Архиве ознака: ЛеЗ 0003324

Споменик за сећање на Велики рат

До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке.

1. августа 2014. године обележава се велики датум – столеће од почетка Првог светског рата. Руски Господар Николај Александровић ступио је у тај рат да би спасао своју браћу Србе на далеком Балкану. Са становишта здравог разума, ступање у такав рат било је право безумље, требало је, наизглед, савршено не схватати своје најелементарније интересе да би се покренуле све своје армије зарад помоћи малом балканском народу, па макар и сродном по вери и крви. Цар је упозораван на неизбежне катастрофичне последице тог корака. Но, за Њега најважнија беше Његова хришћанска дужност, о којој сведоче речи Јеванђеља: „Нема веће љубави од те да ко положи душу своју за пријатеље своје“.

Руски народ са својим државним вођом ступио је у тај нечувено окрутан и крвопролитан рат. И тај рат до дан-данас није окончан. У наше дане људска цивилизација дошла је до оне тачке свог „развоја“ кад ће јој пасти у део да коначно бира између светлости и таме. Европа је у већини својих земаља изабрала таму: доношење закона о једнополним „браковима“ једнако је „укидању“ Бога у Русији почетком ХХ века од бољшевика. Данас је Европа обзнанила да ће од сада она уређивати свој живот без Бога. Шта је после сличних изјава било у Русији – свима је познато. С Европом ће бити много страшније и, што је главно, бесмисленије.

Русија и Србија су се тада успеле на своју Голготу, обреле мноштво мученика за веру, и на крају крајева њихова судбина овде, на Земљи, још није решена. Европски, пак, садашњи пад је коначан и безизгледан. Пред њом је још само царство антихриста. Свети Оци наше Цркве давно су све то описали у својим делима, и ми томе немамо шта додати. Жалити због тог избора ми, наравно, можемо, али више теоретски. Нама сад ваља мислити о себи и својој православној браћи. У патриотској среди то још лоше разумеју. На нашу велику жалост, пажња родољуба данас је прикована за Блиски исток. Сва јавна гласила испуњена су вестима о блискоисточним догађањима. И многи заозбиљно верују хваставој пароли исламских бојовника: „После Дамаска – Русија“.

И ни гласа о Космету, о Балкану.

Код нас у широким патриотским слојевима, уз ретке изузетке, не примећују да се смртна опасност притајила управо тамо. Није после Дамаска – Русија, него је после Косова – Русија (чак и у случају отвореног војног мешања Запада Дамаск је кадар да се одбрани, благодарећи испорукама оружја из Русије). И то прети да постане крај историје. Стварност наших дана је таква да се може упасти у потпуно и савршено очајање, па чак и пожелети предати се без борбе на милост непријатељу. Но, то је удео маловерних, јер у том случају израста свом снагом, све до Неба, питање: због чега онда беху принесене све те безбројне жртве од наших дедова и прадедова? Због чега је себе жртвовао свети Цар? Зар због тога да би се кроз сто година све завршило тако неславно и постидно? Не, ми верујемо, Бог поруган не бива, и објавиће, макар и у последњем тренутку, велико чудо, и спашће све нас што се уздамо у Њега. И чини се како се тај тренутак већ полако ближи.

Али, по речима наше старе народне мудрости: Богу се моли, али к бријегу греби (Богу молись, а к берегу гребись) – чуда морамо постати достојни. Нико нам неће помоћи, уколико за своје спасење не уложимо и сопствени труд.

Последица принете у Великом рату велике жртве је да су Руси и Срби постали један народ. И сада, столеће након тих судбоносних збивања у Русији је поникла иницијатива да се направи и подигне споменик на српској земљи – тамо где се десио праузрок великих догађаја. Почетна средства обезбедили су руски пословни људи, пројекат је благословљен од Његове Светости, Патријарха српског, Господина Иринеја, Руска Православна Црква је такође изразила спремност да узме учешћа. Прегнућу Фонда Владимира Храброг одмах су се прикључиле грађанске организације из Србије и Белорусије, очекујемо да исто учине и нека грађанска удружења из Украјине, тако да је иницијатива већ на самом почетку почела добијати свесловенски карактер. У овом часу, када је Србија угрожена да буде прогутана од исламске експанзије, тај споменик ће послужити као знамење отпора. Заједничким деловањем вратићемо свест о томе да смо сви ми, пре свега, браћа, и народ наш – једна Породица, у којој је сваки члан одговоран за све, а сви одговорни за сваког. Без васпостављања те свести ништа нема никаквог смисла и значаја. И победити можемо само тако, и никако другачије.

За подизање споменика – каменог Поклоничког Крста у част стогодишњице од почетка Првог светског рата – већ имамо сагласност Општине Топола. После неколико месеци неопходних припрема, ових дана почињемо с конкретним радом. Споменик ће бити направљен заједничким трудом руских и српских мајстора. До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке. На Опленцу почива и Краљ Александар I, који је у часу смртне опасности молио руског Цара за помоћ, и помоћ и добио, брзу и потпуну.

За нас што живимо данас тај историјски догађај неизмерно је привлачан због своје потресне наравствене снаге, која је сад обрела значење завета, постала нашом звездом-водиљом. Он сасвим оповргава, укида изграђен и владајући савремени стереотип – „политика је прљав посао“. Сећање на, рекло би се, заувек у прошлост минулу наравствену величину наших предака, омогућиће нам да нађемо неопходан ослонац у данашњој стварности, препуној издаје, кукавичлука и обмане. Тим речима је Свети Цар Николај 3. марта 1917. одредио тада започету епоху. У њој ми пребивамо до дана данашњег. Али у нашој моћи је да све променимо: треба само на место „издаје“ поставити Верност, на место „кукавичлука“ – Неустрашивост, и никакве лажи ни обмане, него једино Истина! Христос ће бити с нама тек уколико испунимо тај услов.

Два света Цара – Николај и Лазар, чије ликове видимо на споменику где стоје пред Распећем Господа Исуса Христа, помоћи ће нам да однесемо моралну победу и завршимо тај велики рат што траје већ сто година. Изградња споменика означиће и почетак сваког другог стварног, делатног и свестраног заједничког рада: напомињемо да су већ у току званични разговори о братимљењу Тополе и руског града Боровска, као и да су између представника два града размењена писма о намерама у погледу будуће привредне, спортске, културне, стручне и сваке друге сарадње. Наша жеља је да та сарадња не остане ограничена само на ова два града, и у том смислу стараћемо се да дамо највећи могући допринос. Такође ћемо садејствовати у сваком сродном научном, уметничком или културном пројекту, покренутом од других организација, како бисмо стогодишњицу Великог рата дочекали спремнији, те се обједињеним снагама супротставили учесталим покушајима прекрајања и пристрасног тумачења догађаја из наше заједничке прошлости.

Обраћамо се нашим суграђанима с позивом да учествују у овом подухвату. Најнасушнији задатак наше савремености састоји се у схватању сопствене историјске мисије, обретењу историјских веза и вредности. Без тога Православним хришћанским народима нема будућности.

Штавише, усудићемо се да кажемо: без тога будућности нема читавом свету.

У Тополи, 23. ХII 2013.

Ирина Јесинска, председница Фонда Владимира Храброг, Москва

Драган Буковички, председник Словенског друштва, Краљево