KULA NEBOJŠA / Dragan Jacanović*

           Među mnogobrojnim arhitektonskim objektima Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, svojim oblikom, veličinom, stepenom očuvanosti i imenom, izdvaja se Nebojša kula. Prvo ozbiljnije naučno interesovanje za kulu Nebojšu daje Dragoljub Kostić 1931. godine tekstom Gde je bila Nebojša? Prilog istoriji tvrđave i grada Beograda, objavljenom u Beogradskim opštinskim novinama. Na samom početku autor se pita: Gde je bila Nebojša? Čudno pitanje. Gde je i sada, a jedna jedina da bi se mogla pobrkati s kojom drugom. Ali baš to što je ona danas jedna i jedina na krvavim bedemima Beograda, koji su nekada bili okićeni i mnogim drugim kulama, baš to znači-da ova današnja nije mogla biti ona Nebojša, ona najglavnija kula u odbrambenom sistemu Beograda, kakvom se sačuvala u narodnoj pesničkoj uspomeni, tradiciji, što će reći: u narodnoj usmenoj istoriji, a kakvom je zaista i morala biti pa da stekne slavno ime i danas živo (Kostić D. 1931, 3). Autor je s pravom u velikoj naučnoj dilemi kako da da današnju kulu Nebojšu predstavi kao najvažniju kulu Beogradske tvrđave, kulu koja je neosvojiva i predstavlja poslednje uporište branilaca Beograda, kada  ona kao takva, podignuta tu gde se i sada nalazi, to očigledno nije. D. Kostić u svom radu donosi veoma iscrpnu i detaljno analiziranu usmenu i pisanu građu. Narodna epika uverljivo lokalizuje kulu Nebojšu na mesto gde se i sada nalazi. To pokazuju pesme Početak bune na Dahije i Dioba Jakšića, koja decidirano kaže:

Dmitar uze donji kraj od grada,

I Nebojšu na Dunavu kulu.                              Kostić nastanak ove pesme stavlja u kraj 18. i početak 19. veka, iako za to nema valjane argumente. On sam kaže da su Jakšići “ ličnosti zaista istorijske s kraja 15. veka” (Kostić, 5). Nema istorijskih potvrda da Beogradom u vreme Turske dominacije , tokom više od 200 godina gospodari srpska vlastela. Braća Jakšići su mitske ličnosti srpskog nacionalnog epa, koje nemaju nikakvu istorijsku osnovu. S. Koljević je ubedljivo dokazao da su junaci srpskog epa, poput Marka Kraljevića, Starine Novaka i drugih, samo nominalno istorijske ličnosti, a da se u suštini radi o mitskim herojima. A. Loma je još uverljivije dokazao da sam Knez Lazar i ceo kosovski mit sa svojim junacima predstavlja mitološku matricu  stariju nekoliko hiljada godina od  istorijskog boja na Kosovu 1389. godine.

Krajnje je diskutabilno tvrđenje autora da na osnovu toga što se pri opisu Beograda u čitavom ciklusu epskih pesama o Jakšićima  kula Nebojša ne spominje, to znači da je ona srušena i da više ne postoji. Samo na osnovu stihova u pesmi Porča od Avale i Zmaj Ognjeni Vuk, u kojima se kaže da junaci sa Nebojše kule gledaju Porču kako beži uz polje Vračara, da je ta kula morala biti “negde u gornjem gradu”  (Kostić D, 1931, 12). Autor na kraju zaključuje: “Glavno što smo utvrdili dosadašnjim pregledom  narodne epske istorije jeste: da i u njoj samoj, pored znanja o ovoj sadašnjoj Nebojši u Donjem Gradu na Dunavu, ima traga sećanja i na neku drugu” (Kostić D. 1931, 12). Zaključni komentar poglavlja o kuli Nebojši u epici je krajnje konfuzan i kontradiktoran sam po sebi: “Iz svega navođenog vidimo da se, i na osnovi samo materijala što nam ga daje narodna stihovana tradicija znalo: ne samo za dve razne kule Nebojše, nego da jedno vreme, bar početkom 18. veka, kao da nije postojala ni jedna kula s tim imenom” (Kostić D, 1931, 16). Teško je objasniti takav nesklad da su u Beogradu postojale dve kule Nebojše, zatim početkom 18. veka ni jedna, a od početka 19. veka do danas samo jedna. Opšte je poznato da sadašnja kula Nebojša postoji početkom 18 veka i da za vreme Austrijske okupacije posle Požarevačkog mira 1718. godine, Austrijanci vrše njenu rekonstrukciju i sanaciju, probijajući čitav niz novih ciglom zidanih toovskih otvora.

U drugom delu studije D. Kostić analizira “pisane i crtane” istorijske dokumente. Polazi od izveštaja austrijskog tumača Flajhšhokla od 19. decembra 1805. godine koji kaže: …pri svom približavanju primetih četiri spomenute lađe privezane uz Vodenu Kapiju pored Nebojše Kule” (Kostić D, 1931, 17). Autor zatim donosi opis Matije P. Katančića, koji opisujući Beograd kaže: “Ona kula, koja leži sniže utoka Save u Dunav, veća je od ostalih, i poznata je sve do danas pod imenom Nebojša. U njoj su Turci zarobljene hristjane obično zatvarali” (Kostić D, 1931, 18). Kostić ne pridaje nikakav značaj podatku da se ova kula sve do danas, što znači odvajkada, zove Nebojša i da je Turci koriste kao tamnicu, a ne kao fortifikacioni objekat. Ako po autoru ova kula nije imala ime Nebojša početkom 18. veka, kada i kako ga je mogla dobiti, kada krajem istog veka služi kao zatvor?

