Архиве ознака: ЛеЗ 0003288

У БЕСКРАЈ ПОРИНУТ / Да­вид КЕЦ­МАН ДА­КО

За­го­нет­ка од иско­на: Да ли је ве­ра у реч ве­ћа, ти­ме, мо­жда, и пре­суд­ни­ја, у пи­сца или у чи­та­о­ца? На­рав­но, не ко­је­ка­квог пи­сца, а још ма­ње би­ло ка­квог чи­та­о­ца, не­кре­а­тив­ног, не­ма­што­ви­тог, без мо­гућ­но­сти да ис­пи­са­но бе­ли­ном па­пи­ра увек из­но­ва, бар при­вид да је, увек на дру­ги на­чин / друк­чи­јим по­гле­дом до­вр­ша­ва и ти­ме му, пре­вас­ход­но иш­чи­та­ва­њем из­ме­ђу ре­до­ва на стра­ни­ца­ма уко­ри­че­ног де­ла, увек из­но­ва (пи­сцу и ње­го­вом де­лу) про­ду­жа­ва жи­вот.

Ве­ра у реч гу­би сва­ки сми­сао тра­жи ли се, у по­гле­ду функ­ци­је књи­жев­но­сти, да на­пи­са­но, по­себ­но ка­да је реч о пе­сми, јер она са­ма со­бом (би­ва­ју­ћи де­лом за не­за­бо­рав, упо­ри­штем у сва­ком, а тек у вре­ме­ну не­си­гур­ном) не при­ста­је на за­да­тост, а још ма­ње да се све­де на опис/пе­чат вре­ме­на у ко­јем на­ста­је. Опи­си­ва­ње/ове­ра­ва­ње вре­ме­на пе­смом ни­је уоп­ште у тој и та­квој ми­си­ји, а нај­ма­ње та­квој свр­си слу­жи по­е­зи­ја.

Да­ка­ко, има их и увек ће их и би­ти, ме­ђу пе­сни­ци­ма и та­квих (че­сто се ја­вља­ју и у об­лич­ју мно­штва, на­сту­пи су им хор­ски/ми­тин­га­шки) ко­ји сав свој бо­гом­да­ни дар „да пи­шу тре­ћом ру­ком“ у јед­ном, по њи­хо­вој про­це­ни „суд­њем тре­ну“ за­по­ста­ве ста­вља­ју­ћи се у уло­гу ту­ма­ча све­ко­ли­ког дру­штве­ног зби­ва­ња, при­кла­ња­ју­ћи се, у злу / у зеб­њи нај­че­шће, са­мо свом пле­ме­ну / на­ро­ду. Ма­ло их је ко­ји с та­квим на­у­мом / ду­гом „би­ти у слу­жби за­да­то­сти“, или „на ни­воу зах­те­ва вре­ме­на са­да­шњег“ ус­пе­ју да оства­ре пе­сму за не­за­бо­рав. Ус­пе­ју ли, ипак, ни­кад то ни­је пе­сма на­ста­ла као од­раз оп­ште­ва­же­ћег, за сва­ког у мно­штву не­вољ­ни­ка под­јед­на­ко „до­бро“ рас­по­ре­ђе­ног уде­са, не­го реч (све)ду­бин­ског (раз)от­кро­ве­ња – искра по­ни­кла/иза­зва­на из жа­ри­шта лич­ног бо­ла, уде­са, па­да је­дин­ке / са­вре­ме­ног чо­ве­ка у свим прав­ци­ма. И жуд­ни по­глед с дна нај­гу­шће та­ме у прав­цу ода­кле иза свих ле­де­них до­ба, свих гро­мад­них там­ни­на, ипак, до­пи­ре све­тлост.

 

Ве­ра у моћ, у сми­са­о­ност ре­чи има упо­ри­ште је­ди­но у оном што је пе­сник/је­дин­ка на­спрам све­га. Реч из­дво­је­на из мно­го­гла­сја, чо­век ко­ји и у мно­штву, и кад је у бес­крај по­ри­нут има сво­је ли­це и ни с ким се не мо­же, ни у го­ми­ли, иден­ти­фи­ко­ва­ти, за­ме­ни­ти, ти­ме и по­ни­шти­ти.

