Ako bih morao da govorim o ideji moje poezije taj govor bi bio nužno smešten na jednoj sredokraći izmedju govora o mojoj viziji poezije uopšte i tumačenja moje sopstvene poetike. Iz tih razloga odlučio sam se na korak koji, s jedne strane, u sebi sadrži mogućnost da pretstavim ono što zamišljam da poezija treba da bude i, s druge, da uobličim (artikulišem) mogućnost jedne corrigenda moje poetike. 
Svoje pesmovanje započeo sam iz muke. Iz provalije. Ali, ne iz sopstvene muke, ne iz sopstvene provalije, jer ih još nisam, kao mladić, bio stekao. Život je tek bio predamnom. Pevao sam iz tudje muke, iz tudjeg bezdna, ali sam znao, i tada, da se samo iz bezdna i može pevati i, još i više, da se još bolje peva onda kada jad bezdna imamo već iza nas. Da su pesme iskustva, to mi je govorio meni tada omiljeni Rilke. Ali, ja ga nisam mogao imati. Stoga sam ja više od četiristotine mojih pesama napisanih bez njega, svojevremeno, i uz dobar savet jednog velikog znalca poezije, sklonio na ono mesto koje će samo radoznali arhivar moći jednog dana da pronadje. Dakle, ipak ih nisam uništio, niti je to bilo potrebno. Toliko loše one nisu bile. Nastale su u trenutku kada mi je nadrealistička poetika bila bliska Reči nisam birao. One su same birale moje pero. U tom vremenu spoj nesvesnog i/ili takozvanog nesvesnog i moje ruke funkcionisao je izvanredno. Pa, ipak, kada se setim tih pesama one u meni bude gorak ukus, pa čak i strah, od nestvorenog. One nisu bile stvorene na zadovoljstvo stvorenim, no su, napisane, izazivale u meni jezu zbog nedovoljno danog. Morao sam da zaćutim. Pesme više nisam pisao. Sabirao sam se. Trajalo je relativno dugo. Kada sam ponovo započeo rad na poeziji pisao sam mnogo sporije i pažljivije. Na temelju toga napora nastao je kraći ciklus pesama pod naslovom «Slikar Munk» (1976/77). Pesme iz toga ciklusa objavljivane su u manje značajnim časopisima tokom 1977 i 1978 godine. Pesme su imale izvesnu misaonu težinu, svedočile o nekakvom napretku unutar moga umeća stiha. No, tek pesma «Moj Faust» napisana novembra 1976 pretstavljaće moj drugi početak. Početkom 1977 godine, neočekivano, okrenuo sam se izučavanju dela Helderlina, Hajdegera i Presokratika. Takodje, sklon sam da verujem, da je ta materija i mene našla. Tročlani niz: poezija, mišljenje pesmovanja i mišljenje bića (Helderlin-Hajdeger-Heraklit/Parmenid) pretstavljao je onu trijadu koja će činiti temelje moje poezije i moje poetike sledećih petnaestak godina. Unutar toga temelja trebalo je pesmovati: biće, jezik, pesmu. Poezija je trebala da bude ontologija. Ona je to morala da bude, jer pesmovanje je u pesmi sazdana ontologija. Stoga Hajdegerov stav da se «u jeziku zbiva otkrivenje (die Offenbarung) bivstvujućeg, sâmo prapočetno otkrivenje» («In der Sprache geschieht die Offenbarung des Seienden (…) die ursprpüngliche Enthüllung selbst“) upućivao me je da bivstvujuće tražim kroz jezik pesmovanja. Bilo je to traganje neuporedivo sa bilo kojim drugim traganjem u pesništvu. Ono je, naime, bilo nužno i takvim je i ostalo. Tragalo se, kroz pesmu, za onim što je bio zadatak mislilaca, poput Heraklita i Parmenida, pesnika pesnika – Helderlina, te mislioca pesništva – Hajdegera. Heraklit i Parmenid bili su za mene, takodje, pesnici-mislioci ili mislioci-pesnici. Isto se može reći i za Hajdegera. Helderlin je opevao samu bît pesmovanja. Na tu trijadu sam morao ja da se nadovežem. Pretečâ u tom naporu, osim Rilkea, Valerija, Bena, Celana, Šara, Žabesa, nisam imao. Bila je to mala, ali, bio sam onda uveren, kompaktna grupa najznačajnijih pesnika proteklog veka. S obzirom na ogromnost zadatka, i ne samo s obzirom na ogromnost, nego i na očiglednost nužnosti da jedan takav zadatak u pesništvu valja da bude sprovodjen, čudilo me je da grupa nije bila šira. Slične obaveze do tada sebi nije bio postavio ni jedan srpski pesnik. U tradiciji srpske poezije misaono pesmovanje zastupljeno je