Архиве ознака: ЛеЗ 0003292

Над књигом есеја Ода XX веку Беле Хамваша

Тешко је у двадесетом веку наћи мислиоца који је био у стању тако јасно, прецизно и блиставо да мискли и у често беизлазним животним условима изгради свој филозофски поглед на свет, упркос владајућем тоталитаризму и догми на којој се заснивао. Да уђе у срж социјалистичког друштвеног система и укаже на пукотине у којима се урушавао, пре свега по питању човекове слободе и животне истине. То могу само људи од интегритета и велике моралне и духовне снаге чија моћ уверења надилази тривијалност и приземност обичног живљења. Да погледају у очи веку који им је додељен и покажу какво му је лице. Бела Хамваш био је један од њих.

Сабласти су га прогониле целог живота. Прво, писац рођен у малој земљи (1897), који пише на малом језику, ма колико био изузетан, има мале могућности да изађе у велики свет. На његовом путу су све препреке и никакве погодности. Први светски рат га није мимоишао: ратовао је на украјинском и италијанском фронту где је доживео и душевни слом. Извесно затишје после Првог светског рата помогло му је да допуни образовање, тада у Будимпешти студира немачки и мађарски језик. Затим добија запослење као библиотекар. За време Другог светског рата три пута је мобилисан, а 1945. дезертира излажући се смртној опасности. Једна граната погађа његов стан и уништава му књиге и рукописе. А онда је дошла велика сабласт: социјалистички друштвени систем диктиран из Москве коме се он одлучно супротставио својим делом. Казна је била примерена и неопозива: губљење места библиотекара и забрањивања објављивања. За писца је то било као смрт.^{^[1]}

И онда, шок: човек који је имао све разлоге да проклиње двадесети век (двадесет четири године упорног писања и необјављивања, а од 1945. до смрти 1969), у том невремену напише Оду XX веку: „Али не да не проклињем и не грдим своју злу судбину што ме је бацила у ово доба, као готово све без изузетка, него сам јој захвалан и свом столећу истовремено, зато што су ме толико намучили и дали прилику да проживљавајући све то да доспем овде где јесам. Не треба помишљати само на блиставе ужасе, него на још блиставије антисиле које се рађају и израстају у борби са овим ужасима.“^{^[2]}

Племените мисли (Хегелов идеализам) лоше интерпретиране (у марксизму), примењене у пракси (социјалистички систем), конкретно у филозофији и књижевности доводе до губљења слободе, и великог мислиоца, преко послушних чиновника Жданова и његовог подређеног Ђерђа Лукача, претварају у баштована и помоћника физичког радника на хидроелектрани „Тиса“. Али на сцену ступају моћне „антисиле“, и као у античкој драми, правда мора бити задовољена: Бела Хамваш после смрти бива читан и превођен и добија место у мађарској књижевности које му припада. Ђерђа Лукача мало ко и спомиње.

„Најусијанија“ сабласт која стоји у основи мисаоног бића човека двадесетог века јесте несклад између Идеала и Животне стварности. По Хамвашу, човек је склопио „брак из рачуна“ са Хегеловим Идеалом, али је стално у браколомству са његовим Величанством животом. Идеал је „стара, досадна дама“ а Живот је увек нов и узбудљиви и носи низ непознаница. Љубав према животу је она сила која му омогућава постојање, упркос свему. Пошто је принуђен да стално вара Идеал, неуроза је стање у које неминовно доспева. За метод да се превазиђе та сабласт знао је Демокрит још пре две и по хиљаде година: једини начин је да се исмеје. Али свеједно, сабласт остаје.

