O BITNOM PESNIŠTVU, PONOVO / Boško Tomašević

Imajući u vidu prirodno susedovanje pevanja i mišljenja, bitno pesništvo stoji veoma blizu bitnog mišljenja, pa ga stoga određujemo pre svega kao pesmovanje koje tematizuje ne samo pitanje o biću (Seinsfrage) i, paralelno s tim, sprovodi pevanje o bitnom ustrojstvu samog opstanka tubića (Dasein), već, istovremeno, ono kazuje i nešto o odnosu bića i pesmovanja te, zahvaljujući istom zajedništvu sadržanom u grčkom pojmu lógosa, zasniva susedovanje s mišljenjem. U okviru rečenog odnosa bića i pesmovanja proishodi više činjenica odjednom. Najpre, taj odnos pokazuje u kakvom se „sticaju“ nalaze biće i kazivanje, iznoseći na videlo da se taj odnos u ranogrčkom mišljenju povezuje sa jednom reči: lógos. Ova reč, naime, kako nas Hajdeger potseća, govori ujedno kako ime za biće, tako i ime za kazivanje. Taj odnos donosi nam iskustvo o tome kako, s jedne strane, stoji stvar s mišljenjem, a kako, s druge, s pesmovanjem. Oba procesa ljudske delatnosti, pesmovanje i mišljenje, iznose na videlo svoj odnos s jezikom. U tom njihovom odnosu s jezikom proishodi naknadno razumevanje šta stoji u biti susedovanja pesmovanja i mišljenja. I pesmovanje i mišljenje na temelju iskustva s jezikom izlažu bitan odnos koji postoji između stvari i reči, dakle „odnos jezika prema svagdanjem biću kao takvom“ (M. Hajdeger). Oba, i pesmovanje i mišljenje, jesu nekakvo kazivanje. U temelju kazivanja stoji  lógos koji je, ujedno, i ime za biće. Bitno pesništvo i bitno mišljenje kao šifre čovekovog jezičkog ustrojstva sveta unutar izričite nužnosti ponavljanja pitanja o biću ali i tematizovanjem pesničke, odnosno mislilačke analitike ustrojstva samog tubića (Dasein), stiču se u istom zadatku. Oba procesa su, u jednom širokom smislu reči, činjenice metafizike, odnosno ontologije, i oba procesa okupljaju se pod okriljem jednog zadatka: iznošenja-na-otvoren-prostor toga što skupa leži pred nama, odnosno „ono-što-iz-sebe-leži-pred-nama u svom ležanju“ (M. Hajdeger), naime sév bića unutar séva tubivstvovanja. To je zadatak fundamentalnoontološki shvaćenog pesmovanja (ovde imenovanog kao bitno pesništvo) kao i isto tako razumljenog mišljenja: bitnog mišljenja. Pesnik bitnog pesništva i mislilac bitnog mišljenja su iskušavaoci pesničkog, odnosno mislilačkog poziva u smislu da ovi pozivi iznose na videlo nekakvo pomoću Reči davanje i razabiranje kako bi se uočila razlika bivstvovanja spram bivstvujućeg. Budući da ono što proishodi kao evidencija bića, njegova prisutnost kao takva, može da bude iskazana samo korelativnim pojmovima datim na temelju neposrednog ljudskog iskustva, to ovi iskušavaoci i pokazatelji razlike daju tek slike i simbole koji posreduju ono „umno i opšte kao temeljno ontološku kategoriju iskazanu pojmom“. Sâmo pesmovanje mora se odreći neposrednosti govora o biću, jer je to biće u okviru njegovih stvarnih dosega sâmo tubiće (Dasein). Ono što poezija može, jeste, kako u svojim Predavanjima veli Hegel, „prikazati ideju u čistom liku, a ne u formi mišljenja i čiste duhovnosti“. U tom pravcu leži mogućnost razmišljanja o „blagoj, ali jasnoj razlici“ („zarte, aber helle Differenz“) koja unutar susedovanja postoji između pevanja i mišljenja. Tako će, povlačeći razliku između pevajućeg nabačaja (das dichtende Entwerfen) i mislilačkog (das denkende Entwerfen), Martin Hajdeger reći da prvi zaogrće (uvija) reč u biće i čuva ga u njenom pokrivajuće-razotkrivajućem kazivanju tajne tubivstvovanja, dok drugi privodi upravo ovo biće u pojam. U tom smislu se, takođe, može da kaže da pesnik kuša u sebi mislioca tako što se njegovo mišljenje zasniva u pesmovanju mišljenja. Kao i obrnuto: mislilac iskušava pesnika u sebi na taj način što se njegovo mišljenje zasniva na mišljenju pevanja. Tek odatle mislilac i pesnik polaze u tumačenje odnosa stvari i reči, reči i bivstvovanja, bivstvovanja i sveta, imajući uvek u vidu zajednički koren pesmovanja i mišljenja zacrtan u doba Presokratovaca i koje je zapadno mišljenje u liku tumačenja odnosa kazivanja i bića imenovalo (označujući oboma time zajedničko poreklo) jednom jedinom rečju – lόgos.

