Из повести о трагедији Драме / Александар Лукић

………………….

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. – 1200,00 дин.

Али и по­ред на­ре­че­ног на­род Дра­ме и за­ле­ђа, оку­пља се око Олим­пи­је Еро­со­ве узда­ју­ћи се у моћ ње­ног све­тог бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња. До­ла­зе јој љу­ди оту­ђе­ни од Бо­га и вер­ни­ци што још увек по­ла­жу у Ње­гов на­ук. На­род­но су­је­вер­је и оча­ја­ње иду јој на ру­ку. Так­ми­че­ње са Го­спо­дом и две хи­ља­да го­ди­на ве­ре не па­да јој на па­мет. До­сад мар­љи­ва от­пи­са­ним из жи­во­та от­кла­ња те­го­бе, ко­је углав­ном не до­пи­ру до мо­ли­тве и Го­спо­да. Бог би, ако Га има, мо­рао санк­ци­о­ни­са­ти ње­но сло­бод­но по­на­ша­ње. На­ћи ће већ Он ко ће успе­шно при­ме­ни­ти Све­ту санк­ци­ју! Зар да тр­пи иза ле­ђа њу да из да­на у дан по­ста­је све по­пу­лар­ни­ја. Ево Пар­ти­је Пи­то­на са не­из­број­ним члан­ством као по­ру­че­не за ту при­ли­ку да ода­бе­ре акла­ма­ци­јом вер­зи­ра­ну пред­сед­ни­цу да ис­пу­ни Бож­ју за­по­вест за­по­шља­ва­ју­ћи је на гро­бљу. По­пу­лар­ност тр­пи ре­пре­си­ју Бо­га и вла­сти. Сву­да. Твр­да реч Бо­га не мо­ли. Али све бе­ше ба­да­ва. По­жар зна­ња и уме­ћа не мо­гу уга­си­ти. Све­те Санк­ци­је су те­же од брод­ског лен­ге­ра да без­бол­ни­је во­де уни­ште­њу, по­го­то­ву ако је чо­век у го­ди­на­ма, или стар, и по­бо­ље­ва; али Олим­пи­ја Еро­со­ва ни­је на­пу­ни­ла ни три­де­се­ту. У нај­бо­љим го­ди­на­ма је, што се ка­же. Има до­вољ­но ис­ку­ства за со­бом, да из њих из­ву­че нај­бо­ља упут­ства. Ни­је чо­век од рас­ки­да, те­ко­ви­ну оде­ва­ња, пре­сло­бод­ног за Дра­му и драм­ско за­ле­ђе при­хва­ти од Пар­ти­је Пи­то­на: но­си ми­ни сук­њу – ле­лу­ја се по­крет­ни из­лог ње­них те­ле­сних ча­ри; а чи­ње­ни­цу са­др­жа­ну у из­бо­ру ко­га ће пу­сти­ти ме­ђу но­ге, сте­кла је стр­пљи­во са­ма.

Дис­ко­бо­ла Не­по­бе­ди­вог, на при­мер, спре­че­на да љу­ља ку­ко­ви­ма драм­ским ули­ца­ма, при­пу­сти јед­не но­ћи, ка­да оста са њим у гро­бљан­ској кан­це­ла­ри­ји, не оба­зи­ру­ћи се на тре­сак гро­мо­ва и не­пре­ста­но пљу­шта­ње ки­ше по кро­ву и про­зо­ри­ма, без на­ро­чи­тог убе­ђи­ва­ња, на­кон пр­ве ча­ши­це ко­ња­ка. Се­ла је бли­зу кла­ви­ра ис­пи­ја­ју­ћи ко­њак и по­ди­гла ле­пе но­ге са пр­сти­ма ши­ља­ти­јим од би­ли­јар­ског шта­па на кла­вир да их од­мо­ри, ни ма­ње ни ви­ше већ усред сре­де где Не­по­бе­ди­ви оку­пи­ран тај­на­ма веч­но­сти му­зи­ци­ра пар­ти­ту­ре Бе­то­ве­на. При­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге прет­по­ста­вље­ног, не оба­зи­ру­ћи се да му ру­ке дрх­те не­мир­ни­је но ва­га за де­цу, ве­ро­ват­но због Бе­то­ве­на а би­ће по­нај­пре за­рад исти­не да је за­кле­ти не­же­ња. У олим­пиј­ски хра­мић га је при­пу­шта­ла, по­вре­ме­но и ка­сни­је ка­да сте­че но­вог љу­бав­ни­ка – аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, Сер­ван­те­са, си­ту­и­ра­ног и по­ро­дич­ног чо­ве­ка – му­жа школ­ске дру­га­ри­це – Пред­сед­ни­ка Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, ко­ли­ко ју­че­ра­шњег бо­жи­јег из­вр­ши­о­ца. Му­дра же­на по­пут из­во­ра на­ђе на­чин да про­би­је Све­те Санк­ци­је и не­по­чин­ства из њих про­ис­те­кла.

Чи­та­ва би књи­га би­ла ма­ла да опи­ше шта мо­же бе­лом ма­ги­јом да учи­ни, и не­ко­ли­ко бо­га­ми за љу­бав­не до­го­дов­шти­не са Дис­ко­бо­лом Не­по­бе­ди­вим и Сер­ван­те­сом, да­ле­ко од очи­ју и уши­ју јав­но­сти, у не­мом при­су­ству мр­твих ду­ша. То је за­да­так за пи­сце књи­га ко­је има­ју бу­дућ­ност, са­вре­ме­них пи­са­ца, ко­ји уз члан­ску кар­ту Удру­же­ња књи­жев­ни­ка по­се­ду­ју и то­бо­жњу моћ ви­до­ви­то­сти, ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња и сми­сао за про­ра­чун прав­ца ве­тра ко­ји гу­ра у ле­ђа.

