НАГРАДА „ГРИГОРИЈ СКОВОРОДА” ЗА ОПУС ВАСИЛЕВСКОМ

НОВО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ВАСИЛЕВСКОМ

Из Украјине је управо стигла вест да је песнику и академику Ристи Василевском додељена велика украјинска награда која носи име највећег украјинскпог филозофа и писца Григорија Сковороде – „Врт божанских песама” („Сад божественних пíсен“). Одлуку о овом великом признању, које су поред Василевског добили и еминентни украјински писац и есејиста, академик Валериј Шевчук – Народни херој Украјине, члан Украјинске академије наука, лауреат награде „Иван Дзуба” и Националне награде Украјине „Тарас Шевченко”, затим угледни пољски писац Богдан Задура; познати руски писац Петро Захаров и истакнута енглесна списатељица Наоми Фојл. Од украјински песника и песника ово високо признање припало је и Ани Багрјани и Дмитру Чистјаку, члану Европске Академије наука, књижевности и уметности (Париз), професору Кијевског универзитета.

Одлуку о овом великом међународном признању, које се додељује од 2005. године, донео је међународни Комитет у саставу: Васиљ Слапчук, истакнути украјински писац и научник, лауреат награде „Тарас Шевченко” – председник, и чланови: Марко Роберт Стех, доктор славистике из Торонта; Војчех Пестка – еминентни пољски писац и лауреат многих међународних признања; проф. др Евгениј Нахлик – директор Института „Иван Франко” Украјинске академије наука; др Игор Пављук – писац, виши научни сарадник Института за књижевност Украјинске академије наука и професор Лавовског националног универзтитете „Иван Франко”; Јевгени Баран – научник и председник Ивано-Франкијевске обласне организације Националног савеза писаца Украјине и Петро Сорока – писац, доцент Тернопиљског националног педагошког универзитета „В. Гнатјук”.

У саопштењу Комитета се наводи да је за ово међународно признање ове године приспело више од 250 номинација из Украјине и света.

Ово је, иначе, треће велико међународно признање Василевском у овој години. Пре њега, Василевски је добио Малу Нобелову награду у Русији и „Златни прстен” у Македонији, што говори о његовом великом угледу не само код нас него и у свету.

_________

= извор: Лауреати «Саду божественних пісень»-2014

Комітет із нагородження Міжнародною літературною премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» нещодавно визначив цьогорічних лауреатів престижної відзнаки.

На чолі зіркового списку – літературознавець, академік НАН України, Герой України, Шевченківський лауреат Іван Дзюба та письменник, лауреат Національної премії України імені Тараса Шевченка Валерій Шевчук, відзначений нині за книгу «Пізнаний і непізнаний Сфінкс: Григорій Сковорода сучасними очима».

Отримали почесну міжнародну нагороду й видатні зарубіжні письменники: Богдан Задура (Польща); Петро Захаров (Удмуртія), Рісто Василевські (Сербія) та Наомі Фойл (Великобританія), а також відомі українські поети й перекладачі: Анна Багряна, яка нині мешкає в Македонії, та член-кореспондент Європейської Академії наук, мистецтв і літератури (Париж) Дмитро Чистяк.

Відзначено й ученого, ректора Полтавського національного педагогічного університету імені Володимира Короленка, доктора філологічних наук, професора, академіка Академії наук вищої освіти України Миколу Степаненка, знаного кримськотатарського поета Сейрана Сулеймана (Сімферополь), мецената Ігоря Палицю (Луцьк) та трьох львів’ян: відомого письменника Миколу Петренка і

талановитих перекладачів із перської мови: викладача Львівського національного університету імені Івана Франка, члена Національної спілки письменників України Романа Гамаду й художницю Надію Вишневську.

Міжнародну літературну премію імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» засновано у 2005 році за сприяння Національної спілки письменників України, Інституту літератури імені Тараса Шевченка Національної академії наук України та міжнародних громадських організацій.

Серед лауреатів минулих років – Микола Жулинський, Василь Голобородько, Михайло Слабошпицький, Рауль Чілачава, Кость Москалець, Павло Вольвач, Віра Вовк, Віктор Баранов, Сергій і Тетяна Дзюби, Юрій Барабаш; Імант Аузінь, Димитр Христов, Ріта Кіндлерова, Войцех Пестка, Збігнєв Фрончек, Інга Крукаускене, Сігвард Ліндквіст, інші відомі письменники, науковці, перекладачі, журналісти, актори, художники, музиканти, працівники освіти і культури, громадські діячі й меценати з України, Великобританії, США, Швеції, Бразилії, Болгарії, Чехії, Польщі, Сербії, Македонії, Латвії, Литви, Ізраїлю, Росії та Білорусі.