Реч пи­сца ни­је у функ­ци­ји пу­ког опи­са вре­ме­на, не­го је, тек као по­сле­ди­ца ауто­ро­ве ве­ре у сми­са­о­ност пи­са­ња, нај­не­по­сред­ни­ји од­јек, од­раз, ре­флек­си­ја до­жи­вља­ја са­мог се­бе у ди­рект­ном су­да­ру са сво­јом ствар­но­шћу, пе­сни­ко­во кре­а­тив­но соп­ство, да­кле, ко­је би пи­са­њем да се од­бра­ни од мр­ље оп­што­сти ко­ја га по­ни­шта­ва уко­ли­ко му се без ства­ра­лач­ке сум­ње при­кла­ња, по­ко­ра­ва, уко­ли­ко се при­ла­го­ђа­ва, би­ло ко­ме, би­ло ка­ко и за­што, зах­те­ви­ма вре­ме­на са­да­шњег.

 

Кре­а­тив­но соп­ство, ти­ме и ве­ра у реч ко­јом се пи­сац је­ди­но и иден­ти­фи­ку­је као кре­а­тор на­спрам свих дру­гих, до пот­пу­ног из­ра­жа­ја до­ла­зи упра­во у вре­ме ужа­са, ра­та, ра­за­ра­ња, уби­ја­ња „у име ви­ших ци­ље­ва“, или као „од­бра­на још не­ро­ђе­них“. Тај и та­кав трен у вре­ме­ну са­да­шњем, а што је тек оквир за пра­зну при­чу под на­сло­вом, та­ко­ђе веч­ним, „Опис вре­ме­на“, пе­сник, би­ће ко­је се, по­пут де­те­та, не­пре­ста­но чу­ди, увек је на иви­ци из­ме­ђу ра­до­сти и раз­о­ча­ра­ња, осме­ха и су­за, па и сам трен по­ри­ну­ћа/по­то­ну­ћа чо­веч­но­сти до­жи­вља­ва ду­бо­ко по­тре­сни­је, бол­ни­је не­го сви дру­ги.

 

Мно­штво ко­је чи­ни зло не ма­ри за ње­го­ву (пи­шче­ву/де­те­то­ву) бол и не ха­је шта се ко­ме у том вр­тло­жни­ку од све­тло­сти ка дну и не­ста­ја­њу до­га­ђа.

За пе­сни­ка, у чи­јој је пре­сен­зи­бил­ној при­ро­ди/да­ру да и сам на­го­ве­штај ве­ли­ке не­сре­ће, по­пут се­и­змо­гра­фа, пре дру­гих осе­ти и ре­чи­ма га бе­ли­ном па­пи­ра ре­ги­стру­је, бол мно­штва је и ње­го­ва бол ко­ја је у свом уве­ћа­њу спе­ци­фич­ном те­жи­ном сра­змер­на број­но­сти оних ко­ји не мо­гу, ко­ји не­ће, или ко­ји то уоп­ште и не зна­ју на тај на­чин о сво­јој, а тек о бо­ли дру­гих, да про­го­во­ре, по­све­до­че…

И ни­је исти­на, реч ли је о иза­зо­ву/на­дах­ну­ћу, да му­зе ћу­те ка­да то­по­ви го­во­ре. Му­зе, иако ра­зум­но упла­ше­не, и та­да го­во­ре, огла­ша­ва­ју се ма­кар и кри­ком, ма­кар и су­зом, роп­цем, а ни­су кри­ве што их у за­глу­шу­ју­ћој га­ла­ми, ма­сов­ном стра­ху, при све­оп­штем бе­гу од ствар­но­сти, скри­ва­њем гла­ве / ти­ме и уши­ју, у пе­сак, у тре­ну огла­ша­ва­ња ве­ли­ког зла ма­ло ко чу­је, као што ни­ка­кву од­го­вор­ност пи­сци не сно­се што њи­хов пе­снич­ки глас упо­зо­ре­ња ни­је на вре­ме ре­ги­стро­ван, про­чи­тан, што ма­са/мно­штво ни­је у пра­вом тре­ну и на пра­ви на­чин пе­сни­ка ни чу­ло, ни про­чи­та­ло, по­нај­ма­ње, ако се та­ко не­што и у чу­ду до­го­ди­ло, да га је раз­у­ме­ло и као пра­во­вре­ме­ног ве­сни­ка мо­гу­ће не­во­ље при­хва­тило ка­да је још би­ло при­ли­ке за спас. За­ка­сне­ло у мо­гу­ћем спа­се­њу, од не­ра­зум­ног, об­ма­ну­тог, не­про­све­тље­ног мно­штва ра­сту­ћом не­во­љом на­ста­је кр­до, кр­дом у стра­ху – стам­пе­до. Стам­пе­дом?