Posle navođenja čitavog niza dokumenata u kojima se kula Nebojša ne spominje, D. Kostić donosi opis Beograda Evlije Čelebije iz 1661. godine, koji kaže: “Ovo je utvrđenje okruženo sa pet, olovom pokrivenih i okruglih kula, koje se visoko u nebo dižu. Svaka je od njih otprilike velika kao Galatska kula u Carigradu. Osim njih, ima još velika Nebojša kula, crvena kula, krvava kula, u kojima  se zatvaraju ubice, mračna kula…”  Samo “po redu opisa” D. Kostić zaključuje da kula Nebojša pripada “sistemu gornje tvrđave”. Zanemaruje činjenicu da je ona poznatog putopisca privukla prvo svojom veličinom, zatim funkcijom tamnice i mrakom u njenoj unutrašnjosti. Evlija Čelebija nije imao potrebu da kasnije, opisujući Donji grad, ponovo pominje kulu Nebojšu, kada ona nije ni imala neki važniji odbrambeni karakter, već je služila kao zatvor. Podatak Evlije Čelebije da je Nebojša mračna kula, direktno ukazuje da ona i tada 1661, godine ima kupolu i da su otvori nedovoljni za njeno osvetljenje, te da joj je unutrašnjost potpuno mračna. To ukazuje da Austrijanci tokom treće decenije 18. veka prilikom rekonstrukcije, nisu dozidali kupolu, već su izvršili rekonstrukciju postojeće. To potvrđuje i podatak da za funkcionisanje topovske kule, u šta su Austrijanci preuredili kulu Nebojšu, kupola je nepotrebna, čak zbog barutnih gasova i detonacije suvišna i opasna.

Analizirajući sve podatke D. Kostića postaje krajnje diskutabilan zaknjučak, koji je prihvaćen od svih kasnijih istraživača kule Nebojše, da se ona prvobitno nalazila u Gornjem gradu, a da se nakon njenog rušenja, samo njeno ime prenelo na jednu od kula Donjeg grada.

Tema ovog rada je kompleksna i multidisciplinarna analiza „sadašnje“ kule Nebojše, koja spada u red najmarkantnijih objekata Beogradske tvrđave. Njenom problematikom bavio se čitav niz istraživača.

Pitanje nastanka sadašnje kule Nebojše još uvek nije rešeno na zadovoljavajući način. Dragoljub Jovanović tvrdi: „Nebojša je nesumnjivo najstariji objekat u donjoj tvrđavi“.  On zaključuje „da je Nebojša iz 15. veka , a možda i starija“(D. Jovanović, Kula Nebojša i staro pristanište, Starinar 3.  serija, XIV, Beograd 1939, 113). M. Vujčić-Vulović kaže: „Teško je precizirati vreme nastanka ovog vrlo važnog objekta tvrđave, no prema podacima koje nam pružaju pisani izvori, gravire i planovi, verovatno je sagrađena u XV veku“(M. Vujčić-Vulović, Ispitivanja u beogradskoj tvrđavi 1960. godine, Sapštenja Zavoda za zaštitu grada Beograda, sveska 8, Beograd 1970, 37). M. Popović vreme izgradnje današnje kule Nebojše datuje u vreme obnove bedema Donjeg grada, porušenih tokom opsade 1456. godine, oko 1460. godine (M. Popović, Beogradska tvrđava, Beograd 1982, 116). J. Kalić smatra da današnja kula Nebojša nije deo graditeljske epohe despota Stefana Lazarevića, jer „početkom XV veka nije bilo posebnih razloga za izgradnju kule na tom mestu“ (J. Kalić, Kula Nebojša u Beogradu, Zbornik Filozofskog fakulteta XV-1, Beograd 1985, 122). „Arheološka istraživanja su pokazala da današnja kula Nebojša nije izgrađena u Despotovo doba. Ona nema građevinsku vezu sa severoistočnim bedemom Donjeg grada, nesumnjivo podignutim u prvoj polovini XV veka“ (J. Kalić, Kula Nebojša u Beogradu, Zbornik Filozofskog fakulteta XV-1, Beograd 1985, 123). Na osnovu navedenih podataka možemo samo zaključiti da je teško precizirati vreme kada je kula Nebojša sagrađena, da ona možda potiče iz 15. veka, ali da je možda i starija. Sve nam to ukazuje na potrebu da se izvrši njena detaljna arhitektonska analiza, topografska i arheološka analiza mesta gde se ona nalazi i da se sve to uporedi sa istorijskim podacima.

Uvidom u objavljenu tehničku dokumentaciju kod pomenutih autora, jasno je da kula Nebojša i severoistočni bedem donjeg grada nisu organski spojeni, što su i autori potvrdili. Arhitektonska analiza osnove jasno govori sledeće:

1. Kula je pravilne osmougaone osnove, prečnika unutrašnje osnove 8,5 m,  zidova debelih 3 m i dugih 5,90 – 6,00 m. Na osnovu toga se može izračunati da je spoljašnji opisani prečnik kule 15 m. Konstrukcija pravilnog osmougaonika, kakvu osnovu ima kula Nebojša, na terenu predstavlja složen posao. Ona se može izvesti na terenu pomoću dva načina: pomoću kružnice koja se deli na osam segmenata i pomoću kvadratnog modula. Konstrukcija pomoću kružnice podrazumeva prvo iscrtavanje kružnice datog poluprečnika na terenu, a zatim njenu podelu prvo na četiri, a zatim osam delova. Spajanjem tačaka preseka dobija se pravilna osmougaona osnova. Ideja da je kula pravilnog osmostranog temelja, osnovana između dva starija zida bedema prema zadatoj osnovi osmougaonika je nerealna iz sledećih razloga:

– Nemoguće je konstruisati na terenu pravilni osmougaonik zadate strenice bez pomoći opisane kružnice, samo prenošenjem osam puta  istog ugla između zidova od 135o .

– Nemoguće je taj osmougaonik tačno uklopiti u međuprostor između dva špostojeća zida.

– Za izračunavanje spoljnjeg poluprečnika kule osmougaone osnove , ako je poznata dužina stranice, neophodno je poznavanje trigonometrije. Poluprečnik opisane kružnice oko osmougaonika je:

R = a/2 * cos 67o 30min = a/2 * sin 22o 30min

što graditelji i matematičari tog vremena sigurno nisu znali.

– Iz priloženih planova istraživača, kao i uvidom u dokumentaciju i stanje na terenu, očigledno je da u zidovi bedema Donjeg grada prislonjeni uz zidove kule Nebojše, a ne da je kula kasnije umetnuta između njih. Bez obzira da li je osnivanje temelja kule izvršeno pomoću kružnice ili kvadratnog modula, morali bi postojati tragovi na bedemima, odnosno zidovi kule ne bi mogli da naležu na zidove bedema, već bi ostao međuprostor širine minimalno 0,60 m, koji bi na terenu morao biti vidljiv, iako je mogao biti zazidan.

Kula Nebojša je pravilne geometrijske osnove, za razliku od zidova bedema oko nje, te je nemoguće da se ona prilagođava bedemima. Uvek su objekti koji se prilagođavaju ili postojećim objektima ili konfiguraciji terena nepravilni.

