugogodišnjem prijatelju Draganu Aćimoviću, koju je objavio kao bibliofilsko izdanje u svojoj kući „Garamond“. Kada su ga pitali zašto „Lament“, Crnjanski je odgovorio:

– Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu… A živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa – kad zalelečem, daleko… Naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehom… Pa sam „Lament“ i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega!

Na izložbi će se naći i izuzetno redak primerak i dalje kontroverznog detektivskog romana „Podzemni klub“. Knjiga je, izašla 1921. godine u izdanju „Napretka“ iz Pančeva, a kao autor potpisan je Harald Johanson. Bilo je dugo nejasno da li je roman napisao Crnjanski pod pseudonimom, ili je to samo njegov prevod. Iako je 1985. Mirjana Popović Radović, posle dužeg istraživanja, zaključila da je to prvi roman velikog pisca, Stojančev u to izražava sumnju:

– Pre nekoliko godina sam predložio profesoru Ljubiši Rajiću, velikom znalcu skandinavske književnosti da, ukoliko postoji švedski pisac Harald Johanson i njegov roman „Podzemni klub“, pronađe tu knjigu i fotokopira bar nekoliko stranica. On je to prihvatio i posle izvesnog vremena objavio da je samo prevod, i to loš. U međuvremenu je Rajić, nažalost, preminuo, a fotokopiju originalnog dela nije uradio, tako da budućim istraživačima ostaje da razreše ovu zagonetku.

Posetioci će imati prilike da vide i prvi broj „Ideja“, lista za književnost, politička i društvena pitanja, čiji je vlasnik i urednik bio Crnjanski. List je izlazio u Beogradu 1934. i 1935. i bio povod za brojna politička osporavanja i ideološke diskvalifikacije Crnjanskog. Objašnjavajući optužbe za obožavanje totalitarnih i ideološki isključivih država, pisac je, mnogo godina kasnije, u razgovoru sa Tanasijem Mladenovićem rekao:

– Tačno je da je moje shvatanje države i državnih vlasti možda konzervativno. Ne zaboravite da sam rođen i odrastao u Austrougarskoj, da je ta država bila strašna za nas Slovene i sa hiljadu mana, ipak bila je solidno pravno utemeljena. Ja od svake države tražim da obezbedi miran rad, red i mir, dakle da bude pravna. I, priznajem, u početku mi se činilo da je nacionalsocijalistička Nemačka takva država. Isto važi i za Musolinijevu Italiju, a kasnije i Frankovu Španiju. Ali trebalo je otići u te zemlje i na licu mesta videti o čemu se radi. Meni se to dogodilo. O tome sam, uostalom, nešto i napisao. Iza spoljne fasade sve kod njih bio je – užas!

Podsećajući da je Miloš Crnjanski imao 52 godine kada je njegovo izgnanstvo otpočelo, a 72 kada je, povratkom u Beograd okončano, Stojančev kaže:

– Ova izložba nastala je iz duboke odanosti jednom od najvećih srpskih pisaca, ali i iz potrebe da doprinesemo boljem i sveobuhvatnijem razumevanju njegovog dela i života.

 

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre | Kultura | Novosti.rs.