У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)
Мужа поскока је најуноснији посао данашњице
Хране за поскоке, хвала Богу, има: пољски мишеви
(Купујем пољоке мишеве на килограм,
плаћам петоетруко!)
Јер мени је важан отров. Килограм отрова поскока
више вреди него издавање целокупног опуса
Толстоја, Достојевског и Пруста!
Имамо доста отровница
довољно је имати стотинак поскока
и исто толико стаклених кавеза
и онда сваке седмице: музем поококе
Сваки поскок пљуне најмање по грам
Продајом отрова решићу најважније животне
проблеме Сем тога, то је веома хуман посао:
од отрова се справља противогров.
Имам план будуће фарме поскока,
не тражим ортаке. Јер живот са гујама
и мужа поскока је посао за оне
са малчице више неопходне храбрости.
Попови су ослобођени осећања
која ме позремено гуше,
политичари су ђавољи људи,
официруше су змијски поднадуле,
поглед гује зрачи необичним магнетизмом
као мрачна, ратна еротика.
Изгубио сам веру у људе, у програме, празна
обећања. Савременој поезији недостаје отров.
Један поскок пљуне недељно
колико неколико најбољих песника читавог живота…
Вампировићи
Села су десетковали, стоку поклали као вуци
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса
приграбили су себи, а остало препустили вранама.
Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.
Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.
Говоре неразумљиве речи.
Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.
И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави
Zašto su, kako i pod kojim okolnostima uništavane „nepoćudne“ knjige u Hrvatskoj od 1990. do 2000. godine tema je dela „Knjigocid“ Anta Lešaje, univerzitetskog profesora u penziji. U opsežnom delu, koje su objavili „Profil“ i Srpsko narodno vijeće, ovaj Korčulanac, po profesiji ekonomista, nastojao je da ovaj problem osvetli sa raznih strana iz političkog, istorijskog i moralnog ugla.
U razgovoru za „Novosti“, Lešaja ističe da je za jednu deceniju na đubrištima u Hrvatskoj završilo oko 2,8 miliona knjiga i da ta cifra nije najpreciznija, jer je do pravih podataka gotovo nemoguće doći. Pouzdano je, međutim, da su knjige „čišćene“ po etničkom ili idejnom ključu: iz javnih, školskih knjižnica, iz domova kulture i drugih kulturnih institucija odstranjivane su knjige pisane ćirilicom, dela srpskih autora i izdavača ili hrvatskih pisaca koji se nisu „uklapali“ u tadašnju izrazito domovinsku političku opciju.
Knjiga je nastala gotovo slučajno kada je Lešaja posle operacije došao na Korčulu 1997. i doznao za kontejner prepun bačenih knjiga. Ustanovio je da je na đubrištu završilo 400 naslova objavljenih na ćirilici, ili srpskih autora, od kojih najviše Branka Ćopića – čak 19. Ubrzo je doznao da to nije usamljeni slučaj i upustio se u istraživanje koje je trajalo deceniju i po.
KO SE POBUNIO – STRADAO – Ni nadležni organi ni strukovne instance nisu smatrali za potrebno da se sankcionišu ovakvi postupci, ali su sudski proganjani oni koji su se usudili da negoduju protiv uništavanja knjiga – kaže Lešaja. – Tako je zbog ukazivanja na „slučaj Korčula“ veliki filozof Milan Kangrga nekoliko godina bio na sudu, a tuženi su bili i novinar Igor Lasić kao i nedeljnik „Feral Tribune“. Kangrga je umro 2008, a sledeće godine je prestao da izlazi „Feral“, velikim delom ugušen i sudskim kaznama za „nanesene duševne boli“. Uništavanju knjiga javno i oštro su se suprotstavili i Vladimir Primorac, novinar Viktor Ivančić, književnik Slobodan Šnajder, Stipe Šuvar.