 

Пе­сни­ко­ва не­во­ља и је­сте са­др­жа­на упра­во у то­ме што га ма­ло ко озбиљ­но схва­та пре тре­на у ко­јем ће дру­ги као сво­ју реч пре­по­зна­ти оно што је ли­рик/се­и­змо­граф/ве­сник, при слут­њи мо­гу­ћег, стреп­њом пре­по­зна­тог већ на­пи­сао. То­ли­ко пу­та се глас пе­сни­ка до­ка­зао као ве­сник бу­ре (Гор­ки) и увек то би­ва про­чи­та­но са „ка­сним па­ље­њем“, те­ре­том ка­сне спо­зна­је. Увек је и за­луд. Реч спо­зна­је ства­ра­лач­ким тре­ном маг­но­ве­ња за­и­скри и тре­ном, не за­пи­ше ли се, бр­зо зга­сне, до на­ред­не ка­сне спо­зна­је зла у „опи­су вре­ме­на про­шлог“.

 

Књи­ге о бо­ли, о не­сре­ћи, о злу, ре­чи у ко­ји­ма се, не­из­бе­жно, на­ла­зи и по­при­лич­но од оног што би се, хте­ли то или не пи­сци да при­зна­ју, мо­гло име­но­ва­ти не са­мо као опис вре­ме­на, не­го све­док до­ба, уства­ри су књи­ге о до­бро­ти. Сли­ка­њем – бе­ле­же­њем, пу­ким ре­ги­стро­ва­њем зла, го­ми­ла­њем та­ме, исто­вре­ме­но се у ми­сли/са­о­се­ћа­њу оног ко­ји пи­ше, по­том и оног ко­ји чи­та, отва­ра­ју про­сто­ри че­жње, на­де, жуд­ње, же­ђи за све­тло­шћу…

Пре­по­зна­је­мо их (до­бро­ту, че­жњу, жеђ за хо­дом сун­ча­ном стра­ном жи­во­та…) и та­ко што у ти­ши­ни, у ћут­њи, са­мот­ни, бри­ше­мо су­зу с ли­ца иза­зва­ну ре­чи­ма, нај­и­скре­ни­јом, без остат­ка, ис­по­ве­шћу пе­сни­ка о се­би без дру­гих; без оних ко­ји би га и без огла­ша­ва­ња(пе­смом, за­пи­сом ду­ше) чу­ли, раз­у­ме­ли, пре­по­зна­ли, јер, би и оста та­ко, да­ле­ко су, с дру­ге стра­не ви­дљи­вог жи­во­та. Жи­ве ње­го­вим, пе­сни­ко­вим се­ћа­њем, а ка­ко ни­су у пе­сми/за­пи­су име­но­ва­ни, бол де­лу­је у свим прав­ци­ма, њи­ма се, ре­чи­ма ту­ге, бо­ли, отва­ра­ју и про­сто­ри (не)за­бо­ра­ва у оном ко­ји их, би­ло кад, „са­мо“ иш­чи­та­ва.

 

При­кла­ња­ње та­квим књи­га­ма, и за пи­сца и за чи­та­о­ца, пут је уте­хе. С ве­ром у реч, пи­сац се, пред мо­гу­ћим оком дру­гих – са­мо­тан, а у се­би – пре­на­се­љен, у ти­ши­ни при­кла­ња бе­ли­ни па­пи­ра, као ол­та­ру. Пи­са­њем/бе­ле­же­њем ми­сли/искри на­ста­је са­мо­свој­ни кар­ди­о­грам. За­пи­сом/хо­ло­гра­мом ду­ше све у ми­сли ви­ђе­но, ослу­шну­то, спо­зна­то, за­бе­ле­же­но је, од ни­ште­ња/за­бо­ра­ва са­чу­ва­но. Што (пре)оста­не на­кон мно­гих ис­прав­ки, уми­ва­ња ру­ко­пи­са, би­ва зби­ра­ли­штем оног што је пе­сни­ков/пи­шчев не­ви­дљи­ви ауто­пор­трет оствар­љив (вид­ним и чуј­ним, трај­ним, да­кле, са­мо ре­чи­ма, би­ло чи­ме, кад и ка­ко за­бе­ле­же­не. У том и та­квом по­гле­ду, и пе­сма и збир­ка/књи­га, ис­по­вед­ни­ца је пред ко­јом се, или у ко­јој се ти­ху­је. Са­мо­по­све­ће­ње је у ре­чи­ма за пе­сму без­гра­нич­но. У њи­ма ни­је са­мо трен и „са­мо“ опис вре­ме­на у ко­јем је пе­сник (пре)жи­вео.