Без ус­те­за­ња њу би смо мо­гли про­зва­ти и Чу­до­твор­ка – на­ди­мак од­го­ва­ра под­не­бљу, око­ли­ни и уку­си­ма Дра­ме, али и окол­но­сти да чи­ни чу­да. Ко јој до­ђе по по­моћ, от­пи­сан од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, а та­квих је све ви­ше, по­сле при­ме­не све­то­бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња, вра­ћа се ку­ћи без бо­ло­ва. Нај­ве­ће чу­до чи­ни ње­на ди­пло­ма­ти­ја, при­ступ ко­јим обич­но успе­ва да по­ка­же бо­ле­сним љу­ди­ма сву бе­зна­чај­ност са­др­жи­не Ста­рог и Но­вог За­ве­та, Уста­ва, Ма­ни­фе­ста и Про­гра­ма овог све­та, ко­ји углав­ном слу­же да по­ро­бе људ­ски дух.

У кан­це­ла­ри­ји Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, док на­по­љу бе­сни олу­ја и чи­ни се на­сту­па по­топ, при­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге за­кле­тог не­же­њу, и он ју­ри­ша на њу, као не­ка дру­га же­на, ки­ди­ше јер пу­но­гла­вац не мо­же да му се диг­не. Не­до­ста­так му­шке сна­ге ко­јом се вр­ло че­сто у од­суд­ним тре­ну­ци­ма при­ро­да му­шком де­лу чо­ва­чан­ства ру­га ле­чи опет чу­до. Да би мо­гао да на­пра­ви ћу­при­ју од же­не она узе по­ку­ње­ног пу­но­глав­ца у ру­ку па­жљи­во као ка­ши­чи­цу за уво и за­пе стр­пљи­вим зна­њем. До ма­ло­пре му­шка сна­га без ко­ски­це на­брек­ну и ус­пра­ви се као јар­бол. Сме­ла би се на­пе­та на сва­кој пи­ци при­че­сти­ти!

Слич­на до­го­дов­шти­на ни­је ми­мо­и­шла ни све­моћ­ног Сер­ван­те­са, при­пре­мље­ног да се омр­си у гро­бљан­ској ка­пе­ли. Док је све и свја, агент по­ли­тич­ке по­ли­ци­је ки­ди­сао на њу, са не­по­слу­шним цр­вуљ­ком, има­ла је вре­ме­на да по­ђе са кр­ча­гом на во­ду и да ми­сли: „Ето, од ње­га дрх­ти це­ла Дра­ма; не тре­ба му оп­ту­жба да хап­си ко­га хо­ће и кад хо­ће; има власт над не­сет­ним жи­вим ство­ром, и ето, очи у очи, у ме­ту ис­пред но­са га­ђа ћор­ци­ма, си­лан и сла­ван не мо­же да по­го­ди ру­пи­цу на ро­гу а нек­мо­ли ру­пи­цу на фру­ли…“

Са нео­бич­но ту­жним и круп­ним очи­ма кра­ве, по­ред свих за­ду­же­ња, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке на­ро­чи­ту па­жњу по­све­ћу­је обо­га­ћи­ва­њу фон­да би­бли­о­те­ке и ор­га­ни­за­ци­ји књи­жев­них ве­че­ри. Да при­ре­ди књи­жев­не се­ан­се Кур­ти и Мур­ти у ве­ли­кој дво­ра­ни би­бли­о­те­ке на­у­че­на је. Ка­ко јој муж, за­рад при­ро­де по­сла би­ва ве­чи­то од­су­тан, сло­бод­но вре­ме са пе­га­ма на ли­цу по­пут вин­ског цве­та про­во­ди у ку­ћа­ма ста­ро­се­де­ла­ца Дра­ме ко­ји по­ла­ко и си­гур­но из­у­ми­ру ода­би­ра­ју­ћи рет­ке и дра­го­це­не књи­ге, ко­је Би­бли­о­те­ка не по­се­ду­је за пол­зу у свом фон­ду. За­ду­же­ња пру­жа­ју је­дин­стве­ну при­ли­ку да упо­зна ку­ри­о­зи­те­те Дра­ме и из­ве­сне лич­но­сти ко­је да је ко­јим слу­ча­јем обич­на до­ма­ћи­ца марк­си­зма не би упо­зна­ла.

Ван сум­ње пр­во­ра­зре­дан ку­ри­о­зи­тет Дра­ме чи­ни при­ват­на би­бли­о­те­ка Ма­е­стра пер Пје­тра. Вла­сник не­про­це­њи­вог бла­га, је и по­ред та­кве чи­ње­ни­це ре­дов­ни члан град­ске би­бли­о­те­ке, по­се­ти­лац без из­о­стан­ка на књи­жев­ним три­би­на­ма. Оно ако ће­мо ни по ба­бу ни по стри­че­ви­ма не­рот­ки­ња га за­па­зи по­о­дав­но и са ис­тан­ча­ним њу­хом пре­по­зна у ње­му пе­сни­ка, за­кло­пље­ног по­пут ми­ша у ми­шо­лов­ци. Из­ван кру­тог про­то­ко­ла да не­по­зна­ни­ца лег­не као по­кло­пац на ло­нац а да не пот­ку­си пе­тлу реп, рас­пи­та­ла се ин­ди­скрет­но ме­ђу чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на о ње­му не из­не­на­див­ши се ка­да упу­ће­ни ре­ко­ше да је Про­па­ли пи­сац. Тај де­це­ни­ја­ма пре­жи шан­су за за­по­сле­ње. Да би пре­жи­вео, пре­дао се за­на­ти­ма што му на­след­но стру­је у кр­ви. Да не оста­не то­ком зи­ме гла­дан, ру­ши до­тра­ја­ле згра­де из 19. ве­ка и раш­чи­шћа­ва те­рен за ку­ће ко­је ће тек ози­да­не кра­си­ти на­ред­ни ми­ле­ни­јум. Зи­да ис­кљу­чи­во ку­ће од бе­лог креч­ња­ка, за­ве­ре­ник ши­је ха­љи­не и ко­сти­ме на мај­чи­ној ши­ва­ћој ма­ши­ни за ан­самбл град­ског ама­тер­ског по­зо­ри­шта. То­ме иде све од ру­ке. Ка­ле­ми во­ће као да ле­чи ве­не­рич­не бо­ле­сти. Ње­го­ву би­о­гра­фи­ју ко­ја се сме пре­та­ка­ти као ви­но, не вре­ди по­ми­ња­ти јер јој још ни­ко ни­је са­гле­дао крај. Што би тре­ба­ло да зна­чи да у нај­ду­бљој кон­спи­ра­ци­ји на­вод­ња­ва сво­ју ба­шту, че­ка­ју­ћи да уз­ра­сте Књи­га без бу­дућ­но­сти – књи­га ко­ју ни­ко у Дра­ми ни у све­ту не би об­ја­вио.