До складу Комітету з нагородження премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» цього року ввійшли Василь Слапчук – голова журі, письменник і науковець, Шевченківський лауреат; члени Комітету: Марко Роберт Стех – літературознавець, письменник, доктор славістики в Канадському інституті українських студій (Торонто); Войцех Пестка – відомий письменник, лауреат міжнародних літературних премій (Польща); Євген Нахлік – доктор філологічних наук, професор, директор Інституту Івана Франка НАН України; Ігор Павлюк – письменник, доктор наук із соціальних комунікацій, старший науковий співробітник Інституту літератури НАН України, професор Львівського національного університету імені Івана Франка; Євген Баран – голова Івано-Франківської обласної організації Національної спілки письменників України, науковець; Петро Сорока – письменник, доцент Тернопільського національного педагогічного університету імені В. Гнатюка.

Цього року надійшло майже 250 подань і пропозицій з усіх регіонів України й закордону. Зокрема, кандидатури Анни Багряної та Сейрана Сулеймана на здобуття премії висунула міжнародна громадська організація «Чернігівський інтелектуальний центр», яка нині об’єднує 48 українських і зарубіжних письменників, журналістів, перекладачів та науковців (керівник – Сергій Дзюба).

Василь СЛАПЧУК,
голова журі

Превредновање – неизбежно

Овај подужи одломак  из текста  Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној  књизи  „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“  „Из непопуларних архива“).

најновија књига небојше васовића

„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни  гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]

(Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.)

________ НАПОМЕНА  уредника:

Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та  официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе  друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра  ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….

                    Бела Тукадруз

Zbornik popunjava prazninu

Reč je o zborniku radova sa međunarodnog naučnog skupa koji je naš sagovornik organizovao na Univerzitetu u Bordou. Autori su afirmisani naučni istraživači sa univerziteta iz Francuske, Srbije, Engleske, Nemačke, Italije, Rusije, Poljske, Ukrajine. Ovaj skup i zbornik su deo aktivnosti na čijoj realizaciji radi ekipa istraživača okupljenih oko projekta „Serbika“.

– Projekat je zapravo plod mojih dugogodišnjih razmišljanja kako da se otvore mogućnosti za uspešniju promociju naše književnosti u frankofonskom svetu. Shvatio sam da se ulaskom u eru „elektronske civilizacije“ – interneta, elektronske knjige i ajfona – ukazuju i nove mogućnosti za promociju tzv. „malih književnosti“, među koje spada i srpska. Zato sam, pre nekoliko godina, osmislio projekat „Serbica.fr“ u formi svojervsne „elektronske književne enciklopedije“, što je, kao inovativan pristup istraživačkom radu, odmah naišlo na podršku odgovornih sa univerziteta – ističe Srebro.

Nedavno su pokrenuli i sopstveni elektronski časopis. S obzirom da u Francuskoj, posle gašenja dve revije više nije postojala nijedna periodična publikacija posvećena srpskoj književnosti.

– Naš elektronski časopis je do sada objavio više tematskih brojeva koji su pobudili pažnju francuske akademske javnosti, kao što su temati o Andriću, Paviću, Steriji, srpskoj srednjovekovnoj književnosti, a upravo se pojavio i specijalni broj posvećen Svetlani Velmar-Janković. Za ovu godinu planirano je da objavimo još i tematske brojeve o stvaralaštvu Njegoša i Crnjanskog – kaže naš sagovornik.

Ovi projekti su pokušaj da se nadoknadi postojeća praznina s obzirom da je, kako ističe Srebro, srpska literatura danas nedovoljno poznata Francuzima.

– To je činjenica nad kojim bi trebalo da se zamisle pre svega oni koji su u Srbiji zaduženi da se bave promocijom nacionalne kulture u svetu. Zahvaljujući entuzijazmu prevodilaca, objavljeno je dosta savremenih autora, ali srpska književnost je i danas tamo gde je bila pre dvadeset-trideset godina: na margini francuske književne scene – kaže Srebro. – Neophodno je, da relevantne državne institucije pruže finansijsku podršku, s jedne strane, prevodiocima koji su istinski ambasadori naše kulture i, s druge strane, svim onim inovativnim projektima čiji je cilj da našu kulturu učine dostupnijom u inostranstvu. Iz iskustva u radu na projektu „Serbika“ znam da je entuzijazam važan, čak neophodan, ali se samo sa njim ne može daleko stići.