kod relativno malog broja pesnika. Ono je, još redje, bilo zastupljeno u poetikama pesnikâ. Razlog tome nalazimo, jednim delom, u Vukovoj «jezičkoj revoluciji». Pesnicima došlim sa narodnih strana jezika, a ne sa strana gradjanskih, nije bilo stalo, a za to nisu ni bili sposobni, da se bave misaonim pesništvom, niti su nameravali da tradiciju srpskog gradjanskog pesništva s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka nastavljaju. Do danas ova tendencija ima svoje zagovornike i svoje pretstavnike. No, vratimo se započetom izlaganju. Poetika zasnovana na dictumu da je «pesmovanje kazujuće nalaženje bića» morala je da se u praksi pesmovanja implicitno bavi jezikom, jezik se morao baviti pesmom i, preko nje, traganjem za bićem, to će reći, preko kazivanja, koje je bit jezika, kazivati bit kazivanja koje je biće, koje se skriva i otkriva u sebekazivanju kazivanja kao jezika. Složeno, svakako. Medjutim, postaje razumljivijim ukoliko se kaže da ono «što pesništvo nalazi, nije biće, nego sopstveno pevajuće kazivanje bića, das vom Sein als dem Zu-Sagenden, dem Zu-Dichtendem zugesagt ist»13. Zadatak je, navodno, kako vidimo, bio jedan, no rezultat je mogao biti samo (ili «samo») «sopstveno pevajuće kazivanje bića, das vom Sein dem Zu-Sagenden, dem Zu-Dichtendem zugesagt ist». Lepota toga zadatka – tada kada smo pesmovali u okviru našeg pesmovanja bitnog – činila nam se, kao što nam se čini i danas, očaravajućom. Bio je to pokušaj približavanja, pripravljen jedino kao problem koji je mogao samo da blîži, jer jezik pokazuje u čistinu bića, a biće se uvek pokazuje skrivajući se i otkrivajući istovremeno. U svemu, zadatak se ukazivao, uistinu, kao pesnički, usmeren na duge staze i koji će kao takav valjati da svetli svim pesnicima koji odrastaju pod sveujedinjujućim imenitelejm pesništva Zapada. S druge strane, tek u okvirima ovako postavljene pesničke problematike sagledava se izvorna blizina pevanja i mišljenja koja naveštava da «oboje već jedno drugom pripadaju, pre nego li je došlo dotle da dospeju jedno-uz-drugo preko»14. Ovakav način sagledavanja za nas je oduvek imao velik značaj, pošto smo naše sopstveno pesmovanje uvek gradili na mišljenju, shvatajući da oboje, pevanje i mišljenje, grade svoj odnos na način susedovanja. Pri tome se polazi od pretpostavke da je razgovor izmedju pevanja i mišljenja zasnovan od strane samog bića, da ono taj razgovor omogućava, te da upravo ta činjenica vodi pevanje i mišljenje jedno drugom u blizinu. Kada Hajdeger kaže da je «pesmovanje osnovni dogadjaj bića kao takvog» te da ono zasniva biće i, štaviše, mora da ga zasniva, jer ono kao zasnivanje i nije ništa drugo do (…) biće, koje u reči dovodi samo sebe»15, onda njegov stav, iako se čini da pretstavlja jedan retorički krug, govori da se biće zasniva ukoliko je ono pesništvo i, obrnuto, kada pesnik pesmuje on opesmotvoruje biće. To jeste krug, ali unutar toga kruga kreću se činjenice kao takve koje govore o medjusobnom odnosu bića, jezika i pesništva. Pravo mesto, medjutim, gde se navedeni odnosi mogu da preispitaju jeste pesma. Tamo se, naime, nalaze «najistinitiji izvori», ona je «izvršna vlast». Pesma daje na uvid ono što se uistinu zbiva. A daje tako što lomi prvi jezik (jezik svakodnevne komunikacije) da bi proizvela nešto što «kao-da-je», izvesnu figurativnu sustituciju, iznoseći na videlo značenje, postajući «gest u svojim rečima», simbolička radnja. Unutar same stvari, a to je pesništvo i pesmovanje, ostaje važeće naše vidjenje da poezija iz svog okruženja nikako ne sme isključiti ideje, niti mišljenje kao takvo. «Filosofija, kad pesnik nije priglup, neizbežno ulazi u njegovu poeziju, jer je već u njegovom životu. (…) Zamerati teoriji u poeziji bilo bi isto što i zamerati rečima u njoj. (…) Poezija je ublaženje, prerada, odjek sirovog iskustva; ona sama pretstavlja teorijsko vidjenje stvari na odstojanju», kaže Santajana (G. Santayana).
