У БЕСКРАЈ ПОРИНУТ / Да­вид КЕЦ­МАН ДА­КО

За­го­нет­ка од иско­на: Да ли је ве­ра у реч ве­ћа, ти­ме, мо­жда, и пре­суд­ни­ја, у пи­сца или у чи­та­о­ца? На­рав­но, не ко­је­ка­квог пи­сца, а још ма­ње би­ло ка­квог чи­та­о­ца, не­кре­а­тив­ног, не­ма­што­ви­тог, без мо­гућ­но­сти да ис­пи­са­но бе­ли­ном па­пи­ра увек из­но­ва, бар при­вид да је, увек на дру­ги на­чин / друк­чи­јим по­гле­дом до­вр­ша­ва и ти­ме му, пре­вас­ход­но иш­чи­та­ва­њем из­ме­ђу ре­до­ва на стра­ни­ца­ма уко­ри­че­ног де­ла, увек из­но­ва (пи­сцу и ње­го­вом де­лу) про­ду­жа­ва жи­вот.

Ве­ра у реч гу­би сва­ки сми­сао тра­жи ли се, у по­гле­ду функ­ци­је књи­жев­но­сти, да на­пи­са­но, по­себ­но ка­да је реч о пе­сми, јер она са­ма со­бом (би­ва­ју­ћи де­лом за не­за­бо­рав, упо­ри­штем у сва­ком, а тек у вре­ме­ну не­си­гур­ном) не при­ста­је на за­да­тост, а још ма­ње да се све­де на опис/пе­чат вре­ме­на у ко­јем на­ста­је. Опи­си­ва­ње/ове­ра­ва­ње вре­ме­на пе­смом ни­је уоп­ште у тој и та­квој ми­си­ји, а нај­ма­ње та­квој свр­си слу­жи по­е­зи­ја.

Да­ка­ко, има их и увек ће их и би­ти, ме­ђу пе­сни­ци­ма и та­квих (че­сто се ја­вља­ју и у об­лич­ју мно­штва, на­сту­пи су им хор­ски/ми­тин­га­шки) ко­ји сав свој бо­гом­да­ни дар „да пи­шу тре­ћом ру­ком“ у јед­ном, по њи­хо­вој про­це­ни „суд­њем тре­ну“ за­по­ста­ве ста­вља­ју­ћи се у уло­гу ту­ма­ча све­ко­ли­ког дру­штве­ног зби­ва­ња, при­кла­ња­ју­ћи се, у злу / у зеб­њи нај­че­шће, са­мо свом пле­ме­ну / на­ро­ду. Ма­ло их је ко­ји с та­квим на­у­мом / ду­гом „би­ти у слу­жби за­да­то­сти“, или „на ни­воу зах­те­ва вре­ме­на са­да­шњег“ ус­пе­ју да оства­ре пе­сму за не­за­бо­рав. Ус­пе­ју ли, ипак, ни­кад то ни­је пе­сма на­ста­ла као од­раз оп­ште­ва­же­ћег, за сва­ког у мно­штву не­вољ­ни­ка под­јед­на­ко „до­бро“ рас­по­ре­ђе­ног уде­са, не­го реч (све)ду­бин­ског (раз)от­кро­ве­ња – искра по­ни­кла/иза­зва­на из жа­ри­шта лич­ног бо­ла, уде­са, па­да је­дин­ке / са­вре­ме­ног чо­ве­ка у свим прав­ци­ма. И жуд­ни по­глед с дна нај­гу­шће та­ме у прав­цу ода­кле иза свих ле­де­них до­ба, свих гро­мад­них там­ни­на, ипак, до­пи­ре све­тлост.

 

Ве­ра у моћ, у сми­са­о­ност ре­чи има упо­ри­ште је­ди­но у оном што је пе­сник/је­дин­ка на­спрам све­га. Реч из­дво­је­на из мно­го­гла­сја, чо­век ко­ји и у мно­штву, и кад је у бес­крај по­ри­нут има сво­је ли­це и ни с ким се не мо­же, ни у го­ми­ли, иден­ти­фи­ко­ва­ти, за­ме­ни­ти, ти­ме и по­ни­шти­ти.