Analizom osnove kule Nebojiše može se zaključiti da je njeno konstruisanje izvršeno pomoću kvadratnog modula. Na kvadratu osnovice 50 stopa, iscrtana je kvadratna modularna mreža koju čini 100 kvadrata  čija je osnovica jednaka polovini debljine zida, ili 1/4 dužini zida kule, što odgovara veličini jednog modula M. Mernjem na terenu  je utvrđeno da je vrednost jednog modula M = (debljina zida) 2, 96 : 2 = (dužina zida) 5, 92 : 4 = 1, 48 m. Dužina od 1, 48 m odgovara dužini od 5 stopa, odnosno po takvim merama dužina jedne stope iznosi 1,48 m : 5 = 0, 296m, što potpuno odgovara veličini antičke stope. Raščlanjivanjem kvadratne modularne mreže osnove kule jasno je uočljivo da je osnovica kvadrata od 10 modula, odnosno 50 stopa, podeljena na tri dela u odnosu 3M : 4M : 3M, odnosno 15 stopa : 20 stopa : 15 stopa. Odnos osnovice kule od 4 M ( 20 stopa) prema osnovici kvadrata modularne mreže i temelja od 10 M (50 stopa) daje Peli seriju 2 : 5. Isti odnos imamo i u unutrašnjosti kule gde je odnos dužine zida od 12 stopa prema rastojanju između zidova od 30 stopa takođe 2 : 5. Veoma je bitno napomenuti da u sistemu projektovanja kule Nebojše nije lakat (aršin) čija je vrednost 0,472 – 0, 477 m, i što dužinu zida od 5, 92 m daje vrednost od 12,54 do 12,41 lakat, a debljinu zida od 2,96 m daje vrednost od 6, 27 do 6, 21 lakat, što sasvim sigurno nije mogla biti osnovica za projektovanje.

            Zidovi kule Nebojiše svojom debljinom od 2, 92 m prevazilaze debljinu sva tri bedema koji je dodiruju i koji su debeli 1, 10; 1, 90 i 2,20 m. Za izgradnju zidova kule Nebojiše upotrebljeno je oko 3600 m3 građevinskog materijala, a za njenu temeljnu ploču dimenzija 14, 5m h 14, 5 m h 3, 36 m, 706, 44 m3 , što čini ukupno oko 1066 m3 materijala. Temeljna ploča je postavljena na drvenim šipovima debljine 0,15 m, postavljenim u sistemu roštilja na međusobnom rastojanju od 0,40 m. To znači da je upotrebljeno 36 h 36 =  1296 šipova, minimalne dužine 2 m, što daje ukupnu količinu od 46 m3 drveta. Ti podaci argumentovano ukazuju da se radi o velikom, dobro osmišljenom i odlično realizovanom projektu, koji se ne može definisati kao „ojačanje“ bedema Donjeg grada.

Dosadašnji istraživači ovog arhitektonskog objekta definisali su kulu Nebojšu kao topovsku kulu. Ona to sigurno i jeste bila posle obnove i rekonstrukcije 1717 – 1736. godine. Austrijanci su tada na četiri simetrično postavljena zida probili topovske otvore na II, III i IV nivou i rekonstruisali V nivo sa još četiri otvora. Istovremeno su kulu pokrili svodom zidanim od opeka. Tih 16 topovskih otvora, simetrično raspoređenih na četiri naspramna zida bili su početkom XVIII veka dovoljni da brane grad sa Dunava. Austrijanci su istovremeno zazidali neke od ranijih otvora. Dosadašnji istraživači su potpuno zanemarili podatak da su na dva zida zadržani stari otvori, odnosno da oni nisu proširivani. To je veoma jak argument da na mestima gde su Austrijanci probili nove topovske otvore, ranije nisu postojali nikakvi.

Pod pretpostavkom da je kula izgrađena 1460. godine i da je bila topovska, nemoguće je objasniti tako radikalne građevinske zahvate na njoj 1717-1736. godine i redukovanje topovskih otvora na samo četiri od ukupno osam  zidova. Strategija ratovanja i odbrane utvrđenih gradova artiljerijom nije se u međuvremenu toliko promenila. Stari otvori, spoljnje širine 0,67 i visine 0,97 m, a unutrašnje širine 1,60 i visine 1,60 m, bili su početkom XVIII veka sasvim dovoljni za smeštaj topova. Očigledno da da ili njihov položaj nije bio adekvatan, ili nisu ni postojali na tim zidovima, te su probijeni novi. Na osnovu uvida u dokumentaciju i stanje na samom objektu, jasno je vidljivo da su novi (austrijski) topovski otvori probijani na mestu gde ih ranije nije ni bilo. Da su ranije postojali otvori, morala bi biti očuvana bar jedna strana, ili donja niveleta i da se proširivanje vrši od njega, što ni na jednom od 16 otvora nije slučaj. Očigledno je da je u masi zida kule probijan znatno viši i širi otvor od zamišljenog,  koji je zatim zidanjem opekama oblikovan u pravilan topovski otvor.

Sumnju da su originalni otvori služili za postavljanje topova pojačava činjenica što su oni asimetrično postavljeni: na zidu A jedan na IV nivou, na zidu C – 3, na I, III i IV nivou; na zidu E – 3, na I, III i IV nivou; i na zidu G – 2, na II i IV nivou. Pravi topovski otvori iz 1717 – 1736 su simetrično raspoređeni na 4 nivoa, II – V, sa po 4 topovska otvora.

Jak dokaz da originalni otvori, svih deset sačuvanih, nisu topovski je činjenica da su oni potpuno asimetrični u osnovi i nalaze se van simetrala zidova kule, nasuprot topovskim otvorima XVIII veka koji su simetrični o nalaze se u osi – simetrali zida. Pravilnost izrade svih originalnih otvora argumentovano ukazuje da se ne radi o neumešnosti majstora koji su ih zidali. Pravilni svodovi  na njima, izvedeni kamenim kvaderima ili opekom, delo su veštih i iskusnih graditelja, kojima takva asimetričnost, na precizno projektovanom i izvedenom objektu nije mogla da se desi. Stoga moramo zaključiti da su originalni otvori na kuli Nebojši i zamišljeni i realizovani kao takvi, sa jasno određenim ciljem.

