Закорачили смо добрано у двадесет први песнички век. Читав низ песника остао је, када је о њиховим песмама реч, у веку који је прохујао. Ретки су песници који су у предвечерје прошлог века наговештавали шта ће се у поезији проме- нити када нови век стигне. Још је мањи број оних за које се са сигурношћу може рећи како припа- дају овом веку у којем јесу јер пишу поезију битну, и критичку и откривалачку у исти мах, за тренутак у којем јесу, и јесмо. Најређи су они за које се то може тврдити, већ сада, и за време које ће тек бити пред нама или нас у њему неће бити. Али, биће песама последњих које можемо назва- ти трајницима. Један од њих – никакве сумње нема – јесте Зоран М. Мандић.
Песме за наш избор преузели смо из неко- ликих песледњих Мандићевих збирки: Нествар- ни штафелај (2005), Мали (п)огледи (2006), Бог у продавници огледала (2010) и Оквир (2011). Јед- ну од њих – последњу наведену – схватили смо онако како она једино и може бити разумљена до краја – као поему или мали, компактни, еп те је стога доносимо исцела. Песмама смо прикључи- ли и кратке прозне текстове, мини-есеје и песме у прози, особено лирско-прозно штиво, манди- ћевско по свему, жанровски неухватљиво и до краја неодредљиво, које кореспондира са њего- вом чистом поезијом и то тако да се много- бројни овакви текстови обичним композиционим реорганизовањем могу „преместити“ у песме а да не изгубе ништа од своје вредности. Они се нала- зе у Малим насловима (2003; 2008). Доказ је то – и не мали – како све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати пошто је свако чита- ње на прву лопту нужно сиромаши и, вероватно, погрешно разумева. Вредност певаног, међусоб- но „дозивање“ самих песама, асоцијације које се гранају и лајтмотивски круже Мандићевим ли- терарним опусом, суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафо- ричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност која није повлађивање и слеђење оствареног већ непрестани сукоб са наведеним које у новом кон- тексту, не ретко измењено, јесте саставница нове песме у којој се оно од чега се „пошло“ ставило на главу, преуредило, проговорило и новом му- зиком и новом „поруком“ – тражи да се, после изабраних, појаве и сабране песме Зорана М. Мандића. Окупљене, оне би, сасвим извесно, показале, и доказале, како је њихов творац аутор који је подарио српској лирици сасвим особен глас и како се његовим песничким трагом не може некажњено ићи. Он не може имати своју песничку школу, а њих немају само они песници који су сасвим самосвојни и који нису седели у школским клупама песничких школа старијих од себе песника.
Шта је то што Зорана М. Мандића препоз- натљивим, одличним песником чини?
Његове песме су често вишеделне. Неко- лике имају и пододреднице: „Срце“ (Скица за емотивни портрет Борхеса у старости), „Дупло“ (Лирски запис о неизмерном), „Богиња тешите- љица“ (Мали урокљив спис о математици), „Бог дисеминације“ (Мали оглед о несаници), „Чему ова написаност усред тела“ (Мали спис о искус- тву), „Бог у продавници огледала“ (Мали есеј о слепилу), „Зачуђујуће“ (Прилози за религију не- потребног). Поднаслови су, нимало случајни, уг- лавном, поетички. Уводе у песме игру / поигра- вање са жанровским одредницама. Показују сим- болички како је лирика књижевна врста која ос- каровски гута све на шта наиђе. Надврста.
Песник се клони риме, али не и звучних стилских фигура којима се остварује особени, густи ритам. У песмама је присутно, готово кас- кадно, „слагање стихова“. Мандић прибегава честим анжамбманима, апострофирањима и осо- беном ломљењу стихова.
Неколике речи, нимало случајно, написа- не су с великим почетним словом: Бог; Језик; Дух. Оне песмама подарују особену динамику. Налазимо неколике неологизме: речност; назо– љен; морнарити; небесопис… Мандићево лом- љење – овај пут „унутрашње“ – речи, али такво које им приуштује амбивалентност, илустроваће- мо само једним примером: (п)оглед у исти мах означава најразличитије ствари: и поглед и оглед, али и по глед и погле д.
