Кругови, концентрични

___________________________________________________________

Мирослав Тодоровић

 

Светлосне  мапе Стевана Бошњака

СУДБИНА СВЕТА У ВИЗУРИ  ПЕСНИЧКЕ  ВИЗИЈЕ

Над рукописом Стевана Бошњака  УТОЧИШТЕ

1

„Остаци Древних рушевина корена планина / Развалине што нам их очеви оста-више“ инспирисале су песника С. Бошњака  да версификује одисеју цивилизацијског пута у потрази за спасењем од пророковане пропасти света. Уводна песма „Учење трагача“ предочава декор и сценографију места – позорнице ( „И да позорница свет је која даје / Представу под тајним звезданим упливом…“ – Шекспир),  на којој почиње збитије у амбијенту живописног окружења: пећине испред једног страшног тунела, стрмим литицама, где  „…Између биљака беше мноштво храмова вресом обраслих“. Опис поред стварносних поседује  митске компоненте,   снажне сугестивне сликови-тости амбијента. Симболика и асоцијативне пулсације  значења речи казују да је тема овог спева овоземаљска судбина народа и трошности дела људских руку.

Ова вечна тема у Бошњаковој визији и певањима је проткана универзалним порукама и свевременим истинама.Оне  су темељна матрица и извориште људске потребе да живећи и стварајући  тражи одговор о смислу постојања. Позорница основне песме ове збирке Учење трагача предочава метафизичку просторност оностраности изражену сумарним стиховима:

 

Једне бројне и веселе републике душа

Које љубичасте, љубичасто

Скакутаху око нас, љубичасти летећи другови

Прхћући при сваком нашем даху

Смејаху с због нашег страха

Да су дах и као дах ће се развејати , по хладном дану…

У песниковој визији су присутне душе, сени на позорници, душе оних који су били, градитеља  о којима сведоче „Развалине, што нам их Очеви оставише“. При-суство душа (сена) указује на виши смисао спева и дубље садржаје, са којим се суочава стваралаштво како књижевног израза  тако и усменог предања. У њему су одјеци древних митопеја које овај песник митологизира  у  ововремени мит. Проничући кроз оптику  прошлог  он налази одговор о исходишту и уточишту историје, трајања и постојања.

„Свет пропашће, казује наратор, стога „кренусмо на пут да спречимо пропаст Света“, тако почиње  Учење трагача, отвара Књига вечног трагања и тражења по „обрасцу“ Бошњакове  визије. Разумљиво, њему су знане библиотеке књига оличене у развалинама и храмовима и као зналац сопственим духом ће витализовати  властита суочења са прошлошћу да би створио сопствену митску мапу певања.

Обезбеђена је снажна драматургија вишеструке и слојевите комуникативности  која сеже у архетипске и симболичке призоре или заправо бајколиког симболизма и фантастичног реализма којим ова поезија обилује. Читаоцу, и тумачу, се предочава путовање мнозине (Ми)  са циљем да спрече спрече пропаст света. А на том путу ће их чекати разне  замке („…Налазили смо се у крајолицима  / Где решавасмо чудне ситуације, задатке, загонетке, розете читасмо са камења древног“). А, како је, по Фрејзеру, свака метафора један кратак опис, тако је и у Бошњаковој песми скоро свако реч сажет опис, лозинка песме,  у чијем је подтексту прича чији садржај остварује њену митологију. Један из низа слојева расчитавања  (рецепције) подразумева метафоричку симболику  мотива која се у бит-и  тематских  кругова (векова)  изоштрава и обезбеђује  с-певу полифонију  са песниковим знањем, осећањем и тумачењем историје  и свеколике запитаности о будућности. Из те запитаности је настала уметност и  религије, исписана многа дела . Ова вечна тема  је кроз времена мењала рухо, а у бити је имала матрицу древне приче. О томе и стих библијски: Нараштај један одлази, а други долази…

Бошњак своју визију трагања  пројектује у конзистентне стихове, његов глас (Глас наратора) долази из мноштва, из Ми . Као особен зналац цивилизацијских путева ис-певаће у распону од библијских амбијената, бедуинских стаза и каравана, са алузијама на знана путовања, одисеје, потраге, па све до митизације  стварних и имагинарних збитија,  ововремнеих дела, са обрисима прошлости и сновима о тајан-ственим мапама. У полифоном ткању се сплићу цивилизацијске и стваралачке вертикале  које Стеван Бошњак  умешно аплицира у своје чудесно ткање, властиту митску мапу,  и филозофеме упечатљивог певања  „на том нашем путу, у невероватним деловима авантуре“. На путу око света, у наративној реци спева жуборе предања, слуте различити историјски периоди и вечита жудња, као покретачка снага.