Postojanje 3 originalna otvora u I, prizemnoj zoni, koji su takođe asimetrični i nalaze se samo 0, 7o m iznad poda kule, ne može se objasniti strategijskim razlozima, naročito što je jedan od njih okrenut ka gradu.

Originalni otvori su pravilno konstruisani i brižljivo izvedeni. Njihovom geometrijskom analizom ustanovljeno je da je širina otvora prozora jednaka      6  stopa = 2.449 * 296 mm = 725.04 mm. Polovina širine otvora  362.52 mm čini osnovu modula kojim je on konstruisan. Konstruisanje je izvršeno pomoću kvadratne modularne mreže 4 h 4 modula. Iz centra kvadrata konstruisane su dve koncentrične kružnice poluprenika  M i 2M. Na taj način dobijena je geometrijska figura čiji je donji deo kvadrat osnovice 2M, a gornji polukrug prečnika 2M. Gornji deo otvora čini luk koji je izveden od 19 pravilno raspoređenih opeka širine 1 stopa, iznad kojih je red od 7 položenih opeka istih dimenzija. Konstrukcija ovih otvora očito odražava simboliku kvadrata i kruga, njihovo istovremeno i jedinstvo i suprotnosti, odslikavajući odnose zemlje i neba, odnosno zemaljskog i nebeskog. Broj od 19 opeka u luku može označavati 19 sunčevih godina sunčevog kruga, a 7 položenih opeka 7 dana u nedelji. Upravo tih 7 položenih opeka nemaju nikakvu konstruktivnu niti građevinsku ulogu, već su smišljeno uklopljene, kako u geometriju kruga, tako i u simboliku broja.

Po svom vertikalnom arhitektonskom rešenju kula Nebojša predstavlja jedan dinamičan kvadrat koji se razvijao nad osnovicom koja je jednaka dužini zida, odnosno 4 modula = 5,92 m. Kvadrat zadate osnovice je prvo udvostručen u visinu i nad njim se ređaju iracionalni brojevi:         5          6            7       …. Na visini od 55 stopa nalazi se venac koji čini 48 pravilno izrađenih i raspoređenih konzola, po jedna na svakom uglu i po pet između na svakoj strani. Konzole susastavljene od dva profilisana bloka postavljena u obliku slova T gledano spreda ili G gledano iz profila. Blokovi su brižljivo urađeni. Donji blok ima pravougaoni oblik osnovice 1 stopa = 296 mm. Njegova visina je 4/3 osnovice i dobijena je geometrijskim putem. Blok je profilisan tako da su gledano spreda vidljive dve horizontalne duži, od kojih donja odvaja 1/3 pravougaonika a gornja isti pravougaonik deli po zakonu zlatnog preseka. Posmatran spreda donji blok je oblikovan po zakonu Pitagorinog trougla: 32 +42 = 52 . Gornji blok ima širinu jednaku visini donjeg bloka, a visinu jednaku 1/2 širine, odnosno 2/3 stope. Donji deo ovog bloka je koso profilisan u visini 1/6 stope. Posmatran iz profila donji blok je širok stopa+ stopa / 3  2), a visok je 4/3 stope.

Kula Nebojša svojim oblikom samo podseća na turske topovske kule smederevske tvrđave, podignute 1480. godine i turske kule na Golubačkom gradu iz približno istog vremena. Njihovom analizom uočavaju se bitne razlike između ovih objekata:

1. Turske topovske kule su organski povezane sa istovremenim bedemima, dok je kula Nebojša kasnije inkorporirana u fortifikacioni sistem.

2. Turske topovske kule su skoro dva puta niže od kule Nebojše.

3. Topovski otvori na turskim kulama su simetrične osnove i nalaze se u osi zida.

4. Turske topovske kule imaju na svakom spratu nužnik i kamin, koji su bili neophodni za život i fiziološke potrebe posade tokom cele godine, svih 24 sata, dok takvih objekata apsolutno nema u kuli Nebojiši. To nedvosmisleno pokazuje da u kuli Nebojši nije mogla biti stalna vojna posada, naročito tokom zimskog perida.

Svi do sada navedeni elementi nedvosmisleno negiraju mogućnost da je kula Nebojša primarno bila topovska kula i uopšte dovode u pitanje njen fortifikacioni karakter u vreme gradnje.

Protiv fortifikacione funkcije kule Nebojše govori i ulaz koji se nalazi na njenoj jugozapadnoj strani koja je okrenuta ka reci Savi. Činjenica je da je prag ulaza znatno viši  od nivoa terena ubedljivo govori da se ne može raditi o topovskoj kuli. Osim toga, od ulaznog praga, kroz zidnu masu vodi silazno stepenište što samo otežava funkcionisanje ovog objekta kao fortifikacionog. Silazno stepenište je imalo 9 stepenika, dužine 1 1/9 stopa i visine (4 stope + 1/9 stope):9, što je za komunikaciju u jednoj topovskoj kuli bilo apsolutno bespotrebno, beskorisno i štetno.

Kula Nebojša je podignuta kao samostalni objekat u Donjem gradu Beogradske tvrđave. Nalazi se na ravnom zemljištu, neposredno na samom ušću Save u Dunav. Svojim impozantnim dimenzijama, pre svega visinom od preko 20 m ona dominira okolinom. Kao xinovski beleg ona je vidljiva iz daleka.

U pokušaju otkrivanja prvobitne funkcije kule Nebojše krenućemo od njenog imena. Svi prethodni istraživači su ime Nebojša shvatili kao „onaj koji se ne boji, ne plaši“. Tome je znatno doprineo Taljkoci, koji u Gornjem gradu Beogradske tvrđave beleži postojanje kule “ ljve vocatur „Noli timere““. Ta prvobitna kula Nebojša u Gornjem gradu je arheološki potvrđena i datovana u vreme despota Stefana Lazarevića. Na osnovu istorijskih i arheoloških podataka ona je srušena krajem XVIII veka. Ako je to tačno, onda su u Beogradskoj tvrđavi od sredine XV veka postojale dve kule sa istim imenom Nebojša. Malo je verovatna pretpostavka da se ime kule sa Gornjeg grada  prenelo kasnije, posle njenog rušenja , na kulu u Donjem gradu. Prvo, današnja kula Nebojša strategijski ne predstavlja kulu koja je neosvojima. Nasuprot tome ona je po svom položaju bila veoma laka meta artiljerije. Njoj je sasvim izvesno bilo veoma lako prići i sa vode i sa kopna. Svojom veličinom i mestom gde se nalazi, na prvoj liniji odbrane na Dunavu, ona sigurno nije mogla biti poslednje uporište branilaca Beogradske tvrđave.  Stoga smatramo da ime Nebojše kule treba dovesti u vezu sa imenicom „nebo“ i protumačiti je kao „nebeska“. Analogija te vrste u srpskom jeziku je čitav niz: Stojša – postojan; Radiša – radan; Mališa – malen; Ljubiša – ljubljen, voljen; Staniša – stalan, Braniša – branjen itd. Razloga za ovakvo tumačenje i ovakav pristup ima više.