Ukoliko na ovom mestu izlažemo nešto što bi se moglo nazvati našom art poétique svesni smo da da ona pretstavlja samo onu posve tanku liniju koja vodi do našeg pesništva. Ali ta linija bi bila odveć gruba ukoliko bi se samo pomoću nje pokušalo da objasni i razume naše pesmovanje. Uvereni smo da svaka pesma poseduje svoju sopstvenu poetiku, način na koji je izgradjena, pa nam se stoga svaki potez koji nečije pesništvo objašnjava iz natuknica koje pesnik sâm o sebi daje čini odveć grubim. Pesnikova art poétique pretstavlja tek pomoćno stepenište pomoću koga će se eventualni tumač obresti u zgradi koju je pesnik izgradio. Za samog pak pesnika njegovo obraćanje čitaocu pomoću objašnjenja njegove sopstvene ars combinatoria ima svrhu da se isti suviše ne udalji od zgrade i njenog ambijenta izgradjenih pesnikovom rukom. Ako pesma pre svega jeste nešto, a nije ono pomoću koga se nešto kazuje, kao veli Bodler, pri čemu valja obratiti pažnju na redosled stavova kojima se ukazuje «šta jedna pesma jeste», onda se nekome može da učini da nečija pesnička poetika nema odlučujući značaj za tumačenje njegove poezije. Odlučujući značaj svakako nema, u protivnom pesnik i njegova publika bi se morali zadovoljiti čitanjem pesnikovih poetičkih načela. Ipak, nikako ne može biti nekorisno da pesnik u vidu jednog vjeruju izloži puteve kojim se kretala njegova samosvest, odnosno njegova «svest o jeziku», akoje će naglasiti vezu izmedju njegove teorije i njegove prakse. Problematika pesnikove «svesti o jeziku» jeste problematika vezana za njegov stil, za način na koji on «ispevava» pesmu, za način kako njegov «jezik reči (…) postaje gest u svojim rečima» (R. Blekmer). U tom smislu, mi možemo da kažemo da onoga trenutka kada smo se udaljili od pokušaja da jezik razumemo kao gest bića, kada smo postepeno napuštali «projekat» da pomoću jezika nadjemo put do bića, mi smo promenili našu svest o jeziku i od njega smo zahtevali sada nešto drugo. Naime, to da on kazuje naše iskustvo, i to ma koje iskustvo koje je život pred nas donosio kao naplavinu. Jezik smo, kao reflektor, upravili da kazuje svakidašnjost našega trajanja u procesu. Sa vrhunaca onoga što je nama bilo nekada najnužnije, naime da pesništvo razotkrije način kako funkcioniše jezik dok traga za bićem, tragajući istovremeno za sobom i za načinom postojanja pesništva, sišli smo prema nama samima kao «bitku-u-svetu». Naš razgovor (entretien) sa bitkom ostao je u pozadini našeg tek započetog razgovora sa egzistencijom, pri čemu se tema teskobe nametnula kao vodeća tema. Odatle je bio samo jedan korak da se tema egzistencije okrene problematizovanju «bitka pri svršetku» – smrti. Erotika stvaranja suočila se sa erotikom problematike čovekovog kraja, moga kraja, one smrti, razvijajući jedan dijalog kome ne vidim konca osim, naravno, u frivolnosti mog biološkog skončanja. Ne ljubav, no smrt je za mene bila erotički fenomen, kojom je moguće objasniti same izvore umetnosti. Teskoba pred smrću jeste erotična, ona je, po meni, spiritus movens svakog stvaralačkog nagona. Okretanje stvaranju, neobuzdanom radu na