Стихови су дужи, само привидно наратив- ни. Типична Мандићева песма познаје офанта- стичење које се своди на мали помак: опева оно што истовремено и јесте и није, као да је сне- вано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је покожица сна, њено дрхтање и таласање… Онострано се преплиће с метафизичким. Нуди се необиблијска поетска „прича“.
У свакој Мандићевој песми се бар наслу- ћује, ако није и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их одликује особена антисли- ковност. Мандићеве песничке слике су менталне, психолошке. Постоји „лепљење“ слике испод слике, слика у слици, нешто колажно. Више- слојност слика доводи до тога да у њима нема јасно одељених површине и дна: све је и дно и срце слике истовремено. Ту је у игри манди- ћевско онеобичавање које укључује у себе и оксиморон: Скучен око њеног тела / наслућујем метафизичку пометњу / у физичком / у души / Додирујем злато њеног тела („Дупло“); у тесној пространости илузије (Исто); На хартији праз– нине прецртано сунце („Полако стављам кључ у браву“); Лажи сна не помажу свету / његовом грцању у сликама / натовареним теретима пог– леда („Мали свет“). Постоји читав инвентар раз- нородних слика. Њихов колоплет. Вртложење. Сви модерни књижевни правци оживљавају, симбиотички се сплиће оно што је на први поглед сасвим одвојено, изнутра помично. Дола- зи до специфичног поетског усисавања. Отуђења попут оног које „покрива“ следећа песничка сли- ка: Живот је одурна / вежба / […]/ … Држи главу доле, / не осврћи се. Не остајемо иза себе („Почиње кад кренеш“). Не заборавља се гном- ско: Самоћа је извор заразе („Самоћа“).
Слике често добијају надреалну ауру: у кампу / за обуку трулења („Почиње кад кре- неш“); Тек када сопственом лицу принесе бритву / Самотник препозна једног од себе („Самоћа“); У врху трпезе сунце је / међу бројевима / запо– чело расправу / О / Поезији / О придевима без / глагола цртежа („Песак тајне, 3“; веома често – и то велико – О је читав стих); Не вреди на једну гомилу / сакупити / Упуство за опстанак / Расуте ствари / Оне по себи путују и / Окрећу се / Свака на своју бежичну / страну („Расуте ства- ри“). У појединим песничким сликама присутно је, благо надреално, право вејање стихова при ко- јем се једна слика, не ништећи се притом, „уба- цује“ у другу. Илустроваћемо то с два примера: Око је насиље значења / једне речи / Око себе / Око космоса / Около / […] / Само унутрашње око / Избор је забрањених слика („Око“); Пре него што усниш / Препознај / Сањача који те сања („Не дозволи да те поезија савлада, 4“). Обе сли- ке права су „илустрација“ борхесовског у Ман- дићевој поезији. То борхесовско / „борхесовско“ (овај придев користимо само као поетичку од- редницу, сасвим свесни да је борхесовско у Мандићевим песмама ироничним прожето, пот- пуно особено и различито од схватања, служења заправо, овом парадигматичном писцу код мно- гих других страних и наших песника; борхесов- ско се – ма колико то парадоксално изгледало – не ретко, у антиборхесовско премеће у овим сти- ховима) основни је фон по којем се она, палимп- сестно, пише. Присетимо се, већ давног, текста „Поезија као шифра битка“ (прештампаног у Томашевићевој, такође давној, књизи Из искус– тва битка и певања) Бошка Томашевића о Бор- хесовој песничкој збирци Шифра у којој се Борхесово певање овако одређује: „Реч код Bor- gesa је истовремено твар и биће бивствујућег, иманенција и трансценденција у кретању. […] … властита бит песничког дела коју Borges изворно предочава јесте песничко дело као шифра бића.“ Оно што Томашевић збори о Борхесу огледалски се може „прецртати“ и када је о Мандићевој пое- зији реч. У овом песнику имамо, могуће је, боље – сасвим је извесно, највећег борхесовца свеко- лике српске поезије. Када то напишемо под бор- хесовцем подразумевамо борхесовца у борхе- совском (амбивалентном, несводивом, ирониј- ском, парадоксалном) значењу, а то је нешто сас- вим другачије од онога што су остваривали наши и хрватски прозни борхесовци у време када је знаменити аргентински писац, остарио, још увек био жив.
