ЈЕЗИК ПЕСНИЧКОГ БИЋА РАДОСЛАВА ВОЈВОДИЋА / Душан Стојковић

            Радослав Војводић несумњиво је особено име свеколике српске поезије. Од самог почетка свога песниковања „пливао“ је насупрот основној струји српскога песништва, градећи свој песнички свет, препознатљив од прве. Песничке моде су се мењале, Војводић је остајао стамено на песничком вису који је запосео, налик на усамљени – лирски – јаблан. То га је – као и сваког аутентичног песника који не жели да се „угрупи“ – коштало помало скрајнутог положаја који има унутар корпуса наше лирике. Код нас (и у свету, уосталом) поезија се мало чита (ако се то уопште и чини). Када се неки песник прогласи великим, заслужено или незаслужено, тешко га је померити с трона. По инерцији, његово име се повлачи по критичким (антикритичким) текстовима, а он „окупира“ антологије. Ако се неко „прескочи“, готово је извесно да ће – захваљујући нашој критичарској лености – бити „прескочен“ заувек  или ће се – у бољем случају – непрестано „откривати“ изнова. О Војводићу се не пише онолико колико он заслужује; у антологијама га нема довољно. Да ли ће књига која је пред нама успети нешто да измени?

Шта је то што Радослава Војводића чини значајним песником наше поезије питање  је на које ћемо пробати да нашим текстом понудимо одговор. Готово да нема модерне поезије која се не служи најразличитијим могућим врстама онеобичавања. Сваки значајан песник дужан је да изнедри своју „верзију“ онеобичавања. И када је о онеобичавању / „онеобичавању“ реч, Војводић је и више него особен. Стога треба описати песникове структуралне и моделске, па и тематске, иновације.

Најновија Војводићева збирка има неколике философске (ако такво песничко чудо уопште постоји) песме у прози, насловљене „Мркле ноћи (ненаписана писма)“, и велики број углавном неримованих песама (понекад њима просине ретка рима која је изнутра осветли, много чешће су алитерације и асонанце, посебно присутне у рефренима, рефренским стиховима и анафорама). Најфреквентнија строфа је квинта (свих четрдесет песама у циклусима манифестâ испеване су у њој), а ту су и терцине, катрени (веома ретки), секстине, септиме, ноне, као и комбинације строфа. Песма „А хоће ли огрејати сунце“ испевана је у десетерцу.

Честа су понављања речи и синтагми, што је и иначе карактеристика Војводићева певања. (Понављања су, напоменимо то, један од заштитних знакова српске усмене поезије; Војводићева лирика, интелектуална и метафизичка у својој сржи, метафизичка и у том смислу што за нашег песника метафизичко „усркава“ у себе и етичко, па, следствено томе, и ненападно родољубиво – тако се „додирује“ са усменим стваралаштвом, на први поглед потпуно одвојеном од ње песничком традицијом. У извесном броју песама присутни су и директни цитати из наше усмене књижевне традиције.)

Војводић је, по тачној опаски Предрага Драгића Кијука, песник који је открио демонско у анђеоском, као и анђеоско у демонском, несмиреник и амбивалентни трагалац за суштинама које су и дубоко у нама и високо над нама, неухватљиве, што нас не ослобађа вечите жудње да их се домогнемо и откријемо не бисмо ли се упутили даље, ка новима и сложенијима.  Чим додирне тему демонства Војводић експресионистички динамичко (то постаје видљиво и због употребе великих почетних слова у посебно наглашеним речима) „узбурка“ властиту песму: Предраги Демон Незнани чим стаса, / У теби преокреће свет. Разапиње га! („Онај час кад стигне“); Је ли нам и корен био исти, / и искуство, је ли, вазда, у противречју, / анђеле који си постао драги ми демон? („Јутро у априлу 2004“).

Брише се граница између прошлости и садашњости, мртвих и живих, опстојава се на флуидном размеђу, у међупростору, ни овамо ни тамо. Нешто изнутра, сасвим функционално, упркос многим радосним и кликтавим апострофама које делују као лирски инциденти, кочи и „леди“ песму. После Војводића у српском песништву је то најуспешније чинио Мома Димић. Као и у песништву Растка Петровића, Радослав Војводић не крије руптуру: њихове песме се откидају, види се рана откида. У темељу оваквог песниковања налази се питање: како се издвојен, одлепљен од гнезда (бића?) – наново (васкрсло) забићити?