 

FRANCUZI UČE SRPSKI

GRAD Bordo je uvek bio jak slavistički centar u kojem i dalje postoji zanimanje za naš jezik, istoriju i kulturu, ističe Srebro:

– Za razliku od Pariza, u Bordou gotovo i ne postoji srpska dijaspora. Moji studenti su skoro isključivo Francuzi. Svake godine predavanja pohađa između trideset i pedeset studenata, što je dokaz da – uprkos dugogodišnjoj iskrivljenoj i negativnoj slici o Srbiji – mladi Francuzi pokazuju otvorenost i zanimanje za srpski jezik i kulturu. Ovde je nekada kao lektor predavao Danilo Kiš, a ja sam katedru nasledio od Žana Deska, jednog od najpoznatijih prevodilaca srpskih pisaca.///

 

 

Zbornik popunjava prazninu | Kultura | Novosti.rs.

Dobrica Ćosić o Kosovu

KNjIGA „Kosovo 1966-2013“, najpoznatijeg i najstarijeg živog srpskog pisac, Dobrice Ćosića (93) biće predstavljena u petak uveče u maloj sali Kolarčevog univerziteta. Pored Ćosića, koji je sve tekstove, zapise, polemike, sudove, napisane na temu Kosova od 1966. pa do maja ove godine sabrao u delo koje je objavila izdavačka kuća „Vukotić medija“, na promociji će govoriti istoričari Ljubodrag Dimić i Predrag Marković. Specijalni gost biće nekadašnji jugoslovenski premijer Milan Panić.

Ćosić je svoje drugačije viđenje stvarnosti na Kosovu izneo još na čuvenom komunističkom plenumu maja 1968. Tada je isključen iz partije i otisnuo se u disidente i žestoke protivnike Brozovog režima.

 

Dobrica Ćosić o Kosovu | Kultura | Novosti.rs.

ОДЛУКА СКУПШТИНЕ КЛУБА “ЉУДИ ГОВОРЕ” ДА ИЗДАВАЧ ЧАСОПИСА БУДЕ СРПСКА НАЦИОНАЛНА АКАДЕМИЈА КАНАДЕ

Драги чланови Културног клуба часописа ”Људи говоре”,

Подсећам вас још једном да ће се одржати Годишња скупштина Клуба у недељу, 19.  маја, у 11 часова у Српском центру при Цркви Сабора светих Срба у Мисисаги.
Сви претплатници на часопис ”Људи говоре” су и чланови Клуба часописа ”Људи говоре” којима је важно да одлуче шта ће бити са овим часописом.
Најљубазније вас молим да неизоставно присуствујете овом састанку јер ће се на њему донети судбинске одлуке о опстанку овог часописа:
1. Статут Клуба;
2. Доношење одлуке о уласку Клуба у СНА;
3. Избор нове Управе Клуба.

После Скупштине прославићемо Славу часописа и клуба.

*
СРПСКА НАЦИОНАЛНА АКАДЕМИЈА КАНАДЕ И КЛУБ ЧАСОПИСА “ЉУДИ ГОВОРЕ”
славеславе

Светог Саву (летњег) и СветегНиколаја (српског)
Недеља, 19.маја 2013. у 13 часова,
у Српском центру при Храму Сабора Срба светитеља.

Програм:

Молитва и пресецањеколача;
Поздравниговорпредседнице СНА, г-ђеСофијеШкорић, њеноснивач;
Историјатрада СНА подноси г. ДушанБијелиц – Босанац, оснивач;
ПесмеСветогСаве и СветогНиколајаказујуглумци: КсенијаВучевић, ДраганаЖивић-Илић, ЉиљанаСтошић и МладенОбрадовић;
Изворнесрпскенароднепесмеизводипевачкагрупа ”Божури” из Кичинера.
Водитељпрограма: ДрагицаВељовић-Браунштајн
Свистедобродошлинанашеславе!
Управе СНА и Клуба ”Људиговоре”
*
ОДЛУКА СКУПШТИНЕ КЛУБА “ЉУДИ ГОВОРЕ”  ДА ИЗДАВАЧ ЧАСОПИСА БУДЕ СРПСКА НАЦИОНАЛНА АКАДЕМИЈА КАНАДЕ

ЧлановиСкупштинеКлуба ”Људиговоре”, насвојојГодишњојскупштиниодржаној у СрпскомЦентру у Мисисаги 19.маја 2013. изгласалису одлукуда у  будућеовајклубрадеподпокровитељствомСрпсканационалнаакадемијаКанаде, саследећимправимаАкадемије, Клуба и Редакцијечасописа:

Академија
–          Академија ће у будуће бити издавач часописа ”Људиговоре” и то ће бити посебно истакнуто у импресуму часописа;
–          Напрвојпоткорицичасописаписаћеследеће: “All copy right reserved.
The views expressed in articles published in Ljudigovore do not necessarily represent the view of the publisher”;
–          Часописћеотворитирубрику ”Догађаји у СНА” и у њојпратитисвекултурнепрограме и пројектеАкадемије;
–          Одсвакогбројачасописа ”Људиговоре” Академијићеприпастипотребанбројкопијазањенепотребе, алиневишеодједнечетвртинетиража;
–          осталипримерцисвакогбројечасописаделићесебесплатнодонаторимакојипомажуштампањечасописа и активностиКлуба и Академије;
–          свичлановиКлубапостају и члановиакадемије, с тимштоћесењиховедонацијазаштампањечасописаводитиназасебномрачунучасописа ”Људиговоре”;
–          свенаменскедонацијезачасопис ”Људиговоре” књижићесеназасебномрачунучасописа.

Клуб
–          дасечланови и органиКлубаукључе у свепрограмеАкадемије;
–          даКлуб и његовиорганизадржесвасвојадосадашњаорганизационаи делатнаправа;
–          Клуб ”Људиговоре” и његоваУправазадржавајуправоизбора и разрешењачлановаРедакцијеистоименогчасописа.

Редакција
–          Редакцијачасописазадржавасваправауређивачкеполитикечасописа ”Људиговоре”. ТаправаимнесмејуограничаватиниАкадемија,,нињенаУправа, ниКлуб , нињеговауправа. Часописмораостатислободан и независтан, сасвојатриуређивачкакритеријума: естетски, етички и духовнојединствокојезаписује у свакомбројунасвојојпрвојстраници.
У случајудабилокојеправоАкадемије, Клуба или Редакције буде ускраћено, Академија има право да откаже покровитељство Клубу и часопису.На исти начин Клуб  и часопис имају право да самоиницијативно напуст епокровитељство Академије уколико су њихова праваускраћена.

У Торонту, 20.Маја 2013.
ПредседникКлуба ”Људиговоре”:
Главни и одговорниуредникчасописа ”Људи говоре”:
*
СТАТУТ
СРПСКО-КАНАДСКОГ КУЛТУРНОГ КЛУБА „ЉУДИ ГОВОРЕ / PEOPLE SAY“
 
I. ОСНОВНА ПРАВИЛА РАДАКЛУБА

Члан 1.
Овим статутом регулишу се следеће одредбе: о имену Клуба, о  његовом заступању; о циљевима и програмима који се у њему остварују; о остваривању јавног рада Клуба; о чланству и цлановима; правима и обавезама чланова; о Управи и руковођњњу Клубом, о саставу Управе и Скупштине и њиховим овлашћењима, начину одлучивања, условима и начину избора и разрешењу дужности чланова Управе и преседавајућег Скуплштине;о трајању мандата те одговорности чланова; о имовини и располагању с могућом добити, начину стицања имовине; о престанку постојања, те поступка с имовином у случају престанка постојања овог клуба.

Члан 2.
Назив Клуба је: Српско-Канадски културни клуб”Људи говоре”.
Скраћени назив: Клуб.
Адреса Задруге је:
2381 Dundas Street W
Toronto, ON M6P 1X2

Члан 3.
Клуб је регистрован као удружеље грађана приOntario Ministry of Govrnment Services.Клуб је непрофитно правно лице.

Цлан 4.
Клуб има печат.
Печат Клуба је округлог облика, пречника 25 мм (1 инч), с уписаним текстом уз ивицу,  кији гласи: SERBIAN-CANADIAN CULTURAL CLUB –TORONTO. Простор између попуњава латинични лого клуба и часописа. Пецат чува и користи председник задруге и главни уредник цасописа :”Људи говоре / People Say”. Уз њихову дозволу пецат могу користити и други чланови Управе Клуба.

Члан 5.
Клуб заступају чланови Управе.Скупштина може овластити и друге особе да заступају Клуб.

II. ЦИЉЕВИ И ДЕЛАТНОСТИКЛУБА

Члан 6.
Клуб је основан у цуљу неговања и унапређивања језичко-књижевне културе грађана, као и свих других облика уметничког и културног изражавања.Основна нацела делована Клуба јесу: естетско , етичко и духовно јединство .