Prvo, ni u jednom drugom srednjevekovnom gradu sem Beograda (Kruševac, Smederevo, Golubac, Ostrovica, Jeleč, Novo Brdo, Ras, Užice, Maglič itd) ne postoji ni jedna kula koja se zove Nebojša, što bi da se radi o njenom značenju kao „neosvojive i neplašive“ – „noli timere“ kule bilo sasvim normalno.

Drugo, kula Nebojša je svojim oblikom  i proporcijama veoma slična „Kuli vetrova“ u Solunu, koja potiče iz I veka stare ere i koja je pouzdano jedinstven astronomsko-metereološki spomenik antike, kao i Romulinom mauzoleju na Gamzigradu, Dioklecijanovom u Splitu i drugim sličnim spomenicima kasne antike..

U duhovnoj baštini srpskog naroda kula Nebojša i jeste ostala upamćena kao takav spomenik. O tome najslikovitije i najdirektnije govori poznata narodna epska pesma „Početak bune protiv dahija“.

U početku ove pesme, spevane početkom XIX veka, u vreme I srpskog ustanka, eksplicitno se i opisuju razne astronomske pojave :

„Od Tripunja do Svetoga Đorđa

Svaku noćcu mjesec se vataše…

Od Đurđeva do Dmitrova dana

Sve barjaci krvavi idoše

Viš Srbije po nebu vedrome…

Grom zagrmi na Svetoga Savu,

Usred zime kad mu vreme nije,

Sinu munja na časne verige,

Uvati se Sunce u proleće,

U proleće na svetog Tripuna,

Jedan danak tri puta se vata

I tri puta igra na istoku!“

Samo nekoliko stihova kasnije, slepi Filip Višnjić, po Vuku autor ove pesme, govori sledeće:

„Pa od jada svih sedam dahija,

Načiniše od stakla tepsiju,

Zagrabiše vode iz Dunava,

Na Nebojšu kulu iznesoše,

Na vrh kule vrgoše tepsiju,

U tepsiju zvezde povataše,

Da gledaju nebeske prilike.“

Povezivanje kule Nebojše sa nebom i nebeskim prilikama, odnosno astronomskim događanjima, ovde je decidirano. Početak ove pesme sasvim izvesno ima mitološku matricu, mnogo stariju od vremena nastanka same pesme i istorijskih događaja koje ona opisuje. Pesnik, iako savremenik burnih istorijski događaja, ne opisuje kulu Nebojšu kao fortifikacioni objekat, već isključivo kao građevinu sa koje se posmatraju „nebeske prilike“, odnosno samo nebo. Pesnik to nije mogao i nije imao razloga da izmišlja. Njegovi podaci su potpuno jasni i direktni. Malo je verovatno da su po zlu čuvene dahije sa kule Nebojše posmatrali pomračenje (hvatanje) Sunca i Meseca i komete (krvave barjake). Jedan od argumenata da se radi o starijoj mitološkoj matrici je sadržan i u podatku da se na početku pesme pominje sedam dahija, a istorijski ih je bilo četiri. Pesnik za takvu zamenu apsolutno nije imao potrebu. Prvo on po imenu i prezimenu zna i navodi svu četvoricu dahija: Aganlija i Kučuk Alija, Mula Jusuf, Fočić Mehmed-aga. Drugo, oba broja, i 4 i 7 se uklapaju u deseteračku metriku te je pesnik lako mogao reći „Pa od jada četiri dahije…“, ali nije to učinio.

3. Oba broja i 4 i 7 su stajaća, stereotipna broja u srpskoj narodnoj epici, te nema razloga njihovoj zameni u jednoj istorijskoj pesmi.

4. Netačno pominjanje 7, a ne četiri dahije, moglo je izazvati sumnju u istinitost same pesme, događaja i junaka koje opisuje, kao i u samog pevača.

Sve to nam govori da je zamena broja 4 u broj 7 izvršena bespotrebno. Čini nam se da je do nje došlo spontano. Jedini razlog je stara mitološka matrica, koju epika prenosi sa kolena na koleno, koju pesnik pamti i koju veoma uspešno inkorporira u novo pesničko tkivo. Tih „sedam dahija“ koji se pominju samo na početku pesme, sasvim izvesno izvorno predstavljaju sedam dana u nedelji, odnosno „sedam da(n)ija“.

M. Popović daje mogućnost identifikacije „Vračareve kule“ na turskom crtežu iz 1492. godine sa kulom Nebojšom. To je još jedna potvrda definisanja kule Nebojše kao astronomskog objekta. Vračar ili vrač je znalac, upućenik u sve tajne života i vaseljene. On sasvim izvesno nije mogao i ne može biti vojnik, ratnik, topxija. Ti srpski nazivi, kula Nebojša i Vračareva kula, ukazuju da se radi o spomeniku srpske duhovnosti.

Na ovakav način analizirana kula Nebojša nameće diskusiju samog imena grada gde se ona nalazi. Opšte je prihvaćeno da toponim Beograd predstavlja apelativ Beli Grad > Beo Grad > Beograd. U kontekstu naše analize, on sasvim izvesno može voditi poreklo i od reči:

Beleg Grad > Beleg(g)rad > Belgrad > Beograd.

Beleg je oznaka, marker, reper, obeležje, karakteristika, što su kula Nebojša i Beograd zaista i bili, a na određen način su i danas, najmarkantnija i najvažnija tačka jugoistočne Evrope. U ovakvom svetlu posmatran problem možda nam daje odgovor na pitanje šta znači rimski naziv Singidunum. Opšte je poznato da dunum znači grad. Ime Singi je dovođeno u vezu sa plemenom Sigina koje je živelo u njegovoj blizini, iako su na tom prostoru arheološki i istorijski u vreme dolaska rimskih legija potvrđeni samo Skordisci, kao konglomerat starobalkanskog i keltskog življa. Čini nam se da se značenje rimskog naziva ovog grad krije u latinskoj reči Signum, Signi, gde je metatezom GN prešlo u NG i dalo Singi sa istim značenjem kao i Beleg, odnosno znak.