Војводићево песништво темељи се на честим инверзијама, интерполираним речима, синтагмама и реченицама самим, опкорачењима, реторским питањима, узвицима, узвицима-питањима и питањима-узвицима, апострофама (највише Бога). Његов звук је пригушен, затамљен. Као да ромори из непојамне дубине.

Радослав Војводић песник је вишезначне поруке. Размеђни лирик који се не опредељује за једну страну, не клади у један одговор. Нимало случајно, онај који је кочијама своје прозе возио философа амбивалентне егзистенције, мислиоца чији је и философски систем дубоко амбивалентан – Сјерена Кјеркегора. Има нечег од кјеркегоровске зебње, његових философских дрхтаја и у поезији и и прози нашег песника. Не заборавља се ни на страх. Страх и дрхтање иду – кјеркегоровски опет – под руку. Но, ко се плаши? Ко је песнички субјекат ових песама? Могуће сам Дух, сама Мисао. Сваки стих, свака песничка слика, свака песма, свака песничка књига Радослава Војводића непрестано је вибрирање песничке магнетне игле, незаустављиво; не опредељивање изричито и неопозиво, шанчење, бункерисање, већ лепет изнад или – или.

Цитатност је једна од саставница Војводићева певања, посебно она „скривена“ која пажљиве читаоце нагони да изузетно опрезно читају и још опрезније тумаче његове стихове. Читава ранија српска поезија је на својеврсном столу за песничко сецирање. Иза емфатичног тона (не)скрушене молитве, узвитланог реторског замаха и узлета, општег повишеног тона овог несмирајног певања, скрива се Ђура Јакшић. Ту је негде и вечити дечак српске поезије Бранко Радичевић. Када у песми „Зашто си то дошао“ буде споменут Час Обнове јасна је то асоцијација на чувену песму Растка Петровића, а када налетимо на стазом варке ето Колајне Тина Ујевића.

Лајтмотивски збирком „кружи“ Вијоново питање о протеклим, лањским снеговима, изгубљеним у времену и смрти драгим бићима. Наводе се стихови Бодлерова „Албатроса“ и „Лепоте“ на француском, као и они Ане Ахматове и Владимира Мајаковског на руском језику. Песничке слике које просину Војводићевим песништвом, иако, на први поглед, и ретке и посне, несумњиво широког „спектра“, као да су урезане у камен. Особено искошене, осликавају простор који истовремено покрива и овострано и онострано, али и међустрано (или-или простор) није остављено на миру. Из њих блеска тамни сјај меланхолије. На корак су од прозе, не само песничке, и кушају колико се лирско може прозном приближити а да се не укине као лирско. Садрже различита „померања“, захтевају вишепутна ишчитавања. Имају контекстуалну ауру коју посебно (нипошто не само они) подупиру „руски цитати“. Ту су и други. На пример, Рилке чији се заумни шапат („Ноћас не спавам“) помно ослушкује. Затим, Шопенхауер, Ниче, Фројд, Пруст, Томас Вулф…  Неколики композитори, на пример, Скрјабин и Густав Малер. Призивају се, отворено или индиректно, многи руски писци. На пример, Пушкин, Лав Толстој, Соловјев, Чехов, Горки, Јесењин, Цветајева, много више Мајаковски, посебно често – Достојевски. Могли бисмо без претеривања написати како је овај последњи прави контекстуални фон на којем се пројектују песме нашега аутора. Постоји, и не само на тематском плану, нешто демонско у поезији нашег песника. Тема двојништва није само преузета од великог руског романсијера. Она је у срцу Војводићева песништва и извор је несумњиве психолошке равни која њиме пулсира. У песмама Војводићевим, пуним тешке, загрцнуте драматичности, Ерос – неизвесни – бој са Танатосом бије.