Откривам лирску математику ове прозе Срца („Срце“). Она сређује хаос тако што буди, у чудовишном, бошовском, поетском врту, повези- вањем међусобно најудаљенијег, пољупцима па- радокса, лирску (о)сновну потку. У сновиђењу / слике („Сат“) сат се може, и не само на семан- тичком и лексичком плану преметнути у тас, и обрнуто. Није у питању само обртање речи наг- лавце, већ, посредством моћи немоћи, поунут- рашњивање, откривање пејзажа душе, конкрети- зовање апстрактног и апстраховање конкретног, велика и незаустављива поетска игра на ивици песме-сна, сна-песме, који се може из лирског модрила обрести, за трен, у беновском натура- листичко-експресинистичком простору пуном слина и гноја. Постати гримаса која није лице, али га покрива. Притом песник гледа изнутра. Његов поглед истовремено је и оглед. Имамо пог- лед огледа, али и оглед погледа („Иронија старо- грчког осмеха“). Стално померање, искошавање. Непрекидно вибрирање. Песник је способан да изведе стисак покрета („Дупло“). Оживи крхо– тине сна. Уђе у цртеж. Ослика бивствовањем. Бивствује осликано. Ојезичи природу.
У овој цитатној поезији, сасвим очеки- вано, експресивне су поетичке слике којима песник још једном, максимално и доживљено и проживљено, открива своју поетику: Срце се рађа из зачуђености бивања у / Времену / Из зачуђености из које настаје поезија („Срце)“;Лирика је царство у које стигох / за речима („Дупло“; подвукао Д. С.); онако како се у језику одвија човек (Исто); Морао бих макар по Језик да сиђем / међу звери ствари („На обронцима илу- зије“); најбоље је сликама које постоје за себе / као смрт („Не подешава се свет према теби“); Престанимо са међусобним цитирањима / Као да смо на каквој гозби магараца / […] / ђубриште језика, конзерва цитата („Престанимо са међу- собним цитирањима“); Тешко је одредити / када почиње / завршава / Поезија / Бездана уметност / где је (по)етика / (ест)етика / […] / Поезија / најневиније занимање („Сан Бијоја Касераса“). Сјајна поетичка песма „Песма је охоли маневар душе“ у самом је језгру / срцу досадашњег Ман- дићева певања.
Мандићеве песме налик су на метафо- рички и метафизички отежале, онеобичене црте– же. У њих се улази као у цртеже. Цртеже сматрамо оверавањем сликарског писма највећих сликара, и наших и страних. Да Винчијеви, Пикасови, Ребрантови, Пикасови, Далијеви цртежи сам су врх европског сликарства. Песник примењује специфичну поетско-сликарску тех- нику. Типична његова песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења. Језик (писан великим почетним словом) ових песама суш- тински се разликује од уобичајеног. Изговорено садржи и неизговорено; и једно и друго у језгру су лирског тока свести, контролисаног бризгања поетских слика. Песник не означава и не тумачи, већ синтетички гради, али тако што показује и оно што лебди у сну, не стиже до изговорености, објаве. Не бежи притом ни од придева. Напро- тив, и буквално, трчи ка њима. Но, они не објашњавају, не појашњују, већ усложњавају. Слике о којима се говори у Мандићевим песма- ма, као и слике Мандићевих песама, нису слике за гледање. Оне се додирују погледом, песни- ковим и нашим, милују њиме. Када их прочи- тамо непорециво знамо како о души само душа зна. Пошто и ми почињемо да знамо, оне – ло- гично је – сам говор душе доносе.
Постоји у овим песмама несумњиво и аутобиографски слој. Читава Мандићева поезија велика је песма о Мајци, Оцу, Брату. О себи у њима, једнако као и о њима у песнику.
Мандићеве песме су налик на лирске тето- важе. Но, шта је кожа (чија је она?) по којој се пише? Палимпсестно несумњиво. Притом, време је нивелисано,“обрисано“, преметнуто у простор: Време је простор („Не дозволи да те поезија савлада, 5“).
Мандићева поезија еминентно је есејис- тичка. Такве, и толико добре, нисмо имали до- сад, и немамо је сада. Промишљање које је у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила!