Analiza kule Nebojše ukazuje da se ne radi o  fortifikacionom srednjevekovnom objektu XV – XVI veka , već o jedinstvenom astronomskom i sakralnom  spomeniku antike, koji je kao takav ostao u svesti srpskog naroda da živi sve do početka XIX veka.

Dokazi za to su:

1. Modularna mreža osnove kule rađena u matematičko-filozofskom sistemu Pitagorejaca i neoplatoničara, koji se ogleda u kvadratnoj osnovi dimenzija 10 h 10 modula i postojanju Pitagorinog trougla 32 + 42 = 52 u osnovi.

– veličina stope od 0, 296 m, kao osnovne dužinske mere pri projektovanju i gradnji.

– Naglašena i dosledna težnja da građevina bude stabilna i trajna. Takav temelj nema ni jedna druga srednjevekovna građevina.

– Činjenica da je kula Nebojša osmišljena kao potpuno samostalna građevina.

– Suprotnost između grandioznosti samog objekta i veoma lošeg, podbarnog zemljišta na peskovitoj i niskoj dunavskoj obali, što jasno govori da je kula Nebojša morala biti podignuta baš na tom mestu.

– Na visini od 16, 470 m od nivoa poda nalaze se oko cele kule pravilno profilisane konzole. Njihov broj od 48 daje podelu kruga na 48 delova od 7o i 30/, što odgovara 1/48 dana, odnosno vremenu od 30 minuta.

– Jak dokaz protiv fortifikacionog karaktera Kule Nebojiše je i činjenica da je ona pokrivena kupolom. Istina je da sadašnji poluloptasti svod na ovom objektu potiče iz perioda austrijske obnove 1718-1735. godine, ali je za njegovu gradnju morao postojati veoma jak razlog, daleko veći od čisto funkcionalne zaštite od atmosferskih uticaja.  Takva funkcija je mogla lako biti rešena jednostavnijom drvenom konstrukcijom. Čini nam se da je izgradnja poluloptastog svoda uslovljena prvenstveno samom veličinom objekta, i da je primarna funkcija svoda da statički omogući njegovu stabilnost, odnosno da svih osam zidova, visokih preko 20 m, drži u jednoj celini. Ti elementi ukazuju da su austrijski neimari 18. veka, sasvim sigurno na ovom objektu videli ostatke tog svoda, na osnovu čega su izvršili njegovu rekonstrukciju. Slični svodovi se ne nalaze ni na jednoj sličnoj topovskoj kuli, od 15. veka pa sve do kraja gradnje takvih arhitektonskih objekata. Postojanje izlaza na krov kule, sa očuvanim pragom, dovratnicima i delom nadvratnog luka takođe ukazuje na drugu funkciju kule Nebojše. Na osnovu sačuvanih delova portala za izlaz na krov on se može u potpunosti rekonstruisati. Širina izlaza je   7  stopa, odnosno 783 mm. Tačno toliko iznosi i visina dovratnika. Konstrukcija izlaza izvedena je na sledeći način. Prvo je konstruisan  kvadrat osnovice   7 stopa. Zatim je u njega upisana kružnica. Zatim su 3/4dijagonale kvadrata spuštene na osnovicu. Početni kvadrat je proširen za dobijenu vrednost. To proširenje je na portalu jasno označeno bordurama. Oko novog kvadrata je opisana kružnica, oko koje je na kraju opisan kvadrat. Nad primarnim kvadratom konstruisan je polukrug, koji čini nadvratni luk.  Stepenište koje vodi na svod kule je projektovano sa 13 stepenika koji su spiralno postavljeni tako da zaklapaju ugao od 135o. Za fortifikaciono funkcionisanje ovog objekta takvo stepenište je potpuno neadekvatno i njegov oblik se mora protumačiti sasvim drugim razlozima. Čini nam se da je primarni cilj i svoda i takvog stepeništa da u unutrašnjosti kule stvori ambijent mračne komore, odnosno da spreči prekomerno prodiranje spoljašnje dnevne svetlosti u unutrašnjost kule. Sasvim je očigledno da ovakvo stepenište koje danas vodi u skučen prostor između drvenog krovnnog pokrivača i zidanog svoda, apsolutno nema nikakvu finkciju. Prvobitno je ono omugućavalo izlazak na svod kule, sa kog se direktno moglo posmatrati nebo i „nebeske prilike“, kako to i epska pesma opisuje.

Detaljnom arhitektonsko-gemetrijskom analizom kule Nebojše može se zaključiti da ona odslikava i manifestuje suštinu neopitagorejske i neoplatoničarske filozofije. Konstruisana je od tri osnovna elementa: osnove – kubusa u obliku kvadra kvadratne osnove, cele u obliku osmostranog kvadra i kružne polulopte, maksimalno matematički razigranih i usklađenih proporcijskih odnosa i veličina. Temeljni kubus – postament, svojim antidinamičkim kvadratnim oblikom simboliše zemlju, podzemni svet i njegove vode. On je i postavljen na drvene šipove pobijene u mulj, odnosno zemlju i vodu. Nad takvim kubusom konstruisana je cela u obliku prizme osmougaone osnove. Oktogon je prelazni oblik iz kvadrata u krug, te sam simboliše prelazak, uskrsnuće, obnovu i ponovno rađanje. On je i simbol večnog života. Nad oktogonalnom prizmom je konstruisana poluloptasta kalota, koja predstavlja nebo i nebesko carstvo i po kojoj se i sama kula zove Nebojša.

