Осврт
Од трњине утрнили зуби,
оним што је знало да нас спаја.
Део нашег живота се губи
за улицом, ко клиначка граја.
Погледаш ли, стара места вире,
ал их прекри невидљиви вео.
Део нашег живота умире,
поверуј ми, и то бољи део.
И како се безболно распао
код толико меса, крви, соли,
ко у грлу залогај запао,
можеш да се кладиш, понајбољи.
Повукли се људи, с њима ствари
ко претекне тужно да се диви.
Умро стари свет, и живот стари,
и једини вредан да се живи.
Пролазник
Сваког јутра пијац шири раље плахе,
избљује на асфалт нове сиромахе.
Нуде дрангулије на засраној клупи –
кад већ нико неће њих саме да купи.
Ил је у прашини прострта мушема:
свак изнео вишак оног чега нема.
На сретање вечно вековима младим,
шта би још требало, жртвом, да урадим?
Да, до гола скинут, обуставим битку,
све да раздам, па у Лепеницу – плитку.
Или да закључим испразно, вечније:
да пропаст поприма лице човечије.
Док птице саблазан у стрном шумарку
надлећу – пад људски у централном парку:
уз једину милост, хватану у лету –
не учествовати у оваквом свету.
____________
Док птице саблазан – парк, као и у свим нашим градовима, служи и за проституцију
Говњава балада
Наша говна нису пристала на агонију
да падну где их пусте. Наше се говно пентра.
Наше говно врлуда, неће у фекалију.
Говна лутају градом. Од парка преко центра,
на Малу Вагу, затим с Пиваре на Колонију,
ко Холандез уклети што тражи души места.
Преконоћ се олакша град. Уговњано свитање
заруји хоризонте, углавном безнадежне.
Имају л говна душу? Занимљиво питање.
Мораћу да припитам у општини надлежне.
Ко не зна шта са собом, а духовно је одмако
од бедне прозе свакодневља, и од ништавих мисли,
посере се, где другде, пред Амиџиним конаком,
и то остаје трајни споменик, неочистив.
Наша су говна део наше опстајне суштине!
У излоге, у радње, у пекаре – што скорије!
У естрадне наступе, у академије, скупштине:
наша су говна слика читаве историје!
_______________
Мала Вага, Пивара, Колонија – крагујевачки квартови
Пред Амиџиним конаком – Централни крагујевачки музеј је смештен на месту негдашњег двора Књаза Милоша. Амиџин конак је зграда очувана из тог доба. С обзиром на то да је преко пута музеја пијац, а да је Амиџини конак заклонито место, пијачари, као и алкохоличари, проститутке и наркомани из суседног парка су се најчешће олакшавали испред врата Амиџиног конака. Било је оних који су говорили – некада су овде запишавали крушку (књаз је вешао осуђенике о оближњу суву крушку), а сад му засеравају конак. То је спречено подизањем ограде око музеја, 2013. године.
Добро
Добро ми је у затвору овом
који зову и – канцеларија.
Не сањам о бољем, светлом, новом,
увек иста и нема арија.
Добро ми је у свом куту ниском
кад загледан у зид куцам слова,
а компјутер, биће немо, блиско,
све разуме, откуд судба ова.
Добро мени бива и кад мрднем,
кад слушају лаконоге ноге,
добро је што као кора тврднем
ко шестерац прешо у еклоге.
Добро што је више чега нема,
не прихватих да било шта имам,
живим смрти да припаднем спреман,
као фотос без мог знања сниман.
Ко га види, мислиће: „Гле среће!
Земно време ту заштићен пробде!“
Неће знати, ни слутити неће,
да никад и нисам био овде.
+ + +
Напуштеност је наслеђе највеће:
на горама, по селима, брдима,
изван градова, ван речних токова,
ван плаћености, ван наших окова,
једног је царства остала тврдина
и само с целим светом та умреће.
Није у тајном проценту банака,
у отпадништву регија, странака,
у банковном рачуну великаша.
