……Prošle sedmice navršilo se pola veka od izlaska Please please me, prve long-plej ploče liverpulskih čupavaca, a „Klio“ je tim povodom objavio knjigu Ijana Makdonalda „Revolucija u glavi – pesme Bitlsa i šezdesete“. Ovo nije klasično biografsko štivo o „Bubama“, već kroz tri celine (put ka vrhu, vrh i silazak) analizira sve objavljene i neobjavljene pesme „Bitlsa“, ali i svet koji se menjao zajedno sa njima. Makdonald, britanski muzički kritičar, analitičar, autor i nekadašnji urednik „Nju mjuzikal ekspresa“, mada obožavalac „Bitlsa“, pomalo je preterivao i bio strog kritičar u pokušaju da bude objektivan.
– O pesmi Sedžy Sadie Makdonald se izražava dosta nepovoljno i tretira je kao slabiju i beznačajnu pesmu – naglašava profesor Rastko Ćirić. – Slučajno znam da se trenutno na našem Fakultetu muzičke umetnosti, na časovima harmonije, proučava pesma Sedžy Sadie i njen jedinstven neobični harmonijski sklop. Po mišljenju autora, recimo, proizilazi da je Revolution 9 iz 1968, inače pesma koju fanovi „Bitlsa“ najviše mrze, bila najznačajnija u tom periodu. Njemu je Njhile my guitar gently njeeps stadionska budalaština koju je trebalo da izbegnu.
Čitalac otkriva da se u numeri Honj do you do it kao bubnjar prvi put pojavljuje Ringo Star, da u Misery klavijature svira dugogodišnji producent „Bitlsa“ Džordž Martin, a da je For you blue posvećena Peti Harison. U knjizi se može pročitati da je pesma All you need is love loša, da su „Bitlsi“ bili mnogo drogirani, da ih više ništa nije zanimalo posle snimanja „Narednika Pepera“ i da je na snimanju učestvovao svako ko god je tog dana bio na LSD. Ali, činjenica je da je to bio civilizacijski presedan, jer je njeno prvo izvođenje 25. juna 1967. u prvom živom satelitskom prenosu pratilo 400 miliona ljudi u 26 zemalja. Samo četiri godine ranije, TV šou „Bitlsa“ u londonskom Paladijumu, pratilo je 14 miliona Britanaca, a njihov prvi nastup u SAD, 8. februara 1964. u šou Eda Salivena gledalo je oko 70 miliona Amerikanaca.
Nastup „Bitlsa“ u Paladijumu označio je početak nove ere. Vođeni neverovatnim odjekom kojim je muzika „Bitlsa“ uticala na mlade, disk–džokeji i nesvesno su podržavali histeriju „bitlmanije“. Čudan smisao za humor, njihove frizure, nov način odevanja, a posebno muzika, uzdrmali su čitavu Zemljinu kuglu. Album Please please me smenjen je sa prvog mesta top-liste tek sedam meseci kasnije, kada su objavili drugu longplejku Njith the beatles. Film „Noć posle teškog dana“, sa originalnom muzikom, postao je poslednji konačni dokaz o veličini „Bitlsa“.
Ono što su „Bitlsi“ uradili i doživeli, mnogi nisu uspeli da postignu za čitav život. Njihova muzika vremenom je postajala zrelija, a stavovi ozbiljniji. Niko nije mogao da dostigne tu univerzalnost i generacijsku bliskost. Kada je prošlo vreme ljubavnih pesmica, došao je trenutak za veće društveno angažovanje. Izlazak albuma „Klub usamljenih srca narednika Pepera“ u junu 1967. označio je početak psihodelične ere. Album se popeo na vrh muzičke lestvice i na tom mestu ostao ravno pet meseci! „Bitlsi“ više nisu bili jedni od mnogih, već idoli čitave generacije. Avgusta 1968. pojavljuju se u šou programu Dejvida Frosta sa pesmom „Hej Džud“. Bila je to njihova poslednja pesma specijalno pisana za singl. Da je poslednja, toga niko nije bio svestan, čak ni sami „Bitlsi“. Sve veća nezavisnost koju je svaki iz grupe stekao, počela je da se oseća u njihovom radu. Pol Makartni 9. aprila 1970. daje intervju koji je šokirao svet:
– Napuštam „Bitlse“ zbog razlika u pogledu, razlika u poslu, razlika u muzici, a najviše jer mi je lepše sa porodicom!
I mada su oni formalno opstali još godinu dana, to je u stvari bio njihov kraj. U maju 1970. objavljuju album Let it be. Mada snimljen mnogo ranije u nameri da ih predstavi u najboljem svetlu, i album i istoimeni film su dokumenti njihove konačne razjedinjenosti i potvrda njihovih pojedinačnih talenata. Muzika koju su stvorili, ostaće da živi za sva vremena!
– Postoje dve teme koje su nezahvalne za pisanje, a kad god se knjiga pojavi uvek je veliki publicitet – kaže nam publicista, rok kritičar Petar Peca Popović. – Jedna je Jerusalim, a druga „Bitlsi“. Imam 47 knjiga o „Bitlsima“, ali mislim da je „Revolucija u glavi“ najbolja. „Bitlsi“ ne samo da su izmenili sociologiju, istoriju i geografiju sveta, nego im je pošlo za rukom nešto što nije nijednom gospodaru 20. veka – da osvoje ceo svet bez ijednog ispaljenog metka…..
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 