Време Учења трагача има свако време, јер свако време има своје трагаче. И  Трагачи и Мит имају значење метафоре. То значење се може довести  и са поимањем Бога као метафоре.  О томе Г. Т. Болесар Пише: „Бог је метафора коју ретко схватамо, иако је много спомињемо, и усуђујем се да вам предскажем да то неразумевање, које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора такође назове Бог. То не значи да ће се тек тако укинути цркве, које су реалитети, и да се с времена на време неће појавити нека особа која ће, на неком углу Пете авеније, под заставом која гарантује слободу говора, најавити неку нову религију…“. И Стеван Бошњак као песник  митског и симболичког митску причу дочарава као реалну, причу која се понавља у сваком генерацијском слоју трагања, и трајања. Он је несумњиво проницљив зналац историјских трагања, зналац да своја промишљања  и појмивост  оснажи чињеницама  које држе мит. Модиљани каже  да је „Уметност као хашиш, открива лепоту коју не могу да виде“. И Бошњакови Трагачи откривају сене и светлости прошлих митова у миту који ствара  и из којих настаје мит овог времена у којем се находи и човекова потреба за причом као уточиштем. И тежња  да се спозна истина живота  и свега што ће бити после. Трагачи ће стићи до Тајног Манускрипта, видети садржај Светих књига чије  ће налажење песник   умешно изразити стиховима  што упутно повезују  судбинску мистерију свеопште повезаности, слутњу оностраног, у овом случају  оних који се односе  на  снове, рођење: Беше их колико и бисага које на пут понесесмо.

 

Све се те књиге пред нама отвараху

Као и записи од светла

Посумњасмо да књига и нема

Већ да само светлост беше

А ми млади мишљасмо да књиге постоје

И да књиге светлост сама беху

Тад пођосмо, уђосмо у Пусту Земљу.

У Пустој Земљи ће Трагачи (метафора, симболише и кретање које одржава токове постојања) бити изложени новим искушењима.  У стиховима су алузивне нити, алегоријске  назнаке  које песник уверљиво  усаглашава са тематском реком певања. Асоцијације пламсају, отварају нови садржаји, јер универзализујући  време и место и не именујући актере, већ  промишљено, овај песник метафора и симбола луцидно  ис-писује:

У неко доба, појавише се

Однекуд, Неки, тврдећ да су Они

Ми и да им припада

Све што и нама следи
Стихови са историјско-митским реминисценицама неименљиво  дочаравају  и сугеришу да је реч о  историјским збитијима које песник својим гласом резимира  речима – знацима који припадају свим временима. У подтекстуалности су слојеви који  сежу до праскозорја, када  осим видела и таме ничега више не беше. И та слика отвара Бошњакову визију о књизи светлости…

Наративни путеви „За уточиштем трагајући“ откривају живописну сторију у којој су се дешавале  чудовишне промене:

Керушама су се потом псеће главе

Претварале у главе најлепших жена

Крупних, топлих очију

Црних павија  од трепавица

Које и сад додирујемо.

У тој бајколикој фабули Бошњак  ће инвенитивно сажимајући    исписати син-тагме  увела тишина, траг откривења, напев таме са осећањем за просторну атмос-феру нарације и садржинске рукавце који призоре фантастике урамљују у мит о трагачима за апсолутном слободом и непорецивом истином.Би то оно херојско доба живота када веровасмо у чуда / Кад веровасмо да су Чуда могућа, казује песник дајући својој песничкој филозофији виши смисао чиме семантичку смисао изражајне експанзије  укорењује  у време када је зов непознатог призивао одабранике да крену у трагање  верујући да то за чим трагају постоји:

Иза ланаца високих планина

И да наше нестајање у сивом , нужно значи трансценденција

Да је пристајање на профаност,

Узрок метафизичке коначнице једне праведне вечности,
Која је тражила привремену  жртву наших живота.

