Крај романа „Велика испраћуша“ Александра Лукића

Ма­е­стро пер Пје­тро не ју­ри за суд­би­ном! Она га је сти­гла на вре­ме и за под­ви­ге гу­бит­ни­ка иза­бра­ла! Од­ло­жио је зи­да­ње Ку­ле пе­сни­ка. По на­ло­гу суд­би­не по­све­тио се по­ди­за­њу де­те­та, ва­жни­јем и пре­чем послу од пи­са­ња Књи­га без кра­ја и зи­да­ња Ку­ле. Жи­вот је не­рас­ки­ди­вим ни­ти­ма по­ве­зан са не­бом и Веч­но­шћу – чо­век је до­зван у по­сто­ја­ње да са­чу­ва ту нит на пла­не­ти. Тра­ге­ди­ја је мај­ка пре­о­бра­жа­ја и чо­ве­ко­ву ду­шу по­но­во при­во­ди пред ли­ца све­та и ли­це Го­спо­да. Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте! Про­па­ли пи­сац оба­си­па па­жњом Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го, што у кре­вет­цу гу­че и за ве­дрих да­на у на­руч­ју са њом ше­та со­ка­ци­ма се­ла, до пор­те не­ка­да­шње цр­кве је но­си. Та­мо све­тли је­зе­ро! На јед­ној ико­ни са ико­но­ста­са што по­вр­ши­ном во­де пло­ви ис­пе­ла се жа­ба и кре­ке­ће. Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го кре­ке­та­ње ве­се­ли. Не­сре­ћа је про­ме­ни­ла и Лај­ку. Пре­ста­ла је да ар­ла­у­че. Усе­ли­ла се у днев­ну со­бу и под сто­лом оби­та­ва. Ма где по­шао, Ма­е­стро са де­те­том у на­руч­ју, она сле­па ћо­па за њи­ма. И до оба­ле је­зе­ра цр­кве Св. Про­ро­ка, их пра­ти, та­мо жед­на во­ду лап­ће. Ви­бри­ра­ње ње­ног је­зи­ка ства­ра во­де­не кру­го­ве по по­вр­ши­ни. Ма­е­стро их гле­да ка­ко се ши­ре, и уда­ља­ва­ју ка oба­ла­ма као од­лом­ци Бе­то­ве­но­ве Ми­се со­лем­нис пред ико­но­ста­сом не­гда­шње цр­кве. Кру­го­ви се ши­ре и не уми­ру. Сва­ко мо­же у њи­ма да се огле­да. Го­спод и Пле­ме­ни­ти Ан­ђео са не­ба по­нај­пре то мо­гу. На ме­сту по­ру­ше­не цр­кве у све­том је­зе­ру но­ћу се огле­да не­бе­ски зве­зда­ни храм. Ма­е­стро не про­пу­шта да се огле­да у чу­де­сном је­зе­ру, ви­ди ко­са му је осе­де­ла и из­ра­сла као на гла­ва­ма му­че­ни­ка са ико­на не­гда­шње цр­кве Св. Про­ро­ка. У го­ди­ни Са­та­ни­ној ле­то са му­ва­ма на­ва­љу­је са свих стра­на. Ог­ње­ни Пле­ме­ни­ти Ан­ђео и Све­та али­јан­са про­ре­ди­ше ки­ди­са­ња са не­бе­са. Све ре­ђе се чу­ју. Дик­та­тор Ге­не­ра­ли­си­мус Пар­ти­је Пи­то­на се из­ву­као из ка­та­ком­би ре­зер­вне под­зем­не пре­сто­ни­це, као све­тац да се по­ка­же при­ја­те­љи­ма и не­при­ја­те­љи­ма по све­ту. Тру­би о ва­се­љен­ској по­бе­ди! Ан­ђе­ла Бе­ли­си­ма Мар­го на оба­ли би­строг и зе­ле­ног је­зе­ра на вр­ху див­ног се­о­ског бре­га гу­гу­че. И Лај­ка чим је чу­је бо­ље но дре­си­ра­ни ов­чар ла­је као да на­сто­ји да је по­ве­де да на­пра­ви пр­ве ко­ра­ке. Мо­жда су и ду­ше Дис­ко­бо­ла Апо­ло­на Не­по­бе­ди­вог и Олим­пи­је Чу­до­твор­ке уз Ма­е­стра и Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го и чу­де­сно је­зе­ро, у веч­ном кру­же­њу за­ста­ле? Шет­ње су им оду­жа­ле.
Успо­ме­на је мно­го; на­ср­ћу на Ма­е­стро­ву ду­шу као та­ла­си оке­а­на уз­др­ма­ног зе­мљо­тре­сом. Про­па­ли пи­сац их пам­ти, ра­ду­је им се, ма ко­ли­ко би­ле бол­не. Не бу­ни се, да­кле, на суд­би­ну Ма­е­стро пер Пје­тро. Го­спод у си­ли и сла­ви нај­че­шће за ја­у­ке и пат­њу не чу­је. Смрт при­ја­те­ља не мо­же по­пра­ви­ти свет. При­ро­да је не­по­но­вљи­ва и не­у­ни­шти­ва, пре­о­бра­жа­ва­ју­ћа си­ла: се­ме ни­че, ста­бљи­ка ра­сте, бу­ја, цве­та, зри. Нај­бо­ље је баш са­ма При­ро­да упам­ти­ла кри­ко­ве Дра­ме и Бал­ка­на, кри­ко­ве се­ла и при­ја­те­ља, пра­вед­ни­ка и пти­ца не­бе­ских!