 

Реч је сам чо­век ко­ји се бе­ле­же­њем сво­јих ми­сли, сво­јих осе­ћа­ња, слут­њи, бол­них че­жњи, љу­ба­ви, уве­ре­ња, че­га све не, тре­ном пи­са­ња кре­тао (бра­нио, раз­ја­шња­вао се­бе пред сви­ма и пре и по­сле се­бе) у прав­цу не­ми­нов­ног кра­ја.

Не за­пи­ше ли реч за пе­сму, ка­ко пе­сник, нај­пре пред са­мим со­бом, док још има вре­ме­на, а тек пред дру­гим, иза се­бе, свог жи­во­та, да до­ка­же да ли је (као ми­сле­ћи чо­век) и за­што је жи­вео?

 

Онај ко­ји пи­ше о свом вре­ме­ну и све и за­рад тог вре­ме­на, а по­ти­ску­ју­ћи, ис­кљу­чу­ју­ћи при том што је мо­гу­ће ви­ше, соп­ство, сво­ју јед­ни­ну/са­мо­свој­ност и је­дин­стве­ност у све­ми­ру, ко­ји ре­чи­ма опи­су­је вре­ме и то с ци­љем да се оно (то и та­кво вре­ме из ње­го­вог опи­са) са­мо та­квим и „ни­ка­ко друк­чи­је“ пре­по­зна­је, за­ве­ре­ник је / за­луд­ник ко­ји је на се­бе пре­у­зео дон­ки­хот­ски по­сао/ми­си­ју, пре­те­шко, а за­луд­но бре­ме.

Уз све дру­го, ти­ме што пи­ше на за­да­ту те­му, што бе­ле­жи са­мо оно што ви­ди, а без се­бе у том вр­тло­жни­ку од ја­ве, ко­ја је тим тре­ном пи­са­ња са­мо тад и ни­кад ви­ше та­ква (ни сан, ни ја­ва, не­го не­што тре­ће), пи­сац/чо­век из­ван сва­ког вре­ме­на, из­ван сва­ког зла и „из­над ле­по­те (Ла­за Ко­стић), не раз­у­ме­ва­ју­ћи да је трен спо­на без ко­је не­ма веч­но­сти, та­квим, ан­га­жо­ва­ним пи­са­њем, чо­век са­мог се­бе као кре­а­то­ра без­об­зир­но по­ни­шта­ва. А онај ко­ји и с ве­ром, и сум­њом у ре­чи бе­ли­ном па­пи­ра ис­пи­су­је са­мог се­бе тај­ног, ко­ји се нај­пре слут­њом, исто­вре­ме­но и с ве­ром у исти­ну о се­би, о љу­ди­ма и по­ја­ва­ма у свом вре­ме­ну, чи­ном пи­са­ња све­га се, а нај­пре од се­бе са­мог не­до­стој­ног осло­ба­ђа, те има не­ка­квог из­гле­да да се по­сред­ством пе­сме/књи­ге, тре­ном свог све­ко­ли­ког соп­ства, мо­жда, и у са­му веч­ност ства­ра­њем/тра­гом упи­ше.

 

Вре­ме у ко­ме жи­ви пе­сник, вре­ме у ко­јем за­ду­го по­сле пе­сни­ко­вог ви­дљи­вог, зе­маљ­ског хо­да жи­ве чи­та­о­ци, за не­ког је­сте Па­као, али то исто вре­ме на­кнад­но се, вред­но­шћу оства­ре­ног де­ла, по­ка­зу­је као Рај­ска ба­шта у ко­јој је пи­сац се­јао, пле­вио, не­го­вао, па и на књи­жев­ну тр­жни­цу из­но­сио из­дан­ке свог цве­та Не­за­бо­рав­ка. Јер, зна­но јест: У Рај не­ће­мо сти­ћи без спо­зна­је па­кла, али нај­пре оног – у се­би са­мом.

То вре­ме у ко­ме, или у ко­јем ће жи­ве­ти и ње­го­ви чи­та­о­ци, за пи­сца, у тре­ну ства­ра­ња, јед­но­став­но, не по­сто­ји, или га, уоп­ште, и не мо­ра по­и­ма­ти као „пре­зент наш на­су­шни“. Јер, вре­ме, до­и­ста, кон­стан­та, ап­страк­ци­ја, до­бро сра­чу­на­та из­ми­шљо­ти­на.

 

Без­вре­мје је веч­на ствар­ност. Ме­ре га, и се­кун­да­ром и сво­јим го­ди­на­ма, са­мо они ко­ји од пр­вог тре­на у (пре)све­сно­сти се­бе па­те што ни­су веч­ни, што их сва­ка бол, сва­ко, па и нај­бе­за­зле­ни­је штрец­ка­ње у гру­ди­ма упо­зо­ра­ва да ни­су бе­смрт­ни и у са­мо­љу­би­вој зеб­њи чи­ни да се ви­ше од не­ми­о­нов­ног суд­њег тре­на пла­ше жи­во­та / свог вре­ме­на за жи­вот (пред)од­ре­ђе­ног.