Реч пи­сца ни­је у функ­ци­ји пу­ког опи­са вре­ме­на, не­го је, тек као по­сле­ди­ца ауто­ро­ве ве­ре у сми­са­о­ност пи­са­ња, нај­не­по­сред­ни­ји од­јек, од­раз, ре­флек­си­ја до­жи­вља­ја са­мог се­бе у ди­рект­ном су­да­ру са сво­јом ствар­но­шћу, пе­сни­ко­во кре­а­тив­но соп­ство, да­кле, ко­је би пи­са­њем да се од­бра­ни од мр­ље оп­што­сти ко­ја га по­ни­шта­ва уко­ли­ко му се без ства­ра­лач­ке сум­ње при­кла­ња, по­ко­ра­ва, уко­ли­ко се при­ла­го­ђа­ва, би­ло ко­ме, би­ло ка­ко и за­што, зах­те­ви­ма вре­ме­на са­да­шњег.

 

Кре­а­тив­но соп­ство, ти­ме и ве­ра у реч ко­јом се пи­сац је­ди­но и иден­ти­фи­ку­је као кре­а­тор на­спрам свих дру­гих, до пот­пу­ног из­ра­жа­ја до­ла­зи упра­во у вре­ме ужа­са, ра­та, ра­за­ра­ња, уби­ја­ња „у име ви­ших ци­ље­ва“, или као „од­бра­на још не­ро­ђе­них“. Тај и та­кав трен у вре­ме­ну са­да­шњем, а што је тек оквир за пра­зну при­чу под на­сло­вом, та­ко­ђе веч­ним, „Опис вре­ме­на“, пе­сник, би­ће ко­је се, по­пут де­те­та, не­пре­ста­но чу­ди, увек је на иви­ци из­ме­ђу ра­до­сти и раз­о­ча­ра­ња, осме­ха и су­за, па и сам трен по­ри­ну­ћа/по­то­ну­ћа чо­веч­но­сти до­жи­вља­ва ду­бо­ко по­тре­сни­је, бол­ни­је не­го сви дру­ги.

 

Мно­штво ко­је чи­ни зло не ма­ри за ње­го­ву (пи­шче­ву/де­те­то­ву) бол и не ха­је шта се ко­ме у том вр­тло­жни­ку од све­тло­сти ка дну и не­ста­ја­њу до­га­ђа.

За пе­сни­ка, у чи­јој је пре­сен­зи­бил­ној при­ро­ди/да­ру да и сам на­го­ве­штај ве­ли­ке не­сре­ће, по­пут се­и­змо­гра­фа, пре дру­гих осе­ти и ре­чи­ма га бе­ли­ном па­пи­ра ре­ги­стру­је, бол мно­штва је и ње­го­ва бол ко­ја је у свом уве­ћа­њу спе­ци­фич­ном те­жи­ном сра­змер­на број­но­сти оних ко­ји не мо­гу, ко­ји не­ће, или ко­ји то уоп­ште и не зна­ју на тај на­чин о сво­јој, а тек о бо­ли дру­гих, да про­го­во­ре, по­све­до­че…

И ни­је исти­на, реч ли је о иза­зо­ву/на­дах­ну­ћу, да му­зе ћу­те ка­да то­по­ви го­во­ре. Му­зе, иако ра­зум­но упла­ше­не, и та­да го­во­ре, огла­ша­ва­ју се ма­кар и кри­ком, ма­кар и су­зом, роп­цем, а ни­су кри­ве што их у за­глу­шу­ју­ћој га­ла­ми, ма­сов­ном стра­ху, при све­оп­штем бе­гу од ствар­но­сти, скри­ва­њем гла­ве / ти­ме и уши­ју, у пе­сак, у тре­ну огла­ша­ва­ња ве­ли­ког зла ма­ло ко чу­је, као што ни­ка­кву од­го­вор­ност пи­сци не сно­се што њи­хов пе­снич­ки глас упо­зо­ре­ња ни­је на вре­ме ре­ги­стро­ван, про­чи­тан, што ма­са/мно­штво ни­је у пра­вом тре­ну и на пра­ви на­чин пе­сни­ка ни чу­ло, ни про­чи­та­ло, по­нај­ма­ње, ако се та­ко не­што и у чу­ду до­го­ди­ло, да га је раз­у­ме­ло и као пра­во­вре­ме­ног ве­сни­ка мо­гу­ће не­во­ље при­хва­тило ка­да је још би­ло при­ли­ке за спас. За­ка­сне­ло у мо­гу­ћем спа­се­њу, од не­ра­зум­ног, об­ма­ну­тог, не­про­све­тље­ног мно­штва ра­сту­ћом не­во­љом на­ста­је кр­до, кр­дом у стра­ху – стам­пе­до. Стам­пе­дом?

