УВОД У „ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ“ / Бела Тукадруз

А ви, Духови, што доносите загонетне снове и привиђења (крв,
убиства, масакре; ратнике на гранама високих топола и голубове
гриваше, рајске вртове…), ливаде, крила авиона сломљена, рибњаке
пуне лиснатих рибица, лепе младе жене, и жене у позним годинама
– бркате (иако не старије од педесет и четири лета), сусрет
поклисара на границама међа старога имања, старога гробља,
поседа закоровљеног, узбуне око и испред гарнизона, окршај краљева
и окршај краљица – хоћете ли нам се опет јавити и рећи једноставнијим
речима патријархалних пророка одгонетку снова ужасних?
Нису то експлозије из каменолома, јер одјекују из даљине.
Из равнице далеке и широке као ишчезло море. Јер и мора
ишчезавају, зелена , узбуркана и дубока. Нестају насеља читава,
гробља лете у ваздух, испаравају у висину као ишчезла мора.
Долине су гробнице, празнина је гробница. Овде је гробница, а испод
ове гробнице има још осамдесет и кусур гробница. Знају археолози
и палеонтолози о чему говорим. Знају пророци и они што бдију.
Бдење већ траје сто година: 1899 – 1999.
Нико не види да долазе по месечини: пророк Матија, који
је постао анђео, као и његов стриц Милош: јер лежу рано, као
кокошке. Долазе да објасне оно што су већ једном рекли о новом
народу што ускрсава као зелена трава на нашим ливадама.
И наша лудост, жудња да победимо читав свет, иако је
мудрије било послушати месечаре (неписмене креманске пророке)
и победити себе, јер се на измаку миленијума та победа само узима
у обзир.
Толики гледају у звезде и нико не види. Пустош: огромну и
сиву као море. Лудило; идолопоклонство; оно што је многима
дошло главе. Пустош сеје лудак, што ће завршити као и сви
блиски му; проклетство и пустош бризгају са неба као јесењи
пљускови без престанка. Пустош се цери из пукотина :
геометрија паучине сребрна казује, као и колона мрава, да пуст је
и мртав дом, и да су укућани пали у неописиву летаргију. Неки се
руше и обузима их дрхтавица, у којој бунцају, из које их може
повратити писак гајди и виолина – не звук сирена за ваздушну
узбуну, и ви, Духови!…

Лудвигу ван Бетовену

Све су веће количине страха, све је више безубих.
У све се умешао диктат(ор), у стадо, и у старење.
У брачне постеље, у црвљиво брашно, лоше варење.
У бубреге, у мозак. Не камен, него – Шок!

Ваздух је огаван од смрада лешева, узалудних жртви.
Преварио је све, и себе. Не могу му опростити
савременици, потомци, преци – живи и мртви.
Сад су му на трагу небески анђели.
Тиме је ушао у историју – побуњени анђео:
умесио је тесто крвавим квасцем
да би се погостио са својим оцем – Нероном -Прасцем.
Закаснеле су све опомене, савети, критике.
Није крив народ, већ усуд самоубилачке политике.

…..
Дим долази из пећи, из очију. Из даљине.
Написао сам наслов, прво сам написао наслов на почетку
листа. И нисам имао воље да и једну реч више напишем.
Дошла је ноћ, и опет је свануо нови дан.

Из ушију, из обрва порасло бусење…
У томе је било све: хороскоп, судбина, тачно предвиђање
догађаја…
И када сам поново хтео да наставим, огласио се Анђео: Оно
горе не важи (мислио је на првобитни, погрешни наслов)…

Бојно поље

Колико крви, колико мртвих војника, мудраца, песника
локалних, покондирених тикава, глупака!
Остао само омот од њихових књига! Ухолаже, патрљци
оловака, замршене бледе машинске траке, делови бусола и других
инструмената за брзу оријентацију и мерење притиска…

Колико лешева дана, бесаних ноћи, недеља, година!
Лешеви илузија!
Скршена копља, зарђали мачеви.
Лешеви пријатеља и непријатеља, јунака.
Лешеви тумача звезда и тумача књига.

