Јован Пејчић, Истина и облик живе речи. Књижевни разговори
Бранимира Ћосића. – Admiral Books, Београд 2010.
„Јер тога има код нас – да са смрћу писца ишчезне и његова успомена“ – битно је запажање Бранимира Ћосића, сасвим тачно у одређењу наших књижевних и културних прилика, којим, између осталог, објашњава „зашто је пошао књижевницима тражећи од њих да [му] причају о себи и своме делу“. Уводна белешка којом се отвара серија Ћосићевих интервјуа у магазину Реч и слика Милана Зрнића, у оквиру ауторске рубрике „У разговору са…“, премда има наглашен програмски (начелни) карактер, стоји у најтешњој вези, макар наведеном опаском о културном (само)забораву, са интервјуом који за њом следи, са Ћосићевом првом „књижевном репортажом“. Овај разговор, вођен с Борисавом Станковићем 13. августа 1926. године у „чардаклији“ знаменитог писца на Дорћолу, представља Ћосићев недвосмислен покушај реафирмације Станковићеве личности и стваралаштва, јер аутор Коштане и Нечисте крви тих година „беше немилостиво потиснут у страну“, суочен са „злонамерним ћутањем и заборавом нових генерација“. У Станковићевом „изгнанству“, међутим, на делу није била само поетичка искључивост млађег нараштаја, како је то код Ћосића представљено, колико је оно било узроковано оптужбама за „издајство народа“, изречених због Станковићеве сарадње у окупационом листу Београдске новине током Првог светског рата. На делу је била, дакле, политика.
Нису једном код нас из разлога исте врсте „потиснути у страну“ писац или дело: услед доследне и уобичајене прерасподеле моћи и утицаја између културе и политике, сличну судбину имаће и Ћосићево дело Десет писаца – десет разговора, књига која је требало да окупи све довршене интервјуе овог аутора, како оне из 1926 (разговори с Б. Станковићем, Вељком Петровићем, Сибетом Миличићем и Душаном С. Николајевићем) и 1927. године (с Милошем Црњанским, Божидаром Ковачевићем, Григоријем Божовићем и Густавом Крклецом), све штампане у Зрнићевом месечнику; тако и два објављена 1929. у Летопису Матице српске и Књижевном полету (саговорници: Милан Ракић и Станислав Винавер). Одмах по свом објављивању, 1931. године у Књижарници Геце Кона, Ћосићева књига била је прихваћена с неподељеним одобравањем књижевне и културне јавности, али само пар деценија касније, након Другог светског рата, „плашт заборава“, скројен у ондашњим идеолошким радионицама, прекриће и Ћосићево дело, првенствено због тројице неподобних, интервјуисаних и у књигу уврштених писаца: Гр. Божовића, М. Црњанског и Д. С. Николајевића.
О забораву, у наведеном разговору, Ћосић ће записати и следећу, истиниту премда парадоксалну тврдњу: „…делима праве вредности није потребно туторство њихових стваралаца; таква дела не може ништа и нико да потисне у заборав; она сама узимају места, која им, у књижевној хијерархији, припадају“. Истиниту, јер дело „праве вредности“ управо узима „туторство“ над аутором, те онемогућава трајно изгнанство из културног памћења. Парадоксалну, јер дело „праве вредности“ вреди само за оне који вредности познају. Не потврђује ли то, најзад, Ћосићев интервју, као чин онога који познаје вредности?
Пуна заслуга, пак, за скорашњу реактуализацију књиге Десет писаца – десет разговора, заправо за измештање њено са списка принудно заборављених књига, припада књижевном историчару, критичару и есејисти Јовану Пејчићу. Први и одлучујући корак у том правцу, мада не и најзначајни, начињен је 2002. године када је Пејчић приредио прво потпуно издање ове књиге: наиме, оно издање из 1931. обележено је чудном неправилношћу – иако је наслов наговештавао другачије и више, читалац је тамо „могао да нађе тек девет разговора са девет писаца“, услед чега је у културној јавности више пута било постављано питање „ко је десети писац?“. Одговор је понудио аутор који недостаје, Божидар Ковачевић, написом објављеним 1987. у Веснику Српске православне цркве, али је за најширу публику, с обзиром на слабу читаност црквене периодике, питање скинуто с дневног реда тек издањем у редакцији Јована Пејчића. Ово издање било је пропраћено и критичким, био-библиографском и другим додацима, као и опсежним поговором приређивача под насловом „Аутопортрети вођени руком Бранимира Ћосића“. Даља заокупљеност Јована Пејчића Ћосићевом интервјуерском делатношћу резултовала је још једним, још потпунијим издањем књиге (2010), у које су укључени и недовршени разговори с Милицом Јанковић и Лујом Војновићем, од чијег је коначног уобличења и штампања Бранимир Ћосић био одустао.