Ма­е­стро ће јед­но­га да­на до­вр­ши­ти Ку­лу пе­сни­ка и уре­за­ти на чар­да­ку ни на не­бу ни на зе­мљи ре­чи, до­стој­не да бу­ду за­пам­ће­не:
Је­сте ли ужи­ва­ли слу­ша­ју­ћи кри­ко­ве са­тр­ве­них гра­до­ва Бал­ка­на, при­ја­те­ља и не­при­ја­те­ља?
Је­сте ли се ве­се­ли­ли у кри­ко­ви­ма тру­ба и буб­ње­ва?
Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!
Не­ис­ка­зи­во је шта При­ро­да је­сте!
Си­ла­зак Све­тих Ду­хо­ва на апо­сто­ле на по­чет­ку ле­та Го­ди­не Са­та­ни­не у Ма­е­стров дом сти­гао је сва­ку ствар да обе­ле­жи. Јор­го­ва­ни се рас­цве­та­ше и ди­вље ру­же. Пред по­дру­мом не­ка­да­шње Ку­ле Пје­тро­вих, ме­ке­ће ста­до ја­ри­ћа Ра­ви­јој­ле Мар­га­ри­те. От­пад­ни Син Пле­ме­ни­ти Ан­ђео при­зе­мио се са уси­ја­ном и по­цр­ве­не­лом гу­зи­цом ра­цве­та­ном у гро­тлу шу­ље­ва. Ва­се­љен­ски Крв­ник ни­је сти­гао да их до­крај­чи. Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте! Суд­би­на је да­та да се ис­пу­ни.
Ма­е­стро пер Пје­тро на вр­ху Ку­ле пе­сни­ка, у бе­лој ко­шу­љи од ла­на; као бе­ли ан­ђео на Хри­сто­вом гро­бу се­ди. Не по­ми­шља на Ан­ђе­ло­ве ре­чи: Он ни­је умро! Он је вас­кр­сао! Про­па­ли пи­сац ра­ди­је слу­ша Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го ка­ко му у на­руч­ју гу­гу­че. Уме­сто успа­ван­ки он јој се ле­пим ре­чи­ма обра­ћа. Као да веч­но­сти и ра­до­сти­ма жи­во­та ша­пу­ће, Ма­е­стро пер Пје­тро по­на­вља:
– Чу­да се де­ша­ва­ју, Бе­ли­си­ма. Ко зна? Мр­тви мо­гу јед­ног да­на за­и­ста да ожи­ве и про­хо­да­ју пред на­ма, да нам ис­при­ча­ју ка­ко им је би­ло. До тад, ми мо­ра­мо жи­ве­ти!

Го­ре где се сун­це ра­ђа
леп­ше од жу­ман­ца,
ви­јо­ри се је­дан бар­јак,
ко по­ред ње­га се­ди?
Се­ди Исус Христ.
Шта Он ра­ди?
Би­је се са ја­ди­ма,
би се док их не раз­би,
и кљу­че­ве узе,
и ка ра­ју кре­ну,
и по­кој­ни­ка по­зва,
„Кре­ни на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и грд­но се упла­шио,
јер је ве­ли­ка ма­гла и та­ма ис­пред ње­га.
Исус Христ га по­но­во по­зва,
„Ни­је ма­гла, ни­је та­ма,
не­го ми­рис од по­ну­да,
и дим од су­вог цве­ћа“.
Опет Исус ње­га по­зва:
„Ај­де на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и до брв­на је сти­гао,
ни пси га не ола­ја­ше,
и он се грд­но упла­ши.
„Кол­ко је, Го­спо­де, ви­со­ко и уско,
а ис­под ње­га је ве­ли­ка ба­ра,
о, Бо­же, ко ће да га пре­ђе,
јер од ка­да сам се ро­дио,
овим пу­тем ни­сам ишао“.
Исус Христ га опет по­зва
и за ру­ку га узе, и тад се брв­но
спу­сти до­ле и од­јед­ном се ра­ши­ри.
Исус га по­но­во по­зва:
„Кре­ни на­пред, не пла­ши се,
јер сам пре­ко брв­на
мно­ге бе­бе пре­вео,
и вој­ни­ке из ра­та,
пре­вео сам их и ни­сам их уда­вио,
ни те­бе не­ћу да уда­вим,
не­го ћу за ру­ку да те по­ве­дем“.
И опет му го­во­ри:
„Хај­де на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и до ра­ја је сти­гао,
и пр­сте­ном куц­ну о рај­ска вра­та,
сва се вра­та отво­ри­ше,
Исус Хри­стос за њим сти­же,
по­кој­ник му на­зва до­бар­дан,
Исус га за ру­ку узе,
у сто­ли­цу га по­са­ди,
на сто­ли­цу по­зла­ће­ну,
на до­бро ме­сто за од­мор,
кре­вет по­кој­ни­ку да бу­де,
од сад па до на­век.
Бог да про­сти, нек му је опро­ште­но,
од нас че­ти­ри ис­пра­ти­ље
и Ису­са Хри­ста, ко­ји је нај­ми­ло­сти­ви­ји
и ро­ди­тељ је сви­ма на­ма.