Лешеви врдалама и лицемера, великих спавача и цинкароша,
библиотекара и осредњих списатеља, скрибомана амбициозних,
чиновника и циркуских аранжера, расипника и слободних стрелаца!
Сви су нешто писали, а песме и доставе: плаћени и неплаћени
писари, благајници, попови, полицајци, козари, дошљаци, староседеоци,
стршљенови, гуштери, рогоње, прозелити, банкари, лекари, и многи
други који су пристали да им набаце на плећа самар, жути мрави и
паукови, подводачи, ушкопљени бикови и пискарала новинска…

Умрли су усред умољчаних књига, каталога, масних великих
слова тиражних новина, сабраних / изабраних (не)Дела: у помрчини,
дакле, без свеће!

Сасвим ослепевши од неколико легенди и (за)блуда!

А због чега?Због чега?
Нису знали. Не знамо.

Тек кад буду помрли, тек кад буде никла трава из гробова,
тек – кроз десет или двадесет година, моћиће да се одговори.
Иако ће и тада многа питања остати без одговора. Јер мртва
уста не говоре. Из мртвих уста кошутловац ниче…

Дотле ће Овде успевати коров. Коровска биљка, рен!
Засадимо рен! Једино рен! И по неку дињу!

Није пустиња около нас, већ у нама. Врбе умеју да луче
пљувачку, а песници су остали без важне жлезде. Пљување је
природно и лековито. Пљуни зато, испљуни сваку длаку на језику, ти
што се загрцну од облака песка и нестајеш испод пешчаних дина. То је
једина награда коју заслужује сваки караван песника, већина, па и они
који мисле да су другачији, сви који већ имају репове и репиће; својта,
рођаци, кумови, пријатељи. Ово је време за пљување, не за састављање
сонета, мадригала, дитирамба, химни и ода. Болестан си од непљувања,
песниче који ћеш бити заборављен већ сутра, болестан од толерисања,
лицемерја врло уносног, болестан скоро неизлечиво…
Опонашај врбе, кад никада ниси умео да будеш свој. Време је
за пљување, а не за објављивање безбојних књижица
о туђем руву и круву…

Да би неко био андрогин и песник – а таквих Овде и Другде,
једва да има неколико – треба високо да надрасте уобичајени
провинцијални и парохијални појам Творца.

Андрогин добри дух Целине, циничан, неповерљив, стрпљив
до лудила и доследан нема страх, ни чир на желуцу, јер му је желудац
челични, кокошији, змијски, анђеоски: он све на крају крајева свари :
камење, шљунак, гуму, отров, преживаре, сујеврја и заблуде, тамјан и
лимун, клеку и мед, трње и челичне замке, ланце и чађаве вериге,
пекмез и бели лук, трутове и бумбаре, самозванце и слонове, змије у
овсу, крушке у ракији, балканске ендемите пијане у парку што мокре
уз стабла као улични пси, морбидна раздобља и уображене занесењаке,
трагедије и фарсе, тетке и медведе, јефтине курве и елегантне
куртизане, педере, масоне, уштављене богомољце, уреднике, издаваче,
јаја корњача и јајашца змија, хаос, посувраћеност, магареће уши
листова књига, заборављена писма, нереалне концепте, краљеубице,
промашене поете, примадоне с чарапом на глави, незналице које су
тобож надахњивали стари и нови митови балканског поднебља,
фалсификаторе, арлекине, барбарогеније, неисцрпне залихе одлагања,
очајања, богатства мрачних трапова, кристале леда, лишће орахово,
цвет кромпира…
Очевидац не тражи тематику, све му је дато. Гледајући својим
очима сазнаје самог себе. Кроз то сазнаје све, и поезију. Све тајне и
божанску енергију.

Ако је неко заиста прави песник, он не може да буде једна
у низу ствари, једно у низу бића. Он је сам поезија, он је сам свет,
он је непоновљив…
= из рукописа нове књиге песама