И Војводић зна да створи нову реч (или ону која на њу барем “личи“): забујати; задрхтавати; заоблак; оцветавати; потавнети; пројављивати се; пролећност; сновидовље. Ту су и дублети: гласови-снови. Не клони се ни архаизама: ваздигнут; огрануће; согласје; Србљи; тавнина; тмуша; чама; чамовање; Чрнагорци. Не ни деминутива: ватрица; злаћан, зрачак, кошавица, сунашце. Најфреквентнији, и не само у овој збирци, јесте – мучица. Ту су и прозаизми и шатровачке рећи: гузата; дупе; женска; роћка… Уместо глагола немати употребљава не имати. Збирком врве многобројни узвици и заменице (и показне карактеристичне за разговорни стил; често су и триплиране): о, ах, ех, хеј, о, хој, то, ево, ено, гле.

Кључна реч-тема читаве збирке несумњиво је чудо (налазимо је у песмама „И ноћас не спавам“, „Зимско јутро“, „Детелина са четири листа“; „Проклетство“; „Чудо“, „Писма пријатељима, песницима“,  „Клицање срца“ итд). Фреквентна је и реч невидљиво. И једна и друга указују на то да се ова, привидно прози максимално приближена, поезија, на први поглед сасвим рационална, да читати и ишчитавати и у другом, ониричном, кључу, јер у свести смо га дотакли / (…) оно се исконско призвало / тајна веза проживљава! // Божанско тако је искушано / сопствени дом у бићу / И иза видљивога пут постоји / Бог у трансцедентном без сна / стање егзистенције изван стварности (…) / унутрашње откривање посредује / у разуму се одвија!  („Изнова не спавам“); Језик је пре ума стазе везивао / невидљиве у унутрашњим односима („Језик“); Унутрашњи глас опомиње: живети , / има та стаза невидљива која проживљава / бол – то што осветљава оно што хоћемо – / језик је природе у нама, то је уточиште! („Зимско јутро“). Пред нама је песниково говорење о пра-говору, лирско дотакнуће Бога и суштинског, прича о чуду које јесмо и које треба да одживимо, опросторена вечност и овремењени простор, песничко сведочанство о томе како мисао осећа а како емоција мисли. Војводићева поезија је урањање у унутрашње наборе душе, омогућавање овој да (за)светлуца и (од)сјајује, покушај да се рационално сагледа оно што умственом измиче, емоцијама осветли оно што се у мисаоном јежевски склупчало. По нашем песнику ум и осећање, невидљиво и видљиво и братствују и бојују: бивствујуће је / у противречностима суштина („И ноћас не спавам“). Битна његова поезија проговор је о томе. Њена мисао увек је и питање. На упитност живљења и умирања једнозначног одговора нема, и не може га никада бити.

Веома често Војводић употребљава и реч талас / вал.

Честе су, разноврсне, „огледалске“ конструкције: драге моје и моје љубави / године многе и заједничке ноћи („И ноћас не спавам“); о, ја ћу, све ћу ја („Стазама Калемегдана“); обојила је, баш светлећи, обојила је („Јутро у априлу 2004.“); Тавно је, тамно је, и овде! („На истој тој стази“); клетве док одјекују, ују, ују („Сахрана брђана“).  Оне, као и на начин Црњанског (али и Растка Петровића, што се стално – неправедно – заборавља) запетама изломљене песничке реченице показују како мисао пулсира, меандрира у свом пулсирању, таласа се (читава серија костићевских запљускаја и отпљускаја), грана се у различитим правцима у исти мах, еда би што више, видљивог и невидљивог, загранила.

Ево још једног модела (условно бисмо га, по великом врањанском прозаисти, станковићевским могли назвати) унутрашњег „размрдавања“ стиховне реченице: Који су то што ноћу куће градише / а руке запаљене им чије су? („Проклетство“). Други пример, преузет из прозног текста „Коме се то јављам?“, показује докле то унутрашње „ломљење“ може да досегне: „ … да и ова, она, та ноћ, сване у помоћ, или у поноћи, и људима, човеку, то јест, човечанству, биће лакше“.