– U socijalnim previranjima uvek se i ideološki reinterpretiraju istorijske činjenice te se utemeljuju drugačiji sistemi vrednosti. Vrši se ideološki prevrat, pa je u tom kontekstu važno reći da su se u Hrvatskoj devedesetih godina, čak i izvan ratnog pustošenja, knjige i spomenička baština uništavali svesno i namerno. Čak su i motivi takvog ponašanja nedvosmisleno javno iskazivali kao nužnost usklađivanja s ciljevima legitimnog provođenja sveobuhvatne „duhovne obnove“ hrvatskoga naroda, o čemu se moglo čuti i u saborskim raspravama. Takva obnova podrazumevala je odbacivanje svega onoga „tereta“ iz prethodnog razdoblja koji je u „novom redu stvari“ bio neprihvatljiv, suvišan, neprimeren, nepodoban – ističe Lešaja.
U knjizi autor podrobno analizira brojna čišćenja fondova iz knjižnica, među kojima je onaj u Slatini bio prvi javno objavljen sa izričito navedenim političkim motivima tog čina. Među 2.000 knjiga koje su završile na gradskom smetlištu Radosavci bila su i dela Balzaka, Voranca, objavljena kod beogradskih izdavača.
Čudan otpis 23.069 knjiga u Gradskoj knjižnici Zagreb 1994. godine je, navodi Lešaja, namerno uništavanje neželjene literature, do danas je obavijeno velom tajne.
– Na to upućuje činjenica da su dve-tri godine posle tog čina knjižne kartice otpisanih knjiga bile još u aktivnom statusu. Bilo bi normalno da se uporedo s revizijom i otpisom postupilo regularno i sa kataložnim listićima (da je na kartici svake otpisane knjige uneta odgovarajuća opaska o otpisu). To ne može biti slučajan propust već je to bio rezultat brzine kojom su se htele eliminisati knjige u dominantnoj euforiji isključivosti u tadašnjim društvenim prilikama.
Jedan od najupečatljivijih pokazatelja čišćenja knjižnica od nepodobne literature, svakako je formiranje posebne biblioteke uz Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ 1996. godine, navodi Lešaja. Fond ove biblioteke praktično je formiran isključivo od dela koja su otpisivana u zagrebačkim knjižnicama i za nekoliko godina imao je 15.000 knjiga. Prema svedočenju Velimira Sekulića, voditelja Biblioteke, u fondu su se nalazile otpisane knjige štampane ćirilicom, pa i hrvatski autori kao što su Matoš, Krleža, Tin Ujević, dela srpskih autora bez obzira na pismo, tzv. „crvena literatura“, kao i knjige o Titu. Iz jedne knjižnice, navodi Sekulić, dobijene su i knjige Dubravke Ugrešić, izuzetne hrvatske spisateljice.
Ante Lešaja detaljno piše i o čišćenju školskih knjižnica u Puli, Vrsaru, Zagrebu, Rijeci. Gotovo groteskno zvuči da su sa polica biblioteke OŠ „Grigor Vitez“ u Svetom Ivanu Žabnu odneti kompleti Remarka u 12 knjiga kao i dela Andrića, Gorkog, Mate Lovraka, Karla Maja, Šekspira, a školskoj upravi zasmetalo je i „Prohujalo sa vihorom“, kao i sedam krimića Agate Kristi.
U razgovoru za „Novosti“, Ante Lešaja posebno podvlači da uništavanje knjiga nije bilo samo u Hrvatskoj već i u svim sredinama bivše Jugoslavije. Bila je to, kaže posledica razularenih nacionalističkih strasti, a događajima u Hrvatskoj bavio se zato što smatra da svako treba da počisti najpre u svom dvorištu.
