Јуче, 04. јуна 2014. године, престало је да куца срце великог српског, македонског и православног песника НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ (Струга,Македонија,1944.). Отишао је тихо у сну као, најзначајнији божији одабраници и одшелници. У седам деценија свог узбудљивог и надсве садржајног и креативног живота остварио је замашни песнички опус од двадесетак књига, започет 1972. године песмозбирком Нерођени, затим са Кармом (1976), Струшким пројектом (1980) и нажалост завршеним трилогијом У ГЛАС СА СВЕЦИМА 2013. године. На том трновитом стваралачком путу изградио је необично оргиналан поетско, филозофски и духовни пројекат посвећен промишљану света у контраверзном пољу одсјаја и одраза смисла и његов утицаја на карактер и енергију људске и историјске, емотивне и интелектуалне судбине. За своју песничку мисију награђен је бројним књижевним југословенским, српским и румунским наградама: Ракићевом, Балкаником за поезију Академије Исток-Запад (Куртеа де Арђеш), Карађорћевом,Аркином, Скерлићевом и др.Његове песме заступљене су у великом броју антологија и прегледа савремене српске поезије, а превођене су и на више страних језика.О његовим књигама афирмативно су писали најзначајнији српски писци: Јовица Аћин, Бошко Томашевић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Душан Стојковић, Зоран Милисављевић, Мића Цвијетић и многи други. Био је „велика истина истицања источног ума и путоказ у путеном крвотоку на православном небу“. У духу његове поезије пулсирала је свест о корену света појединца, знакова и ознака мисионарских сензација живота и смрти, а свето у дослуху и дијалогу са Богом.
Зоран М. Мандић
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 