На тематском хоризонту отвара се нова, есхатолошка, сфера певања у сликовитој поетској космогонији дискурс метафизичке неухватљивости  је све на-глашенији. Али да ли је могуће херменеутички открити симболе и „поруке“ стихова  у чијем се  сазвежђу асоцијативне  нити сплићући расплићу у певање отворено за  нове визуре у чијој се цикличности опевано понавља. О томе Сабато пише: „Понекад веру-јем да ништа нема смисла. На једној мајушној планети која јури према ничему милионима година, рађамо се у болу, другима наносимо бол, вичемо, умиремо, умиру и други се рађају да би почели бескорисну комедију…“

И код Бошњака Трагачи ће се вољом виших сила поновообрети у већ  виђеној сцени: У крајње чудним , скоро бизарним околностима…и са њиховим тела ће нови трагачи  (јамачно, потомци оних трагача) прецртавати мапе:

Те цртеже тајанственог бола који одгонетку тражи

 Тумачећи помно чудне шаре, наговештаје бољег. 

  У мапе уцртаног света , са неба што виси 

  Као пуста земља наших камиљих тела.

У тим мапама  се находе тачке постојања, питања у одговоре  за којима трагамо. У тој „поновљеној слици“ песник  ће сугерисати „митско-хришћанску тему вечитог обнављња живота, уплитање митске окоснице“  у Пустоловину, Уметност и Мир  (Одн)  човековог пута.

Само студиознијим проницањем се може ући у „тајанствени тунел“ Бошњаковог певања, које је својеврсна светлоносна вертикала логоса   остварена видовито, а чије тумачење отвара нове слојевитости тако и Бошњакова мапа певања  је жива  песма у којој се смењују Трагачи у потрази за оним што поседује поезија универзалне симболике логоса…

(Одломак из дужег рада)

 


 

 

 

СТЕВАН БОШЊАК

 

УТОЧИШТЕ

Лидији

 

УЧЕЊЕ ТРАГАЧА

Знасмо те пећине испред једног страшног тунела,

Често се поред њих играсмо

Јер у њима ницаше некакво опојно биље,

Лепог и доброг дејства.

Ту стално би топло,

Чак и при највећој студени напољу.

Око њих беше чудна али добра

И безбедна шума која се пењаше

Стрмим литицама увис.

Дрвеће је било широке крошње и непојмљиве лепоте

И безбедно би на њему, под њим и око њега,

Такво пре не видесмо

Између биљака беше мноштво храмова вресом обраслих,

Остаци Древних, рушевине корена планина

Развалине, што нам их Очеви оставише

Вапе сад кроз увелу тишину наших умова

Јер тада бесмо млади, сећања пред нама, пут пред нама

Све беше увијено у магличаста испарења, граница није било

У пријатној топлини, у тами бојеној благом светлошћу

Једне бројне и веселе републике душа,

Које љубичасте, љубичасто

Скакутаху око нас, љубичасти летећи другови

Прхћући при сваком нашем даху

Смејаху се због нашег страха

Да су дах и као дах да ће се развејати, по хладном дану

Долазеће рецесије. Говораху нам поверљиво крчећ блатишта

На путевима нашим да, кад у среду падне четвртак

Свет пропашће, па кренусмо на пут да спречимо пропаст Света.

И призори се пустих земаља, као струне високих тонова

Приказиваху јасно: Налазили смо се у крајолицима

Где решавасмо чудне ситуације, задатке, загонетке,

Розете читасмо са камења древног.

Суптилне кочије витких ногу, танано вожаху

Кроз воду до колена дубоку, бистру као улице Фиренце

Са мостова добро одмеравасмо правце и дубине

Тих новооткривених токова, сланишта и река…

Било је ту и живих блата

Која откривајући скривене стазе избегавасмо.

Наноса снегова је било,

Пролазисмо кроз њих, заобилазисмо,

Било је жилавог дрвећа на  ком спаваху камиле,

Љигавог, сланкастог укуса на студен

Тврде коже, упрљане кудеље која им од хладноће

Снове чуваше,

Уснуле камиле као жилаво дрвеће ометаху наш пут

Због неке уснуле туге којом, уснуле сањајућ,

Тужне снове у зиму одашиљаху.

Видесмо некакве мапе насликане

По надутим трбусима уснулих папкара

Који одозго као наказни гроздови скоро

Да падаху по нама.

Било је промашаја и враћања назад

На том нашем путу, у невероватним деловима авантуре.

А то и би задатак, да донесемо мапе

Преосталог времена Света

Преко снежних сметова и сланих пустара

Над којима висе уснуле камиле надутих стомака,

Са мапама, по стомацима, уцртаним.