TOBOŽ DOTRAJALI
O otpisu u Gradskoj knjižnici Zagreb ostao je samo podatak da je otpisano iz naučne literature – 12.018 knjiga, iz beletristike – 8.975, a iz dečije – 2.094 knjige. O vrsti odbačenih dela zabeleženo je samo da je reč o naslovima na ćirilici i marksističkoj literaturi. Jedna bibliotekarka ovako je to ironično prokomentarisala: „Najčešći razlog otpisa naslova srpskih autora i knjiga na ćirilici bio je oštećenost i dotrajalost, a budući da su najoštećenije knjige one koje se najviše posuđuju i čitaju, ispada da su naslovi srpskih autora u Zagrebu bili pravi bestseleri, a knjige na ćirilici višestruko radije čitane nego na latinici! Kočić, Lazarević, Crnjanski, Andrić, na ćirilici svi su otpisani po osnovi oštećenosti“.
У српском селу, с јутра, лепа вест:
у октобру црвеном,
посадио сам тај нејаки брест
у дворишту црквеном.
Сад бих да видим да ли се подигну,
да л прими се, ил свенуће…
Шта се за једну десило годину,
рећи је немогуће!
Што сам писао, из других је сати,
није до овог места.
Ал ево, шта ће од мене остати:
тек безименост бреста.
И нека, расти над тим српским селом,
болестима несвладан
и на последњем путу мом, кроз дело,
буди мој штап, од сада.
1992.
Милован Ђилас
Голи оток, а потом „Нова класа“.
„Нова класа“ је Ђиласово дело.
Та књига поста књигом светског гласа:
догматик скиде догму, ко одело.
Голи оток, то ГУЛАГ је, њихов,
измислио га управо Милован,
душман слободе, разљућени вихор,
он слободаре баш и не милова.
Туђ самилости, комуниста притом,
сахрањивао је одступнике живе.
Чак га је зато корио и Тито:
„Слушај, успори, не претеруј, Ђиле „.
Стари садиста и гонитељ Савле
постаде Павле апостол, ко нови.
…Ал „Нову класу“ написав, због правде
на Голи Оток он сам не доплови.
Ћелија: светла, и нетесна знатно,
ћилимом се, и вазом истицала,
али тамница, то је, ипак, затвор,
мада и с разним украсним трицама.
И ништа није могло да умири
ову махниту гордост црногорску,
зато је опет, ко и сви кумири,
још једну књигу написао, оштру.
До смрти суров, на суровом свету,
због прошлости се није покајао,
кад жртве своје сретне, ни берету
није скидао, нити се клањао.
Нису украсе тражили та обест,
ти обострани засеци до крви,
о Новој класи та ужасна повест,
на Голи Оток тај спомен што мрви.
_________
Владимир Корнилов (1928-2002)
Владимир Николајевич Корнилов родио се 29. јуна 1928. године у Дњепропетровску. у породици грађевинског инжењера. Године 1941. био је евакуисан у Новокузњецк, а од 1943. живи у Москви. Од 1945-50 студирао је на Књижевним институту Горкога, одакле су га три пута избацивали због „идејно штетних стихова“ и пијанчења. Од 1950. до 1954. служио је у армији, а прве стихове објавио је 1953. године. После објављивања поеме „Шофер“, почетком шездесетих постаје познат песник, али не успева да објави збирке песама „Повест из војне команде“ и „Почела“, јер је обе цензура растурила у словослагачницама. Ипак, излазе му збирке „Пристаниште“ (1964) и „Узраст“ (1967), које је цензура детаљно „прочистила“, после чега одлази, практично, у самиздатску књижевност. Његова повест „Без руку без ногу“ (1964, објављена тек 1975, на Западу), преведена је на многе светске језтике, као и следећа „Девојчице и дамице“ (1968). Обе те прозе одбили су скоро сви совјетски часописи, као и роман „Демобилизација“ (1976), у Русији објављен тек 1990. године. Године 1977. потписао је писмо у одбрану академика Сахарова, заједно са Лидијом Чуковском, Војновичем и Копељевим, и искључују га из Савеза писаца. Забрана објављивања прати га до 1988. године, после чега се његове књиге, напокон, несметано штампају у домовини.
Владимир Корнилов умро је 8. јануара 2002 године у Москви.
титозам је вампиризам, савремени, и није му довољно што се напио крви толико других младих, него би и даље да плаши попут баука.- Испод ових прагова лежи сахрањена лепота.2013.