Члан 7.
Делатности Клуба су:
–         публиковање часописа ”Људи говоре”, на два језика (српски и енлгески) и других листова и књига;
–         презентације свог часописа и других канадских и српских часописа и књига;
–         превођење књижевних текстова српских и канадских књижевника;
–         организовање предавања, трибина, семинара, курсева и симпозијума из свих области уметности и културе за све грађане;
–         организовање смотри младих талената;
–         информисати јавност о својим активностима у календару културних догађаја у Клубу и на сајту часописа;
–         помагати међупровинцијску размену културних програма у Канади, канадско-српску сараењу и интернационалну;
–         формирати колекцију слика и скулптура часописа ”Људи говоре” од радова уметника о којима часопис пише;
–         организовати ликовних изложби у Клубу ”Људи говоре”;
–         организовање концерата класичне и џез музике, као и појање изворних народних песама.

Цлан 8.
Рад Клуба је јаван. Јавност рада Клуба остварује на начине утврђене овим Статутом:
–         све културне догађаје у Клубу оглашавати у канадским медијима и преко интернета;
–         у часопису ”Људи говоре” редовно објављивати календар догађаја у Клубу;
–         на сајту часописа најављивати све догађаје, писати извештаје и коментаре после одржаних свих програма;
–

III. ЧЛАНСТВО У КЛУБУ

Члан Клуба може постати свако физичко и правнолице.

Члан 10.
Чланом Клуба се постаје уписом у регистар чланова који води секретар Клуба;

Цлан11.
Скупштина задруге одређује годишњи износ чланарине.

Цлан 12.
Права и обавеза чланова Клуба су:
–         да учествује у свим културним програмима и пројектима Клуба, као извођачи или као рецепијенти, у зависности од сопственогт  интересовања и склоности;
–         да дају предлоге за рад пројекате Клуба;
–         да предлажу и бирају чланове управе и буду бирани у Управу;-
–         уцествовање у управљању пословима Клуба;
–         да чувају и подижу угледа Клуба;
–         да плаћају чланарину идонације за штампање часописа и других публикација;

Члан 13.
Чланство у Клубу престаје:
– добровољним иступом
– неплаћањем чланарине
– искљуцењем.
Члан се брисе из Регистра чланова Клуба, без посебне одлуке, уколико до 1 јануара наредне године (када се усваја годишњи план тада) не плати чланарину за предстојећу годину.Ово равило важи за сваку календарску годину.

Одлуку о искључењу члана из Клуба доноси Управа.Искљуцени цлан има право да поднесе жалбу Скупштини Клуба. у року од тридесет дана, рачунајући од дана донете одлуке,
Скупштина је дужна решити жалбу у року од 30 дана рачунајуци од дана доставе жалбе. Одлука Скупстине Клуба о искључењу је коначна.

Члан 14.
Клуб се може уцланити у савез организација у култури или сзаједницу  другихклубова културе у Канади и у свету.
Одлуку о савезу доноси Скупштина.

IV. ОРГАНИ КЛУБА
Члан 15.
Органи Клуба су :
– Скупштина,
– Управа,коју сачињавају:
– председник,
– потпредседник,
– секретар,
– благајник,
– главни и одговорни уредник часописа “Људи говоре”,
– главни уредник и организатор свих јавних скупова Клуба,
– координатор за Канаду,
– координатор за Србију,
– координатор за Европу и остали део света,
– Редакција часописа ”Људи говоре” / ”People Say”.

СКУПШТИНА
Члан16.
Скупштина је највишиорган управљања Клуба.Сачињавају јесви чланови Клуба.

Члан17.
Скупштина може бити редовна , изборна и ванредна. Скупштина редовно заседа минимално једном у току године.Ако Скупштина заседа само једном за ту календарску годину она аутоматски постаје и изборна.
Седницу скупштине сазива председник Управе Клуба.
У одлуци о сазивању Скупштине Управа утврђује дневни ред седнице, као и дан и место одржавања седнице.
Савет је дужан сазвати седницу Скупстине када то затражи најмање 1/3 чланова Клуба.
У свом захтеву за сазивање Скупштине предлагачи су обавезни предложити дневни ред седнице.
Ако Управа не сазове седницу Скупстине у року од 30 дана од дана доставе захтева из става 4. овога члана, сазваће је предлагачи.Одлука Управе или предлагача мора да садржи предлог дневног ред,место и дан одржавања седнице.

Члан 18.
Редовном Скупштином председава председник Управе Клуба. У одсуствости председника, Скупштином може да председва било који чланУправе .У случају одсуства свих члановаУправе Клуба, Скупстина ће, на поцетку седнице, јавним гласањем одредити особу која ће преседавати седницом.
Изборном Скупштином председава члан Скупштине кога она изабере гласањем на почетку седнице.
О раду Скупштине воде се записници, са најважнијим детаљима , који се чува у архиви Клуба.

