УЛИЗИЦЕ ЛИЖУ ЛАЖНЕ ЛИЗАЛИЦЕ
Међу најједноставнијим речима
налази се реч хартија
неки хар ти и ја
лако позлаћена сенка што се
превија
пре ви и ја
изнутра као из мрака
раскораченог насред собе застрте
хартијом
Нема баш квалитетног времена за
писање
попустили су повези на прошлом
разглавиле алке на ланцу садашњег
Ветар распирује заштитне бедеме
великих и малих кутија
горљивијих од картона Потемкинових
Ватре савиле вратове на страну
тако да замршене горе једна другу
Насред улице цвили огладнели пас
крпељи докусурују његову разблажену крв
а он немоћан да урличе дрхти између
сирена возова који одлазе
пре него што су стигли
Умукла је сва воља за лепо размишљање
улизице лижу лажне лизалице
Смрачују се умови неки кажу помрачују
Ни хартија више не може да у
мастиљавој локви опере душу
помодрела је као псећа крв
заражена крпељима
Мастило побеснело
усред престижне ироније обрта илузије
да јеси
да јесте може
О ПИСМУ ПИСАРА ИЗ ЦАРЕВА
Орфичком искушенику
Добио сам писмо од малог
провинцијског писара из Царева
Негодује
Негодује зато што му је увек тешко у
туђим текстовима
Брине га судбина писара који оговарају
туђе књиге
О
какве ли ироније у време потрошених правила
И какве бриге малог плаћеног приређивача
запосленог у позлатарници симбола
Велики песник ми је написао своје сопствено
писмо о том писму
Поручује да не читам сва писма
па ни његово
ако се зарекнем
И он негодује
Негодује што га нису прочитали на време
Негодује што га нису прочитали док су га
читали
А ко то данас чита
питам се усред писма које не морам да читам
а читам га кроз ребра написаног негодовања
И не мислим да сам ишта прочитао
А да мислим зар би ми дан био тако леп као
кад не мислим
Не мислим да мислим
писма су и тако
уличари који читачима увек
Сметају
ДУХ ПЕСМЕ
Дух песме је најближи
духу ватре
пламти и дими се
својим лицем продире у погледе
начичкане на сликама видика и
оног што се зарива у његов пламен у
дим његов
Све је њиме повезано у свести
знаног и незнаног
свесног и подсвесног
смисленог и бесмисленог
лепоту казаног мери тежина ружних
речи
укрцаних попут слепих путника на
брод
који плута несагледивим океаном
језика
Нико за језик нема
толико дара као што га он
носи у сваком делићу свог
постојања
Умни кажу да је у питању
фасцинација
пророчка
пренапрегнута сама собом
сопством засебности ваздуха
везама у неизрецивом
поверењу нерођене
плашљиве артикулације
Гласа
који попут гласне мембране трепери
не зависећи ни од кога нити од ичије
Моћи
АКО УСПЕМ
Ако успем, макар на тренутак, тек да се искобељам из хаоса форми, да бих, у неколико реченица, срочио опис дубине, кроз чије чељусти меланхоличан свет силази у тамност, на гозбу у чије претеће провалије незадовољства одлажу комешања размрвљене слике света препуног: опклада, претпоставки, илузија и трговаца ствар- ним чињеницама у нестварном пејсажу необли- коване вечности – ни онда нећу остати.
Ако не успем да тај исти свет испричам језиком доживљаја, песма ће победити саму себе. Гледајући и смешкајући се у лице. Мом неостан- ку. И оном измереном у оном колико сам мало припремљен за озбиљне задатке живота. За њего- ве безмерне збрке вишка судбине. У игри завр- шетка са мањком вишкова илузија.
______________________________________________________
Зоран М. МАНДИЋ (1950),
песник, приповедач, антологичар,
књижевни и ликовни критичар.
Досада су му штампани следећи
избори из поезије: Господово
писмо, у преводу на италијански
Драгана Мраовића 1994, Не бринем
за наду, у преводу на македонски
Ристе Василевског 2004. и Цита–
ти и друге песме (приредио Саша
Радојчић) 1996. године. Песме за
Кафкину фонтану биране су из
следећих Мандићевих књига:
Нестварни штафелај (2005),
Мали (п)огледи (2006), Бог
у продавници огледала (2010),
Оквир (2011) и Мали наслови, (2003;
друго допуњено издање 2008).
________________________
Библиотека КОЈЕКУДЕ
(Изабране песме
добитника повеље
„Карађорђе“)
Ристо Василевски,
ВРЕМЕ, ГЛАСОВИ
Белатукадруз
(Мирослав Лукић),
LAS VILAJET
Ђорђе Николић,
СРПСКА ГЛАВА
И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Зоран М. Мандић,
КАФКИНА ФОНТАНА
_____________________________ Издавачи Центар за културу Младеновац , Шумадијске метафоре
Препорука критичара:
Душан Стојковић: Ретки су песници који су у предвечерје прошлог века наговештавали шта ће се у поезији проме- нити када нови век стигне. Још је мањи број оних за које се са сигурношћу може рећи како припа- дају овом веку у којем јесу јер пишу поезију битну, и критичку и откривалачку у исти мах, за тренутак у којем јесу, и јесмо. Најређи су они за које се то може тврдити, већ сада, и за време које ће тек бити пред нама или нас у њему неће бити. Али, биће песама последњих које можемо назва- ти трајницима. Један од њих – никакве сумње нема – јесте Зоран М. Мандић….
Мандићева књига се може поручити директно од издавача Центар за културу Младеновац
ЛеЗ 0003485
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 