davanju, zahvaljujemo samo izesnoj «pozitivnoj» osveti duha «koji nikada ne uspeva da se pomiri sa poniženjem umiranja» (E. Sioran). Ja svoju smrt ne mogu da iskusim, niti je ona za mene nekakva artikulišuća veličina, pa ipak ona je ono što je meni najsvojstvenije i što moje tubivstvovanje čini nezamenljivom veličinom. Na ovoj tački završava se svaki razgovor o ars poétique, a započinje metafizika. Umetnost je metafizična kadgod govori o «poslednjim stvarima». U tim okvirima nalazi se njen klimaks, smisao njenih «poslednjih svrhâ». Ontologija i eshatologija jesu ne teme pesništva, no njegova suština. Pesništvo kazuje i ontologiju i eshatologiju, ono sâmo je ontologija i eshatologija. Njegovi putevi tim dvema disciplinama čovekovog znanja i (s)poznavanja su čoveku najkraći, mada je stoga čoveku jezik pesništva najnejasniji. Pravi pesnikov zadatak jeste čuvanje i održavanje čovekovog razgovora sa sopstvenim metafizičkim obrascima unutar kojih dela i unutar kojih je satvoren. To čuvanje zbiva se u Reči. Reč pesnikova je prajezične prirode, koja «čuva u sebi sva imena Silâ svemira» (B. Hamvaš). Ali tamo gde ars poétique postaje metafizika valja prestati govoriti. Tu, na tome temelju, začinjâ se pesma. Svakako, ne svaka pesma. Tek onih najboljih u njihovim najboljim časovima kada njihov zreli «oganj koji iskustvo prekaljuje u umeće» (T. Retke) postane ono čemu se ne može odreći Božanska prisutnost.
Govorenje o poeziji pretvara poeziju gotovo neizbežno u predmet. A tada iščezava njezina suština. Isto se zbiva kada se govori o jeziku16. Slično će u knjizi «Exercise de la littérature» (2001), imajući ovoga puta na umu samu književnost, reći Fransoa Bon (F. Bon): «Književnost se ne misli, no se praktikuje». Poetike autorâ bi prema tome bile sekundarni jezici koji govore i navedeni su da govore o onim primarnim. Književnost, pa shodno tome ni pesništvo, nije nikakva igra s jezikom. Takve formulacije sadrže – uvek su mi se takvima prikazivale – ogromnu dozu gluposti. Jezik postoji spram nečega, to će reći on postoji spram sveta i u svetu. Pesnik ne piše da bi se igrao sa jezikom, nego njemu prevashodan problem pretstavlja ono «stvarno», «svet» koji dok nam, navodno, ide u susret, od nas «beži» («prevazilazi» nas), tako da ono što mi «uzimamo» za stvarno jeste zapravo konceptualizacija stvarnog (po-stav/Ge-stell). Stoga je invencija utemeljena na idejama (a ne igra s jezikom) ta koja pesnika na osnovu takve ishodišne postavke čini pesnikom. Bekstvo sveta od čoveka izaziva kod stvaralaca (pesnika) pronalaženje (tumačenje) sveta u pisanju (i kroz pisanje) putem koga se zbiva novo konfigurisanje znakova s one strane «reprezentacije». Pesnik govori, i u svom govoru naglašava, (jer mu je to osnovna «dužnost»), da je naša slika sveta tek samo jedna od mogućih slika i da tek iza «reprezentacijâ» postoji nešto što se u rekombinaciji raskriva (razotkriva) kao jedno (naše) iskustvo bića. Pesmovanje je ono koje odbija gotove slike sveta, ono se ne odaje «posmatranju» sveta (kako se često govorilo), no se odaje pokretima jezika u prostoru iskustva