Члан 19.
Скупштина одлучује законски ако је минимално половина + 1 цлан присутно од свих чланова Скупштине, а одлуке се доноси ако за њу гласа више од половине присутних чланова,

Члан 20.
Скупштина Клуба:
–           утврђује  стратегију развитка Клуба,
–           доноси и мења Статут Клуба,
–           доноси финансијски план и завршни рачун,
–           доноси друге акте и одлуке везане за рад Клуба,
–           бира и разрешава дужности све чланове Управе Клуба,
–           разматра и усваја известај о раду Клуба,
–           даје и усваја предлоге за рад Клуба,
–           одлучује о жалбама чланова на одлуке о искљуцењу из Клуба;
–           одлучује о престанку рада Клуба,
–           обавља и друге послове, одређене законом или Статутом.

УПРАВА КЛУБА

Члан 21.
Извршне функције и друге послове одређене овим Статутом обавља Управа Клуба.
Управу Клуба бира Скупштина на мандат од једне године.

Цлан22.
Управа Клуба  одкучује о следећем:
–           урврђује годишњи предлог Програма рада и Статута који се подноси Скупштини на разматрање и прихватање,
–           утврђује предлоге програма делатности и планове рада,
–           брине о спровођењу усвојеног програма рада и извршења одлука Скупштине Клуба,
–           управља имовином Клуба,
–           подноси известај о раду Клуба Скупштини Клуба,
–           именује посебне комисије и слицна тела према потреби, и одређује им задатке,
–           брине се о упознавању јавности с радом Скупштине Клуба,
–           надзире материјално и финансиско пословање Клуба,
–           доноси одлуке о искљуцењу чланова из Клуба,
–           обавља и друге послове предвиђене Статутом и другим општим актима Клуба.
–           бира и разрешава чланове Редакције часописа ”Људи говоре”.

Цлан 23.
Дужности председника Клуба:
–         да заступа  Клуб у свему,
–         да сазива Скупштину Клуба,
–         да руководи радом Скупштине Задруге.
За свој рад Председник је одговоран Скупштини.
Председник подноси Скупштини Клуба годисњи известај о раду Управе Клуба.
У случају одсутности или спречености, председника у свим пословима замењује потпредседник.

Члан 24.
Секретар и благајник.
Секретар:
–           секретар обавља струцно–административне послове у Клубу, –         брине и води регистар о свим члановима Клуба,
–           води сву службену коресподенцију Клуба.
Благајник:
–           Благајник брине о свим финансијским потребама Клуба.
–           Одговоран је за целокупно финансијско пословање Клуба.

Члан 25.
За рад у појединим подручјима деловања Клуба Скупстина или Управа Клуба  могу основати сталне и повремене комисије, секције или друга радна тела.
Одлуком о оснивању комисија , секција или радних тела утврђује се њихов састав, задатак, време за које се оснивају и одговорност за обављање послова.

Члан26.
Управа Клуба одлуцује законски ако је минимално 6 присутних чланова. Управа одлуке доноси већине од присутних чланова,

Члан 27.

Редакција часописа ”Људи говоре” / “People Say” самостално води уређивачку политику часописа и других издаља Клуба.Управа Клуба не меша се у уређивачке послове Редакције.

V. ИМОВИНА И НАЧИН СТИЦАЊА ИМОВИНЕ

Цлан 28.
Имовину Клуба чине:
–           новчана средства,
–           покретне ствари,
–           некретнине,
–           ауторска и друга имовинска права.

Члан 29.
Задруга стиче имовину:
–           од донација за часописа: “Људи говоре” и друге програме Клуба,
–           од чланарине,
–           од добровољних прилога и дарова,
–           из других извора у складу са законом.

Члан 30.
Известај о материјално-финансијском пословању подносе Скупстини на разматрање и прихватање.
председник и благајник Клуба.

VI. ПРЕСТАНАК ПОСТОЈАЊА КЛУБА

Цлан 31.
Клуб престаје постојати у случајевима предвиђеним законом.
У случају престанка постојања Клуба преостала имовина ће припасти пропорционално и размерно према оснивачком учесћу чланова Клуба, или ће се поклонити некој другој српској хуманитарној организацији, одлуком оснивача.
У случају престанка постојања Клуба темељном одлуке Скупштине, она мора бити донета двотрећинском већином гласова присутних на седници, с тим да се седница Скупштине може одржати ако је писутно више од половине од свих чланова Клуба.