„Ма­е­стро пер Пје­тро“, пред­ста­вља по­ро­дич­ни на­ди­мак ко­ји по­ро­ди­ца и Дра­ма при­ле­пи­ше Про­па­лом пи­сцу. Ка­ко пр­стом по­ка­зу­је на же­ну што је без има­ња сту­пи­ла у брак, чар­ши­ја та­ко и на­дим­ком обе­ле­жи по­тен­ци­јал­ног ју­на­ка да не би штр­чао. Про­па­ли пи­сац је по чу­ве­њу, син углед­не из­у­мр­ле гра­ђан­ске фа­ми­ли­је, до­се­ље­не по­сле Пр­вог свет­ског ра­та у Дра­му у ко­јој са­зи­да­ше за оно вре­ме ле­пу ва­ро­шку ку­ћу. Ро­ђен је у спар­но ле­то пе­де­се­тих. Да пам­ти пр­ве тре­нут­ке жи­во­та, се­тио би се да су пе­га­ве кру­шке ка­ра­ман­ке опа­да­ле но­ћу с гра­на у ча­су ње­го­вог ро­ђе­ња. Али чо­век не пам­ти до­га­ђа­је ко­је мо­ра, већ да­ту­ме ко­је сам иза­бе­ре. Ла­ко је пам­ти­ти оца и оче­вог оца, ко­је од­ве­до­ше као псе ве­за­не на лан­цу у по­зна­ти ка­за­мат Дра­ме. Ње­му ни да­нас не пред­ста­вља по­те­шко­ћу да се при­се­ти те­ле­гра­ма при­сти­глог у вре­ме ка­да бе­ше ђак основ­не шко­ле на­у­чен да сри­че сло­ва и бри­ше сли­не о ру­кав – пре­ми­ну­ли су пи­са­ло је у те­ле­гра­му; са­хра­ње­ни о др­жав­ном тро­шку на ка­за­мат­ском гро­бљу. Пар­це­ла 1955.

По­ро­дич­ну не­сре­ћу ни­је уме­ла је­ди­но да под­не­се ње­го­ва мај­ка са уве­ну­лим обра­зи­ма на­лик цве­то­ви­ма ка­ми­ли­це. Ока­чи­ла је ко­но­пац о врат, не­ко­ли­ко да­на по­сле да­ће, у мрач­ном по­дру­му ва­ро­шке ку­ће, где див­но ра­сту ли­ша­је­ви ма­хо­ви­не под­се­ћа­ју­ћи на по­де­ран чо­бан­ски гуњ. За не­срет­ни­цом ни­је имао ко искре­но да за­пла­че. Ро­ђа­ци је са­хра­ни­ше бр­же но ло­по­ви. Кад се пра­ши­на сле­гла и на гро­бу из­ра­сто­ше ка­ло­пер и тра­ва, ујак му ре­че: „Ма­е­стро пер Пје­тро, чу­вај се! Рђав дан си до­че­као. По­стао си уса­мље­ни­ји од оца Са­ва­о­та; бе­ла вра­на!“

Ма­е­стро је до­чим са­вла­да тај­ну она­ни­је, као и тај­ну азбу­ке, кра­сно­пи­сом пи­сао Мол­бе, и упу­ћи­вао их уред­но Упра­ви ка­за­ма­та, тра­же­ћи до­зво­лу да пре­не­се ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих са Пар­це­ле 1955 и са­хра­ни их по оби­ча­ју ор­то­док­са на се­о­ском по­ро­дич­ном гро­бљу. Пи­сао је Управ­ни­ку ка­за­ма­та, Гра­до­на­чел­ни­ку, Ге­не­рал­ном Се­кре­та­ру Пар­ти­је Пи­то­на. Уза­луд. Ко­сти оста­ше у ми­ру Го­спод­њем да по­чи­ва­ју и тру­ле иза ви­со­ких зи­ди­на гу­ла­га, а он ус­па­ље­ни­ји од ри­бе на жа­ру окон­ча сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту и вра­ти се у Дра­му. Са на­след­ним пра­ви­ма је­ди­ни у по­ро­дич­ном ста­блу на овом ни­ма­ло го­сто­љу­би­вом све­ту. Да пи­ше кра­сно­пи­сом Мол­бе не од­у­ста­је. Али на од­го­вор као и на ку­ко­во ле­то мо­ра да по­при­че­ка. Да оде маст у про­паст не­ће мо­ћи, твр­до­глав је чо­век Ма­е­стро пер Пје­тро.