Идеал поставља највиши захтев пред човека. Без идеала човек не може, и кад га достигне, он се уситни, нестане. У извесном смислу, идеал ограничава слободу. Из тога, како каже Хамваш, настаје скандал. „Где је хегелијанизам почео да поприма претеране сразмере, нестаје здрав и гибак хумор према лажи, човек постаје фанатик, намргођен, његов ум и расположење се натуште“…^{^[3]} Зато Хамваш цитира Т. С. Елиота. „Т. С. Елиот сматра хегеловску институционалност опасном и тражи закон који жели да осигура права грађана наспрам прекорачивања права државе. Држава, каже г-дин Елиот, формира ограничена права за човека. Она располаже човековим животом, смрћу, имањем, завлачи му руке у џеп и врши насиље, дакле понаша се као Хегел. Она (држава) се позива на интерес већине иза које се повлачи интерес мањине.“^{^[4]} Али ни мишљење Т. С. Елиота Хамваш не дели потпуно јер сумња да би друга држава која би настала после ње била можда још већи Минотаур. Он сигурно зна само једно: шта неуротичаре боли у хегелијанизму: „Изванредна напетост између теорије (Идеал) и праксе (Живот).“^{^[5]} Врхунац скандала биће „идејна теорија највишег реда коју ће неко објавити и у којој ће спојити праксу и идеал чији ће циљ бити потпуна срећа сваког човека“.^{^[6]} Идеал спојен са праксом у социјализму није донео срећу за сваког појединца и такво мишљење срушило се као кула од карата.

Суштинско питање које прожима ову Хамвашеву књигу есеја јесте: где је простор за срећу човека? Држава настала на темељима Хегелове филозофије то очито није: „На подручју заједничких заблуда, које се забуном назива друштвом…“^{^[7]}, прва је реченица у књизи где је улога савршене државе доведена у сумњу. Колективизам не нуди ништа сем заједничке смрти: „Умрите тихо!“ Демокритов материјализам са својим захтевом за смехом, близак је планктонизму. Планктон је маса, али човек одбија да буде само део неке масе. „Ханан и планктон сачињавају целину као што се обично данас каже, диктатор и маса… Планктон је сабласт. Човек није микроскопска живуљка између биљке и животиње, чија је материја од кварца и ветар је тера…. Он је биће које располаже сопственим одлукама, он има способност да може бити и Ханан, може бити и планктон, али је заправо истински човек ако је човек.“^{^[8]} Слободна воља човекова и индивидуализам, супротност су Ханану и планктону. Прави убица слободе, љубави и индивидуализма оличене у Христу, није Јуда, Пилат нити маса, него Ханан. Његов дух и начин делања трају кроз векове.

Хамваш има све разлоге да се позабави овим „господином“ и пластичношћу која иде до минуциозности, карактерише његов лик и дијагностицира болест. Везаног Христа су водили од једне до друге власти. На крају је стигао пред Ханана. „Ханан је био невидљиви владар Јудеје, глава оних одређених, увек постојећих тридесет породица, и знамо да су прави владари увек невидљиви… Ханан је опрезни тактичар, пребогат пензионисани првосвештеник, напарфимисан и галантан, претерано чистих ноктију, увек тих и отмен господин који… није подигао ни обрву кад је рекао: ‘Није у садашњем интересу Јудеје да овај човек дуго живи.’“^{^[9]} Ханан је „Антипод пророку… У њему је парфем и елеганција, хладан ум и дистанца, догма и суровост. Тактика. Увек и увек тактика… У лику Ханана се види готово хемијски чисто непоштење и подлаштво, издаја и суровост. Он је злочинац злочинаца…“^{^[10]}

Ханан је дакле по Хамвашу парадигма апсолутне тоталитарне власти. Непобедив и недодирљив. Пред њим је немоћан ни човекољубац Христ који је говорио ученицима: „Хоћу да вас учиним слободнима.“ Ханан је последња тачка до које човек у свом паду може да доспе. Али у његовој надмоћности крије се провалија: својим деловањем он никога не може да усрећи.

За Хамваша је апсолутна власт једног човека над другима највеће зло и порок. Такву власт он је добро проосећао у својим зрелим годинама и платио високу цену. Тражио је корен и нашао га у историји и људској мисли наопако реализованој у пракси. Скидао је један по један слој да би стигао у само средиште зла и погледао му у очи. Али није клонуо духом јер је видео још „блиставије антисиле“ које се рађају из борбе с овим „ужасима“. Његова узнемирена мисао није поклекла. Наслутио је путеве и излаз за човека, видео је ведрину. И Христов осмех.