Zadržaćemo se sada ukratko na razmatranju suštine odnosa koja stoji unutar susedovanja pesmovanja i mišljenja. Reći ćemo najpre da se bît toga odnosa pokazuje u elementu kazivanja (Sagen). Ono što Hajdeger naziva »kazivanje« (Sagen) jeste upravo ono što se dešava u jeziku pevanja i u jeziku mišljenja1. „Pevanje i mišljenje stiču se u elementu kazivanja“, kaže Martin Hajdeger u radu Bit jezika / Das Wesen der Sprache2. To kazivanje zbiva se u njihovim mnogostranim iskustvima s jezikom. Kako se događa to iskustvo s jezikom, koje je prirode ono, šta je ono – mi to ne znamo. Ono ostaje skriveno. Otkuda dolazi pesniku reč za takvu pesnički iskušavanu bit jezika, ne zna se. Da bismo to saznali morali bismo da se vratimo „tu gde već boravimo“, jednim korakom natrag u mesto čovekovog iskustva s jezikom, to jest tamo gde već čovek (dakle, pesnik i mislilac) boravi3. Pesnik i mislilac govore iz jezika već i onda dok istražuju put ka jeziku i kada im on sâm (jezik) baš tada kazuje svoju bit. U takvoj situaciji, teško je odlučiti šta je zapravo pevanje a šta mišljenje. Događa li se upravo tada jedna vrsta magnovene zamene te da pesništvo postaje mišljenje, a mišljenje pesništvo?  – Moguće je. Tu mogućnost da se zapravo tako nešto zbiva Hajdeger definiše rečju „rasebnost“ (Entfaltung), koja ukazuje na sék u čijem nacrtu pesništvo i mišljenje jedno-uz-drugo-preko (gegen-einander-über) borave. Ovo: jedno-uz-drugo-preko ima smisao tek jedne formalne naznake. Jer, kako rekosmo, ne zna se zapravo kako do toga séka dolazi. Kako, pitamo se, to »jedno-uz-drugo-preko« dolazi u nekakvo iskustvo svoga postojanja, kako dospeva do manifestovanja? Kakva je to osobina sadržana u činjenici nazvanoj „jedno-uz-drugo-preko“ koja vodi u poreklo susedstva pesmovanja i mišljenja i gde se nalazi temelj toga susedstva? Na ovo pitanje Martin Hajdeger će u radu Bit jezika odgovoriti ovako: „Uistinu su, međutim, pevanje i mišljenje iz svoje biti rasebljene tananom, ali jasnom razlikom („zarte, aber helle Differenz“) u njihovu vlastitu tamu: dve paralele se susreću jedna blizu druge, jedna uz drugu spram druge na svoj način nadmudruju. Pevanje i mišljenje nisu odvojeni ako odeljenost treba da znači: biti rastavljen i bez odnosa. Te paralele se seku u beskonačnosti. One se tamo seku u preseku, koji one same ne čine. One su njime presečene, to jest ucrtane tek u nacrtu svoje susedske biti. Taj nacrt je sék. On naseca pevanje i mišljenje u blizinu jedno drugome. Susedstvo pevanja i mišljenja tek povlači – ne zna se odakle – jedno drugome u blizinu, koja time sama tek nastaje. Ta blizina, koja bliži, sama je sticaj, iz kojega su pevanje i mišljenje upućeni u navlastito svoje biti“4. Susedovanje pesmovanja i mišljenja tako se pokazuje kao nekakav odnos. Ali, ma koliko se trudili, mi o prirodi toga odnosa ne znamo ništa. „Ostaje nejasno“, kaže Hajdeger, „čime se određuje njihov pravi odnos i odakle to, zapravo, potiče“5.