Наслов последње засад Мандићеве пес- ничке збирке и више је него симболички. При- том, оквир није често, ако јесте уопште, рабљен као симбол у песништву оних песника који су нашем аутору претходили. Шта се њиме „пок- рива“? У Мандићевој „верзији“ он и не руби; поготову не граничи, не одсеца. Специфичан је ризом (Жил Делез и Феликс Гатари, пишући о Кафки, ризом изједначавају с јазбином, која има многобројне улазе и излазе без врата: кроз сва се и ући и изаћи може, а не зна се која су – ако таквих уопште има – права) у који се продрети може, једнако успешно, са најразличитијих тача- ка. Шта је унутра: да ли је опесмљено то унут- рашње или оно што га, флуидно, окружује? Може ли се – ма колико то у Мандићеву случају парадоксално било – певање песника о којем пишемо означити као певање са руба? Али, непрекидно измичућег! Покретног. Растрчалог. Тиме се указује да одавно, ма шта ми мислили, и ма шта песници у својим песмама покушавали да (ус)тврде, никаквог центра нема. Или, боље: има га, али се он налази, децентрализован, свуда, у исти мах. Може ли нам помоћи размишљање Александра Флакера (додуше везано за авангард- не уметничке тенденције) о спирали? Спирала превладава супротности и пропиње се у висине. Притом, превладано не брише сасвим, већ амал- гамише у себи.
Мандићева есејистичка поезија укључује у себе и мини лирске есеје. Неколики есеји, на- писани најпре у есејистичкој форми, у наредним песниковим књигама, без икаквих његових ин- тервенција, осим пребацивања есеја у стиховну форму, преметнули су се, без да су ишта изгу- били од своје вредности, у песме. Довољно је присетити се сјајног есеја – песме „Беседа над чинијом злата“. Имамо, дакле, писца који, неги- рајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен ме- ђужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухват- љиво, незаробљено. Мандићевско.
Понеки његов лирски есеј има структуру тагореовских песама у прози (заправо његових превода на енглески са бенгалског језика влас- титих песама): у њима постоји, лајтмотивско и рефренско, „кружење“ реченица и „слика“. Неколики имају „јунаке“. У Мандићеве изабране песме уврстило смо управо, и једино, оне његове лирске есеје који јесу, несумњиво јесу, песме у прози.
Није само борхесовска (пре њега Чехов- љева) идеја о сажетом, сведеном приповедању и писању. Зашто исписивати томове када се оно што се на њиховим страницама обрете може свести на светлосну, асоцијацима пулсирајућу, сржну жижу која тамност (и око нас и у нама самима) разгони? Живимо ли, после доба есеја у добу које „покривају“ фрагменти? (о њима је, пре неколико деценија, већ прибележио, поред оста- лих, понешто Миливој Солар)?
И када теоретише Зоран М. Мандић се игра, указује се као мисаони (стално смо када је овај аутор у питању, и када је о најозбиљнијој поезији – његова то несумњиво јесте – реч, на подручју игре, игривом терену који нас високо одбацује ка епифанијским пропламсајима) homo luidens. Игре (проигравање) мислима чине нас вртложним рефлексивним пауцима чија мрежа – вели то философ српски Предраг Крстић у бри- љантној књизи Филозофска животиња – нема, стварно нема, никакав почетак и никакав крај јер јесте измештено тело, фина пређа. Како се од- мрсити, чак и онда када никаквог замршаја у којем смо се обрели свесни нисмо? Писањем! Мишљењем! Певањем!
Нашем писцу је непрестано „саговорник“, самеривач, Хорхе Луис Борхес, онај чије су (с)лепе очи непрекидно биле уперене у долазеће које је и прошло јер ће неминовно бити оно што јесте – пролазеће. Онај који је, као и Зоран М. Мандић, гледао и сањао, гледао јер је сањао, затворених очију које су виделе и оно што бива и оно што одсањано јесте. Онај који је Кафка Борхесом, али и Борхес Кафком. Онај који је имао свој угао сагледавања онога о чему пише – искошени. Једино могући када је о правој књи- жевности, правој поезији говор.
Убеђени смо како ће књига изабраних Мандићевих песама једнако показати и доказати како у њему имамо песника који је, не приз- најући никаква омеђивања и ограничења, изгра- дио свој лирски свет који се једино може назвати мандићевским. То реткима, и ретко, полази за песничком руком.
Душан Стојковић
ЛеЗ 0003486
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 