 

Пе­сни­ко­ва не­во­ља и је­сте са­др­жа­на упра­во у то­ме што га ма­ло ко озбиљ­но схва­та пре тре­на у ко­јем ће дру­ги као сво­ју реч пре­по­зна­ти оно што је ли­рик/се­и­змо­граф/ве­сник, при слут­њи мо­гу­ћег, стреп­њом пре­по­зна­тог већ на­пи­сао. То­ли­ко пу­та се глас пе­сни­ка до­ка­зао као ве­сник бу­ре (Гор­ки) и увек то би­ва про­чи­та­но са „ка­сним па­ље­њем“, те­ре­том ка­сне спо­зна­је. Увек је и за­луд. Реч спо­зна­је ства­ра­лач­ким тре­ном маг­но­ве­ња за­и­скри и тре­ном, не за­пи­ше ли се, бр­зо зга­сне, до на­ред­не ка­сне спо­зна­је зла у „опи­су вре­ме­на про­шлог“.

 

Књи­ге о бо­ли, о не­сре­ћи, о злу, ре­чи у ко­ји­ма се, не­из­бе­жно, на­ла­зи и по­при­лич­но од оног што би се, хте­ли то или не пи­сци да при­зна­ју, мо­гло име­но­ва­ти не са­мо као опис вре­ме­на, не­го све­док до­ба, уства­ри су књи­ге о до­бро­ти. Сли­ка­њем – бе­ле­же­њем, пу­ким ре­ги­стро­ва­њем зла, го­ми­ла­њем та­ме, исто­вре­ме­но се у ми­сли/са­о­се­ћа­њу оног ко­ји пи­ше, по­том и оног ко­ји чи­та, отва­ра­ју про­сто­ри че­жње, на­де, жуд­ње, же­ђи за све­тло­шћу…

Пре­по­зна­је­мо их (до­бро­ту, че­жњу, жеђ за хо­дом сун­ча­ном стра­ном жи­во­та…) и та­ко што у ти­ши­ни, у ћут­њи, са­мот­ни, бри­ше­мо су­зу с ли­ца иза­зва­ну ре­чи­ма, нај­и­скре­ни­јом, без остат­ка, ис­по­ве­шћу пе­сни­ка о се­би без дру­гих; без оних ко­ји би га и без огла­ша­ва­ња(пе­смом, за­пи­сом ду­ше) чу­ли, раз­у­ме­ли, пре­по­зна­ли, јер, би и оста та­ко, да­ле­ко су, с дру­ге стра­не ви­дљи­вог жи­во­та. Жи­ве ње­го­вим, пе­сни­ко­вим се­ћа­њем, а ка­ко ни­су у пе­сми/за­пи­су име­но­ва­ни, бол де­лу­је у свим прав­ци­ма, њи­ма се, ре­чи­ма ту­ге, бо­ли, отва­ра­ју и про­сто­ри (не)за­бо­ра­ва у оном ко­ји их, би­ло кад, „са­мо“ иш­чи­та­ва.

 

При­кла­ња­ње та­квим књи­га­ма, и за пи­сца и за чи­та­о­ца, пут је уте­хе. С ве­ром у реч, пи­сац се, пред мо­гу­ћим оком дру­гих – са­мо­тан, а у се­би – пре­на­се­љен, у ти­ши­ни при­кла­ња бе­ли­ни па­пи­ра, као ол­та­ру. Пи­са­њем/бе­ле­же­њем ми­сли/искри на­ста­је са­мо­свој­ни кар­ди­о­грам. За­пи­сом/хо­ло­гра­мом ду­ше све у ми­сли ви­ђе­но, ослу­шну­то, спо­зна­то, за­бе­ле­же­но је, од ни­ште­ња/за­бо­ра­ва са­чу­ва­но. Што (пре)оста­не на­кон мно­гих ис­прав­ки, уми­ва­ња ру­ко­пи­са, би­ва зби­ра­ли­штем оног што је пе­сни­ков/пи­шчев не­ви­дљи­ви ауто­пор­трет оствар­љив (вид­ним и чуј­ним, трај­ним, да­кле, са­мо ре­чи­ма, би­ло чи­ме, кад и ка­ко за­бе­ле­же­не. У том и та­квом по­гле­ду, и пе­сма и збир­ка/књи­га, ис­по­вед­ни­ца је пред ко­јом се, или у ко­јој се ти­ху­је. Са­мо­по­све­ће­ње је у ре­чи­ма за пе­сму без­гра­нич­но. У њи­ма ни­је са­мо трен и „са­мо“ опис вре­ме­на у ко­јем је пе­сник (пре)жи­вео.

 

Реч је сам чо­век ко­ји се бе­ле­же­њем сво­јих ми­сли, сво­јих осе­ћа­ња, слут­њи, бол­них че­жњи, љу­ба­ви, уве­ре­ња, че­га све не, тре­ном пи­са­ња кре­тао (бра­нио, раз­ја­шња­вао се­бе пред сви­ма и пре и по­сле се­бе) у прав­цу не­ми­нов­ног кра­ја.