Обновљено југословенство штетније је у култури него и у политици, стварајући последице које могу да буду и дугорочнијег карактера.
Данас смо сведоци једне нове културне афирмације комунистичке епохе Јосипа Броза. Честе су брозоносталгичарске изложбе и телевизијске емисије у којима се та епоха приказује као српско „златно доба”. Да ли мислите да је тај тренд спонтани производ наше културне дезоријентације или је усмераван одређеним намерама?
— Није лако уопштавати, али чини ми се да у тој фактичкој рехабилитацији комунизма има много више прикривене идеологије него спонтане жеље да новим очима погледамо ближу прошлост. То је јасно већ по смишљеном прећуткивању свих оних одлика комунистичког времена које је данас немогуће бранити: од масовних злочина над „класним непријатељем” 1944. и 1945. године, реваншистичког и репресивног карактера целог режима до средине педесетих година и наметнутог једноумља у политичким стварима све до самог краја, преко стварне поделе читавог друштва на вишеструко повлашћену елиту у коју се углавном улазило само са чланском картом комунистичке партије и више или мање обесправљену масу осталих грађана, до гротескног култа самог Јосипа Броза, „највећег сина наших народа и народности” и доживотног председника државе, о коме се јавно није могла рећи критичка реч а да се не заврши у затвору (или бар не изгуби посао).
Тачно је да је југословенски комунизам после 1955. године био мање репресиван и идеолошки искључив него совјетски или румунски, али то је све: од 1945. до 1990. године српски комунисти држали су у рукама све полуге власти и одбијали и саму помисао на политичку демократију, чинећи то најпре као слуге Јосипа Броза а после његове смрти за властити рачун. Тачно је и да је у Југославији од почетка шездесетих до краја седамдесетих година мање-више стално растао животни стандард, додуше далеко више за повлашћену елиту него за остале грађане. Али, бар у Србији, већ почетком осамдесетих година – када је дошло време враћања великих страних зајмова – са просперитетом је било готово.
Све ово што сам поменуо систематски се прећуткује у данашњим отужним похвалама титоизму и самом Јосипу Брозу, које имају за циљ да људи забораве све вредности осим пуног стомака – поготову ако су то вредности својствене српској националној и културној традицији – и препусте садашњим властодршцима да им по свом нахођењу кроје судбину мање-више као у комунистичко време.
Да ли је у том смислу један југословенски (или, како се данас каже, „југосферични”) културни концепт и данас у Србији, више од две деценије после распада Југославије, супротстављен српском?
— Мислим да је то прилично очигледно и лако је видети зашто је тако. Од 2008. године режим Бориса Тадића све више се приклањао захтевима ЕУ и САД у свим областима, и то се није могло правдати искључиво позивањем на оно што се мора учинити због „европског пута” Србије. Кад год се из Брисела (Вашингтона, Берлина итд.) критиковало нешто што је задирало и у домен националне културе и традиције – рецимо, како се гледа на одређене историјске догађаје и како се о њима предаје у школи – Тадићевом режиму и његовим другосрбијанским „сапутницима” изгледало је политички згодније да прихвате ту критику у име обновљеног комунистичког југословенства него да је представе као оно што је у ствари била: идеолошки диктат са Запада који је, узгред да додам, потпуно супротан официјелно прихваћеним либерално-демократским вредностима самих западних друштава.
Мој је утисак да је онима који су владали Србијом од 2008. до 2012. углавном било искрено свеједно како ће се у школама предавати српска историја, колико ће бити заштићени српски манастири на Косову и Метохији, хоће ли се у Београду икада поново отворити Народни музеј и Музеј савремене уметности, итд. Њима је савршено одговарало да разложну критику својих скандалозних потеза у култури отупе оживљавајући исто оно тобоже хуманистичко а стварно репресивно југословенство, у чије име је Михаило Ђурић послан на робију само зато што је, као професор Правног факултета, рекао шта мисли о положају Србије у нацрту будућег Устава из 1974. када је 1971. био позван да то учини. Неки од оних који су га тада послали на робију, као Латинка Перовић, и данас заступају исту идеологију демонизације свакога ко о питањима српске политике, историје и културе мисли друкчије од њих – довољно је погледати публикације Хелсиншког одбора у Србији, у којем је поред председнице Соње Бисерко Латинка Перовић сигурно најутицајнији члан, па да то свакоме буде јасно.