Најзад, настала на основама поговора „Аутопортрети вођени руком Бранимира Ћосића“, појавила се и монографска студија Јована Пејчића Истина и облик живе речи, у којој се предмету проучавања приступа на целовит и комплексан начин, јер је аутор монографије усредсређен на читав низ различитих, а међусобно сродних проблема, као што су: генеза и историја деловања књиге, њене општа (генолошка) и посебна (ауторска) обележја, најзад, њена књижевна вредност и културноисторијски значај.
Чини се да је последњи од побројаних момената у великој мери условио и „комплексан [истраживачки] приступ“ који, према једној методолошкој напомени аутора, интегрише начела различитих дисциплина науке о књижевности: „начело актуализације“ (историја књижевности), „начело проблематизације“ (теорија књижевности) и „начело афирмације“ (књижевна критика): Десет писаца – десет разговора имају статус „прекретничког дела у својој врсти“ код нас (Милан Влајчић), што, у ствари, значи – сада су то речи Ј. Пејчића – да се ово дело надовезује на већ постојећу традицију књижевног интервјуисања, да са њим литерарни интервју „проналази свој канонски лик“ у српској књижевности и, напокон, да је реч о делу које је „мерило смисла, лепоте и успешности“. Свако од ова три комплентарна значења, проистекла из квалификатива „прекретнички“, отварало је посебну перспективу проучавања.
Овакво одређење и диференцирање основних принципа науке о књижевности, тј. њених посебних дисциплина, понудио је Јован Пејчић још у свом теоријском огледу „Начела књижевног зналства“ из 1994. године, чланку који ће своје коначно уобличење добити 2000. у књизи Знамења и знаци. Међутим, треба нагласити Пејчићев став да издвајању „основних начела књижевног зналства“ није циљ дисциплинарно распарчавање проучаваног предмета, већ „концентрисано и узастопно осветљавање појединачних региона“, које омогућава открића и „доводи до сазнања која онда, у накнадном захвату, […] унапређују област у целини […] и дају смернице за будућа истраживања“.
Однос о којем је реч у великој мери разјашњава не само комплексан приступ проблему у Истини и облику живе речи, већ и генезу већине Пејчићевих радова, па и његове нове монографије. Прво, Пејчићеви текстови мењају се и развијају у времену: не ради се ту само о незнатним језичко-стилским и композиционим променама, јер аутор радове непрекидно и битно дописује – језичким прецизирањем, те мисаоним побољшањем њиховим, додавањем нових фрагмената, брисањем сувишног… Потом, оваква места, где се у књижевноисторијским радовима препознају теоријски погледи истог аутора и обрнуто, бројна су и приметна у Пејчићевом опусу, што сведочи не само о „вишедеценијском промишљању одређених питања“ (Снежана Божић), већ и о поменутом „концентрисаном и узастопном осветљавању појединачних региона“, што је, пак, у дубокој сагласности с једним Пејчићевим аксиолошким тврђењем да се „Знање […] увек односи на Целину“ („Мислилац и време“). На тој прожетости и међусобној усклађености трију начела израста читав опус овог аутора: тако, ванредно познавање књижевне прошлости и адекватна теоријска изграђеност јесу залог убедљивости његових критичких судова, а „познавање вредности“ и „осећање естетске евидентности“ чест су критеријум избора књижевноисторијских и теоријскокњижевних послова.
Већ је примећено у вези са приређивачком и књижевноисторијском праксом Јована Пејчића, а поводом његове монографије о Милану Ракићу (Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин, 2006), да он „сасвим извесно и програмски, представља и пише само о најбољима“ (Душан Стојковић), а трагови вишеструког огледања књижевноисторијских налаза и теоријских увида могу се препознати и у неколицини радова из књиге Профил и длан (2003), од којих ће неки бити уграђени као (ненасловљена) поглавља у Истину и облик живе речи („Антички дијалог : књижевни разговор“, „Питање : одговор“, „Бранимир Ћосић у разговору са…“).