Једва се извукосмо од кише која

Поче одмах да цртеже и мапе растаче

И нас који те мапе у рукама држасмо

Тумачећи знамења њина

И дал се ту нека добит ил губитак налази и крије

Мапе остависмо, месо одрано испод коже исцртано

Ишли смо, у паровима

Много жена сонорних гласова са нама беше

У чудно постављеним градовима, косих улица и нахерених кућа

Са четвртог спрата једне куле видесмо потлеушице у сенкама,

Сутерене догодовштина које пуне

Подземни токови из нама непознатих каптажа

Бејасмо у урбсу том са младим, образованим

И нама потпуно непознатим људима…

Пут око света, дал тако тада и тамо поче

Клупска атмосфера је била, и мистерија се осећала

И зов авантура надевених чудима

А било је и жена и девојака и мушкараца и младића,

И ми не бесмо баш били стари тада и тамо.

Дошли смо до Тајног Манускрипта, ког одгонетасмо дуго.

Тај Манускрипт отворише

Читачи мапа и читаху га,

Ал мрморећ, ал не свима

Разумљиво за неке само делове пута

За неке само на неким деловима пута.

Беше то целовит садржај Светих Књига

Њих двадесет три на броју.

То знасмо као и Снове

Који рекоше број Светости

Као и године својих рођења што знасмо.

Беше их колико и бисага које на пут понесосмо.

 

Све се те књиге пред нама отвараху

Као и записи од светла.

Посумњасмо да књига и нема,

Већ да само светлост беше,

А ми млади мишљасмо да књиге постоје

И да књиге светлост сама беху.

Тад пођосмо, уђосмо у Пусту Земљу.

У нека доба, појавише се

Однекуд, Неки, тврдећ да су Они

Ми и да им припада

Све што и нама следи

Одгонетка тајне и манускрипти.

Научисмо да са њима

Путем ваља ићи

Водити их врхунцима које не могу прећи.

Стазама од пола стопе

Над понорима од хиљаду стопа,

Где нама по природи потребе

Израстаху крила, а пут кад се прошири,

Крила нам отпадаху.

Гледасмо потом, разумевајућ, али без туге,

Њихова трупла доле у дубини

У брзицама које ледена сахрана беху.

ПУСТА ЗЕМЉА

На дугом путу затим, по забитима каквих подно планинских превоја

Где моћне хујаху буре, беше, биваковасмо не ретко у хановима осамним

Крчмама украј пута, крај већ, како пут одмицаше, све јаснијих сећања

На првој стази у шумама код топлих,

давних пећина Оних.

На земљи је, којом ходисмо, то знасмо

То што тражимо, због чега пођосмо,

ал што успут

Заборависмо, на земљи је нешто

што вреди да се тражи,

А кад се нађе водама изворским, то тече,

И измиче као прстима вода.

То што песмом славуја отме ноћ од зоре,

То због чега смо тако неуморни,

На урвинама изрованом путу.

Створове успут сретасмо

и бића свакојака.

И атмосфера је била димна,

замрачена, полупијана,

Ал безбедна на дозвољено рискантан начин.

У нека доба долажаху до нас предивне керуше,

Седаху поред нас и лизаху нам руке

Бескрајним поверењем и љубављу слепом

Да им причамо приче које носимо са пута.

И сам пут наш беше за њих наша прича

То што пређосмо и кад ћутасмо брујаше около

И та тишина уморних наших,

усамљених тела,

Њима би добра прича,

Све мања Република наших умова

Који за Уточиштем трагају

Беше довољна прича,

Кад Зону кроз коју ништа,

ни пут не води,

Кад Зону прођемо, кроз пусте земље,

По мапама у стомаке обешених камила уцртане

Проћићемо пусту земљу, невину, дивљу,

Поља булки и мака, вресишта и тресетишта,

За Уточиштем трагајућ.

Керушама су се потом псеће главе

Претварале у главе најлепших жена

Крупних, топлих очију,

црних павија од трепавица

Које и сад додирујемо.

Неким својим језиком нас мољаху да изађемо

Из тих крчми, где би, истина велика бука,

А оне жељаху нешто важно да нам кажу.

Изађосмо и нађосмо се у тами.

Кренусмо се ка једном зиду

иза ког као да хучаху

Све бујице света, што се стуштише са висова

Са којих сиђосмо, и те се жене прекрасне претвараху

У оне благородне керуше

И то би та тајна коју хтедоше да нам у тишини бујица кажу.