Само што су се искључивост и спремност на прогон неистимишљеника некада правдале комунистичком и титоистичком идеологијом, док се, на потпуно орвеловски начин, данас то чини позивањем на демократију, толеранцију и помирење. Ипак, обновљено југословенство можда је још штетније по неким посредним последицама у самој култури које би могле да буду и дугорочнијег карактера.
На шта тачно мислите?
— Када сам пре неколико година сазнао да Матица српска припрема репрезентативну едицију Десет векова српске књижевности, обрадовао сам се помисливши да ће то бити прилика да се, у ширим оквирима и на основу нових сазнања, стекне боља представа о нашој књижевности и њеним врхунским остварењима од оне коју нам је, пре неких пола века, у два своја издања понудила едиција Српска књижевност у сто књига Матице српске и Српске књижевне задруге. Али, када је едиција почела да излази и када сам се упознао са планом њене „прве серије” од укупно 120 књига (укључујући и „посебна издања”), био сам – као и многи други – и изненађен и ожалошћен. Тачно две трећине књига у том плану, неких 80 наслова, припада српској књижевности после романтизма, дакле негде од 1880. године до данас.
О овим сразмерама се може дискутовати, мада то свакако није главни разлог недоумица које овај у начелу потребан пројекат изазива. Ако погледамо ко све није „заслужио” да се нађе у новом канону српске књижевности који покушава да успостави Матица српска својом едицијом, списак је више него импресиван. Од песника између Војислава Илића и Црњанског, Винавера и Растка Петровића, ту је један једини: Јован Дучић. Ни Милан Ракић, ни Сима Пандуровић, ни Владислав Петковић Дис, ни Милутин Бојић (уз Лазу Костића и Ђуру Јакшића аутор наших најбољих драма у стиху), ни прва модерна српска песникиња Даница Марковић нису ту. Песме које с разлогом зна свако: Дисова Тамница и Можда спава, Пандуровићева Светковина, Ракићева Жеља и његов косовски циклус, Бојићева Плава гробница једноставно су искључене, заједно са својим творцима, из Матичиних Десет векова српске књижевности.
На ово би се могло одговорити да их читалац углавном може наћи у једној или две познате антологије које су укључене у „посебна издања” Матичиног пројекта. Али тај би одговор показао потпуно неразумевање праве функције овакве едиције: она треба да нам открије целовит духовни свет наших најбољих писаца а не само да прештампа неколико песама које се могу наћи у читанкама.
Можда сте ипак преоштри у свом суду ако се узме у обзир шта је све требало унети у тих осамдесетак књига?
— Волео бих да је тако, али поменуо сам само један од недостатака ове едиције у њеном садашњем облику. Свакако не сасвим свесно, у овој едицији као да се избегава оно што је у првим деценијама 20. века приближавало српску књижевност великим европским књижевностима. Као што у њој нема Ракића, Диса и Пандуровића, тако нема ни Милутина Ускоковића и Вељка Милићевића који су, заједно са Бором Станковићем, зачетници нашег модерног прозног израза пре Првог светског рата.