Члан 32.
Статут Клуба доноси Скупштина, после проведене расправе, двотрећинском већином гласова од укупног броја присутних чланова, а тај број мора бити већи од половине чланова Клуба.

Цлан 33.
Тумачење одредаба овог Статута даје Скупштина Клуба.
Тумачење других аката Клуб даје Управи Клуба.

У Мисисаги, провинција Онтарио, 19.Маја 2013. године
Председник Клуба
 

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe

MUDROST U PORAZU – PORAZI upućuju ka mudrosti, a za nju se traži i fizička snaga, koju mi, danas, nemamo. U Vukovom „Rječniku“, i u oba prevoda Svetog pisma, uman čovek je zapisan kao „mudrac“; reč se dovodi u vezu sa pridevom „mudat“.
Za sve što je bitno treba imati muda: za nebesko opredeljenje, kao i za povećanje nataliteta. Za ovo drugo pogotovo – zapisao je Danojlić.

KNJIŽEVNOST I ŽIVOT – KAD bi knjige bile dovoljne za mudro postupanje i ispravno držanje mi, koji okapavamo nad njima, ne bismo pravili tolike gluposti, činili nepromišljene poteze, ulazili u nemoguće ljubavne odnose, dopuštali politici da nas vuče za nos. Književnost, svakako, razvija moralnu osetljivost, pročišćava osećajnost, ali njeni saveti, u praktičnom životu, ostaju nedelatni pred stihijom prirodnih izazova. U najboljem slučaju, knjige nas podržavaju na putu kojim smo, po sili vlastitog sazrevanja, već pošli – smatra pisac.

* Knjiga“Pisma bez adrese“ocenjena je kao pesnički otpor nadmoćnoj sili. Može li reč pisca da ima težinu i vidljivi uticaj u javnosti?

– Važno je da neke stvari budu rečene i valjano uobličene, da se, bar negde, pojave, pa će se, samim tim, proširiti prostor slobode i srećnog razumevanja životnih tokova. Pisac je jedna malo svetlija tačka kolektivne svesti, on uvek radi za druge, to jest, i za druge. Znam da je odjek onoga što ostvarimo slabašan, neznatan; ali dokle god se oglašavamo, može se reći da vršimo svoju dužnost. Moja poslednja knjiga nosi naslov „Pisma bez adrese“. Uputio sam je svima, i nikome posebno. Sve što sam mogao da učinim, učinio sam time što sam je napisao. Čujem da nailazi na izvestan odjek. Pa lepo. Da je drukčije, ne bih se ljutio. Život svake knjige je velika tajna. Naša čitalačka publika je osiromašila, ljudi se bore za golo preživljavanje. Kako oni, tako i lepa književnost: i ona se bori da preživi.

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe | Kultura | Novosti.rs.

Краљ Петар II ускоро у Србији

Краљ Петар Други Карађорђевић биће сахрањен у Србији, саопштено из Канцеларије принца Александра Карађорђевића. Његово тело биће пренето из Сједињених Америчких Држава, где је 1970 сахрањен у близини Чикага. Пре него што буде сахрањен поред предака у Краљевском маузолеју на Опленцу, тело краља Петра почиваће у Капели при Двору на Дедињу у Београду.

Посмртни остаци краља Петра II Карађорђевића биће пребачени у Србију, а датум његове сахране на Опленцу биће накнадно одређен током ове године, изјавио је принц Александар Карађорђевић.

„Краљ Петар ће се коначно придружити својим прецима у Краљевском маузолеју на Опленцу. До тог тренутка почиваће у миру у капели при краљевском двору на Дедињу у Београду“, рекао је принц Карађорђевић, а саопштено из његове канцеларије.

Принц Карађорђевић је захвалио председнику Србије Томиславу Николићу, Влади Србије и Одбору за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице на њиховој несебичној помоћи и саветима.

Како је наведено у саопштењу, датум сахране биће одређен касније током ове године у договору са Српском православном црквом, председником Николићем, Владом Србије и другим краљевским кућама.

Принц Карађорђевић је рекао да је повратак краља Петра II у Србију веома дирљив догађај од великог историјског значаја и да су он и његова породица веома поносни што се његов отац Краљ Петар ИИ коначно враћа кући.

Влада Србије у септембру прошле године донела је одлуку о образовању Организационог одбора за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у породичну крипту цркве Светог Ђорђа на Опленцу.

За председника Одбора именован је председник Србије Томислав Николић.

Председник Николић рекао је у октобру прошле године да ће Влада Србије настојати да врати и посмртне остатке краља Петра II и поред тога што „постоје извесни проблеми са САД“.