Противник празних порука („Само без педагогије!“) и празног моралисања, под удар његове критичке мисли дошли су и тзв. усрећитељи човечанства, они који робују свом делу, естете: „То је једна од најфеноменалнијих фигура нашег доба, естета тиранин, танана душа скочањена као лед, масовни убица који би био у стању да искорени цело човечанство.“^{^[11]} Хегелијанац то чини зарад добробити целог човечанства, естета тиранин да задовољи своју таштину, самовољу и празнину. Такав моћник му је одредио судбину^{^[12]}, али само за живота. На будућност није могао да утиче.

Скидање лажних позлата са лица цивилизацијске мисли, указивање на наборе из којих настају ужаси и трагедије, Хамваш ипак није одолео да не помисли на човека будућности. Ко је он? Световни човек? Аутсајдер? Те могућности одлучно одриче, јер они не могу имати битног утицаја на своје и будуће доба. То је „онај човек за кога се увом тренуку отвара време… који уме да открије стварност у свој њеној укупности, да је прихвати и усвоји… и не проклиње ужасе нашега века и не дрхти пред њима… како би у историји света могао у себи да развије неупоредиве антисиле“.^{^[13]} А те антисиле морају почивати на слободи и љубави према животу, на ведрини, дакле вредностима за које се залагао. Јер, двадесети век је срушио вредности а нове није изградио. Зато од будућег човека Хамваш тражи отвореност и ширину.

На крају, Хамваш побраја опачине века који је проживео. То су: „грамзивост, подлост, нискост, завидљивост, издаја, насиље, разврат. Други светски рат су изазвале ових седам великих сила.“^{^[14]} Могао је да дода и тоталитарну власт. После Другог светског рата у његовој земљи она је била на делу у најогољенијем облику. Прекомерно уживање у власти појединаца не само да је опачина, него је онемогућила његово дело да у право време и када је настајало доспе до његових читалаца и укаже на путеве слободе. Јер, пред собом је имао Христов лик и његово страдање за човека као пример. Са неверницима се не треба спорити јер „не знају ништа о белом хумору и блистању Јеванђеља… не виде Исусов осмех ни врелу азурну чистоту коју је он ослободио у људској души, коју ја називам ведрином. Али нарочито не виде и не осећају, да је ово једини кључ за то да човек разуме одмери и без губитка усвоји стварност у њеној целовитости.“^{^[15]}

Бела Хамваш, беспоштедни аналитичар свог времена, без горчине и разочарења у овој мисли сусреће се са Достојевским и његовом визијом Христа. Заронивши у понор цивилизацијске мисли, стигао је до стварности и њене целовитости. Тако је потврдио мисао са почетка своје књиге есеја да не проклиње век који га је „снабдео“ ужасима јер га је тако прочистио и помогао му да освоји светлост и висину.

26. 04. 2009.

^{^[1]} Небојша Грујичић, Аутори: Бела Хамваш.

^{^[2]} Бела Хамваш, Ода XX веку, Слово, Врбас 1996, 23, превод: Сава Бабић.

^{^[3]} Исто, 17.

^{^[4]} Исто, 17.

^{^[5]} Исто, 18.

^{^[6]} Исто, 18.

^{^[7]} Исто, 5.

^{^[8]} Исто, 34.

^{^[9]} Исто, 30.

^{^[10]} Исто, 31.

^{^[11]} Исто, 53.

^{^[12]} Ђ. Лукач, Пролегомена за марксистичку естетику, Нолит, Београд 1975.

^{^[13]} Бела Хамваш, Ода XX веку, Слово, Врбас 1996, 62.

^{^[14]} Исто, 55.

^{^[15]} Исто, 71.

____________________

Напомена Управника „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ“:

Баш у овом тренутку када публикујемо овај текст из најновије књиге професора Милановића, ПИСЦИ ОТПОРА, књига ПИСЦИ ОТПОРА кренула је, свеже одштампана, на своје велико путовање према првим читаоцима како у земљи Србији, тако и према Европи и свету. Надамо се да ће то путовање имати друкчији крај од свих јунака ове књиге – срећнији!