ЛАНАЦ СРЕЋЕ
С ЉУБАВЉУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ
Ово писмо ти је послато да ти донесе срећу. Оригинал писма је у Енглеској. Обишло је свет и сада је срећа послата теби. Када примиш ово писмо, мораш га послати даље. Ово није шала, стићи ће ти поштом срећа. Мораш га у току од девет дана послати даље. Пошаљи двадесет копија, молим те и обрати пажњу на то шта ће се догодити за четири дана.
ЛАНАЦ СРЕЋЕ потиче из Венецуеле, а написао га је Соол Тунг Донцан из Јужне Африке и зато што писмо обиђе свет, пошаљи га у 20 примерака. Пошаљи га познаницима и пријатељима и за неколико дана ево ти изненађења стварно. Није потребно да будеш сујеверан, али прочитај ово : Константин Вицх је добио ово писмо 1953. године и задужио своју секретарицу да му направи 20 копија и да их пошаље. Неколико дана касније, имао је добитак на лутрији. Карло Доунт, службеник, није послао писмо даље и догодило се да је баш у то време добио отказ. Сетио се писма, умножио га и послао даље и добио бољи посао. Један официр је добио 10 милиона долара.. Сиц Алакатип је добио 20 милиона долара, али их је изгубио јер је прекинуо ланац среће. На Филипинима је Кано Вали изгубио жену само пет дана касније, пошто је примио писмо, али га је послао даље. Доналд Паинфоло није веровао у писмо и бацио га је у корпу за отпатке. Након девет дана од пријема писма, умро је. Једна девојка је 1967. године примила ово писмо, било је нечитко и нејасно. Обећала је да ће га преписати и послати, али га је оставила за касније.
Наилазили су јој стално проблеми (скупа поправка кола и друго), а када је преписала писмо и послала га даље, добила је нови аутомобил.. Мисли на ово. Немој слати новац и немој заборавити ово писмо.
Предност је добити ово писмо. Послато је од онога што ти жели срећу. Ово није писмо новчаног ланца, ради се само о понуди ПОЗИТИВНЕ ЕНЕРГИЈЕ ПОВЕЗАНЕ СРЕЋОМ. Спајањем лепих мисли може се добити позитиван ефекат. Било како било, желим ти пуно среће…
* * *
Ово писмо је неко убацио у поштанско сандучету, можда поштар, заједно са невеселим извештајем из поштанске штедионице. Било је то једног четвртка поподне, када сам схватио да нећу лако изаћи на крај са беспарицом и, и да главни посао мога живота тапка у месту (услед недостатка минималног капитала). Од продаје стана није било ништа.
Приватну кућу, врло скромну, која ми се допала, продавци су продали. Радио сам читавог лета као коњ, а од неке вајде није било ни помена. Редакције тиражних новина нису објављивале ништа од онога што сам им био послао три недеља пре тога, три дана пре тога.
Добио сам боју дрвета од претераног пушења и кафа. Једва сам прехрањивао синове.
Издавачи у суседној земљи, заинтересовани да преведу неколико мојих књига, нису били издашни. Они ће те књиге превести, наравно, али – када? – Прочитао сам писмо у свом поткровљу; ко га је послао? Ко га је ставио у сандуче? Поштар? Или неко од суседа?
Умножио сам споменуто писмо и послао на адресе познаника или пријатеља, али пошто нисам имао двадесет адреса у свом адресару, неколико коверата сам убацио у поштанске сандучиће непознатих грађана, успут, када сам ишао да се обавестим о условима за упис у средњу школу мога млађег сина. Можда је и мени тако неки непознати човек оставио споменуто писмо?
Првога дана, након што сам послао писмо, тј. у прву суботу, догодила се једна врло пријатна ствар за мене. Догодило се коначно оно што ни у сну нисам могао сањати. Но, нећу причати о томе.
Почео сам да обраћам пажњу на оно што се догађа. Другога дана, у недељу, позвао ме је у госте колега, који ми је помогао око објављивања једне позамашне књиге. Радио је на томе да ми помогне, опет, око објављивања друге двоструко обимније књиге.
Трећега дана, тј. у понедељак, сусрео сам старог пријатеља, који је обећао да ми помогне око уписа у средњу школу млађег сина.
Четвртога дана, у уторак, врађао сам се са посла улицом којом обично не пролазим; али тога попоподнева журио сам у стан једне моје пријатељице да помогнем мајстору који је нешто поправљао у њеном стану; и зато сам ишао мимо уобичајене свакодневне маршруте, тј. пречицом.. Наједном сам зачуо како ме неко дозива : „Хеј, хеј, пријатељу, јеси ли то ти?“ Био је то пријатељ из младости, колега, уметник, који већ две деценије живи у Западној Европи. Нисам га видео већ годинама. Позвао ме на пиће, да попричамо. Задржали смо се скоро два сата у једној летњој башти. Направио је успех као уметник у Европи; није било лако; питао сам га да ли има везе са неким издавачима у Европи.