Школовао се у Србији и Енглеској

Краљ Петар II био је најстарији син краља Александра I и Краљице Марије од Југославије, рођен је у Београду, 6. септембра 1923. године, образовање је започео у краљевском двору у Београду, после чега је уписао школу Сандроид у Енглеској, одакле се вратио после убиства свога оца у Марсељу, 1934. године.

Пошто је у време атентата Краљ Петар II имао само 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на намесништво.

Почетком Другог светског рата Краљевина Југославија нашла се окружена земљама које су се придружиле Силама осовине, као савезнице нацистичке Немачке, а одлука Кнеза Павла да потпише уговор о ненападању са нацистичком Немачком изазвала је жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара који су извели официри Краљевске војске, подсећа се у саопштењу.

Како се даље наводи, као резултат тих догађаја, краљ Петар II проглашен је пунолетним, а након што је Југославија окупирана, краљ Петар II био је приморан да, заједно са Југословенском владом, емигрира прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат.

Краљ Петар II се у јуну 1941. године у Лондону придружио другим монарсима и лидерима европских држава који су избегли пред нацистичком окупацијом.

Краљ Петар II није никада абдицирао, у изгнанству је прво живео у Лондону, а последње године живота провео је у Америци, где је после дуге и тешке болести умро 1970.

Сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу, недалеко од Чикага у држави Илиноис.

_______ Извор: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1249960/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99+%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80+II+%D1%81%D0%B5+%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83.html

 

Indijanski Poglavica iz Palm Springsa:Richard Milanovic

Marko Lopušina | Ričard Milanović, poglavica Indijanaca i kralj kasina je samo jedan od naših ljudi u Kaliforniji, milijarder koji želi da investira po Srbiji.

Jedini Srbin u SAD koji se stalno druži sa Barakom Obamom, američkim predsednikom danas jeste Ričard Milanović iz Palm Springa. Ovaj vlasnik banke, dva hotela, dva kasina i na hiljada hektara zemlje u indijanskim rezervatima je republikanac. Ujedno je Milanović i poglavica plemena Agua Caliente Covilja Indijanaca, koje je vlasnik većeg dela zemljišta u Palm Spingsu i nekoliko kockarnica koje plemenu donose milijarde dolara profita.

Kao visoki funkcioner vladajuće Republikanske stranke Milanović je uvek bio na predizbornim konvencijama i bivšeg predsednika Džordža Buša. Imalo smo priliku da posetimo ovog Indijanca srpske krvi u njegovoj kompaniji u Palm Springsu. Dočekao nas je u svom kabinetu, gde je kod njegovbog stola stajala perjanica poglavice. Kada smo ga upitali kada se poslednji put video sa Barakom Obamom, naš sagovonik nam je pokazao fotografiju staru svega nedelju dana.

– Bio sam sa Obamom na jednoj konferenciji. A u Palm Spring mi je dolazio i guverner Arnold Švarceneger. Obojici sam dao dobre novčane priloge kao podrušku njihovoj politici – iskreno nam je rekao Ričard Milanović.

Ovaj potomak Stevana Milanovića, Srbina iz okoline Karlovca, koji je došao u Ameriku da kopa rudu i oženio se Indijankom, je kažu naši ljudi, danas najbogatiji Srbin na planeti, jer njegovo pleme ima godišnji obrt od preko 8 milijardi dolara. I dok pleme Agva Kalijente i grupa Kajula Indijanaca, kojoj ovaj Srbin pripada, smatraju da je Milanović “heroj i zaštitnik indijanske kulture i suvereniteta”, američki magazin “Biznis” je ovog 67-godišnjeg biznismena proglasio najuspešnijim poslovnim čovekom u nacionalnoj kockarskoj industriji. Zbog toga su ga nazvali “kralj kasina”.

Na pitanje odkud mu energija da se istovremeno bavi i biznisom i politikom, Milanović otvoreno kaže:

U meni teku snažna indijanska i snažna srpska krv. Od oca sam naučio da radim, a od majke Lavern Migel iz plemena Agva Kalijente da se borim. U mom poslu pokreću me dve stvari, sposobnost da slušam druge ljude i želja da vidim kako svi daju sve od sebe, posebno oni koji rade sa mnom. Veoma sam ponosan na svoje šestoro dece, koji pohađaju univerzitete u Kaliforniji i svetu. Moj sin Šon radi sa mnom i verujem da će me naslediti! …

Видети више:   http://serbianna.com/srpski/archives/435

Видети још:      http://youtu.be/KHSKMHXa0Js