с привилегијом београдских паша,
у издајствима војвођанске клике,
уз црногорске вечне издајнике –
већ у несрећи што је само наша,
као победа светског пострадања,
и пронађеног у смрти надања.
Напуштеност је извир сваког врела,
и најснажније окрепљења пиће:
у дроњама сам слабуњавог тела,
и поражен сам, и сва моја дела
ко да су ватри и пепелу хтела:
али у њима трепти моје биће.
Ја сам тај пораз призивао криком
да у пустињи не чује га нико
до онај ко је празнином охрабрен
кренуо собом да испуни бездан,
с пуноте свега у ништа да задре:
јер осим свега друго ништа не знам.
Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.
Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.
Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).
Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и хвала на коми.
На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.
Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.
Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.
Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.
24. јануара 2012.
________________
Хвала ти на киши – на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар
Хвала на стану – Песникиња се ту обраћа „земним„ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом.
Хвала за тешке фабричке капије – Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом).
Грешка на конту – Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани-пани, док га није надомирила. Та прича ми је позната, јер је Тањин шеф била свекрва моје рођене сестре.
Хвала на снегу ког јануар жуди – сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе.
Хвала на коми – Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије
Филм
Дан је гледања филмова. Бирам их, на компјутеру.
Моја је филмотека од књижне скоро већа.
Одувек пиратерију обожавах. И веру
поклањах злим момцима: знали су шта је срећа.
Срећа је отпор власти. Силнима света оба.
А ова пиратерија, не узима, већ даје.
И сам сам своја дела раздао будзашто. Соба
с библиотеком сведочи о томе. Јер не хаје
за оскудицу, пуна свечаног узбуђења
пред наступ битке свете за истину и лепоту.
Можда се свет не мења, ал душа нам се мења
и сјајка ко с екрана у овај свет нам, отуд.
Гледам филмове с децом. И читам, каткад, с њима.
У нашу поверљивост примамо мало кога.
Јер ми смо та дружина отпађена у снима
која је нашла свету заборављеног Бога.
Да сам смртник само ме, понекад трнци подсете:
крену од руке, преко ногу, до прстију ножних.
(даље, очито, не могу). Нерад због ове посете
кисело се насмешим сред фотеља (не кожних!).
Ал не прекидам радњу. Јер мора се до краја
издржати тај налет, каскада неумилна.
Одржаћемо овај комадић сна и раја
ради победе добра, (бар до свршетка филма).
7. 01. 2012.
_______________
Гледам филмове с децом – Мислим на свог сина и кћи. Некада се ишло у биоскопе, а сад, ето, захваљујући пиратерији, постоји кућни биоскоп, као снажни васпитни ослон породичног заједништва („комадић сна и раја“ – јер су ремек-.дела филмске уметности постала свима доступна, и не зависе од воље дистрибутера).
Место
Премного шљама међу уметницима је било:
пријатељство, другарство? Нису ни за познанство.
Толико вероломства, зависти. Нигде крило
које и свет узноси. Тек зид што јача странство.
Пречесто за узимање, оретко за давање,
(као да свет не делимо!) – добри за избегавање.
Само продаја, ситна, и куповина, општа.
(Њу и хтедоше, грозничаво, љубав не негујући).
Срећан пут! Живот даје то што живота кошта,
не раскош неталента, него повратак кући –
а њу су прогласили домом презрења нашег.
И ево шта запањи: ни тога се не плаше.
Ја мишљах различити ми смо од земне браће.
Али, ако и јесмо, онда по горем, често.
И, што се мене тиче, могле су бити краће
те издаје, а дубље недосежније место:
у нечем што се није приметити ни дало,
што ни пред оком прсте, још, није обасјало.
_________ Из писма аутора: Драги Мирославе,
пронашао сам, недавно, један број песама из 2012. године. Можда још нису довољно одлежале, али, ту и тамо, надам се да могу рећи понешто – и о мени, и о нама.
Поздрав,
В. Ј.
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 