Не за­пи­ше ли реч за пе­сму, ка­ко пе­сник, нај­пре пред са­мим со­бом, док још има вре­ме­на, а тек пред дру­гим, иза се­бе, свог жи­во­та, да до­ка­же да ли је (као ми­сле­ћи чо­век) и за­што је жи­вео?

 

Онај ко­ји пи­ше о свом вре­ме­ну и све и за­рад тог вре­ме­на, а по­ти­ску­ју­ћи, ис­кљу­чу­ју­ћи при том што је мо­гу­ће ви­ше, соп­ство, сво­ју јед­ни­ну/са­мо­свој­ност и је­дин­стве­ност у све­ми­ру, ко­ји ре­чи­ма опи­су­је вре­ме и то с ци­љем да се оно (то и та­кво вре­ме из ње­го­вог опи­са) са­мо та­квим и „ни­ка­ко друк­чи­је“ пре­по­зна­је, за­ве­ре­ник је / за­луд­ник ко­ји је на се­бе пре­у­зео дон­ки­хот­ски по­сао/ми­си­ју, пре­те­шко, а за­луд­но бре­ме.

Уз све дру­го, ти­ме што пи­ше на за­да­ту те­му, што бе­ле­жи са­мо оно што ви­ди, а без се­бе у том вр­тло­жни­ку од ја­ве, ко­ја је тим тре­ном пи­са­ња са­мо тад и ни­кад ви­ше та­ква (ни сан, ни ја­ва, не­го не­што тре­ће), пи­сац/чо­век из­ван сва­ког вре­ме­на, из­ван сва­ког зла и „из­над ле­по­те (Ла­за Ко­стић), не раз­у­ме­ва­ју­ћи да је трен спо­на без ко­је не­ма веч­но­сти, та­квим, ан­га­жо­ва­ним пи­са­њем, чо­век са­мог се­бе као кре­а­то­ра без­об­зир­но по­ни­шта­ва. А онај ко­ји и с ве­ром, и сум­њом у ре­чи бе­ли­ном па­пи­ра ис­пи­су­је са­мог се­бе тај­ног, ко­ји се нај­пре слут­њом, исто­вре­ме­но и с ве­ром у исти­ну о се­би, о љу­ди­ма и по­ја­ва­ма у свом вре­ме­ну, чи­ном пи­са­ња све­га се, а нај­пре од се­бе са­мог не­до­стој­ног осло­ба­ђа, те има не­ка­квог из­гле­да да се по­сред­ством пе­сме/књи­ге, тре­ном свог све­ко­ли­ког соп­ства, мо­жда, и у са­му веч­ност ства­ра­њем/тра­гом упи­ше.

 

Вре­ме у ко­ме жи­ви пе­сник, вре­ме у ко­јем за­ду­го по­сле пе­сни­ко­вог ви­дљи­вог, зе­маљ­ског хо­да жи­ве чи­та­о­ци, за не­ког је­сте Па­као, али то исто вре­ме на­кнад­но се, вред­но­шћу оства­ре­ног де­ла, по­ка­зу­је као Рај­ска ба­шта у ко­јој је пи­сац се­јао, пле­вио, не­го­вао, па и на књи­жев­ну тр­жни­цу из­но­сио из­дан­ке свог цве­та Не­за­бо­рав­ка. Јер, зна­но јест: У Рај не­ће­мо сти­ћи без спо­зна­је па­кла, али нај­пре оног – у се­би са­мом.

То вре­ме у ко­ме, или у ко­јем ће жи­ве­ти и ње­го­ви чи­та­о­ци, за пи­сца, у тре­ну ства­ра­ња, јед­но­став­но, не по­сто­ји, или га, уоп­ште, и не мо­ра по­и­ма­ти као „пре­зент наш на­су­шни“. Јер, вре­ме, до­и­ста, кон­стан­та, ап­страк­ци­ја, до­бро сра­чу­на­та из­ми­шљо­ти­на.

 

Без­вре­мје је веч­на ствар­ност. Ме­ре га, и се­кун­да­ром и сво­јим го­ди­на­ма, са­мо они ко­ји од пр­вог тре­на у (пре)све­сно­сти се­бе па­те што ни­су веч­ни, што их сва­ка бол, сва­ко, па и нај­бе­за­зле­ни­је штрец­ка­ње у гру­ди­ма упо­зо­ра­ва да ни­су бе­смрт­ни и у са­мо­љу­би­вој зеб­њи чи­ни да се ви­ше од не­ми­о­нов­ног суд­њег тре­на пла­ше жи­во­та / свог вре­ме­на за жи­вот (пред)од­ре­ђе­ног.