Два­де­сет го­ди­на че­ка за­по­сле­ње. Не, не гу­би вре­ме; до­ви­ја се да пре­жи­ви. Да­ро­вит пи­ше књи­ге и днев­ни­ке без кра­ја, не по­ми­шља­ју­ћи да је на­пи­са­но у ста­њу да по­пра­ви свет. Би­ра­ним ре­чи­ма из­ра­жа­ва се пред обич­ним све­том; сви му се чу­де. Су­се­ди, до­ма­ћи­це, пе­ка­ри, зи­да­ри, но­ви­на­ри и пи­ска­ра­ла. Дра­ма ве­ру­је да се по­ву­као с го­ди­на­ма као ри­ба у ла­гум да бо­лу­је.

Ма­е­стро не га­ји илу­зи­ју да ће по­ста­ти бо­гат! Шта­ви­ше, Го­спод му је ода­брао по­зив – пи­са­ње Књи­га без бу­дућ­но­сти – да га обе­ле­жи за сва вре­ме­на? Ево два­де­сет го­ди­на већ, нит се же­ни, ни­ти по­ку­ша­ва. Не за­то што је ма­на Го­спод­ња ви­дљи­ва на ње­му, на­про­тив! По­да­ле су му се ра­сне жен­ке, чи­ја име­на и да­нас у Дра­ми у му­шким гла­ва­ма иза­зи­ва­ју по­ви­ше­ну тем­пе­ра­ту­ру. Ка­да би га ко ци­нич­но упи­тао, ми­сли ли да осну­је по­ро­ди­цу, од­го­ва­рао би ја­сно и гла­сно: „Мо­ја по­ро­ди­ца су ру­ко­пи­си Књи­га без бу­дућ­но­сти!“ Ко да му при­го­во­ри? Без га­та­ња у дуг­ме­та, он зна да је за се­дла­ње ро­ђен сва­ки му­шка­рац. А он ни­је хтео чи­та­вог жи­во­та да ви­си о же­ни, за­ка­чен по­пут тор­бе на се­длу. Ве­лик је Го­спод и не­до­ку­чив, ко је ус­пео да Му пљу­не у ли­це?

У вре­ме ко­је ни­је за по­се­те и го­сте, пред вра­ти­ма Ма­е­стро­ве ва­ро­шке ку­ће не­по­зна­та при­ли­ка сто­ји у мра­ку. Упор­на, дис­крет­но ку­ца. На­ва­ли­ла да уђе и ма­да не ли­чи на Бо­жић Ба­ту ни­ти на зле ду­хо­ве. Про­па­ли пи­сац са­вла­да збу­ње­ност; про­ви­ри кроз про­зор и на­да­ју­ћи се не­кој од бив­ших љу­бав­ни­ца ко­јој је за­го­ре­ло лон­че, отво­ри вра­та! У мрак по­ро­дич­не ку­ће, ушу­ња се, скла­ња­ју­ћи шал са ли­ца, че­сти­то се и не ја­вља­ју­ћи, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке, тзв. до­бро­твор­ка ме­сног ама­тер­ског по­зо­ри­шта. Хит­но­сти по­сла ра­ди, у глу­во до­ба но­ћи до­ла­зи, ре­че, да јој узме ме­ру и са­ши­је нов ко­стим. Зва­нич­на и не­до­ступ­на на ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма, по­зна­та као страх и тре­пет од же­не у Пар­ти­ји Пи­то­на и Дра­ми, не­на­вик­ну­та да ћу­ти ре­че: „Ра­до бих да раз­гле­дам бо­га­ти фонд тво­је по­ро­дич­не би­бли­о­те­ке“, и не че­ка­ју­ћи да чу­је пи­шче­во ни „да“, ни „не“, при­о­ну да раз­гле­да књи­жни фонд, без ус­те­за­ња, као у сво­јој ро­ђе­ној ку­ћи. Про­па­ли пи­сац иако за­те­чен, ужи­ва да по­сма­тра ма­ски­ра­ну фи­гу­ру ње­ног те­ла, утег­ну­тог у цр­но цр­ве­ним ци­ган­ским ха­љи­на­ма.

– Нај­чу­ве­ни­ји сте Про­па­ли пи­сац на­ше­га је­зи­ка – ре­кла му је без око­ли­ше­ња. – На­ста­ви­те са пи­са­њем!

Да ко­стим са­вр­ше­но па­да низ те­ло ка­ко и до­ли­ку­је вр­сном кро­ја­чу, Ма­е­стро узе шнај­дер­ску пан­тљи­ку од­ло­же­ну на рад­ном сто­лу крај ди­ви­та за пи­са­ње и ћут­ке по­че да ме­ри ње­не ру­ка­ве и обим гру­ди, осе­ћа­ју­ћи да се ње­но те­ло јо­гу­ни и по­дрх­та­ва чим га до­дир­не. Страх и тре­пет од же­не, кљу­ча као лон­чић на ва­три, да са­че­ка за­пи­си­ва­ње ме­ра не мо­же.

– Узми ме, ку­ка­ви­цо! – ре­че – Узми ме, ти не­ми­ло­срд­на Фрој­до­ва чвр­сто­ћо вре­ме­на! Про­бу­ши ме као ек­сер ча­мо­ву да­ску! Ши­ве­ње ко­сти­ма мо­же да че­ка; зи­да­ње ку­ћа, та­ко­ђе! Умољ­чао си се по­ред без­број­них књи­га на по­ли­ца­ма по­тре­сни­је од ме­не, ме­ђу ра­фо­ви­ма књи­га на­ше На­род­не би­бли­о­те­ке!

И – зби­ло се.