Не смемо заборавити неколике синтагме: заврће ти мисао („Пролећна мисао“); врата дана („Гле, трешња је процветала“), прозор ноћи (Исто); муња … болна („Час између 25. и 26. марта 2003.“); стазама, нагим („Детелине са четири листа“); труње страха („Српска знамења“); страх глође (Исто); разбијају животе („Сахрана брђана“); разапињу / крик (Исто); лебдећем понору („Пред зору“); пролећну крв („Свитање“); пепелом времена („Одједном“); унутрашње лице сна (Исто); чулном додиру сна („Идеал“).

Не смемо заобићи ни песничке слике, ретке али дубинске, промишљене, често персонификоване, пуне метафизичке језе: Самоћа изнутра и ћутање / у бездану („И ноћас не спавам“); зора упорно спава / будан је Син Човечији! (Исто); Чија сад икона преображава / зидове зрелих сунцокрета (Исто); Можеш ли јаву у сан повити (Исто); Како би поднео да и љубави остаре? (Исто); језик је природе у нама („Зимско јутро“); Затвори прозор ноћи – помери тај зид, / у меланхолији ослонца не има („Гле, трешња је процветала“); снови, клањају се („Час између 25. и 26. марта 2003.“); ухапшени су и дани (Исто); Беседе одасвуд тупе секире (Исто); У невиделици искочили су гробови („Стазама Калемегдана“); ум се одметнуо (Исто);  стрмоглавило у вис и доле, / падајући и у лету („Јутро у априлу 2004.“); руже лета расуте и одасвуд („Српска знамења“); Је ли то нови пут навише и у поразе („Сахрана брђана“); у грудима задими рана („Разлика“); духовно јединство у језику бића / речима нагло подарује крила / у осећању божанског ум се смирује! („Избављење“); поноћно сунце под кревет завирује („Где је оно пукло“); у тами којом су небеса спавала („Чудо“); Узалуд су ишчупавали корење / саће је под земљом дубоко / понекад у облику срца залиста / узимајући ваздух ношен ветровима / та загонетна ружа противречја! (Исто); Ако и у сну не сретнеш изненадан сјај, / не има светлости у теби, и неће је бити! („Зимско јутро“); Како ће се темељ одржати / кад мајстори снове преспавају / а вила им пиће не доноси? („Достојанство“); Језици неба и језик ове земље / сучељени пре преображаја / колико бројаше божанске минуте? („Ја“). Неколике су гномске: немирној глави сабраност не прија / усред пометње („У ноћас не спавам“); Ако и у сну не сретнеш изненадан сјај, / не има светлости у теби, и неће је бити! („Зимско јутро“); Све што је вредно – издвојено је, / тајним неким знаком, својим! („Детелина са четири листа“); Који то не могу да издрже и своју слободу („Српска знамења“); бојовници на смрти свикли („Сахрана брђана“; ехо стихова из Мажурановићеве Смрти Смаил-аге Ченгића); Живот се и као точак заокреће („Проклетство“); Све док су језици различити / и мач нека остане у корицама! (Исто); Оно што неостварено оста самоизгубљено је („Зашто си ти дошао“); Нужност је оно што комедијаши случајем зову (Исто); Грех је против самога себе бити („Грех“); Може ли љубав да ослаби биће („Пред зору“); Вера у умно мишљење кобна је / истини оправдање не треба („Јазбина“); Слаби и обманути славе пакао / себе не могу да се ослободе (Исто); Слобода се не даје него отима („Слобода“). Ево и две српско-гномске слике, обе из исте песме „Проклетство“: Ум људски лкао и природа дејствује / а зар у Србаља и то није исто? / (…) / није умрла Србија: понор је измерен.

Неколике песме доносе мисли које су искорачиле са подручја поетског и преселиле се сасвим на тле дискурзивног, философског: Између узора и слике језик срца изгуби / у естетском виђењу и котлу бесмисла / без граничне линије у суделовању Истине Општег / чиме се и митска форма компромитује / и Дух слободе осрамоћен је! („Терор“); У вечном распрскавању атома / енергија која доноси промене / није имала меру / ни у васељенској кући / одакле се просијавало Све! / (…) / Разум и осећање у чину јединственом / Оно су Једно / Биће и Дух у форми митској и свакој / потресна природност која све разрешава / Сагласје у Апсолутном! („Сагласје“).

