Шта је писало на крају једне кабасте књиге штампане као пишчево издање?

Овде је крај Књиге ситног инвентара НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра, и овде је Излазак

Њен састављач не може унапред знати кога ће она све сусретати кроз време : сигурно и овакве и онакве, идеалне и мање идеалне читаоце. Злобне, сујетне, и несебичне. Добронамерне и недобронамерне, искрене и лажне читаоце. Упућене и неупућене.

Не треба никога да позивам и призивам, то ће учинити ова књига.

Сада је она, остварени сан, постала је оно што треба да буде – овим трећим издањем – јавна, јавно добро српске културе и књижевности.

Све грешке и пропусти у овој антологији су само Мирослава Лукића, и никог другог!

Треба рећи на крају, без имало лажне скромности : Оваква једна књига, каква је ова, могла би да представља животно дело једног писца. Овакве се књиге не састављају за неколико месеци, или година. На првој верзији ове књиге састављач је радио интезивно почев од 1990 . до 1995. године. Рукопис је достигао више од три тома и обухватао је истраживање поезије на српском језику , оне доступне, објављене, у најширем значењу те речи, периода 1944 – 1994.

Те, 1995. године појавила се лажна нада, да такав један рукопис може бити објављен. Убрзо сам схватио да такав рукопис, у овој земљи, нико – па чак и они најдобронамернији пријатељи и издавачи – не би објавио.

Тај рукопис НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, завршио је у фијоци.

Враћао сам му се с времена на време : пре свега мучен мором да српска поезија нема своју написану историју, чак ни евиденције, а и зато што сам сматрао да је глупо да један велики истраживачки труд остане далеко од оних за које је и стваран. Тако сам проширио своје истраживање на период 1938 – 1998. године.

Жртвовао сам од свога живота – и осму годину, и привео крају, оно што је већ у неку руку било довршено 1995. године.

После ове и овакве књиге ће бити много лакше, и будућим саствљачима антологија, и онима који буду покушали да саставе макар краћу историју српске поезије у овом ХХ веку.

У ову књигу су, читаоче, уложене године труда, несебичност, извесна немилосрдност. Оваква књига је састављана дуго, и она се не може прочитати за дан или за неколико недеља. Ову књигу треба пажљиво прочитати, с оловком у руци, и поново и поново. Све разложне примедбе, уочавање грешака и огрешења састављачу могу бити од користи у четвртом или петом издању.

Понекад ми се чини да је састављање овакве једне књиге био посао за неколико одабраних и упорних. духова…Урадио сам га сам. Захваљујући томе што сам годинама радио као професор и библиотекар, и што сам се заиста бавио суштинским и стварним проблемима српске културе и поезије 20. века.

Прво и друго издање објавио сам о свом трошку…

У овом проширеном трећем и коначном издању направљен је избор из опуса 150 аутора : колики је труд на то уложен нећу причати.

Позвани ће, надам се, умети да га оцене како заслужује.

Треће издање је побољшано и допуњено у много чему. То се може видети, ако се пажљивије читалац удуби у оно што следи после овога. Допунио сам прегледе свих антологија српске поезије 20. века, објављене као самосталне књиге или по часописима, а приложио сам и преглед антологијиа српске поезије 20. века и на страним језицима, оним које су ми биле доступне, и бацио на њих исвесну светлост.

(…….)

И ово треће издање, на моју срећу и на срамоту официјелне српске књижевности и културе, објављујем о свом руву и круву!

____________________________

Из Несебичног музеја, 2002; стр. 854-855