Ako sada napustimo razmatranje prirode susedovanja o kome je reč, ne preostaje nam ništa drugo nego da se okrenemo pesništvu samom. Pesničko iskustvo s jezikom pada uvek na plodno tle same prirečenosti jezika. Naime, ukoliko pesnik pevanjem stalno pita o biti jezika, tome pitanju saobrazno je da mu tada jezik sâm već mora biti prirečen. Bit jezika tada pesniku mora da govori ono što inače i uvek sâm jezik govori sebi: naime, da on (jezik) jeste. Njegovo jeste pokazuje da njegova bit pripada kazivanju, Sagi, odnosno Kaži. U Kaži se kao po-kazivanju daje svet u njegovom osvetljujućem-davajućem pokazivanju jednoga davanja-tu. Jer, šta bi se drugo i moglo dati tim kazivanjem?! Ako jezik pripada onom bitstvenom, onda je on već upućen da sve o-púćuje, da daje ono što traje, da daje svet i da u tome svetu pokazuje nečije i nekakvo sustvovanje (bitstvovanje). Dakle, da daje (možda) upravo ono što Hajdeger naziva četvorstvom (Geviert): Zemlju, nebo, Boga i čoveka: četiri svetopredela u igri sveta. U tom smislu, kako kaže Hajdeger, „držeći se sebe, iz-viđa nas jezik kao Kaža svetočetvorstva, nas, koji kao smrtnici pripadamo tom četvorstvu, nas, koji možemo govoriti samo ako odgovorimo govoru“6. Ako biti pesnikom znači biti jednim držanjem i ako onda pesmovanje znači nekakvo držanje spram sveta, tada je taj poziv u kome se pokazuje svetočetvorstvo jedan od poziva koji je ravan svešteničkom pozivu i jednak liturgijskom zazivanju Najvišeg Bića – samoga Božjeg imena. Pesnik, sudeći barem prema primeru koji daju Helderlin ili Rilke, Rene Šar ili Edmon Žabes (E. Jabès), Celan ili Horhe Giljen (J. Guillen) izriče ono što je sveto. Ono što je sveto nije samo puko svetljenje svetog, već i davanje toga svetog koje je prisutno u „unutrašnjem prostoru srca“, naime, golo i jedno, jedinstveno, konačno i neponovljivo tubivstvovanje, dubinska dimenzija našeg unutrašnjeg bića. Neće li, prisetimo se, R. M. Rilke u Devetoj devinskoj elegiji reći: „Tubivstvovanje izvan broja izvire mi u srcu“. Rilke u Elegiji to kaže čistim jezikom metafizike. (Upotrebljava reč „tubivstvovanje“). Ili, isto tako, ali ovoga puta definišući samo pesmovanje, on će u trećem sonetu prvog dela Soneta Orfeju napisati: „Pesma je tubivstvovanje“. „Pevati pesmu znači: prisustvovati u samom prisustvujućem, znači tubivstvovati“. Tako Hajdeger tumači ovaj pesnikov stih (iskaz). A mi kažemo: pevati pesmu znači izravnati reč sa svojim bivanjem, ali tako da to ide u pravcu potpune nesvesnosti toga šta se zbiva, tako „da ova privremena i prolazna zemlja na nevidljiv način vaskrsne u nama“ (R. M. Rilke). Pevati pesmu znači davati. Davati i biti je isto. Sama svetskost davanja posreduje, velimo, u tome da se bude, da se dâ. Svetskost unutrašnjeg prostora srca (čoveka, egzistencije, tubivstvovanja) i naspramnost sveta su/t/stvuju u rađanju i radu pesme. Pesmovanje kao „unutrašnjost unutrašnjeg prostora sveta odgrađuje, za nas, ono otvoreno“ (M. Hajdeger). Svi ovi iskazi u pokušaju definisanja bitnog pesmovanja kruže oko istoga. Naime, oni na veoma težak način, pipajući u mraku, pokušavaju da nam dočaraju bît pesmovanja koju je nemoguće nadmašiti bilo kakvim uokviravanjem, dodatnim objašnjavanjem kako bi se došlo „do obale“, do spasonosne celine mišljenja o biti pesmovanja. Bit pesmovanja ide ispred svakog naknadnog objašnjavanja i pokušaja dočaravanja nevidljivog. Pesma je tubivstvovanje. To kaže pesnik Rilke. Filosof Hajdeger će, pitajući se, u ogledu Anaksimandrov fragment, reći: »A šta ako tubivstvovanje u svojoj suštini potrebuje suštinu čovekovu? Ako se suština čovekova sastoji u mišljenju istine bivstvovanja?«. – »Tada«, kaže Hajdeger, »mišljenje mora da peva uz zagonetku bivstvovanja«. Rilkeov i Hajdegerov iskaz pokazuju se simetričnim ukoliko kažemo da poetsko stvaranje mora da misli, da ono, uistinu, misli, te da je ono „stvar mišljenja“. Gotovo nenadano, ponovo smo se našli na stazi na kojoj se razgovara o pevanju i mišljenju, kada razgovor nas puti da sagledamo i sagledavamo susedstvo pesmovanja i mišljenja, ono mesto „koje nas pušta i koje nam dopušta da iskusimo (…) povest o biti jezika“7.

(Iz rukopisa knjige Boško TOMAŠEVIĆ : ESEJI O PESNIŠTVU)


1 O tome šire videti u knjizi Friedricha-Wilhelma von Herrmanna: „Die zarte, aber helle Differenz“. Heidegger und Stefan George“, 1999, str. 160 i dalje. Prim. B.T.
2 Martin Heidegger – Tri predavanja održana 4. i 8. decembra 1957 i 7. februara 1958 u Freiburgu/Brsg.
3 Martin Heidegger: „Bit jezika“, srpskohrvatski prevod 1996, str. 372
4 Martin Heidegger, nav. rad, str. 376-377
5 Martin Heidegger, nav. rad, str. 370
6 Martin Heidegger, nav. rad, str. 394
7 Martin Heidegger:, nav. rad, str. 380 i 381

ЛеЗ 0003504

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s