 

Пи­шче­во вре­ме са­мо је по­при­ште за ход ре­чи­ма/ми­сли­ма пе­смом/при­чом уоб­ли­че­но, ко­ји­ма ће, успе ли, од­го­во­ри­ти/уз­вра­ти­ти на до­би­је­ни дар и сте­че­но зна­ње, ве­ли­ки труд и му­ку, са­мо до­не­кле и као уздар­је на за­до­би­је­ну сре­ћу, да се као ми­сле­ћи чо­век тво­рач­ким тре­ном оства­ри.

Оно ствар­но у пи­шче­вом вре­ме­ну, а што му као и сва­ком дру­гом ство­ру жи­во­том при­па­да, ре­ал­но је (ви­дљи­во, чуј­но, опи­пљи­во, до­хва­тљи­во…) са­мо док пи­сац чи­ни све што и дру­ги, у че­му ни­је је­дин­ствен по сва­ку це­ну, ни­ти то­ме те­жи, док ра­сте, ста­ри, док за­ра­ђу­је за хлеб, али не да би се на­си­тио, не­го да би пре­жи­вео до сле­де­ће сво­је нај­бо­ље ре­чи, да би се тре­ном ства­ра­ња у са­мом се­би, или, као по­гле­дом с дру­ге стра­не огле­да­ла, да би се су­о­чио са со­бом до­и­ста ствар­ним а по­том, успе ли кре­а­ци­јом, је­ди­но та­ко до­че­као се­бе у на­ред­ној пе­сми/књи­зи.

 

Мно­штво пи­са­ца, а на­спрам њих да­ле­ко ве­ће мно­штво књи­га. Све­га то­га не би би­ло без ве­ре у реч, у сми­са­о­ност пи­са­ња у сва­ко­ја­ком до­бу, па и на­кон оног ка­та­кли­змич­ног тре­на, кад све би­ва пра­хом и пе­пе­лом.

Свим мно­штви­ма уинат ва­ља из­ре­ћи још јед­ну и те ка­кву бит­ност. По­гре­шна је ми­сао, ба­нал­на пред­ра­су­да да је у књи­га­ма све за­пи­са­но. Књи­ге су „са­мо“ ку­ће, ве­ли­ке или ма­ле, па­ла­те или уџе­ри­це, ку­ће у ко­ји­ма жи­ве љу­ди… Ве­ли­ки или ма­ли, го­ро­ста­си или па­туљ­ци, со­ли­сти или хо­ри­сти, не­бе­сни­ци или илу­зи­о­ни­сти, ко­ји ти­ши­ном, у вре­ме­ну увек ис­пред се­бе, азбуч­ни­ком/ зна­ко­вљем ти­ши­не пи­сци/пе­сни­ци го­во­ре, искром од ми­сли раз­ма­гљу­ју не­ви­де­ли­цу, у вре­ме­ну иза се­бе – све­до­че.

 

Упит­ност је / про­блем са­мо са­мо оног ко­ји их чи­та ка­ко ће их и да ли ће их раз­у­ме­ти. С ди­вље­њем при­хва­ти­ти или не­го­до­ва­њем од­ба­ци­ти? Мо­же ли, зна ли, хо­ће ли у тој и та­квој ку­ћи Ње­го­во Ве­ли­чан­ство Чи­та­лац про­на­ћи и за се­бе то­пло уто­чи­ште, ку­ћи­ште, све­ти­ли­ште? Или ће од ње (пе­сме, књи­ге) као и од сва­ке дру­ге ку­ће, хлад­не, пра­зне, укле­те, без освр­та­ња, пу­та­њом ка не­кој дру­гој искри/про­зор­чи­ћу у да­љи­ни, с на­дом, оном не­зга­слом, што пре и што да­ље да из­мак­не? Без освр­та­ња!

За глу­во­ћу и сле­по­ћу чи­та­лач­ку, а тек за по­гре­шно, не­пра­во­вре­ме­но, или јед­но­ум­но ту­ма­че­ње ослу­шно­тог у ре­чи­ма из­ван сва­ког вре­ме­на, сам пи­сац је уна­пред осло­бо­ђен кри­ви­це. А/ко је пи­сац?!

(Из обиља прилога пристиглих за темат књ. часописа БРАНИЧЕВО посвећених свођењу рачуна, који нису могли бити штампани из објективних разлога)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s