MEĐU najznačajnijim gostima ovogodišnjeg Festa svakako je Albert Majer, slavni konstruktor „Panavižn Panafleks“ filmskih kamera, četvorostruki oskarovac koji je promenio istoriju filmske industrije. Njemu će u subotu uveče u Muzeju kinoteke svečano biti uručena nagrada Zlatni pečat za doprinos razvoju svetskog filma, a Asocijacija snimatelja Srbije dodeliće mu svoju nagradu.
Ovog izuzetnog stvaraoca, rođenog u Perlezu 1936, upoznali smo tek ove godine, zahvaljujući dokumentarnom filmu „Albertov put“ snimatelja Predraga Bambića. Priča prati Majerovu neobičnu i potresnu sudbinu od mirnog detinjstva u Banatu, preko stradanja, logora i progona koje je sa porodicom doživeo kao podunavski Nemac posle Drugog svetskog rata, do Los Anđelesa i Holivuda. Pored Majera, u Bambićevom dokumentarcu govore i njegovi drugovi iz detinjstva.
– Mnogo toga pokazano je u ovom filmu – kaže Albert Majer u razgovoru za „Novosti“. – Mislim da je, ipak, najvažnije moje sećanje na Perlez, na divne prijatelje koje je imala moja porodica, na ljude koji su nam pomogli. Bilo je, naravno, vreme kada je moje sećanje na te događaje bilo mučno i strašno. Otac mi je stradao u logoru na Uralu, ja sam sa majkom i bakom kao dete takođe bio u logoru. Ali, u životu su uvek vrednije dobre stvari – mnogo više pamtim gospođu Nenu Terzić i njenu porodicu koja nas je krila od Rusa, i doktora Panića koji nam je krijumčario hranu u logor, a mogli su zbog toga da budu streljani. Zato sam došao natrag u Srbiju – iću ću u Perlez da vidim kuću u kojoj sam rođen, u Knićane i Titel gde sam išao u školu i završio malu maturu… Da volim Srbiju govori i to što još govorim srpski – trudio sam se šezdeset godina da ne zaboravim taj jezik, stalno sam ga negde čuvao u sebi.
ŠERON STOUN I RENE ZELVEGER
* JEDNOG Oskara uručila vam je Šeron Stoun. Kako ste se osećali? – Samo što se nisam onesvestio. Ali, sličan osećaj sam imao i kad sam oskare primao iz ruku Kristofera Riva ili Rene Zelveger. Pitao sam se otkuda ja tu. Osećanje kada postanete poznati, naravno, prija. Ali, meni su neke druge vrednosti uvek bile važnije. Na prvom mestu – moja porodica, moji unučići, moja supruga koju sam celog života mnogo voleo, koje već deset godina nema. Njoj sam posvetio jednog Oskara.
* Kako se danas osećate – Amerikancem, Nemcem, možda negde i nekim Srbinom?
– Život počinje tamo gde ste rođeni, gde krenete u školu, gde vam je porodica, gde steknete prve prijatelje, gde prvi put progovorite. Ne mogu Srbiju da izbrišem iz sebe, čak i kad bih hteo. Ono što se meni najviše sviđa u Americi jeste to što me podseća na predratni Perlez koji pamtim iz detinjstva – to je država u kojoj su izmešane sve nacije i rase, gde više nema Francuza, Engleza, Japanaca, Nemaca, Srba…
* Iz Perleza ste sa porodicom otišli u Nemačku, gde ste takođe bili nepoželjni?
– Bilo je veoma teško, nije bilo posla. Počeo sam da učim zanat kod jednog majstora za časovnike. Školovanje u Nemačkoj bilo je presudno za moj kasniji rad u konstrukciji filmskih kamera, postao sam inženjer. Kad je počelo podizanje Berlinskog zida, sa ženom, dve ćerke i sinom otišao sam u Los Anđeles, više nisam mogao da podnesem politiku.
* Ko je bio prvi reditelj koji je snimao vašom kamerom?
– Stiven Spilberg, a snimao je „Šugarlend ekspres“. Filmovi su se do tada snimali velikim kamerama, koje je nosilo bar četvoro ljudi. Zaljubio sam se u film, pedeset godina radio sam samo na unapređivanju kamere.
PRVA DIGITALNA KAMERASA Albertom Majerom u Beograd je stigao i njegov sin, Albert Majer junior, koji je konstruisao prvu digitalnu filmsku kameru:
– Kada sam prvi put otišao u „Panavižn“, istog trenutka sam bio očaran. Moja radoznalost i interesovanje nastavljeni su tokom školovanja, i 2004. konstruisao sam prvu digitalnu kameru, koja je nazvana „Dženezis“. Prvi film koji je snimljen tom kamerom bio je „Supermen se vraća“. Sudbina filma u tehničkom smislu, napreduje, ali iza svega, ipak, stoji čovek kao najvažniji faktor.
….
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 