Jedan takav objekat grandioznih dimenzija, prepun čitavog niza simbola koji sadrže i skrivaju u sebi sva znanja i verovanja kasne antike, mogao je da realizuje, slično gamzigradskom mauzoleju, ili Dioklecijanovom mauzoleju u Splitu, čovek najvišeg zvanja, odnosno sam car, čovek koji je istovremeno upućen u tajne neopitagorejske i neoplatoničarske filozofije, paganskog verskog shvatanja i čovek koji je vezan za područje antičkog Singidunuma. Na osnovu toga pretpostavljamo da je idejni tvorac i realizator kule Nebojše bio Julijan II Filozof, sin Konstansa II i unuk Konstantina Velikog i Basiline. On je rođen u Konstantinopolju 1084. godine od osnivanja Rima, odnosno 331. godine posle Hrista. Konstans II je umro u novembru 1114. godine od osnivanja Rima (361. g) kada Julijan II biva od strane vojske izabran za cara i nasleđuje ga. Ako znamo da je Julijanov o  IV  Flavija, čiji se logor nalazi u Singidunumu, igra najvažniju ulogu za izbor i održavanje cara na vlasti, postaje jasno zašto ovaj car gradi na samom ušću Save u Dunav kulu Nebojšu, kao mauzolej ili moguće hram.

Direktne arheološke potvrde za ovakvo tvrđenje imamo u arheološkim nalazima sa beogradske tvrđave. Tu se na prvom mestu izdvajaju dve glave takozvanih „palmirskih sveštenika“ o kojima je puno pisano. Prilikom prvog definisanja ovih portreta neopravdano i neargumentovano su opredeljeni kao palmirski sveštenici (sacerdotes). nesporno je da su ovi portreti rađeni u Palmiri, ali je diskutabilno koga oni predstavljaju i kada su rađeni. Prvo, nezabeleženo je u antici, a i u kasnijim periodima, da se rade portreti sveštenika u ovakvom maniru. Palmira (Palmyra) se nalazi u severnom delu Sirijske pustinje, oko 200 km severoistočno od Damaska. Za vreme Rimljana bila je značajan politički, ekonomski i kulturni centar, koji se razvijao pod upravom lokalnih vazalnih vladara iz porodice Septimija. Posle smrti Septimija Odenota 267. g. njegova žena Zenobija proglasila je Palmiru i okolne oblasti nezavisnim od Rima. Rimski imperator Aurelijan je 272. g. zauzeo i delimično razorio ovaj grad, posle čega je u opadanju sve do 14. veka kada su ga Tatari pod vođstvom Timura razorili (Mala enciklopedija Prosvete, s. v. Palmira). Nema osnova pretpostavka da zanatsko umetnički život u ovom gradu bukvalno umire krajem treće četvrtine 3. veka, za vreme Aurelijana. Taj grad je u geostrategijskom smislu imao za Rimljane vrlo bitnu ulogu tokom Persijskih ratova, jer se nalazio na glavnom karavanskom putu koji iz Sirije vodi ka Mesopotamiji.

Julijan II Filozof proglašen je za Avgusta 360. godine, a nasledio je na prestolu Rimskog carstva svoga oca u novembru 361. godine. Vodio je veoma teške i iscrpljujuće ratove protiv Persije. Bio je jedan od najumnijih i najobrazovanijih ljudi svoga doba: književnik i mislilac koji je svoje filozofske poglede bazirao na platoničarima i pitagorejcima. Pokušao je da zabranjujući hrišćanstvo vrati primat paganskoj religiji. Poginuo je u sukobu sa Persijancima 27. juna 363. godine.

„Palmirska glava“ iz Beograda rađena je od mermera uprirodnoj veličini. Ubedljiv dokaz da se radi o carskom portretu je lovorov venac na kapi, ili tačnije rečeno kruni u obliku kule – „corona muralis“, koja možda predstavlja i samu kulu Nebojšu. Sličnu krunu ima Romula na bisti iz Soluna. Lovorov venac na glavi je obeležje cara i ni u kakvom slučaju ne može se nalaziti na glavi sveštenika ili bilo kog drugog činovnika. Na prednjoj strani venca nalazi se medaljon sa bistom  na kojoj je prikazan mlad muškarac dugog vrata i pogleda uprtog ka nebu. Potpuno ista predstava nalazi se na novcu imperatora Konstantina, te sasvim izvesno njega i predstavlja. Bista je na lovorov venac stavljena svesno da se naglasi veza između Julijana i njegovog dede Konstantina Velikog. Takav tip lovorovog venca potpuno je analogan vencu na glavi imperatora Galerija iz Gamzigrada. Da „palmirska glava“ predstavlja portret Julijana govore nam karakteristične crte produhovljenog lica bez brade i prodoran pogled široko otvorenih očiju sa naglašenim zenicama. Istovetna predstava ovog imperatora nalazi se na novcu  sa likom cara bez brade na aversu i reversnom predstavom tipa VOT – MVLT sa istovetnim lovorovim vencem.

Predmet daljih analiza ostaje mogućnost da ova glava predstavlja deo skulpture iz Beograda, koja predstavlja nekog imperatora i koju M. Tomović datuje u kraj 3. i početak 4. veka. Ta statua imperatora je rađena u potpuno istom maniru, kao veoma dubok reljef, slično drugom „Palmirskom portretu“ iz Beograda.

Da prethodnu glavu možemo sa velikom dozom sigurnosti definisati kao porteret Julijana Filozofa indirektno govori i nalaz visokog reljefa sa poprsjem, koji je rađen u potpuno istom maniru. U prirodnoj veličini prikazan je mlad muškarac , zaodenut u togu, sa svitkom u levoj ruci i sa istim tipom krune na glavi „corona muralis“. Na centralnom delu lovorovog venca nalazi se ovalni medaljon. Lik i blage crte lica u potpunosti odgovara liku rimskog imperatora Jovijana kakav je prikazan na novcu (Coh. 9). Jovijan je bio prvi oficir carske garde imperatora Julijana Filozofa i što je za razrešenje celog problema vrlo bitno, rođen je u Singidunumu. Venac na glavi ovog cara je potpuno analogan pretstavi venca na aversu novca tipa VOT V (COH. 31 – 40). Jovijana je vojska proglasila za cara odmah posle Julijanove smrti. Posle proglašenja za cara on sa Persijancima sklapa po Rimljane nepovoljan mir, po kome povlači legije iz Persije. Čini nam se da ovaj spomenik upravo to govori. Za razliku od prethodnog portreta Julijana, kog karakteriše snaga, prodornost, odlučnost i neustrašivost, Jovijan je i prikazan kao zamišljen i brižan, skoro pokunjen, pater patriae , koji u levoj ruci drži zgužvan, skoro u nabore toge utopljen svitak, koji vrlo verovatno simboliše upravo mir sa Persijancima. Natpis iznad levog carevog ramena pisan je na aramejskom jeziku i u prevodu glasi: „Amon, fils de Noscha, Oga, Shalma, helas“ (M. Mirković, IMS I, 1976, 85). Iz sadržaja natpisa očigledno je da nije prikazan sveštenik, već vrhovni egipatski bog Amon, sa kojim je sam car kao Bog sa carskom krunom i lovorovim vencem kao osnovnim carskim insignijama. Jovijan je bio prvi oficir carske garde Julijana Filozofa i njegov naslednik na prestolu, te je logično da ima potpuno isti oblik krune na glavi. Vojska ga je proglasila za cara 27. juna 363. godine.  Na putu za Konstantinopolj umro je, odnosno ugušio se u dimu dok je spavao u gradu Dadastanu, krajem februara 364. godine. Iako neki smatraju da je bio hrišćanin, on je ipak samo ukinuo Julijanove edikte o progonu hrišćana, pokušavajući da umiri rasplamsale krvave verske sukobe između pagana i hrišćana, shvatajući da se braneći staro samo za to što je staro i napadajući novo samo za to što je novo, ne može ići u budućnost i očuvati SEKURITAS REIPUBLICAE i GLORIA ROMANORUM.