Како Бранимир Ћосић у свом добу није био једини писац посвећен књижевним интервјуима (на истом културном задатку нашли су се и Винавер, Десимир Благојевић, Раде Драинац, Црњански), као један од првих проблема које је требало узети у обзир, наметнуо се „историјат српског књижевног интервјуисања“. Пошавши од оцене Павла Поповића да је Љубомир Ненадовић Његошу био што и Екерман Гетеу, а уважавајући чињеницу жанровске поливаленције текста, Пејчић сматра да главно Ненадовићево дело, путопис Писма из Италије (1907; часописна варијанта Владика црногорски у Италији, 1868/69) јесте „прототип књижевног разговора“ код Срба, то јест „текст који у правом смислу означава рађање овог новинско-књижевнога жанра у нас“. Ненадовићеви претходници на том пољу, Исмаил Иванович Срезњевски и Јоаким Вујић, дали су разговоре који по свом чисто „књижевном“, односно „новинарском“ карактеру нису одговарали граничној литерарно-публицистичкој природи књижевног разговора, а како ову двојицу Пејчић не види као могуће Ћосићеве узоре, на технику и поетику интервјуа Вујића и Срезњевског није се детаљније освртао. Када је, пак, у питању Ненадовић, и не само он (Фредерик Лефевр, Синиша Пауновић, Црњански) поредбено посматрање разоткриће сву особеност Ћосићевог интервјуисања у односу на његове претходнике и савремениике.
Дијахронијско проучавање књижевног интервјуа у овој студији креће се и оним граничним подручјем књижевне историографије и теорије које припада историјској поетици: за „жанровски архетип“ књижевног интервјуа Јован Пејчић узима антички (сократовски) дијалог, указујући да потоњи генолошки преображаји иду у правцу експанзије чисто књижевних и практично-ексклузивних чинилаца разговора, те да резултују потискивањем његовог „изворно филозофског карактера“. Управо из тих разлога појава штампе и новинског интервјуа (Weekly tribune, 1859) оцењени су као „снижена прерада“ и „осиромашена копија“ у односу на жанровски протооблик. Овај сажети историјскопоетички преглед Пејчић закључује 80-им годинама XIX века, када се књижевни разговор као литерарно-публицистичка врста устаљује, дајући притом назнаке потоњих преображаја које доносе савремено доба и техничка цивилизација (радио-интервју, телевизијски разговор с писцима).
Утврђивањем жанровског протооблика именован је корен и одређен оквир теоријском истраживању литерарног интервјуа, а основни задатак „поетике, ноетике, онтологије и […] антропологије књижевног разговора и његове жанровске самобити“ Пејчић види у откривању суштине „књижевног разговора у његовом постојању-по-себи“. У овој студији определио се аутор за филозофско-теоријску проблематизацију два аспекта: најпре, он се задржава на „дијалектици питања и одговора“, а потом и на „духовном идентитету учесника у разговору“. И један и други аспект разговор концептуално конституишу као „место размене раније стечених знања“, те као „вољу за стицањем нових искустава“. Образлажући „есхатолошку“ природу и недовршивост дијалектике питања и одговора, а потом и специфичност вербалних, али и невербалних средстава саопштавања у дијалошкој комуникацији (мимичко-гестикулациони, звуковно-интонациони и енергетски моменти); сводећи, напокон, најзначајније резултате филозофских и лингвистичких промишљања разговора као таквог (Френсис Бекон, Лав Шестов, Морис Мерло-Понти, Ханс Георг Гадамер, Фердинанд де Сосир, Лав Јакубински), Пејчић нуди теоријску пролегомену за будућа проучавања књижевног интервјуа, што је, као први подухват те врсте у нас, један од највреднијих резултата монографије Истина и облик живе речи.