Као по­пла­ва на по­ду, на про­стр­тим ћи­ли­ми­ма, где их жу­ље да­ске,а за­тим ме­ђу кре­вет­ским чар­ша­ви­ма што ми­ри­шу на ли­сто­ве ду­ња, ја­ха­ла је и ма­му­за­ла вр­сног кро­ја­ча, под­ври­ску­ју­ћи, Бо­же опро­сти као да зо­ве у по­моћ, на­сто­је­ћи да узме све и од­јед­ном без за­др­шке, са гор­чи­ном же­не ко­ја је у жи­во­ту ока­сни­ла и да­не и не­де­ље по­тро­ши­ла на ис­пра­зне ства­ри. До пред са­му зо­ру по­ска­ки­ва­ла је и на­ми­ца­ла се, ка­ко на­род без­о­бра­зно и тач­но ве­ли – до бал­ча­ка, на­мо­та­ва­ју­ћи се као змиј­че на прут, сик­ће:

– Вре­ме је да се при­хва­тиш по­сла! Иди Управ­ни­ку град­ског гро­бља. Та­мо те че­ка гра­ђа за тво­ју све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку!

Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке омек­ша­ла је као ку­ван кром­пир, али ни та­ква не ли­чи ни­ка­ко на Ан­ђе­ла са су­за­ма из сна. – Сру­шен је бер­лин­ски зид! На овом све­ту ни­шта ви­ше не­ће би­ти као пре! – ка­за­ла је. – Са сна­гом би­ка, ште­та је да жи­виш као ка­лу­ђер! Да не ока­сни на са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на, где се нај­че­шће пре­тре­са пра­зна сла­ма, за­ма­ски­ра­на ка­ква и до­ђе, она по­жу­ри из Ма­е­стро­ве со­бе. А он под окри­љем но­ћи и окол­но­сти до­га­ђа­ја, оста да ле­жи уна­пре­ђен. Ни­је оти­шао у ку­па­ти­ло да спе­ре со­ко­ве Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на и гу­ма­ра­би­ку му­шког се­ме­на, но уста­де го ко од мај­ке ро­ђен, и из јед­не од фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ву­че све­ску твр­дих ко­ри­ца и по­че да пи­ше. Но­ву све­ску Књи­ге без бу­дућ­но­сти. По­вест о тра­ге­ди­ји Дра­ме.

У са­мо ју­тро мар­ши­ра­ју­ћим ко­ра­ком, Ма­е­стро по­ђе ули­ца­ма Дра­ме. Обри­јан. Слу­ша су­се­де по дво­ри­шти­ма ка­ко пре­при­ча­ва­ју исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на, стра­сно и по­вр­шно, по­пут ве­ћи­не по­зна­тих пи­са­ца и скри­бе­на­та. Што је про­пу­ште­но, на­док­на­ди­ће се! Ма­ли град не­ма тај­ни. Чу­да су крат­ког ве­ка, ако се до­го­де пре до­руч­ка, раз­от­кри­ју се пре ве­че­ре! Што пре­жи­ви, ко­ла од ју­тра с уста на уста. У ис­пе­гла­ном оде­лу, за­коп­чан до гр­ла, уред­ни­ји од по­па кад кре­не на опе­ло; жу­ри ули­цом, по­лет­ни­ји од рит­ма но­ћа­шњег њи­ха­ња сна­жних но­гу ути­цај­не би­бли­о­те­кар­ке око ње­го­вих сла­би­на; кроз отво­ре­ну гро­бљан­ску ка­пи­ју са оштрим гво­зде­ним ко­пљи­ма на вр­ху, про­ми­че са свих сво­јих три­де­сет и осам го­ди­на.

Пред њим је не­пре­глед­на шу­ма гро­бо­ва и ка­пе­ла, чи­је зи­до­ве на­гри­за ве­тар, круп­ни цр­ве­ни зу­би ци­гле, и пас са очи­ма све­тли­јим од пи­ва. Кроз отво­рен пе­то­у­га­о­ни про­зор, опер­ва­жен гу­стом ло­зом пу­за­ви­ца, из тр­бу­ха згра­де глас га по­зи­ва.

– При­ђи, про­па­ли­цо!

– Ма­е­стро пер Пје­тро! Ја сам. Ра­но­ра­ни­лац!

– И Го­спод да си – тре­ба да знаш: Ра­но­ра­ни­лац ни­си! Ра­но­ра­ни­о­ци су смрт и пе­тло­ви. А ти си ко­ли­ко ви­дим жив и здрав – ни­јед­ну ко­ко­шку не во­диш за со­бом!

Као из ка­квог чам­ца без ве­са­ла, са ињем се­дих вла­си у ко­си, из тр­бу­ха згра­де на сте­пе­ни­ште ис­ко­ра­чи чо­век и ру­ку те­жу од се­ки­ре по­ди­же ус­прав­ни­је од же­ле­знич­ке рам­пе у ва­здух.

– Управ­ник мр­твих ду­ша, лич­но! – ре­че он.

– Ма­е­стро пер Пје­тро – да га и мр­тви мо­гу чу­ти, по­но­ви Про­па­ли пи­сац.

– Ов­де го­сти сти­жу са но­га­ма окре­ну­тим на­пред. И мла­ђе сам ис­пра­тио на Онај свет! Ни­кад ни­је ка­сно да се уби­је­те, уоста­лом! – на­ста­ви Управ­ник. – Шкљоц! У Дра­ми би сви би­ли за­до­вољ­ни и Го­спод на­ми­рен!

– Ду­жно­сти чу­ва­ра гро­бља су?

– Да не пи­та за пла­ту и бу­де та­чан! Про­ве­де ноћ уз мр­тве ду­ше и чим сва­не по­бег­не што да­ље одав­де, гла­вом без об­зи­ра! Не скре­ћи па­жњу на се­бе! Го­ра ти ка­зна не тре­ба. Кад се ва­рош свик­не, ра­ди ка­ко хо­ћеш. Оби­ла­зи гро­бље – пред ки­шу бе­жи у ка­пе­лу и спа­вај!