koje je u stalnoj mêni i promeni. Stoga, zajedno sa Fransoa Bonom, možemo da kažemo da funkcija pesništva (odnosno književnosti kao takve) «nije da proizvodi realnost odvojenu od nje same», nego, naprotiv, da «interpolira i translatuje reprezentacije», da pokaže, s one strane konceptualizacijâ, «frikcije sveta» («frictions du monde»), odnosno, kako Hajdeger kaže i što proizilazi na isto, da pusti da se «dogadja stvarnost stvarnog» («die Wirklichkeit des Wirklichen»). U tom smislu i u tim «teorijskim» okvirima, i na temeljima takvih pretpostavki, mi smo napisali (u periodu izmedju 2003 i 2007) obimnu zbirku «Nova uzaludnost». Ona je «proizvod» gorenavedenih okvira. Odatle, ponovo, sledi, tvrdnja da govor o onome stvorenom u poeziji, nju pretvara u predmet. Opet iz gorenavedenih razloga. Krug postoji, ne samo u hermeneutici, no unutar svakog razgovora. On nam daje to izvorno iskustvo kruga. U svakom slučaju, govorenje iz jezika svojstveno je samo poeziji. Ona sakuplja ono trajuće, kojoj «smo potrebni kao glasnici». Naše pesmovanje vidimo pre svega kao kazivanje toga sakupljanja, što u našim očima pretstavlja vrhunsku pobedu jezika, odnosno, mi naše pesmovanje razumemo i kao kazivanje o tome sakupljanju, što pretstavlja pesnikov nešto manje važan zadatak, no kome je on dužan da ga dostojno svoga imena sprovede. Tako još jednom i poslednji put u ovom radu svetli nam Hajdegerov iskaz koji glasi da je pesmovanje u delo postavljanje istine. Odatle se, naime, ponovo naveštava početak mišljenja o pesništvu, ali isto tako naveštava se početak mišljenja o mišljenju i, ništa manje, početak pesmovanja mišljenja. To troje su, naime, za nas jedno.
Boško TOMAŠEVIĆ
Innsbruck, marta 2008.
13 Ovaj izuzetno pogodan citat koji kazuje ono što smo mi tokom devedesetih godina i poslednje decenije prošlog veka unutar svoga pesništva zapravo činili našli smo u knjizi: Maria-Ansgar Hof: „Das poetische der Philosophie. F. Schlegel, F. Nietzsche, M. Heidegger, J. Derrida“, Bonn, 2000, str. 161. Prim. B.T.
14 Martin Heidegger: „Das Wesen der Sprache“, u: „Unterwegs zur Sprache“, „Neske“ Pfullingen, 1959, str. 189. U originalu ovaj odlomak glasi: „Denn beide (Dichten und Denken) gehören schon zueinander, ehe sie sich aufmachen könnten, in das Gegen-einander-über zu gelangen“. Prim. B.T.
15 Martin Heidegger: „Hölderlins Hymnen ‚Germanien’ und ‚Der Rhein’“, u: GA, Bd. 39, „Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main 1999, str. 257. U originalu citirani stavak glasi: „Die Dichtung ist das Grundgeschehnis des Seyns als solchen. Sie stiftet das Seyn und muß es stiften, weil sie als Stiften nichts anderes ist als (…) das Seyn, das im Wort sich zu sich selbst bringt“. Prim. B.T.
16 Up.: Martin Hajdeger: „Iz jednog razgovora o jeziku“ u: M. Heidegger: „Unterwegs zur Sprache“, peto izdanje Pfullingen 1975. U navedenom tekstu pisanom kao dijalog, kaže se: „Govorenje o jeziku pretvara jezik gotovo neizbežno u predmet. A tada iščezava njegova suština“.
(Iz rukopisa KNJIGA PESNIČKIH MANIFESTA)
ЛеЗ 0003501
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 