Осим тога, као историограф Пејчић се не задржава само на процесима „дугога трајања“, те на датумима и личностима значајно удаљеним у простору и времену, на тачкама где се кристалишу и у очигледност доводе вишевековни процеси и безличне (анонимне) тенденције. Напротив, посебну пажњу посвећује управо генези књиге Десет писаца – десет разговора: дело се посматра у нераскидној вези са аутором, те његовим целокупним опусом. Тако, код Ћосића Пејчић уочава једну сасвим особену „надахнутост за рад и стварање“ која је, највероватније, подстакнута и ојачана дугодишњом болешћу и непосредном близином смрти: на пример, Ћосић одмах по повратку са вишегодишњег лечења у швајцарском санаторијуму, почетком августа 1926, одлази Милану Зрнићу с предлогом за покретање ауторске рубрике „У разговору са…“ и отпочиње рад на серији својих књижевних разговора. На сличан начин, узроцима сродне природе и порекла објашњена је и чињеница што разговора из Ћосићевог пера није било више. Оваква, биографска, у савременим научним круговима беспотребно дезавуисана интересовања, Пејчић испољава због тога што „историјат жанра […] подразумева генезу дела које репрезентује тај жанр“. Али, није само то у питању. Делатно је овде уверење Јована Пејчића, теоријски артикулисано у ранијем огледу „Испитивати, значи – вредновати“, да се „духовне вредности обистињују […] искључиво као једнина“, односно да природа (облик/значење/вредност) ма којег текста није битно одређена жанровском припадношћу или функционалним усмерењем његовим, колико чињеницом „ко […] пише, како то чини и шта у свој текст уноси“.
То најпотпуније долази до изражаја у оним поглављима студије која се баве техником и поетиком, врло специфичном, Ћосићевих књижевних разговора. Бројни су и разноврсни моменти на којима се Пејчић овде задржава: на техници „белих питања“ која кулминира у Ћосићевом интевјуу с Винавером, на ауторовој прокламованој „неутралности“ коју не треба поистоветити са одсуством вредносних мерила, јер Ћосићеви , „критички ставови […] узимају многа ’лица‘, позајмљују маске, […] испољавају се у непредвидљивим модусима“, итд. Упућује Пејчић и на једну изразито новинарску одлику Ћосићевих књижевних репортажа – актуалност, испољену у одабиру саговорника, јер аутор Покошеног поља, као интервјуер, очигледно тежи првенствено покривању „жаришта књижевног живота“.
На концу, нужно је осврнути се и на језичко-стилске и композиционе одлике монографије Истина и облик живе речи: више пута је истакнуто у вези са начином писања Јована Пејчића (Душан Стојковић, Снежана Божић) како он иде у ред таквих представника књижевног зналства за које је критика, у најширем значењу овог појма, и сама књижевност, то јест језичка уметност. Ово, најзад, одговара и Пејчићевим теоријско-аксиолошком диференцирању „многописачког надничара залуталог у књижевност“, с једне стране, и „критичара с урођеним па негованим осећајем за вредност и лепоту писања, за дубоку и богату мисао“, с друге. Слично разликовање спроводи Пејчић и када је Бранимир Ћосић у питању: поредећи интервјуерску праксу Милоша Црњанског и Синише Пауновића с оном из Десет писаца – десет разговора, аутор студије констатује да се у интервјуима Бранимира Ћосића препознају „индивидуално-уметничке особености“ и „непоновљиве црте“ које се одупиру „сили устаљених новинарских обичаја и норми“. Све ово додатно оснажује паралелу учињену с почетка овог приказа: Бранимир Ћосић је у Јовану Пејчићу добио себи примереног тумача.
Тиме је, међутим, образложен само један акценат из наслова Пејчићеве студије – „облик“: иако је доста простора посвећено управо индивидуално-уметничким квалитетима Ћосићевих разговора, Пејчић ипак сматра да је Ћосићу, као аксиологу и моралисти, „тачност изговорене речи“ – истина – увек била на првом месту, због чега ће и Хамвашово одређење интервјуа као „уметничког жанра у форми истине“ узети као сасвим одговарајуће Ћосићевој интервјуерској делатности.
Додао бих, и Пејчићевом списатељском раду. Наиме, претходна књижевноисторијска монографија овог писца (Милан Ракић на Косову) отвара се следећим програмским исказом: Чињенична потпуност и унутрашња веродостојност написаног представљају светињу и закон за свакога ком је дато да, мимо постојећег, сам нешто створи. Тиме су именована два руководећа начела Јована Пејчића – историчара књижевности. Али, и Бранимира Ћосића – интервјуера.
Тачније, три их је на броју: истина, облик, вредност.
__
видети Јован Пејчић https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/jovan-pejcic
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 