Мистификација и демистификација / Миодраг Мркић

(одломци)

“…Ако је неки неспоразум постојао између књижевне критике и писца Мирослава Лукића, онда је он могао бити само у томе : Књижевна критика није познавала ни споредни, најмањи и најмање битни део Лукићевог опуса, и све оно што је он био и, поготову, оно што јесте и што у ствари значи.
Ова књига се може наставити, дописивати; да ли ћемо то у будућности учинити сва тројица заједно , или појединачно, то је у рукама Божјим, као и књижевна и људска судбина Мирослава Лукића…* …”
_____________________

* “Шта евентуални читалац мора имати у виду?Прво издање књиге НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр. – није било зборник, већ заједничко дело – пионирски покушај да се сагледа богат стваралачки опус једног песника, романописца, есејисте, антологичара и критичара – недовољно валоризованог у српској књижевности. Велика већина српских књижевних часописа, последњих деценија и година, морала је одбити овог писца, са свим њиховим пороцима, о којима нико ни да зуцне, о пороцима и неистинама који не фермају логичност и истинитост. Као бела навлака око, тако су заслепљене душе многих савремених часописа. Ни једну пчелу не могу привући к себи, само бумбаре, и бумбаре и стршљенове, а камо ли васиону и свеистину.Заветине је покренуо видовити усамљеник, јер видовитост расте код усамљеника, који могу да гледају у даљину. А овај песник је од најранијих дана упирао свој поглед према бреговима, преко брегова… Часописи књижевни нису постизали циљ: тапкали су, тапкали, тапкали; пипкали су, пипкали, пипкали; делили су и разлагали; мерили су и премеравали, бројили, док им хрпа ствари није препунила корице и душу, као гомила песка, стварајући илузију сигурности за мозгове нојева. Сами су себе осудили и не треба нико други да им суди; Лукић је то, као човек и уредник увидео. У овој књизи није било могуће обухватити све што је Лукић написао, па ни његови романи спремљени за штампу, чије су штампање успорили и спречили ванкњижевни фактори… О Лукићевим радовима сам написао, почев од краја 1997. године, па до краја 1999. године, прилично, безмало једну књигу. Писао сам о Лукићевим романима, књигама песама, есејима. Све те текстове, прелиминарно већ објављене, по новинама или часописима, намеравао сам да објавим обједињене под једним заједничким насловом ОPUS OBER OBERLIGHT, HERCULANUM ; али, средином лета 1999. године, учинило ми се да би можда боље било, да уз моје буду објављени и текстови још неколико аутора, пре свега – Александра Лукића и Батрића Церовића, – већ објављени текстови А. Лукића и Церовића, о оним књигама М. Лукића о којима сам и ја писао – тако је настала та књига. Нисмо означили који текст у тој књизи припада коме, надајући се да ће евентуални читалац те књиге врло лако ће уочити, и без тога, шта коме припада и чијом је руком написано у овој књизи. Ни две године после тога, пожелео сам да прерадим оно што сам написао, стављајући акценат на тему Пепељуге…”
И С. Иг. Митровић је наставио да дописује, односно прерађује оно што је написао у одушевљењу, и, можда, на брзу руку. Ова књига се објављује из рукописне заоставштине. Шта је Митровић променио, изоставио, може се видети  упоређивањем првог дигиталног издања књ. НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр., које Народна библиотека Србије има у свом фонду…  (Напомена Издавача и Ур.) …”(стр. 58- 59)

 

ПИТАЊА, ОДГОВОРИ

 

Ко је у ствари Саватије Иг. Митровић? Неко сличан мени? Велики вук самотњак? Професор? Професор на привременом раду у иностранству, наше горе лист? Пажљив и страстан читалац?
Библиофил? Или је реч о неком трећем, непостојећем?
Неком од Лукићевих непознатих обожавалаца, читалаца, пријатеља? Да ли се иза имена Саватија Иг. Митровића не крије, можда, неко прескроман, повучен и частољубив?

Рукописи Митровића стизали су на адресе Политике и Заветина; а само је понешто од онога што је стизало објављивано. Доста тога је одбацивано, колико знам у Заветинама, због претераних  похвала Лукићу, које нису биле неосноване…
Припремајући Митровићев рад за штампу, као уредник (Библиотека Идентитет Заветина, Коло Прво, књ. 3), читао сам пажљиво рукопис из заоставштине… и осетио његову вредност, ма о коме да је коначно реч. Признајем да је свој рад Митровић писао заснован на аргументима и чињеницама, не каоја. Није тражио помоћ паганских богова, унајтежим тренуцима, помоћ бога критике Мома – то сам ја смислио, осећајући да је и један пагански бог умешан у метатекстовности.
Ту му је место, богу критике Мому, у љупкој митологичности Лукићевог опуса…
То што је урадио, елаборирао, потврдио, истакао Саватије Иг. Митровић мени је пружило могућност, као есејисти, да Митровићев подвиг (дело) “продужим” (Бодлер), “проширим” и “проследим”…

Митровићев рад о Лукићу дао ми је могућност да дубље и шире нешто кажем о живој пракси бирократских мистификација бирократске књижевности, која је, свакако, само део структуре власти, свеједно које боје и маске носила тренутно. Митровић је написао много мање од мене о Мирославу Лукићу, писао је, чинило ми се лакше од мене, и о темама, које сам ја можда заобилазио… Оно што би можда било занимљиво у вези са његовом рукописном заоставштином то је – како би бог критике Мом, пагански бог, тумачио хришћански дух дела М. Лукића и Саватија Иг. Митровића о делу Лукића: хришћанство, светосавље, судбина, слободна воља, гордост, итд. Вероватно би Мом имао што-шта да приговори хришћанству које се дели на 3-4 тзв. званичне вере… Светосавље се опет дели на неколико…

_________ из обимне студије М. Мркића Последња сфера мистике, која је тренутно у штапи…. и која излази крајем зиме као 8. књига новопокренуте едиције ZAVETINE My Opera.