Za graditeljsku delatnost imperatora Julijana Filozofa sasvim se izvesno može vezati Jakšićeva kula na beogradskoj tvrđavi, koja sa kulom Nebojšom ima čitav niz dodirnih tačaka.

1. Kula je osmougaone osnove

2.Zidana je u istoj tehnici.

3. Ima venac od konzola.

4. Građena je kao samostalan objekat i tek je naknadno inkorporirana u sistem Tvrđave.

5. Njeno ime Jakšićeva kula ukazuje na dubok mitološki smisao i značenje. Braća Jakšići nisu istorijski potvrđeni, a predstavljaju najznačajnije mitske likove srpske narodne epike vezane isključivo za Beograd. Lično ime Jakša, po kome nose prezime Jakšići, sasvim izvesno označava Jakog Boga, Jakoboga, kao vrhovno božanstvo srpskog prethrišćanskog panteona.

Još jedan arheološki nalaz direktno govori u prilog postavljenoj tezi. To je nalaz mermerne figure orla koji je publikovan zajedno sa „palmirskim glavama“ i za koje se navode isti uslovi nalaza – „beogradska tvrđava“. rlo je verovatno da ta figura predstavlja orla koji je stajao na vrhu svoda hrama. Takva predstava bi potpuno odgovarala predstavi mauzoleja tipa „rotunda bez pronaosa“na predstavama na Maksencijevom novcu. Taj orao je istovremeno simbol Jupitera, cara i vojske i istovremeno simboliše i samu apoteozu imperatora.

Na prostoru Donjeg grada, kome pripada i kula Nebojša, potiče čitav niz fragmenata bronzane monumentalne plastike, koji ovom prostoru  daju sakralni karakter (Antička bronza Singidunuma, ed. Slavica Krunić, Beograd 1997, str.45, kat. br. 33-36, 38-43). Većina pronađenih fragmenata otkrivena je tokom iskopavanja 1983. godine u ukopu I, koji se nalazio u sondama C/IV D/III, D/IV, E/V, te je neshvatljivo različito datovanje fragmenata u prvu ili drugu polovinu trećeg veka.

Neophodno je izvršiti detaljnu arhitektonsku i arheološku analizu ove kule, odnosno njenih originalnih ostataka, kako bi se bogla izvršiti njena detaljna hronološka i funkcionalna analiza. Pretpostavljamo da bi ona mogla predstavljati hram ili mauzolej imperatora Jovijana, čije je poprsje nađeno u tvrđavi i o kom smo govorili.

Još jedan arhitektonski spomenik u srpskom Podunavlju pripada istoj graditeljskoj epohi. Reč je o ostacima monumentalne građevine koja se nalazi unutar turske tvrđave u Ramu. Taj objekat je definisan kao „ostaci xamije“ (Simić G.) Reč je o ostacima građevne zidane od kamena. Građevina ima dvanaestostranu osnovu podignutu na kružnom podijumu, koji je danas vidljiv 1,50 m iznad terena. Zidovi su očuvani do visine 2,70 m iznad podijuma. Očuvano im je samo spoljašnje, dok je unutrašnje lice počupano. Na jednom zidu sačuvani su ostaci polukružne niše. Na osnovu vidljivih sačuvanih ostataka može se zaključiti da je prečnik kružnog podijuma 40 stopa, da je dužina strane dvanaestougaonika 10 stopa, da je debljina zida 3 stope i da je poluprečnik polukružne niše dve antičke stope od po 296 mm. Sve to ukazuje da se radi o ostacima antičkog objekta tetrarhijske i posttetrarhijske epohe, koji je po dimenzijama i proporcijama analogan Galerijevom mauzoleju u Gamzigradu. U prilog tome govori i Kanicov podatak koji kaže: „U dvorištu tvrđave su sačuvani ostaci jake rimske građevine, na kojoj je stajala primitivna xamija, čiji su tragovi danas (1859. godine) jedva vidljivi.“(F. Kanic, 2, 538). E. Čelebija kaže „U unutrašnjosti tvrđave nalazi se Careva xamija i kuća dizdara. (E. Čelebija, 546, 547). Da se sasvim izvesno ne radi o ostacima xamije govori i podatak da je ovaj objekat skoro prislonjen uz zapadni zid tvrđave, odnosno udaljen je od njega svega 1 metar, što je znatno otežavalo unutrašnju komunikaciju. To je jedini objekat kome je unutrašnje lice zidova počupano, dok su zidovi kula očuvani sa zubovima. U prilog sakralnoj funkciji ove građevine direktno govori votivni natpis G. Korneliusa Rufina, veksliifera VII Klaudijeve legije, koji je uklesan u živu stenu ispod tvrđave i posvećen Jupiteru. Sasvim izvesno da taj natpis i objekat čine jedinstvenu sakralnu celinu. Stoga se može pretpostaviti da ostaci rimskog objekta u ramskoj tvrđavi predstavljaju ostatke carskog hrama  ili mauzoleja, koji je posvećen vrhovnom rimskom bogu. Stoga legenda o postanku imena sela Ram sasvim izvesno ima osnove i treba je dovesti u vezu sa rečju hram – svetilište.

________________

* Narodni muzej Požarevac

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s