_____________ одломак из романа ВЕЛИКА ИСПРАЋУША Александра Лукића – Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ Коло I, Књига 2. Прво штампано издање, септембар 2011. Тираж: 500 примерака. – Цена ове књиге  је 1.200,00 динара.  Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Молимо Вас да нам пошаљете  Control number када уплатите новац  преко Western Union-а , како бисмо могли да га подигнемо.  – Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица…

=================================================

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Comment(обавезно)

Поруџбина романа "Велика испраћуша" Александра Лукића. Control number

Пошаљи

Δ

Из БИТНE КЊИГE / Бела Тукадруз

Мирослав Лукић

РЕЧНИК ПРОТОТИПА (Уметност махагонија)

Велика магаза ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ

 

БИТНА КЊИГА

 

Неколико напомена, на крају, о Неоткривеном језику

 

Књигу свако чита на свој начин: читајући књигу читалац чита себе и врло често се догађа да прочита и оно што писац и није написао…

Понекада ми се чини: сазнање које је измужено из вимена историје, не вреди много.

Човеку оболелом, а нарочито оном од јавне болести, или пак неке друге болештине, прија млеко измужено из вимена успомена народа и појединаца, из сећања и душе, као кумис, Јер је то лековито млеко „органски слепљено са животом, Конструкција сазнања уткана је у конструкцију живота…“

Читајући поново и поново рукописну заостав-штину Мишљеновића, откривајући Неоткривени језик, заборављени, пишући увод, поговор, коментаре, чинило ми се да пишем БИТНУ К Њ И Г У .

Липар, ревија, бр. 11, Крагујевац, пролеће 2012, корице,

(Марсел Пруст на једном месту у Пронађеном времену вели:

„Примећивао сам да ту битну књигу, једину праву књигу, велик писаџ не мора, у обичном смис-лу, измислити, јер она постоји у сваком од нас, него превести. Дужност и задатак писца дужност је и задатак преводиоца“ – моје подвлачење).

Дужност преводиоца, и можда библиотекара -то је мени било много ближе од улоге писда. Ко је прави писац ове књиге, сада, на крају, зар је то важно? Ова књига се завршава говором Босиљков-ца, сведочанством првога реда, тужном исповешћу моје мајке Божане о последњим Мишљеновићима, о ујка Бори и баба Љуби Паћиној. То повлашћено место је припало једној жени босиљковачког говора, од које сам научио прве и најважније речи у животу. Оној, у чијим венама још увек кола крв наших давних предака са Косова. Познавалац косовско метохиског говора, Глиша Елезовић, написао је једну дубљу истину о човеку овога говора, упоредивши га са његовим суседима из српских чистих динарских крајева на западу и северозападу. Ако /е допуштено такво поређење, како каже, човек овог говора, кад прича и пева – муџа. Али одрешито збори у поређењу са његовим североис-точним и исгочним суседима моравско-вардарским (РКМ 2;547).

Некоме све ово може личити у први мах на говор о Ничем. На бескрајни монолог, иако је реч о најдубљој суштини Неоткривеног језика, говора и писања – тим најчуднијим стварима, заиста.

Новалис је знао да је прави разговор само игра речи:

… само се том смешном неспоразуму треба див-ити. Међутим, нико ннје свестан те особености језика да се брине искључиво о себи. Стога је он тајна ретке лепоте и плодности, и самим тим што човек говорећи само да би говорио, изговара најдивније и најсвеоугхватније истине. Али ако човек пожели да говори о нечему одређеном, хировити језик га наведе на најсмешније и сасвим погрешне ствари. Плод тога је мржња коју неки озбиљни људи осећају према језику. Свесни су своје обести, али не и тога да је њихово презриво брбљање неизмерно озбиљна страна његова. Када 6и се људима само могло објаснити да је језик попут математичких формула. Оне чине свет за себе. Оне се само играју, не изражавајући ништа до своје чудновате природе и управо због тога су толико изражајне – стога у њима се огледа необична игра односа међу, стварима. Изихова слобода чини их члановима природе и само у њиховим слободним покретима огледа се светски дух, чинећи их крхким мерилом и основом ствари. Тако је и са језиком – онај ко поседује истанчани осећај за његову примену, његов такт, за музикални дух, онај који у себи наслућује танани одраз његове унутар-ње природе и потом сам покрене свој језик и руку, тај ће бити пророк, али ко то зна а нема довољно осетљиво ухо и смисао за језик да 6и написао истине попут ових, њему ће се подсмехнути, а људи изругати као Касандри Тројанџи…

Новалис је овим речима најјасније изразио биће и циљ поезије.

 

*

Андре Жид је у праву: не само ликови романа, поема, књига уопште, него и сами романи, поеме, књиге уопште, почев од наслова до последње реченице, остају све дотле непостојећи док не буду крштени. Крштење је симболичан и врло важан чин.

Читаву деценију – тако се чинило – као да сам млатио празну сламу и изгледало је (понекада, у ствари, врло често!) да месецима ништа не разабирем и да ми напор и роварење по архивима и библиотекама, или у разговорима са особама одличног памћења, остаје узалудно, али нисам одустајао, чак и онда када сам данима и ноћима осећао да пловим океаном без икаквог копна на видику.

У ствари, нисам имао вртоглавицу од празног поља и празног просгора, као Андре Жид, ни страх од морских дубина.

Понеко можда и зна како настају бисери у шкољкама на дну океана: тако што у тело шкољке продре неко страно тело, трун или каква друга честица. Шкољка онда око тог страног тела лучи своју слуз.

Бисери су нека врста најфинијег и најдивнијег могућег омотача око страног, ситног тела.

