СТАЗЕ У ВАЗДУХУ / Мирослав Тодоровић

У ОВОЈ пећини

Вековима  је живео

Испоснички с мислима о Небу

У мисао се вазнео

Над овом стеном сада бди

Али само просветљени

У часу судњем
Може свеца да види

Ваше очи мотре пећину

У стени високо без приступа

Још не виде

Да пећина је ова  светиња

Око изобиља

Све што души треба

Овде има  на домак неба

И не видите још ове

У ваздуху чудесне стазе

Само  чудећи мотрите

А још не знате

Да  и ове  литице

Његово  су лице

Видиш како се у песми  о томе

Светлост  злати

И свој живот како те ка њој призива

Сада знаш да ће Истину  спознати

Онај ко се са овог пута не врати

На тој стази у ваздуху

Док води те рука невидљива

Слушаш у мраку

Како у теби свањива

________________________________

* Из писма аутора:

          Драги Имењаче, започех овај дан са твојим Забелешкама.Азбучник потеса села М. је   потврда снаге језика овог тлакоји памти и сведочи, не заборавља. На жалост много тога с овог тла ће остати само у језику али и он полако копни,и постаје жртва наше „памети“. Данас, треба да ти крене Унус…ако не стигне ја ћу ти послати, јер дешава се да и пошта затаји. Шаљем ти овај текст који је данас изашао у Политици али скраћен н њ меру. Ево и једне песме. И фотографија. Ако ти шта користи, искористи, ако не, једноставно Дил.  У суботу поново бежим из овог резервата у село, недостаје ми тамо ова „веза са светом“ али се брзо свикнем и схватим да и та веза на свој начин узима човека. Добио сам БРАНИЧЕВО, понећу да читам међу мојим брдима. Онај стих „Невероватно је колико си непотребан…“ М. С који прочитах на крају  књиге „Вејачи….“

звони и у мом слуху, све гласније…Како се навикаваш на пензионерске дане? Имај на уму да пензионишеш онолико година колико си радио.Друге ти нема, а нема краја ни овој причи. Стога, срдачно Твој братски Мирослав из Трешњевице