Поред Црњанског и Винавера, Растка Петровића и Момчила Настасијевића, нема двојице песника без чијег дела је непотпуна свака представа о модерној српској поезији од двадесетих до шездесетих година прошлог века: Душана Матића и Милана Дединца. Нема ни помена да је у српској књижевности икада постојао надреализам, мада није тешко направити избор из надреалистичких песама и текстова, који би нам открио један пол међуратног језичког експеримента у српској поезији, као што нам Настасијевић и Винавер откривају други. Уместо свега тога, као и било какве нефикционалне, критичке, есејистичке и филозофске прозе (Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Милана Кашанина, Марка Ристића, Михаила Ђурића, Јована Ћулума, итд), која нам се додуше обећава за „другу серију”, план Матичине едиције преплављен је прозним писцима суштински везаним за комунистичко југословенство и за комунистичку идеологију уопште, која битно одређује границе њиховог духовног света чак и када је критикују: ту су и Михаило Лалић и Милован Ђилас, и Антоније Исаковић и Павле Угринов и Живојин Павловић, да даље не набрајам.
Чини ми се да је овакво виђење српске књижевности у 20. веку могло настати само у времену где држава од свих културних манифестација најштедрије и најдоследније помаже фестивал Егзит, где нико на власти не хаје што велики музеји и библиотеке или не раде или се налазе у катастрофалном стању, где је најзад духовни хоризонт највећег дела интелигенције омеђен комунистичким временом, док су праве вредности националне историје и културе, па и књижевности, углавном површно односно погрешно схваћене или чак заборављене. Само у таквој интелектуалној и културној клими модерна српска књижевност могла је суштински бити осиромашена како је то учињено у плану ове едиције. Чини ми се да је Матица српска сувише стара и важна институција да не би исправила ову озбиљну грешку, и ја се надам да ће пројекат Десет векова српске књижевности временом ипак добити садржину и усмерење какве је требало да има од почетка.
Уочи стогодишњице Првог светског рата појавила су привидно нова тумачења тог догађаја, пре свега из пера британских научника, у којима се обнавља стара „ревизионистичка” теза из међуратног периода о деструктивној улози Србије у целој кризи 1914. године, па се Србија и Русија чак оптужују као највећи кривци за тај рат. Како објашњавате ову појаву, па и то да на српској страни засад као да нема адекватног реаговања?
— Како и ви кажете, сваљивање кривице за почетак Првог светског рата на Србију односно Србију и Русију није нова ствар. То је систематски чињено из Берлина од тренутка када је вајмарска Немачка као наследница Немачког царства била приморана да у Версају прихвати главни део кривице за избијање рата. Међутим, управо су немачки историчари – најпре Фриц Фишер и његова школа, а затим и други – од шездесетих година прошлог века до данас исцрпним архивским истраживањима показали да су Немачка и уз њу Аустроугарска прави виновници Првог светског рата. Србија је, прихватајући већину захтева из аустроугарског ултиматума од 23. јула 1914, показала спремност за мирно решење ситуације настале Принциповим убиством Франца Фердинанда.
Нити је мала земља као Србија својом одлучношћу да се брани од аустроугарске агресије могла изазвати светски рат, нити је званична Србија стајала иза Сарајевског атентата да би јој се могле приписати агресивне намере према Аустроугарској. Недавно изашла „ревизионистичка” књига Кристофера Кларка Месечари: како је Европа ушла у рат 1914, не открива никакве нове изворе који би говорили у прилог српској или руској одговорности за Први светски рат. Уместо тога, Кларк произвољно прећуткује низ кључних чињеница које недвосмислено говоре о немачкој и аустроугарској одговорности, а истовремено засипа читаоца негативним судовима и анегдотама о Србији и Русији оног времена. Тешко је поверовати да ће, међу озбиљним историчарима у свету, његова и сличне књиге имати неко трајније дејство.
Када је Србија, на завршетку анексионе кризе, била приморана да изјави да се не противи аустроугарском припајању Босне и Херцеговине, Стојан Новаковић је 1909. на питање „Шта сада?” одговорио да је култура та која може да повеже и споји расцепкани српски национални корпус. Да ли вам се чини да сто година касније, када се Срби налазе у сличној ситуацији, у нашој јавности нема довољно разумевања за ову идеју?
