Архиве ознака: ЛеЗ 0003330

РАЂАЊЕ ФАШИЗМА садржи десет Андрићевих есеја: Фашистичка револуција ( 1923), Бенито Мусолини (1923), Случај Матеоти (1924), Криза фашизма – криза Италије ( 1925), Стање у Италији (1925) , Ђовани Амендола ( 1926), Догађаји у Бугарској (1926), Најновији роман Ф. Т. Маринетија (1921), Једна ратна књига Габријела Д’ Анунција (1922). Уз ову књигу објављен је и поговор Мирослава Караулца Једна каријера (фашизам). Ови изврсни Андрићеви есеји о генези фашизма показују да их је писао веома упућен познавалац европских и италијанских прилика. Караулац каже : “ Из пера најнижег чиновника овог конзулата ( у Грацу, напом. , М. Л. ) написана је изворна хроника почетака фашизма из које и данас стиже унезверено комешање једног времена ; заустављени у неколико црта, лице и гримасе фашизма на његовим првим корацима кроз време и историју; – из његовог кратког животописа, тамо где су се многи преварили, дате су његове перспективе, изречени суд о њему у коме је и данас, после свих његових сценских трансформација, тешко наћи, у било којој изреченој тврдњи неки историјски превид. / Далековидом сумњом Андрић ће успоставити раст и претњу једне велике непогоде која се тек уздизала над Европом. Без придева немоћи, са значајним осећањем историје, са сигурном слутњом времена које долази, Андрић ће, разумевајући лекцију историје, у самом часу њеног дешавања, разгрнути цео букет опаких намера ове свеже митолошке немани која је, нудећи осавремењени образац свих пређих радикализама, кретала у свој велики апокалиптични поход“.

Дизајн ове књиге је ваљан (на корицама Франциско Гоја : Демон захвата из уметникове главе) .

Више је него добро што је ова Андрићева књига објављена данас, баш због времена и прилика у којима живимо. Она може бити и најбољи пример опомене савременицима. У првом тексту о Фашистичкој револуцији, Андрић, између осталог, пише да се фашизам “ у одбрани постојећег реда“ служио средствима која су била „још много даље од закона и цивилизованих обичаја него онима којима се служио социјалкомунизам до малочас. / Почеле су чувене казнене експедиције, против села и вароши. Број радничких домова запаљених у једној години прешао је 200. Од фашиста проскрибовани радничке вође су напуштали своја места. Сукоби, убиства и насиља сваке руке постали су свакодневна ствар “ (стр. 13). Или : “ Велика индустрија, са своје стране брзо је упознала у фашизму средство и пут за ослобођење од комунистичке море и није штедила помажући га. И фашизам почиње да се шири брзином заразе“ (исто, стр. 13). Језгро фашизма је чинио „све го туцибрат. То је била мрачна, сурова провинција која је дошла у Рим жељна борбе и власти; то је било наличје комунизма који није успео, „градушчиј хам“, најезда фукаре и скоројевића “ (стр. 15). Или : “ Паланка, завађена и ситничава као свуда у свету, нашла је у новим борбама једну полузакониту, нову формулу за своје старе мржње и зле инстикте. Зајамчена неодговорност и некажњивост ма каквог насиља и култ тољаге ( опеваног „manganella“) и бровнинга привлачио је једнако романтичне младиће и криминалне типове“ (стр. 14).

Изврсни су Андрићеви портрети Мусолинија, или посланика Матеотија. Мусолини је грмео да је крв оно што покреће котач историје (стр. 29) , а прича о случају Матеоти је горка опомена да се више не понови ужасно зло када се крвава фашистичка тојага преноси из простора партијских организација (…) у државна надлештва и одговорна министарства (стр. 45). У суштини, то је прича о крвавом угушивању парламентарне опозиције вођи Мусолинију…

______ из оцене књ. Иво Андрић: Рађање фашизма, Време књиге, Београд, 1995.

PS. – Андрићеве прве дипломатске мисије падају у време рађања и експанзије фашизма у Европи. Као непосредан сведок почетака и успона овога покрета Андрић ће, током својих будућих дипломатских службовања , наставити да прати његов даљи историјски пут и да о њему пише. Његови написи о почецима фашизма, првобитно објављени под неколико псеудонима у књижевним ревијама Југословенска књига, Летопис Матице српске и Мисао , по први пут се објављују обједињени у овој књизи. Два есеја : Најновији роман Ф. Т. Маринетија и Ђовани Амендола до сада нису објављивани у Андрићевим сабраним делима, а за последњи тек је недавно откривено Андрићево ауторство.

(1995- 2012)