То страно „тело“ које је у неком одређеном тренутку – још у дечаштву? када сам први пут чуо, прво од оца, а затим од ујака за постајање неких укоричених рукописних књига – продрло у детињу душу јесте нешто готово митско, мит о некаквој породичној Пешчаној књизи.

О ономе што је писао покојни прадеда Павле, и што су пре њега писале разне друге непознате руке у разним раздобљима.

Оног тренутка када сам прекуцао Рукописну књигу, Књигу примања и издавања, Живу књигу (као апсолвент књижевности), када сам све то преписао својом руком, ја сам запловио оним непрегледним океаном хиљадугодишње самоће.

Кренуо сам на дуго и непознато путовање, не знајући исход…

Запловио сам океаном хиљадугодишње самоће (има ли прецизније метафоре која би пластичније изразила суштину и коб историјске судбине српског народа?), пловећи преко неиспитаних океан-ских дубина. Океанске дубине спомињем зато што сам се од оне зиме крајем седамдесетих година (када сам начинио препис дела рукописне заоставштине) осећао као бисерне шкољке у тропским морима.

Моме оцу, бившем предратном општинском писару, Милисаву Сенковићу, који ми је од дечаштва пунио главу причама о свом предратном учитељу писару и настављачу АМАНЕТА, као и мом ујаку Бори Мишљеновићу, захвалан сам што је тај туђи рукопис, коначно доспео на мој радни сто…

Захвалан сам и мојој мајци, која је имала урођени приповедачки дар, као и свим другим људима, живима и мртвима од којих сам научио и запамтио много више речи но што су могле да стану у овај речник једне немогуће књиге.

Оно што се налази између ових корица, то су многе сажете књиге, које сада чине Једну, ону једну једну који сваки писаџ, ако је позван, треба да објави.

Припремајући за штампу рукописну заоставштину фамилије Мишљеновић, ја сам био принуђен (пишући коментаре) да проговорим, да говорим.

Да пустим да се језик сам говори, сам мисли, сам потире, сам ствара. Откривао сам непознато поднебље једног језика. Са извесним нагоном за говор који мора да је био знак надахнућа језика, његовог деловања у мени.

Моја је воља хтела оно што сам био што је било одређено Аманетом, и често се дешавало на крају крајева да ми поезија без мог знања и вере открива тајне језика.

Упркос томе, нисам мислио да сам позвани писац, врхунски поклоник језика.

И када сам писао најбоље што сам могао, чинило ми се да Босиљковчани говоре много једноставније и упечатљивије.

Толико тога на прозивку чека! Јулски дан је за човека који није глув ни слеп, који има мозак и сећања и око соколово, и слух који региструје и нај-дубље акорде тишине, као р и з н и ц а.

А тек – памтивек, његови понори и понорнице!

ВЕЛИКУ МАГАЗУ је створила Мала магаза – она о којој нико ништа не зна.

Раскошна је прозивка Језика Неоткривенога!

Према првобитној замисли, књига ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА требало је да буде  књига инвент а р а замашног прозног квартета ПУШТАНзЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, нека врста резимеа, епилога (можда као песме Јурија Живага на крају Пастернаковог романа „Доктор Живаго“), пета књига, последња. Захваљујући, пре свега, Случају Комедијанту (како би рекао Црњански), ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА је стигла до читаоца пре ЛИТУРГИЈЕ, УЈКИНОГ ДОМА, ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, и других књига из циклуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, што и није било, можда, лоше. Напротив. Главна и неза-менљива улога ЗЕМЉЕ НЕДОЂИЈЕ је у томе што је прерасла првобитну замисао и отворила златне мај-дане – не само Пека већ свих оних река које извиру из неисцрпних митолошких извора Старе Европе. Стварну улогу Земље Недођије, у УМЕТ-НОСТИ МАХАГОНИЈА, преузела је њена (пра)мајка – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ.

Истинску посвету УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА заслужио је, одиста, мој пријатељ и издавач Мирослав Лукић.

Књиге из циклуса ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ биле су, за мене, коначне, завршене, пре 1989. године.

Можда нисам довољно схватао у почетку њихов европски и светски значај. Као што ни најважнији српски издавачи нису хтели да схвате њихов национални значај.

Мирослав Лукић ме је терао да их поново и поново читам, након што се почела оцртавати завршна верзија ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, понављајући ми речи Чу Хсиа, да треба поново да читам.

Један шм два одељка на дан. Није важно да ли /е пасус тежак за разумевање или није. Просто читајте од почетка и ако читањем не дођете до значења, онда размишљајте, а ако размишљањем не дођете до значења, онда поново читајте. Тако једно, па друго, док му не осетите укус. На тај начнн ћете послс дужег времена знати шта се налази у њему.

Ја сам их читао и читао (пошто наши врсни књижевни критичари савременици имају тзв. преча посла, доколицу), и та читања су помогла да се укаже завршни обрис УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА.

Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да буду обелодањене између истих корица све четири књиге УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, крајем зиме, боравио сам у Босиљковцу неколико дана.

И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.

У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели ибеглице, човек и жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата, Боре, да у њему живе, још 1993. Нзима је све тамо у Хрватској, у Славонији, попаљено и уништено. Тамо су им побијени оба сина и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико постарала да су изгледали много старији него што су стварно били. Нису имали где да се више врате, и као да су на њих сви на свету забо-равили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више за њих. Нестали су у пожару једне ноћи: да ли је узрок била дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У црном згаришту пепела, које је само остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и велики број његових дневника и бележница… Све је убрзо прекрио снег, који је тих  дана густо вејао…

На пролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок бедем новог асвалтираног пута средином осамдесетих, надошла водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара… У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет, вредан легенди и спомена.

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком, живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају као људи, они су чудовишта. Они су у злу и обмани а не у добру и истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота духовна смрт.

Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном што је тамо уместо земаљског Месеца.

Историја никога није опаметила.

Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да жели истинито и добро… Зато се ругао са духовним и небеским, запостављајући га.

Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које делује…

Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.

Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења   чија   је   судбина   препуштена   незајажљивим апетитима кланица и месождера! Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења, магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво постоји пред њиховим очима… Муње су их заслепиле и усуд навезао у велике заблуде… Не знају да господ зна и оно што крију и што показују…

Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом чувеном… Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.

И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље. ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе има судбину феникса: као што се ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама заложила, да би се родила подмлађенија, и лепша, тако и евентуални читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже. Духовна равнотежа омогућава да човек може слободно да мисли, јер што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…

Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и национална, и да се Бог често понаша према малим народима или несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа, људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван историја. Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део неког пакла, када то Господ дозволи. Што су појединци и народи одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога. Тај је становник Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још жуди за већом моћи. Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије. Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека, када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав. Господ не може заштитити човека помоћу анђела ако није признавао Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави… Постоји одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину, најодговорнији су они најгори од свих који су били у злима из љубави према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се ули-вају у осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање. као што пси нањуше дивљач у шуми, Реч је о злим духовима о којима се ћути, о онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их окрену у рђава, водећи их и потчињава-јући на задивљујуће начине, тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени… Господ овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест, па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је скривено… Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан исход…

Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце. Нису их надживела Дела, већ ствари.

Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари, потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и Пакла… Познато је било древним људима да се равнотежа између Неба и Пакла смањује или повећава у складу са бројем оних који улазе у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и апсурдна историја извире из тога извора…

Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек чини ако је слободан… Човек се може поправити и припремити за бесмртан живот само ако је у слободи… Ако човек заволи нешто, заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи Истину, јер свака је истина у светлости…

 

(Мишљеновац, јесен, 1975 – пролеће 1976. Београд, 1992. – лето и јесен 1999.)

_______ Извор: Липар, бр. 11, Крагујевац, пролеће 2002, стр. 6-9

Zbornik popunjava prazninu

Reč je o zborniku radova sa međunarodnog naučnog skupa koji je naš sagovornik organizovao na Univerzitetu u Bordou. Autori su afirmisani naučni istraživači sa univerziteta iz Francuske, Srbije, Engleske, Nemačke, Italije, Rusije, Poljske, Ukrajine. Ovaj skup i zbornik su deo aktivnosti na čijoj realizaciji radi ekipa istraživača okupljenih oko projekta „Serbika“.

– Projekat je zapravo plod mojih dugogodišnjih razmišljanja kako da se otvore mogućnosti za uspešniju promociju naše književnosti u frankofonskom svetu. Shvatio sam da se ulaskom u eru „elektronske civilizacije“ – interneta, elektronske knjige i ajfona – ukazuju i nove mogućnosti za promociju tzv. „malih književnosti“, među koje spada i srpska. Zato sam, pre nekoliko godina, osmislio projekat „Serbica.fr“ u formi svojervsne „elektronske književne enciklopedije“, što je, kao inovativan pristup istraživačkom radu, odmah naišlo na podršku odgovornih sa univerziteta – ističe Srebro.

Nedavno su pokrenuli i sopstveni elektronski časopis. S obzirom da u Francuskoj, posle gašenja dve revije više nije postojala nijedna periodična publikacija posvećena srpskoj književnosti.

– Naš elektronski časopis je do sada objavio više tematskih brojeva koji su pobudili pažnju francuske akademske javnosti, kao što su temati o Andriću, Paviću, Steriji, srpskoj srednjovekovnoj književnosti, a upravo se pojavio i specijalni broj posvećen Svetlani Velmar-Janković. Za ovu godinu planirano je da objavimo još i tematske brojeve o stvaralaštvu Njegoša i Crnjanskog – kaže naš sagovornik.

Ovi projekti su pokušaj da se nadoknadi postojeća praznina s obzirom da je, kako ističe Srebro, srpska literatura danas nedovoljno poznata Francuzima.

– To je činjenica nad kojim bi trebalo da se zamisle pre svega oni koji su u Srbiji zaduženi da se bave promocijom nacionalne kulture u svetu. Zahvaljujući entuzijazmu prevodilaca, objavljeno je dosta savremenih autora, ali srpska književnost je i danas tamo gde je bila pre dvadeset-trideset godina: na margini francuske književne scene – kaže Srebro. – Neophodno je, da relevantne državne institucije pruže finansijsku podršku, s jedne strane, prevodiocima koji su istinski ambasadori naše kulture i, s druge strane, svim onim inovativnim projektima čiji je cilj da našu kulturu učine dostupnijom u inostranstvu. Iz iskustva u radu na projektu „Serbika“ znam da je entuzijazam važan, čak neophodan, ali se samo sa njim ne može daleko stići.

 

FRANCUZI UČE SRPSKI

GRAD Bordo je uvek bio jak slavistički centar u kojem i dalje postoji zanimanje za naš jezik, istoriju i kulturu, ističe Srebro:

– Za razliku od Pariza, u Bordou gotovo i ne postoji srpska dijaspora. Moji studenti su skoro isključivo Francuzi. Svake godine predavanja pohađa između trideset i pedeset studenata, što je dokaz da – uprkos dugogodišnjoj iskrivljenoj i negativnoj slici o Srbiji – mladi Francuzi pokazuju otvorenost i zanimanje za srpski jezik i kulturu. Ovde je nekada kao lektor predavao Danilo Kiš, a ja sam katedru nasledio od Žana Deska, jednog od najpoznatijih prevodilaca srpskih pisaca.///

 

 

Zbornik popunjava prazninu | Kultura | Novosti.rs.