— Не мислим да нема разумевања, бар код интелектуално и морално највиталнијих људи, али још увек нема правих предлога како би се ова идеја могла остварити кроз различите облике сарадње, културне пројекте и заједничке акције. То је задатак који стоји пред свима нама који верујемо да српска култура и данас има незаменљиву улогу за читаву нацију какву је имала у доба великих српских победа пре једног века, којих се данас тако жалосно и тако неразумно одричемо
нова књижевна звезда на мрачном небу поститоизма и познати наметачи. – нови класови, јун 2013.
TORTURA NETALENTOVANIHU ime Kompanije „Novosti“ prisutne je pozdravio Ratko Dmitrović, v. d. generalnog direktora i glavnog urednika: – „Novosti“ će nastaviti ovu vrstu kulturne misije, posao koji je važan sa umetničkog, izdavačkog i nacionalnog stanovišta. Pokušaćemo da sistem vrednosti koji je gotovo urušen u našem društvu, podignemo, sazidamo, učvrstimo. Da jakim autorima, pričama, romanima, životnim ispovestima, biografijama, nečim što ima dokumentarističku, životnu, literarnu vrednost, srušimo ono što nas kao talas zapljuskuje poslednjih godina: projekciju netalenta. Izloženi smo torturi netalentovanih ljudi, „zvezda“ čija se slava van Srbije zasniva na količini poganih reči izgovorenih protiv sopstvene kulture i sopstvenog naroda. „Novosti“ će uraditi sve što budu mogle da se ti kursevi završe i okonča vreme zaključanih muzeja.
_____ То је све лепо и можда племенито – на први поглед. Познат режисер, па му дошло, је л, да буде, и писац. Што да не? То што је до сада труковао, то је – публицистика, али је подржано медијски од листа, који је, свих ових година, саучествовао у тортури, у наметању официјелних и неталентованих…
Погледајте ово: UZE MU JE LjOSA PRVENAC
„Smrt je neprovjerena glasina“ Emira Kusturice izašao je iz štampe u dane kad se dodeljuje Nobelova nagrada. Narodni genije istog časa reagovao je stihom: „Uze mu je Ljosa ispred nosa!“ Kad se Kusturica usprotivio otimanju Kosova po Mokroj gori se iz svega grlo zaorilo: „Mislio je Ahtisari Kusturicu da prevari!“ – rekao je Bećković.
Каква аргументација!Позивамо професора и критичара Мркића, старину, да анализира сву ту „аргументацију“, и шта у ствари стоји иза ње. Халабука да се уложени новац у штампање и рекламу поврати? Или?
У читавој овој наметачкој халабуци можда је једино тзв. „писац“ остао „трезне“ главе.
DVA JEZIKAPREMA motivima jedne od priča, „U zmijskom zagrljaju“, proslavljeni režiser uskoro bi trebalo da počne snimanje filma sa italijanskom zvezdom Monikom Beluči u glavnoj ulozi. – Pišući scenario za film koji se zove „Na mlečnom putu“, ili na engleskom „On the milky road“, što možda i bolje zvuči, prolazim kroz slatke muke. Prevodim literarni jezik na jezik filmskog scenarija, i shvatam da između njih postoji ogromna razlika, koje treba biti svestan.
Али о томе – углавном ћуте, они који би требало да тумаче. Кустуричину књигу препоручују познати „наметачи“ не у име „вредности“, него у име нечега што можда има индиректне везе са …чиме?
Knjiga „Sto jada“, po mišljenju Rajka Petrova Noga, može se čitati kao roman o odrastanju, kao venac priča, kao autobiografija. To je epsko-lirska kaža o porodici, neobičnim likovima, mentalitetima, duhu vremena.