Наводимо неколике мисли из драгоцене песме у прози, својеврсне лирске епистоле, „Писма пријатељима, песницима“:  „ … и у језику твори душа, која је и сан, и визија и идеја и послање, наша света уметничка црква… (…) Ако су зло и добро једнаки и у сталној међусобној супротности – повремено једна сила надмашује другу, али надвладава оно што мора да истраје и чиме се наставља Обнова. (…) Како су и свеци схватили или осетили: ако добро својом снагом надмашује зло – какав је разлог да природа зла не буде потпуно уништена? Промене се одвијају у супротностима, али су оне једнородне!“

Неколике слике су поетичке: Јесу ли песници светиљка у тавнини, / ако се варају маштом чим дом изгубе? („Зимско јутро“); Је ли веровало и срце наше у ово, / једно које би у нејасном да опстане / а друго – сумњајући у Све? („На истој тој стази“); не могу надахнуће у себе да зарију („Сахрана брђана“); Иако машта не ствара, али дејствује и надахњује снове („Јесмо ли се избавили?“);

Песник је у симбиотичком сагласју с природом и годишњим добима, завичајем и Београдом. Додирује политичке теме: Косово, бомбардовање Србије, српска страдања … Можемо ли се – после свега што смо доживели и проживели – сложити са Миодрагом Павловићем који је, у предговору за прво издање своје Антологије српског песништва, пробележио како је родољубива поезија мање вредна и како она, заправо, права поезија и није? И ако се испостави да то јесте тачно, може ли се ћутати док нам се на живо вади срце? Имамо ли право да престанемо бити етични еда бисмо били само поетични?

Када у неколиким песмама за „јунака“ узме Исуса Христа (и не само у њима), Војводићева поезија задобија есејистичку димензију. Он сам, намерно, постаје храбри Дон Кихот који, имајући пред очима истину, и свагда истину, жели да уклони лажне ветрењаче и опсенаре који о људском битисању говоре лажљиво и чине све еда бисмо остали у привидној слободи која право ропство јесте. Скидање, посебно лажне позлате, итекако боли, али и крепи, лечи. У том смислу, ова збирка могла би се напоредо читати с најдрагоценијом, – међу иним, такође есенцијалним – провокативном и полемичком, теоријском књигом нашег аутора Христова мисија.  И у стиховима, као и у есејима, Војводић се, свестан да нам само блискост с Христом даје моћ („Уздрхтаји“), хвата у коштац са онима који покушавају да нас убеде да је Његова појава била само мучење људског рода. Његова лирска есејистика права је ангажована есејистика преточена у стихове. Притом она задржава свој иницијални философски набој и када ратује са Толстојем, и када се сукобљава са Ничеовим и Фројдовим учењем.

У збирци су и четири манифеста: духовни, љубавни, песнички и религијски (последњи је једини и насловљен као „Дух и карактер“). Сваки садржи по десет песама а свака од њих се састоји од три, неримоване, квинте.

У песми индикативна наслова “Божије лице песниково је“ (штампана је у збирци Моји мртви другови) налазимо основни поетички захтев песников: страшна јасноћа.

Не постоји унутар српске лирике двадесетог века само стражиловска линија. Ту је и она језичка коју бисмо могли настасијевићевском назвати. Но, ту је и једна, нипошто занемарљива, пуна снаге, ломљаве, меандрирања, лирске задиханости, коју најбоље представља велики Растко Петровић. Радослав Војводић је управо најбољи растковац свеколике српске лирике која се после песниковања творца Откровења појавила. Треба изаћи из сенке, обасјати се унутрашњом светлошћу и заронити у поезију. Она свакога дарује оним што је кадар у њој да пронађе. Води нас до лепоте која јесте, једино можда јесте, у патњи која светли (“Ја могу, вели човек“) усред живота, који је унутрашњи језик самоће (“Губитак моћи усправљања“; оба цитата преузета су из раније Војводићеве збирке, такође отпаћене – Мртви другови).

 

 

 

Душан Стојковић