 

Пи­шче­во вре­ме са­мо је по­при­ште за ход ре­чи­ма/ми­сли­ма пе­смом/при­чом уоб­ли­че­но, ко­ји­ма ће, успе ли, од­го­во­ри­ти/уз­вра­ти­ти на до­би­је­ни дар и сте­че­но зна­ње, ве­ли­ки труд и му­ку, са­мо до­не­кле и као уздар­је на за­до­би­је­ну сре­ћу, да се као ми­сле­ћи чо­век тво­рач­ким тре­ном оства­ри.

Оно ствар­но у пи­шче­вом вре­ме­ну, а што му као и сва­ком дру­гом ство­ру жи­во­том при­па­да, ре­ал­но је (ви­дљи­во, чуј­но, опи­пљи­во, до­хва­тљи­во…) са­мо док пи­сац чи­ни све што и дру­ги, у че­му ни­је је­дин­ствен по сва­ку це­ну, ни­ти то­ме те­жи, док ра­сте, ста­ри, док за­ра­ђу­је за хлеб, али не да би се на­си­тио, не­го да би пре­жи­вео до сле­де­ће сво­је нај­бо­ље ре­чи, да би се тре­ном ства­ра­ња у са­мом се­би, или, као по­гле­дом с дру­ге стра­не огле­да­ла, да би се су­о­чио са со­бом до­и­ста ствар­ним а по­том, успе ли кре­а­ци­јом, је­ди­но та­ко до­че­као се­бе у на­ред­ној пе­сми/књи­зи.

 

Мно­штво пи­са­ца, а на­спрам њих да­ле­ко ве­ће мно­штво књи­га. Све­га то­га не би би­ло без ве­ре у реч, у сми­са­о­ност пи­са­ња у сва­ко­ја­ком до­бу, па и на­кон оног ка­та­кли­змич­ног тре­на, кад све би­ва пра­хом и пе­пе­лом.

Свим мно­штви­ма уинат ва­ља из­ре­ћи још јед­ну и те ка­кву бит­ност. По­гре­шна је ми­сао, ба­нал­на пред­ра­су­да да је у књи­га­ма све за­пи­са­но. Књи­ге су „са­мо“ ку­ће, ве­ли­ке или ма­ле, па­ла­те или уџе­ри­це, ку­ће у ко­ји­ма жи­ве љу­ди… Ве­ли­ки или ма­ли, го­ро­ста­си или па­туљ­ци, со­ли­сти или хо­ри­сти, не­бе­сни­ци или илу­зи­о­ни­сти, ко­ји ти­ши­ном, у вре­ме­ну увек ис­пред се­бе, азбуч­ни­ком/ зна­ко­вљем ти­ши­не пи­сци/пе­сни­ци го­во­ре, искром од ми­сли раз­ма­гљу­ју не­ви­де­ли­цу, у вре­ме­ну иза се­бе – све­до­че.

 

Упит­ност је / про­блем са­мо са­мо оног ко­ји их чи­та ка­ко ће их и да ли ће их раз­у­ме­ти. С ди­вље­њем при­хва­ти­ти или не­го­до­ва­њем од­ба­ци­ти? Мо­же ли, зна ли, хо­ће ли у тој и та­квој ку­ћи Ње­го­во Ве­ли­чан­ство Чи­та­лац про­на­ћи и за се­бе то­пло уто­чи­ште, ку­ћи­ште, све­ти­ли­ште? Или ће од ње (пе­сме, књи­ге) као и од сва­ке дру­ге ку­ће, хлад­не, пра­зне, укле­те, без освр­та­ња, пу­та­њом ка не­кој дру­гој искри/про­зор­чи­ћу у да­љи­ни, с на­дом, оном не­зга­слом, што пре и што да­ље да из­мак­не? Без освр­та­ња!

За глу­во­ћу и сле­по­ћу чи­та­лач­ку, а тек за по­гре­шно, не­пра­во­вре­ме­но, или јед­но­ум­но ту­ма­че­ње ослу­шно­тог у ре­чи­ма из­ван сва­ког вре­ме­на, сам пи­сац је уна­пред осло­бо­ђен кри­ви­це. А/ко је пи­сац?!

(Из обиља прилога пристиглих за темат књ. часописа БРАНИЧЕВО посвећених свођењу рачуна, који нису могли бити штампани из објективних разлога)

Advertisements