Видесмо да нам нешто измиче

Нешто недохватно,

Ал животно важно и говорисмо брзо, очајнички брзо,

Заправо језиком очајника

Који је само онима који очајници нису очајнички брз

Говорасмо брзе поруке, да се то Нешто што је тако битно

А што не знамо шта је,

не загуби у овој увелој тишини

Кад смо пред открићем,

кад смо на прагу откривења.

Због ког слутисмо да смо и пошли

Због ког се и нађосмо овде,

Овако далеко, због ког смо стигли.

Дођосмо до оног зида

иза ког бујице висова

Ноћ разламаху

и окренусмо назад, удно зида

Приметисмо јарак за одвод воде,

Као у оним ушореним местима.

Тад брзо рекосмо своје тајне речи,

Керуше климнуше главама,

ветар са висова јурну

Кроз прогалу шуме,

бујица запенуша још више бело

Сад већ знасмо да су поруке стигле,

Да нас не забораве,

да дођу кад за то дође време.

Погледасмо у јарак и тамо,

у плавом оделу поздрављао нас је

Жут кљун и жуте ноге.

Керуше се сјурише до јарка,

Ускликнуше од среће кад спазише то наднаравно жуто

Приказање жутих ногу жутог кљуна у плавом оделу

И узеше га као играчку. Видесмо исто, ускликнусмо од среће!

Порука беше недвосмислено примљена.

Касније, у сутерену крчме

погледасмо се у огледало,

Од стотину призми сачињено,

тако да нам се ликови

У стотину ликова приказаху

и одлучисмо да истог часа

Пут наставимо, не осврћући се на олују

Која баш тад хујећ улицом коју ова, чињаше крчма, поче.

Испод прозора осташе керуше тужне, језика исплажених,

Док је из крчме долазила пригушена, светлост фењера

Који је заправо чкиљио. Ваљало је поћи.

ОСТРВО

Са висова, керуше у дубини,

У маглу што потону, чусмо

И тужбалице њине,

Ал пут нас одведе даље

До острва нас доведе пут

Са обале га угледасмо

Сред олујног,

Од свих таласа, сивог мора.

И копно беше сиво, ал мање сиво од сивих таласа

Тог сивог мора и нестајаше све у сивом

И ми сиви сиво нестајасмо у сивом.

Ка острву, неки чуновима,

А неки пешачећи преко воде,

За апсолутном слободом и непорецивом истином,

Трагајућ, пођосмо.

Кад стигосмо умири се

Некако свет цео и би пријатна топлота.

Горак смех

Горке пене.

Глас дође тада

Из горке пене…

Рече да ће у руке наше парче неба пасти,

Да ће суђене звезде

као лишће што пада,

У позну јесен кад му кише

Петељке начну, у рукама нашим,

До глувог доба бити.

Каква одговорност!

И гле! Чудо!

Падао је суђени део неба,

И падајућ плима светлости све јача постајао.

Па кад прође та силна плава и златна парада,

Кад небеса у небу надокнадише губитак

Крпећ рупу у тами, која новорођено сазвежђе поста

Видесмо на обали мора

Док нам пучина певаше напев таме

Видесмо и без божанског тумача

Звезданим прахом, у мапе уцртан, пут наш.

На пут, кад пођосмо,

Би то оно херојско доба живота кад веровасмо у чуда,

Кад веровасмо да су Чуда могућа

Да нас чекају негде, у носталгијама јужних мора

У манастирима који чувају сва имена тајне

Иза ланаца високих планина,

И да наше нестајање у сивом, нужно зрачи трансцеденцијом

Да је пристајање на профаност,

Узрок метафизичке коначнице једне праведне вечности,

Која је тражила привремену жртву наших живота.

Да сиво има прихватљиве косине

Чије терасасте падине обрађује један братствени народ

Један узвишени сој који зна име тајне,

Због које и на погибељни пут ваља поћи

Тајанствено, изненада, трагове не остављајући

На пут у михољско лето, кад је још топла маховина

Кад још нема слане око речних обала, кад се са сетом

Мисли о далеким висијама уроњеним у маглу,

Чије ткиво у прамење разбија молитвени точак

Наших новодонесених одлука-да је пут,

Иако неизвестан толико важан, да се њим мора ићи.

Ка пучинама пођосмо новим

Далеко од прошлог стања ствари.

Понесе нас Река која је око света текла,

И њом до Уточишта

Мишљасмо да можемо лагодније стићи.