Споменуо је једног париског издавача и понудио да посредује око објављивања неколико мојих књига на француски…
Да сам ишао уобичајеном свакодневном маршрутом не би га уопште срео!
Долазио је, каже, последњих година, сваког лета, у Београд на неколико дана; и увек се питао шта је са мном. Једном је у књижари купио један мој роман који му се веома допао, али није имао моју адресу и телефон. Нисам му поверовао, али…
Данас је пети дан након што сам послао копије писма, које сам нашао у свом поштанском сандучету прошлог четвртка. Данас је среда; не осећам се баш најбоље. Предао сам документа млађег сина за упис; он има довољно бодова да буде примљен у ту средњу школу, али могу га потиснути кандидати са других група. Неизвесност ће трајати до суботе, дакле, још пуна три дана. Гледао сам мога млађег сина у холу те средње школе; гледао ученике те школе који су пролазили; њихове родитеље; била је извесна гужва. Рекли су ми да мој млађи син има поена толико који му обезбеђују да буде на граници : Може бити уписан, а може и отпасти. У том случају неће моћи да упише ни једну другу школу; пропашће му година! Стари пријатељ, који ми је рекао да дођем данас у ту средњу школу у десет часова – није дошао! Зашто? Не знам. Протумачио сам то као неповољан знак. Да ли се прекинуо „ланац среће“?
Не знам. Није ми стигла „поштом срећа“; данас је пети дан. Али, можда ће?Ако стигне, јавићу. Пре извесног времена, узео сам учешћа у једној игри на срећу, у којој је главни добитак – ауто. Не знам да ли је игра завршена; ако добијем неку награду, рећићу…Да, заборавио сам да кажем и ово : данас сам срео, сасвим случајно ( сасвим случајно?) човека од кога зависи успех једног мог блиског рођака. Мало смо попричали…У сваком случају, наставићу да обраћам пажњу на све оно што се буде догађало следећих дана. Нисам прекинуо ланац среће, па је сасвим природно да се надам….
3. септембар 2001. године. Природно је да се надам, али – чему? Срећи, која ће ми стићи поштом?
(…)
Среда; ишао да заменим личну карту; старој је истекао рок. Сишао из градског аутобуса и кренуо према кући у којој замењују личне карте; одједном : педесетак паса; чопор xукаца; препречили пут, тротоар. Застао сам; чекајући да се разиђу, пребројавао сам их: око деведесет и седам паса, луталица, агресивних; залетали су се и лајали на аутомобиле. Ех, Раковице, ех, Србијо! Теби треба шинтер, стотине шинтера… Шинтери за тебе могу више да учине од твога парламента и владе!… Друга непријатна ствар : службеница иза шалтера ме је одмерила, и рекла да дођем за нову личну карту тек кроз два и по дана! При том су лепо наплатили своје таксе, око 210 динара са превозом. Око 7 марака. 1 / 35 месечне професорске плате. Први пут сам схватио, али заиста први пут, да је ова држава… ужасна. И пожелео сам да одем ма где, у Бразил, Канаду, на крај свет…
4. октобар 2001. Природно је да се надам. Данас сам с новим пријатељима однео једно писмо у Патријаршију. (…)
11. октобар 2001. Пре неколико недеља читав један свет је нестао у Бескрају.
Покушавао сам да га дозовем, повратим прво сам, а онда уз помоћ Зорана Генцела и све се чинило – узалудно. Међутим, јуче, пошло ми је за руком да повратим из Бесконачности читав један свет који је био ишчезао!
Наставио се ЛАНАЦ СРЕЋЕ. Синоћ сам преписао, све ово, и сада све то шаљем евентуалним читаоцима по свету, да им донесе срећу. Не знам ко су, али – наставиће верујем овај Ланац….
12. октобар 2001. Завршило се и „то“, што се тиче неоснованих нада у црквену бирократију….Мој млађи син ће учити нешто друго, довољно је већ „научио“ од надлежног пароха и њему надређених. Као отац, никада нећу заборавити – све оно што се догађало у периоду од маја, јуна, јула, до 11. октобра 2001. године. Није се прекинуо „ланац среће“; не; куцали смо на погрешна врата…Једно је Бог а друго је Црква ( па и наша национална). Бог нам је послао неколико упозорења на време, које нисмо разумели. Ништа се не догађа случајно. Ни ујед пса није случајан…
_____________ Извор: Зборник ВЕЛИКА МАГАЗА, 2/1999 – 5/2002, стр. 7-9,
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 