– U ovoj knjizi Kusturica se obdelava unutar već osvojenog sveta iz „Neprovjerene glasine“, samo što se sada rezbari i fabulira u strožem žanru, u priči, koja je u srpskoj književnosti – dok se znalo šta je šta i ko je ko – umetnički bila najuspešniji rod. Kusturica pripada slovenskoj, srpskoj osećajnosti i patrijarhalnosti – rekao je i završio sloganom: „Zar Srbija da se preda, Kusturica Emir ne da!“
Komisija za Brozove stvari nije završila rad. Oliver Antić: Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta. Veliki problem su i stari novčići, koji nisu dobro popisani i zavedeni
SADRŽAJ vreća, nađenih u sefu Narodne banke Srbije, u koje je Predsedništvo SFRJ pohranilo stvari posle smrti maršala Josipa Broza Tita, još nije obelodanjen, jer Komisija nije završila posao. Nije reč ni o kakvom prikrivanju, kao što se spekuliše – kaže, za „Novosti“, predsednik tročlane komisije i savetnik predsednika republike prof. Oliver Antić.
Komisija je otvorila sef u NBS 10. aprila i od tada traje popis stvari i poređenje sa spiskom koji je uz njih pohranjen.Ovu komisiju oformio je predsednik Tomislav Nikolić da, u ime Predsedništva, kao pravnog naslednika nekadašnjeg Predsedništva SFRJ, otvori sefove, utvrdi šta je u njima i o tome obavesti Prvi osnovni sud, pred kojim se vodi ostavinski postupak između Brozovih naslednika. Osim Antića, komisiju čine i Nikolićev savetnik general Milorad Simić i zamenik generalnog sekretara predsednika Nenad Jevremović.
– Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta, a među njima i onih koji nisu dobro zavedeni. Recimo novčići, kod kojih je jako bitan datum izdavanja, jer od toga zavisi njihova numizmatička vrednost. A neki su pogrešno popisani u vreme kada je komisija Predsedništva SFRJ sastavljala spisak. Zato je bitno da svaki predmet bude identifikovan. Kada budemo izašli s konačnim sadržajem sefa, javnost će biti prilično iznenađena – kaže Antić za „Novosti“.
NIJE moja dužnost, a ni pravo, da više govorim državnom vrhu Srbije šta treba da učini u ovom teškom trenutku. Sve što sam imao da kažem o Kosovu i Metohiji, već sam jasno i javno rekao i napisao u godinama i decenijama iza nas. Nema više šta da poručujem!
Ovo je, ekskluzivno za „Novosti“, izjavio akademik Dobrica Ćosić, srpski pisac i bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije, povodom velike istorijske dileme pred kojom se ponovo našla Srbija.
– Moje reči o Kosovu, nisu se uvek čule tamo gde je trebalo. Zato ne želim u ovom trenutku da dajem nikakve nove poruke, niti procene. Odluka je na onima koji su za to nadležni – rekao nam je Ćosić.
A stavove o Kosovu i Metohiji pisac je iznosio još od 14. plenuma Centralnog komiteta 29. maja 1968. godine kada je počeo da upozorava na antijugoslovenske, velikoalbanske i šovinističke pojave u Pokrajini.
Posle 1981. godine i separatističke pobune na KiM, Ćosić je prvi put izašao sa idejom o podeli Kosova. Taj vizionarski predlog potpuno je formulisao i sublimirao sve do 2004. godine kada su „Novosti“ objavile i njegovu knjigu „Kosovo“.
Tada je ponovo javno predložio teritorijalno razgraničenje između Albanaca i Srba na Kosovu, na kompromisu istorijskog i etničkog prava.
Ćosić je izneo ideju da se razgraničenje sprovede referendumom srpskog i albanskog naroda uz aktivnu saradnju SB UN, EU i SAD i da sporazumi dobiju međunarodno priznanje i garanciju.
Sažimajući taj predlog, pisac je poručio:
– Ako su bitku na Kosovu 1389. Turci dobili na bojištu, Srbi su je dobili u duhu. I Turci i Srbi su tu bitku u vremenu izgubili. Odgovornost za budućnost nalaže danas Srbima i Albancima da vekovnu bitku za Kosovo ne reše na bojištu, nego za zelenim stolom, sporazumom, poštovanjem prava jednih i drugih i osvetu zamene saradnjom. To je jedina mogućnost da i Srbi i Albanci ostanu pobednici na Kosovu.
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 