Текућ нагинута над осом Света

Струја је носила наш пут

И нас на путу нашем.

У нека доба, појавише се однекуд Отимачи Учења

Тела под туђим главама, трбуси на туђим ногама

Тврдећ да су они – Ми.

Чинећ то, вешто, докопаше се манускрипта

Ал не могаху дуго они да буду ми.

Беше им тешко, и све теже, и неиздржљиво им поста.

Тако они не направише

Кад се све сабра и кад све прође, никакву штету.

А острво се из магле појави

Баш кад Тела под туђим главама

Трбуси на туђим ногама, у магли несташе.

Острво беше примерено дуго

И упола толико широко

Самодовољно беше.

На њему би извора свеже воде, пуно прекрасног дрвећа

Обилних плодова, сеновитих увала

Где се могло набрати речних шкољки, ракова и пужева.

Имало је лепе мале плаже са ситним жутим и белим песком.

Боје острва су биле топле, и загасите и сјајне

У маслинастом зеленилу, свеже боје пролазних киша

Вечног позног априла ил раног маја.

По његовим се честарима гнездила јаребица,

Препелица и фазан.

Славуји су нас будили ноћу

И пред зору,

ораха је било у изобиљу,

Јабуке, трешње, брескве…

кајсија је цветала.

Видесмо са Острва светове чудне

Пловећи орбиталном реком, која река беше

Јаких, једним правцем, усмерених струја

Али и море та река беше, слана и недогледна.

И створови на том путу, који река беше,

Из дубина сланих излажаху, грозећ нас

Страхове изазиваху те подморске бестије

Што плазећи из пећина тмастих, на грбинама морске

Сасе отровне, као зли баштовани, узгајаху…

Сасе и грунчеви*, бестијариј племена и јата њихових

Буркајућ воду отуда излажаше.

Крајолици кроз које пролажасмо беху неописиве лепоте

Али је било и ружних и опаких пустих земаља, обала црних

Насељених наказним створовима, који кроз ноћ претећи кричаху

Било је и места невиђене лепоте и просперитета, где се радо

Задржавасмо, било је и чудних лука, и путених жена тамо беше и

Речних наплавина што их еони наплавише

Па пристајати на те обале не могасмо.

Беше и места која вешто крманећи

Заобилазисмо, што је то даље могло

И јаких струја, прејаких за пристајање

И места Неодољива је било,

Уз обале видесмо сирене и јата коелканта*

Перипатуси* излажаху из дубина, по ноћи

Светлуцаху као божићне јелке

Гмизаху, буркајућ воду трилобити, гледаху

Нас укочене очи прастарих хоботница чувара

Потонулих древних блага.

Чусмо приче упола гласа,

О луталицама ледних понора, што горки муљ једу

Погледа упртих у далека, непрозирна неба.

Из запенушаних, зеленим телесима узбурканих валова

Насртаху на пловило наше

Кракени* големих кљунова

Који обитаваху у овим водама.

Па кад се на безбедна искрцасмо тла

Пођосмо даље, у пусте земље, иза других обала…

Једне се ноћи, вољом виших сила нађосмо

У крајње чудним, скоро бизарним околностима

У положајима са главама надоле, висисмо

Као гроздови камила надутих стомака.

Ножевима, од бамбуса из топлих шума,

У меса нам, као у зидове пећина, урезаху мапе.

И гледасмо затим друге, који долажаху под наше главе.

Прецртаваху радознало

То грожђе ненормалне величине и боје

Те пикторијелне моделе

У пролеће, кудељу улепљену знојем

Скорелом крвљу и плачем.

Те цртеже тајанственог бола који одгонетку тражи,

Тумачећи помно чудне шаре, наговештаје бољег,

У мапе уцртаног света, са неба што виси,

Као пуста земља наших камиљих тела.

ОБЈАШЊЕЊА

Коелканти (Coelacanthus)открио их капетан Goosen 1938. на ушћу реке Chalumne.  Живи примерци врсте за коју се мислило да је изумрла пре седамдесет милиона година.

Перипатус врста џиновског воденог црва дугачког до тридесет метара.

 

Кракен морско чудовиште. Највероватније џиновска лигња или хоботница.

Сусови и Грунчеви сомови људождери који живе у брзим, дубоким, леденим, мутним, пуним недогледних подводних пећина и јама, водама реке Кали, притоке Ганга, која се у жестокој матици обрушава са Хималаја у Свету реку.

ЛеЗ 0003484

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s